Dijalog

Rad i zarada kao cinioci ozivljavanja privrede

Sta radnike motivise za rad i zaradu, a sta ih demotivise? Na to pitanje nastojimo da nadjemo valjan odgovor kroz razgovor s radnicima-majstorima iz preduzeca "Lola sistemi" u Zelezniku. U razgovoru, odrzanom u tom preduzecu 20. septembra, ucestvovali su: Vujadin Nenadovic, borverkista, Dragan Zivkovic, monter, Milutin Kumric, livac, Mira Vujovic, socijalna radnica, Rados Dragutinovic, urednik Lola newsa, i Nebojsa Popov, urednik Republike. Priprema i oprema - redakcijska

Nebojsa Popov: Interesuje nas - citaoce Republike a i siru javnost - kakve su realne mogucnosti otvaranja projekta revitalizacije "Lole", projekta koji su pripremili eksperti, a podrzala Vlada, tj. drzava. Trebalo bi da ustanovimo kako realno stoje stvari sa realizacijom tog projekta i to u nekoliko razgovora. Prvo sa majstorima, to je ovo danas, potom sa menadzerima i finansijskim strucnjacima, a onda bismo razgovarali sa sindikalistima, da bismo na kraju napravili razgovor svih i zaokruzili, nadam se, sto objektivniju sliku o realnom stanju i mogucnostima da se realizuje projekat revitalizacije "Lole".
Vi ste dobili prethodni broj Republike u kojem smo formulisali pitanja, objavili izvod iz fabrickog lista o rezultatima poslovanja i danas bi trebalo glavna tema da bude - sta majstori misle o motivaciji za rad i zaradu, jer to je ono sto bi moglo probiti zatvoreni krug koji je postojao poslednjih godina, iz kojeg se nije video izlaz. Taj krug moze da probije samo proizvodnja, plasman, prodaja i dostizanje nove poslovne efikasnosti.
U jednom od poslednjih brojeva fabrickog lista pise da "Lola" desetak puta zaostaje za produktivnoscu slicnih preduzeca u Evropi. Ta razlika se ne moze, naravno, brzo eliminisati, ali se nesto svakako moze postici. Molio bih da sto podrobnije o ovoj temi razgovaramo - o motivaciji za rad i zaradu.

Kao sto znate, o privredi se najvise raspravlja sa stanovista likvidacije preduzeca, prodaje preduzeca i raznih skandala koji se desavaju. Nas, a verujem i javnost, zanima nesto drugo: ono sto bi bilo normalno, a to je da ljudi zive od svoga rada, da dobijaju pristojnu platu, jer bez toga ne moze da se stvori normalno drustvo, normalna drzava.

Nada i stvarnost

Vujadin Nenadovic: Nezadovoljavajuca proizvodnja, u sustini, postoji. Nije dovoljna - sigurno je da u fizickom obimu nije dovoljno uradjeno. Ovde ima podatak za moj PC MAA da je ostvario 33,23 posto fizickog obima proizvodnje. Indikativno je, kad se pogleda celokupno poslovanje, troskovi nastali u ovom periodu na nivou "Lola sistema". Nastali troskovi su: nabavka materijala - 2 651 952 evra i ostali troskovi - 754 374 evra, a naplaceno je - 3 974 537 evra. Sta to kazuje? To jednostavno kazuje da su sredstva plasirana u neku nedovrsenu proizvodnju. Nasa proizvodnja ima ciklus. To nije secer koji ce da se proda, da se realizuje za dan, za mesec, za sest meseci. To je proizvodnja koja ima dug proizvodni ciklus - i u modulima, i u masinama, i u obradi, i u svemu. Posle tog vremena verovatno ce se uraditi drugi poslovi, zaokruziti proizvodnja i verovatno se iskazati, to cemo kasnije i videti, neki drugi rezultati. Ako to nije tako, onda nesto nije u redu sa tim ciframa, jer one ukazuju na plasiranje novca, a to je za mene nesto dobro, da se u nesto investira. Da li se to investiralo u alate, da li u repromaterijal, u gotovu robu - to je dobro, ako je u te stvari otislo, jer to ce pokazati sledeci rezultati.
Nezadovoljavajuca proizvodnja je povezana i sa motivacijom. Vecina radnika koji rade za masinama su konkretni, ljudi koji zele da rade, a ujedno zele da se to oseti na plati. Trenutno se puno lomimo izmedju nade i stvarnosti. Vrlo je malo razloga za motivaciju na samom radnom mestu. Slabo i sporo se menja nacin placanja, sto znaci da nisu odgovarajuce placeni oni koji vuku napred. Demotivacija su budzetske plate, odnosno sadasnji nacin placanja je limitiran. To je ono sto mi izmedju sebe stalno pricamo. Ovaj nacin placanja, razmisljamo mi u proizvodnji gde sam ja, mi to nazivamo kao neke budzetske plate. Ne postoji nacin da se kroz takav nacin motivise radnik. Znamo mi tacno koliko bi kome trebalo da bude plata, ali nismo spremni da se suocimo sa istinom, a mozda je potrebno i vreme. Sire gledano, demotivacija na radnom mestu bukvalno je stalno prisutna jer se ne vidi boljitak.

