Pravosudje

U borbi za slobodu i autonomnost sudska vlast krenula pravim smerom

Odbrana sudstva vrsenjem sudske vlasti

Samo u proteklom mesecu sudska vlast ucinila vise nego ranije za godinu dana: Vrhovni sud Srbije sacinio analizu kaznene politike za 2001. i prvih sest meseci 2002. godine i pokazao da kritike izvrsne vlasti nisu uvek opravdane o Ustavni sud Srbije ponistio nedavno usvojene amandmane na Zakon o sudovima koji remete ravnopravnost tri oblika vlasti o Pocelo sudjenje clanovima Savezne izborne komisije optuzenim za prekrajanje izborne volje biraca na izborima 24. septembra 2000. godine o Budi se i vojno pravosudje - najava sudjenja za ratne zlocine na Kosovu

Krajem avgusta, prilikom posete sudovima u Boru i Boljevcu, ministar pravde u Vladi Republike Srbije Vladan Batic ponovio je svoje tvrdnje o blagoj kaznenoj politici srpskog pravosudja od 5. oktobra 2000. godine do danas. Ministar je istakao da "nazalost, vise od dve trecine pravosnaznih presuda u Srbiji predstavljaju uslovne ili blage zatvorske kazne, a medju njima je i veliki broj oslobadjajucih sto je nedopustivo". Posle letosnje grube intervencije izvrsne vlasti i mesanja u sudske presude, ovo je drugi ozbiljan atak na slobodu sudstva i autonomnost sudijske funkcije. Stoga je pocetkom septembra Vrhovni sud Srbije odlucio da sacini analizu svih presuda tokom prosle i prve polovine ove godine i prezentuje je javnosti.

Kazne nisu blage

Analizom su obuhvacena najkrupnija krivicna dela: razbojnistvo i teski oblici razbojnicke kradje, nedozvoljeno drzanje oruzja i municije, nedozvoljena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, odnosno organizovani sverc.
Analiza se odnosi na predmete primljene u Vrhovnom sudu po zalbama protiv prvostepenih presuda okruznih sudova, prema kojima je Vrhovni sud pravosnazno odlucio. Vrhovni sud je, naime, tokom 2001. godine doneo presude u 210 predmeta u vezi sa krivicnim delima iz cl. 245 i 246 KZ SRJ, koja se odnose na nedozvoljenu proizvodnju, stavljanje u promet kao i omogucavanje uzivanje opojnih droga. Od toga, za ova krivicna dela izvrsenih u sticaju, kazne su izrecene za 25 lica, dok je 17 osoba krivicno sankcionisano za delo omogucavanja uzivanja opojnih droga, a najveci broj (168) osudjen je zbog krivicnog dela proizvodnje i stavljanja opojnih droga u promet. Prvostepeni sudovi su od ukupno 210 izvrsilaca, prema 59 ili 28% izrekli uslovnu kaznu, dok je 151 lice ili 72% osudjeno na zatvorske kazne u rasponu od tri meseca do sedam godina. Vec ovi podaci demantuju tvrdnje ministra o toboze obrnutoj srazmeri uslovnih i zatvorskih kazni.
Javni tuzioci su ocito bili zadovoljni presudama prvostepenih sudova jer je Vrhovnom sudu podneto samo 8 zalbi, dok su advokati otpuzenih ulozili ukupno 53 zalbe na presude svojih branjenika. U prvom slucaju Vrhovni sud je uvazio 2, odbio 5, a u drugom 6 je uvazeno i kazne optuzenima su smanjene, dok je 47 zalbi odbijeno kao neosnovano. U prvih sest meseci 2002. godine za proizvodnju i trgovinu drogama prvostepenim presudama je osudjeno 58 lica, od cega 18 ili 31% uslovno, a 40 odnosno 69% na kazne zatvora u trajanju od tri meseca do godinu i po dana. Javna tuzba se zalila na 6, a optuzeni na 40 presuda. Vrhovni sud je tuziocima uvazio dve zalbe i osudjenima povecao kazne, dok je advokatima optuzenih udovoljeno u tri slucaja, a 37 zalbi je odbijeno kao neosnovane.
Okruzni sudovi su izrekli tokom proteklih godinu i po dana i kazne za krivicna dela razbojnistva i razbojnicke kradje. Osudjeno je ukupno 450 lica. Za najteze oblike razbojnistva osudjeno je 19 osoba na zatvorske kazne u rasponu od 3 do 20 godina, dok je raspon zatvorskih kazni za ostale oblike ovog krivicnog dela izmedju jedne i sest godina zatvora. Podneto je ukupno 80 zalbi na prvostepene presude od kojih je Vrhovni sud uvazio 12 povecavsi vremenske kazne zatvora. Zanimljivo je da u prvih sest meseci ove godine Vrhovni sud Srbije nije prihvatio nijednu od 6 zalbi optuzenih za smanjenje kazne. Nema sumnje, cinjenice ne idu u prilog optuzbama ministra da sudovi u Srbiji vode blagu kaznenu politiku.
U pogledu krivicnih dela iz clana 33 Zakona o oruzju i municiji, odnosno za neovlasceno nabavljanje, drzanje, upotrebu, proizvodnju, nosenje i prodaju vatrenog oruzja tokom 2001. i prvog polugodista 2002. godine osudjeno je na zatvorsku kaznu prvostepenim presudama ukupno 143 osobe i to u rasponu od tri meseca do cetiri godine. Najveci broj (86 lica, odnosno 60%) osudjeno je na kaznu zatvora do jedne godine. Podneto je ukupno 25 zalbi na visinu kazni, ali ih je Vrhovni sud Srbije odbio i potvrdio presude prvostepenih sudova.
Ova analiza je pokazala da veoma mali broj presuda biva preinacen od strane najvise sudske instance sto ukazuje na ujednacenu i, u skladu sa zakonom, dobro odmerenu kaznenu politiku prvostepenih sudova. Medjutim, kako nam se cini, osnovni problem nije u toboze neadekvatnom sprovodjenju kaznene politike od strane sudija kako se sudstvu uveliko prebacuje, vec, kako izgleda, u zakonskim sankcionim resenjima za pojedina krivicna dela, preko cijih granica sudije ne smeju ici. Zakonodavac, odnosno zakonodavna vlast, dakle, snosi glavnu krivicu sto su zakoni "blagi" i neretko nedoreceni. Ovo poslednje se narocito odnosi na tzv. raspone vremenskih kazni. Ako se za koriscenje heroina ili ekstazija moze dobiti ista vremenska kazna kao i za upotrebu lakih droga, npr. hasisa, marihuane ili "bensedina" (ne bi nas cudilo uskoro mozda i nikotina!), onda nema govora o pravednoj kaznenoj politici.

Neustavne izmene zakona o sudovima

Izmene i dopune Zakona o sudovima koje je Skupstina Srbije usvojila bez ozbiljne konsultacije sa sudskom vlascu, ukinula je ta ista sudska vlast.
Sudije Ustavnog suda Srbije, naime, jednoglasno su donele odluku o obustavljanju izvrsenja pojedinacnih akata i radnji preduzetih na osnovu clanova 7, 10, 15, 16 i 18 Zakona o izmenama i dopunama zakona o sudovima, do konacne odluke. U presudi Ustavnog suda ukazuje se na neustavnost usvojenih amandmana na ovaj zakon kao i da bi njihova primena "proizvela neotklonjive stetne posledice, na primer, zastoj i povecanje neazurnosti u sudovima, narocito onim sa malim brojem sudija". Takodje je osporen i nacin izbora sudija po kojem se osim Visokog pravosudnog saveta u predlog izbora novih sudija mesa i parlament, odnosno njegov Odbor za pravosudje. Sudije ne moze ni u kom slucaju birati ni vlada ni parlament jer bi to imalo stetne posledice na "ostvarivanje Ustavom utvrdjenog polozaja i uloge suda i sudija u vrsenju sudske vlasti". Takodje nije ustavna ni odredba sadrzana u usvojenim amandmanima po kojima predsednici sudova ne mogu vrsiti sudsku vlast sto je ocenjeno apsurdnim. O ovim, tokom letnjeg perioda na brzinu usvojenim amandmanima Republika je pisala i prenela negativne ocene mnogih sudija o efektima izmena Zakona o sudovima. Odluka Ustavnog suda predstavlja istinsku pobedu sudske vlasti koja sopstvenim snagama, samo vrseci svoju funkciju otklanja mesanje ostalih oblika vlasti u svoj delokrug.
Sta se jos moze upisati u "plus" nasem pravosudju tokom proteklog meseca?