Vujadin Nenadovic

Sta se cini za jacanje proizvodnje, za jacanje tehnoloske discipline, da se ispune rokovi, da se naplate proizvodi u realnom iznosu? Imamo osecaj da se kod nas rade samo lose placeni poslovi.
Rukovodioci moraju biti lako promenljivi i prema stvarnim sposobnostima. Kad su pocele promene kod nas, mi u svakom slucaju podrzavamo ekspertski tim, podrzavamo promene u smislu da se dobije jedna zdrava i sposobna firma koja ce imati motive da ostvari rezultate, cini mi se da smo malo zastali, da nismo spremni da idemo dalje. Poslednja 3-4 meseca je neki raskorak izmedju nasih ocekivanja i onoga sto se desava. Imamo utisak da su promene u svakom smislu slabe zbog moci stecene u drustvenoj svojini. Sta to u stvari znaci? Mnoga radna mesta, pogotovu rukovodeca, stecena su unazad vise godina. Mi smo bili zagovornici, u proizvodnji gde ja radim, mi smo tako i uradili - sve smo te nize rukovodioce smenili. I neki su u fabrici pricali kako to nije dobro.
Mi svi imamo svoje zanimanje. Ja sam, na primer, V stepen masinske struke, radim na koordinatnoj busilici, neko je inzenjer, neko tehnicar... Niko nije rodjen da stalno bude direktor. Sad je direktor, sad je za tablom, sad je u tehnologiji. Tako isto, bilo koji majstor koji je poslovodja on mora da se drzi svoje osnovne struke. I to mora biti, u principu, promenljivo.
Veliki broj radnika ima raznih problema u porodici, sto se sigurno odrazava na motivaciju. Logicni su problemi te vrste, jer dugo vremena se jeftino radi i prosto je nemoguce odrzati zdrav duh i pravilan odnos prema radu ako ne zaradjujete dovoljno, da se kvalitetno hranite, skolujete decu, da mozete da promenite uredjaje za domacinstvo, a nemas snage nesto da promenis. Vrlo je bitno kako porodica funkcionise. Sa jacanjem proizvodnje i rastom standarda, povecava se i motivacija za rad, ukoliko se sacuva zdravlje.
Uticaj porodice i blize okoline na motive za rad je siroka i bolna tema. Zasto je bolna tema? Zato sto svi vidimo sta se desava u okruzenju. Jako puno je uzela maha siva ekonomija, ona je pretvorila puno stanovnistva u nesto sto je nelegalno. I kad se to vidi, onaj koji ovde daje veliki doprinos, kod njega se stvara jako negativna motivacija. Jer tacno se zna od kojeg posla koliko ko moze da zaradi. Da li mi imamo pravo da vozimo auto, da li imamo pravo da kupimo neki uredjaj, da li imamo pravo da idemo na letovanje? I koliko to treba da traje? Svaki posao ima svoju vrednost. Ali, ako ti vrednosni sistemi ne funkcionisu pravilno, nema ni motivacije. U nasoj proizvodnji vrhunski majstor i vrhunski strucnjak imaju kroz koeficijente neku cenu. Cena rada je sistemski nisko odredjena, sto sputava motivaciju.