Sudovi ce suditi

Svakako je to pocetak dugo ocekivanog sudjenja (4. 09) clanovima Savezne izborne komisije optuzenim za izbornu kradju na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine. Za tesku zloupotrebu sluzbenog polozaja optuzeno je jedanaest clanova ove komisije. Nece biti zgorega da ovom prilikom jos jednom podsetimo (neretko zaboravnu) javnost na njihova imena i tadasnje funkcije: predsednik SIK-a, Borivoje Vukicevic, sudija Ustavnog suda SRJ, Vukasin Jokanovic, stub rezima Slobodana Milosevica, savezni ministar unutrasnjih poslova i potom savezni drzavni tuzilac, Milena Arezina, predsednica Privrednog suda u Beogradu, Pavle Vukasinovic, sudija Vrhovnog suda Srbije, Milovan Zivkovic, direktor Saveznog zavoda za statistiku, Branislav Niketic, predsednik Okruznog suda u Prokuplju, Rajko Nisavic, sudija Vrhovnog suda Srbije, Miomir Pejovic, predsednik Saveznog veca za prekrsaje, sudija Borivoje Jankovic kao i sekretar SIK-a Milisav Milenkovic.
Sudjenje se odrzava u Prvom opstinskom sudu u Beogradu, po javnoj tuzbi Gorana Ilica, tuzioca Prvog opstinskog javnog tuzilastva, dok predmet vodi sudija Nebojsa Mrkic. Javnost s pravom ocekuje pravicno sudjenje i zasluzene kazne za necuveni skandal koji su izazvali povodeci se za partijsko-ideoloskim umesto interesima svoje profesije.
U pozitivne pomake mozemo ubrojati i za prvu polovinu oktobra najavljeno sudjenje dvojici pripadnika specijalnih policijskih jedinica (Cvjetanu i Demirovicu) za ratne zlocine pocinjene na Kosovu, u prokupackom sudu. Budi se izgleda i vojno pravosudje: vojni tuzilac Stanimir Radosavljevic je najavio sudjenje u Vojnom sudu u Nisu za 25. septembar cetvorici pripadnika VJ (od kojih su dvojica oficiri) zbog ubistva albanskih civila na Kosovu 1999. godine. Vojni tuzilac namerava da ovo delo prekvalifikuje u ratni zlocin protiv nenaoruzanih civila, sto je nezamisliv napredak za tvrdokorno i konzervativno vojno pravosudje.1 Naime, prvobitne optuzbe protiv potpukovnika Zlatana Mancica i kapetana Radeta Radojevica za krivicno delo podstrekavanja na ubistvo, kao i optuzba protiv vojnika Mihajla Seregija i Danila Tesica za ubistvo, prekvalifikovane su u optuzbe protiv sve cetvorice za krivicno delo ratnog zlocina i to po instrukciji vrhovnog vojnog tuzilastva. Da podsetimo, optuznica tereti oficire da su aprila 1999. godine naredili, a vojnici ubili dva albanska civila u selu Kusnin u opstini Prizren. Potpukovnik Mancic je naredio vojniku Tesicu da od kapetana Radojevica zatrazi jos jednog vojnika koji ce likvidirati zarobljene civile. Kapetan Radojevic se slozio sa ovim zlocinom i odredio je vojnika Seregija da se pridruzi Tesicu, pa su ova dvojica, kako stoji u optuznici, na putu od sela Kusnin prema Prizrenu najpre ubili a zatim zapalili tela dvojice albanskih civila kako bi prikrili tragove zlocina. Zanimljivo je da se nijedan od dvojice vojnika u istrazi nije pozivao na to da je eventualno odbio naredjenje pretpostavljenog. Po medjunarodnim konvencijama, a i po nasem vojnom pravu, vojnik moze i mora da odbije naredjenje oficira ukoliko smatra da se njegovim izvrsavanjem cini ratni zlocin, genocid ili zlocin protiv covecnosti ili bilo koji oblik krivicnog dela.