Negativna selekcija

Dragan Zivkovic: Ako se vratimo unazad, pa posmatramo hronoloski stanje u "Lola sistemu", shvaticemo da ono sto je najvise doprinelo da dodjemo u situaciju u kojoj se nalazimo, jeste taj oblik svojine. Nema direktora koji je bio na celu "Lola sistema" a da nema privatnu firmu. I to dosta mocnu firmu. Tako da je, po meni, ovde najveci problem sto nema mehanizma zastite ili kontrole sredstava te drustvene svojine. I to je izvanredan oblik svojine za one direktore koji imaju te, da kazem, takve osobine, da drustvenu svojinu pretvaraju u privatnu svojinu. U toj situaciji kad zaradjene pare ljudi pretvaraju u privatne pare, privatno vlasnistvo, a samim tim oni koji su zaradili te pare, govorim o radnicima u proizvodnji, prime neke mizerne plate, logicno je da nemaju nikakav motiv za rad. A pri tom znaju sta se desava sa tim sredstvima koja su zaradili. Znaci nije to vise tabu-tema. Jednostavno ljudi znaju sta se desava oko njih, znaju o spekulativnim poslovima, na svim nivoima, u lancu, kompletnom lancu funkcionisanja jednog preduzeca. I u nabavci, i u prodaji, i u plasmanu, pri sklapanju ugovora svi uzimaju procenat, svi lepo prolaze, samo oni koji naprave taj proizvod nemaju koristi od toga. To je jedan od glavnih problema sto su ljudi demotivisani za rad. To je, po meni, akutni problem i, bojim se, u ovom obliku svojine nece biti nikad resen. Ili, ako se ostvari mehanizam kontrole, u tom slucaju moglo bi nesto da se popravi.
Drugi razlog zasto su ljudi nemotivisani je to sto postoji jos dosta problema na nivou rukovodjenja, odnosa prema ljudima, u smislu da, ipak, neko ko rukovodi mora imati neki visi stepen znanja i neki autoritet, tako da i kao licnost i kao strucnjak moze da utice na zaposlene, da rade, da, ako treba, ponekad ostanu i prekovremeno, da urade neki posao. I mora biti uvek spreman da pomogne, u smislu, kad treba da se resi neki slozeniji problem. Znaci, to njegovo znanje mora tad da bude ispoljeno. Mislim da je ovde doslo do jedne negativne selekcije, na svim nivoima. Da su ljudi po sistemu podanistva i nekim drugim (negativnim) osobinama uspevali da dodju do tih radnih mesta. Nekako je to, ovde kod nas, veliki problem nekog pomeriti sa nekog radnog mesta, gde nema neku veliku odgovornost, a ima neke koristi, a opet je dobar sa nekim ko je mocniji, pa onda ne moze mu niko nista.

Dragan Zivkovic

Sve to iritira, sve se to reflektuje na radnike u proizvodnji. Sve to ide kao neki talas, sve to oni osecaju, primecuju. Ali ne mogu nista da urade, da promene.
Mislim da je taj projekat (reorganizacije) bio lepo zamisljen od tog tima (ekspertskog) i mada u praksi nije bas uradjeno kako je trebalo da se uradi, jer je bio prvobitan cilj i namera da se "Lola" oslobodi viska zaposlenih. Znaci, sad je to diskutabilno - viska, u principu, onih ljudi koji nisu potrebni. Medjutim, desilo se, paradoksalno, da su neki ljudi koji su, zaista, neophodni, bas iz proizvodnje, bili na tim spiskovima, otisli su iz "Lole", a ostala je jedna masa, veliki broj ljudi, koji se nisu dokazali ni znanjem, ni radom, ni sposobnostima, a ostali su zato sto su imali neke ljude koji su ih podrzali. To je isto jedan veliki problem - dosli smo do jedne situacije da za masinama nemamo dovoljno majstora. Otisli su dobri majstori, a svi oni koji su bili neki pomocnici direktora, sefovi, poslovodje od takvih ne znam da li je neko otisao. Jedino sto su se pomerali na tim radnim mestima, samo je doslo do neke preraspodele. Jos uvek, znaci, imamo tu situaciju: jedni zarade platu, drugi prime platu. Znaci, ne zarade svoju platu, vec drugi zarade za njih. Nikako da dodjemo u situaciju da svako zaradi svoju platu.
Onda, uslovi za rad. Bilo je reci da ce se nabaviti alat za rad, ono sto je neophodno, sto narod kaze "bez alata nema zanata". Medjutim, slabo se primecuje da se nesto kupuje od alata, pogotovo mislim na savremenije alate koji su neophodni. Kad se radi neki slozen posao, onda se mora imati adekvatan alat.
Uvek smo u nekom raskoraku, kasnimo sa poslovima. Jedini nacin kako bi se mogao zavrsiti posao je da se ostaje prekovremeno. To znaci puno za te ljude koji rade na masinama ili na montazi, odnosno u bilo kom proizvodnom sektoru, propisano je radno vreme od 8 sati, sto je logicno. Sve preko tog vremena je naporno za organizam, sve to utice na zdravlje ljudi. Zato imamo situaciju da ljudi obolevaju. Niko vise ne vodi racuna o njima, ne brine. Ostajati prekovremeno, a nemati od toga nikakve koristi, samo unistavati, ugrozavati sopstveno zdravlje i ciniti nekom nekakvu uslugu, da bi on u hijerarhiji napredovao zbog toga, mislim da su i to ljudi shvatili i da vise nema nacina da ih neko ubedi na tako nesto, na tu varijantu. Tako zimi nema dovoljno grejanja, leti nema rashladnih uredjaja. Imamo neke masine, uvezene iz Nemacke, koje zahtevaju takve uslove, pod kojima jedino mogu da rade, neka temperatura 20-25 stepeni, recimo. Temperatura padne na 5 stepeni, masina ne moze da radi. Ili dolazi do pritiska na te ljude, da ipak rade na tim masinama. Onda se desi neki kvar na masini, pa nema niko da intervenise, da to otkloni, nema se vremena za to, pa se opet vrsi pritisak, pa se ide dalje, pa se masina na kraju izraubuje... A rec je o skupim masinama koje kostaju od 4 do 12 miliona maraka. I onda dolazi do situacije da nam je potrebno nekoliko meseci da te masine osposobimo za rad.
Cini mi se da se ovde jos uvek najbolje zivi od spekulativnih poslova, cak i u "Loli", a ne samo na nivou drzave i drustva. Ali u "Loli", svi oni koji su u situaciji da se bave spekulativnim poslovima, ima ih puno, mnogo bolje prolaze od onih koji rade direktno u proizvodnji i koji stvaraju dohodak.

Uslovi rada

Milutin Kumric: Kao sto su kolege rekle, motivacije nema i ne verujem da ce je skoro biti s obzirom na sadasnje stanje. Ekspertski tim je jako lep program imao i obecanja su puno lepa bila. Medjutim, konkretno pricam o Livnici - ona je propala skroz. Stalno nam nesto nedostaje. Obecavali su da ce da nas pomognu, da nam daju za repromaterijal, da necemo cekati, da necemo imati praznog hoda, nerad. Mi cekamo po par dana da se kupi ovo ili ono. Stalno nema para.
Kad je dosao ekspertski tim, u januaru i februaru, primismo lepe plate. Ljudi se ponadali, poceli da rade. U martu se stvarno nenormalno radilo. Stvarno se radilo, kao u normi kad se radi. Niko nije pitao koliko treba i sta, samo daj sto vise. Normalno, svako zeli da sto vise zaradi, da plata bude veca, da ode kuci a da ga nije sramota da pokaze kovertu, na primer komsiji koji prodaje cigarete na ulici i zaradi pet puta vise. Odjednom je cena rada od 4300, pala na 2250 dinara. To je izazvalo strajk u celoj fabrici. Par dana se nije radilo.