Tuzilac je, stavise, najavio da postoji mogucnost da se revidira presuda niskog Vojnog suda iz novembra 2000. godine kojom su, zbog ubistva albanskog bracnog para za vreme ratnog stanja 1999. godine u kosovskom selu Gornja Susica, osudjeni na vremenske kazne zatvora kapetan VJ Dragisa Petrovic (zbog podstrekavanja na ubistvo - cetiri godine i deset meseci) i njegovi vojnici-rezervisti Nenad Stamenkovic i Toplica Jovanovic (zbog ubistva - cetiri i po godine). Ukoliko se to dogodi, najverovatnije da bi optuznice bile preinacene sa podstrekavanja ubistva, odnosno izvrsenje ubistva, na ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva.
Nedavna presuda bijelopoljskog suda od 15 godina zatvora Nebojsi Ranisavljevicu, inace sporednom akteru2 drske cetnicke otmice grupe Bosnjaka-civila iz Srbije koja se zbila na pruzi Beograd-Bar 1993. godine, svetlija je strana crnogorskog pravosudja, premda je, dosad, ono i jedino koje se odnosi na ratni zlocin. Ali ni srbijansko pravosudje i organi gonjenja se nisu bas pretrgli u traganju za zlocincima iz nedavnih ratova. Cela SR Jugoslavija koja, iako vec sest meseci ima Zakon o saradnji sa Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu, jos uvek nije uhapsila i isporucila "svoje" ratne zlocince, a to se pre svih odnosi na zloglasnu "vukovarsku trojku" cija je neslavna "perjanica" Veselin Sljivancanin.
Bilo bi, razume se, nepravedno optuzivati iskljucivo pravosudje za neefikasnost, kad je poznato da ono, po logici stvari, moze da vrsi svoju funkciju tek posto svoj posao obave organi izvrsne vlasti kakav je npr. policija ili organi zakonodavne vlasti (skupstina, koja donosi "blage" ili "stroge" zakone). Mi, kao gradjani, s pravom, ocekujemo da sva tri oblika vlasti budu konacno istinski institucionalizovana kako bi mogla da odgovore svojim zadacima.

Zlatoje Martinov

1 Ako bi neko zamerio na ovakvoj kvalifikaciji preporucujem da se priseti npr. sudjenja generalu Trifunovicu i pukovniku Popovu za toboznje delo "izdaje" iako su svojim delima obojica zapravo spasili zivote vojnika iz varazdinske kasarne 1991. godine. To sudjenje predstavlja sramotu ne samo za Vojsku Jugoslavije nego i za pravosudje uopste, ono prkosi pravu i pravdi i naprosto zahteva reviziju.

2 Glavni akter je ovejani kriminalac i ratni zlocinac Milan Lukic, "cetnicki komandant" nekakve "visegradske brigade", koji je tokom aprila i maja 1992. godine okrvavio ruke zaklavsi na desetine Bosnjaka prilikom "ciscenja" tzv. romanijskog prostora. Taj covek, koji se nalazi na haskoj listi optuzenih, danas mirno zivi u Visegradu, a upuceni kazu da cesto potpuno legalno prelazi granicu SRJ.

Dijalog: Rad i zarada kao cinioci ozivljavanja privrede «

» Pravosudje: Mrtve duse u Trgovinskom sudu