Milutin Kumric

Livnica je mesto sa vrlo teskim klimatskim uslovima. Mi nemamo ni grejanje, lozimo vatru u buradima, drvima. Grejemo ledja, a smrzavamo se s lica. Medjutim, grejanje ne radi, koliko ja znam nikada nije ni radilo za ovih mojih 13 godina koliko radim u Livnici, samo prve godine je radilo. U pogonima ne radi, greju samo kancelarije, a poneki se i dogrejavaju kvarcnim pecima, a mi u pogonima nemamo nista. Znaci, nikakve uslove. Livci se sad odricu toplog obroka, ne jedu u menzi, da bi primili 1000, 2000 dinara, koliko je topli obrok, da bi im plata bila visa. Jer prosek je 10 000 dinara (300 maraka). Ali, kad se odreknes toplog obroka, jedan livac ako ne jede, sta moze da donese. Jesti suvo, stalno. Uslovi su nikakvi. Obecanja je puno, a nista od toga nismo dobili. Tako je kod nas u Livnici, ne znam kako je u drugim pogonima.
Raspodela je na nivou "Lola sistema". Sada radimo vise sati, prekovremeno, umanjuje se satnica. Svakog meseca mi je drugacija satnica. Satnica bi trebalo uvek da je ista. Ako je koeficijent promenljiv, satnica bi morala da bude konstantna. Plata je ista sa 20 radnih dana i sa 25. U proslom sam mesecu imao 28 radnih dana, meni plata ista. Smanji se koeficijent i kad se podeli startna plata ona ostaje ista. Nema veze koliko je dana. I ne moze sa tim da se motivise radnik. Ne moze.
Pocnemo u pola osam da radimo, zasto? Hoce da popiju kafu. Autobusi dolaze neredovno, sve su ljudi iz okoline Obrenovca, dolaze, putuju, hoce da popiju kafu. Radio, ne radio, sto se kaze, svira mu radio. On ne zuri, jer zna, uradio 20 komada, 50 komada, njemu ista plata. Onda imamo cekanja. Stojimo po dva-tri dana, ne radimo, nema peska, nema sigela, nema repromaterijala koji nama treba. Nema para, cekamo da se odobri. Direktor ceka da se odobre pare, da se kupi to i to. A to je sve bilo obecano kad su dosli.
Ako je drzava uzela "Lolu" da oporavi, znaci treba uloziti nesto. Ne moze se ocekivati, ako se nista ne ulozi, ne moze se ocekivati da nesto bude bolje.

N. P.: Pa, drzava je ulozila...

M. K.: Ne znam ja sta je ulozila, ulozila je da bi otpustila radnike. To je ulozila. Ulozila je pare da bi otpustila visak. Navodno, visak radnika. Ali, mi u Livnici sada primamo nove radnike. Sad dovodimo decu koja nikad nisu radila u Livnici, dovodimo ih da rade, a otpustili smo radnike koji su tu radili 10-15-20 godina, koji znaju posao, a sad dovodimo sa ulice decu koja ne znaju nista. Treba da prodje pet godina minimalno da bi stvorili sposobnog radnika. A kad primi platu on napusti. Primili petoricu, dvojica vec otisla. Otisli, rade tamo na kopu, primaju 9000, a u "Loli" ne moze da primi 5000-6000 dinara. To nije plata. Plata od 10 000 dinara nije plata jednog majstora.
Oni su nama obecali da ce nabaviti posla, ali nemamo dovoljno posla. I ne mozemo da radimo neke sitne komade, na primer, koji ne mogu da zadovolje. Imamo veci rashod nego prihod. Rade se gusenice, na primer, za Vojsku, tu ima mnogo skarta. Jer to je takav posao, osetljiv. I kad mi to preracunamo, mi tu nemamo neke zarade.
Vidim da stalno izlazi u novinama da je Livnica je u gubitku, nije ostvaren plan. Tacno da nije ostvaren plan, ne mozemo da ostvarimo plan, ne mozemo, jer nam stalno nesto nedostaje. I nikad nemamo da radimo svakog dana, da bar jedan mesec bude dobro popunjen poslom, da moze da se radi svakog dana. Da radimo punim kapacitetom. Mi stalno nesto cekamo, pesak ili sigel, ili sta ja znam. Uvek neki repromaterijal fali. Zato i ne mozemo da radimo punim kapacitetom. Opet, izgorela pec, nismo radili tri dana. Ne mozemo to mi da nadoknadimo. To ne moze da se nadoknadi. Jer tako je pravilo kod nas - tona po radniku, da se toliko odlije da bismo imali koeficijent jedan. A mi ne mozemo nikad da uradimo tonu. Eto, imamo pogodjen posao sa Borom, nemaju para i mi ne mozemo da radimo. To su krupni komadi. Stoji, cekaju. Sve radimo nesto sitno... Sad radimo ove prese za Slovence. To je sve sitno. Mala serija tri-cetiri komada, nije to posao. Mi moramo da budemo pod punim zaposlenjem, da bi mogli da radimo tonu po coveku, da bismo imali neku ostvarenu dobit. Mi to ne mozemo. Makar ovih zadnjih pet-sest meseci, mi smo losi. Situacija u Livnici je teska. Em teski uslovi rada, em teska situacija, jer nemamo dovoljno posla, nemamo dovoljno zaposlenih kapaciteta, da bismo mogli da ostvarimo taj profit koji se zahteva od nas.

N. P.: Niste dovoljno zaposleni, uvek vam nesto manjka, pa radnici nisu motivisani.

M. K.: Ma, uvek su radnici motivisani da rade da bi zaradili. Iako su plate male, ja znam, mora da se radi i prekovremeno. Svako hoce da ostane, i prekovremeno, jer svako racuna - neka je 500 dinara, 500 dinara vise, al' hoce da radi. Ali nikako da se to nekako uskladi.

Prostor za spekulaciju

N. P.: Govorite o spekulativnim poslovima. To demotivise one koji ne spekulisu. Cini se da je poziv majstora nespekulativan poziv. Dakle, ne moze racunati da spekulacijama zaradi platu. To je logicno. Medjutim, da li bas nema nikakvog prostora za spekulisanje kada je rec i o majstorima. Posebno kada je rec o zloupotrebama drustvene svojine, o cemu je Dragan govorio. Da li su majstori apsolutno iskljuceni iz spekulisanja drustvenom svojinom? Jer razna istrazivanja, i u nasoj zemlji i drugim slicnim zemljama, pokazala su da u zavisnosti od toga ko koliko moci ima, toliko moze zloupotrebljavati drustvenu svojinu. Ko ima vecu moc, moze vise da uzme, da prisvoji, da privatizuje. Ko ima manje moci, taj moze manje. Jedni mogu da pljackaju, drugi da kraduckaju. Ima ona parola - ne mozes me toliko malo platiti koliko ja mogu malo raditi. A ima jos jedan nalaz u istrazivanjima, a to je - da postoji jedan precutni kompromis izmedju onih koji imaju vlast i onih koji nemaju vlast, majstori nemaju vlast. A to je - vi koji nemate vlast necete dirati vlast, pusticete da radi sta hoce, a vlast nece pitati sta radite i koliko radite. To je, dakle, prostor za spekulisanje. E, sad smo dosli dotle da - ili ce se taj krug vrteti i dalje ili ce se napraviti proboj, a to znaci da zaista moze pristojno da se radi i zaradi, da ne mora covek da spekulise, odnosno da covek svoj poziv, svoj zanat postuje i od zanata moze pristojno da zivi. To je taj proboj - da li on moze da se napravi ili ne moze da se napravi?
Za sada, ocigledno, ne moze se racunati da se zaradjuje iz prodaje proizvoda, nego pretezno iz budzeta. Da li placanje iz budzeta motivise da se stvore proizvodi koji ce se prodati pa onda iz prodaje proizvoda da se povecavaju zarade, srazmerno onome ko je koliko napravio. Da li je to, po vasem misljenju, moguce?

M. K.: Majstori nenamerno muckaju, tako da kazem, odnosno spekulisu. Jer njemu rukovodilac donese i kaze - uradi ovo. I on mora da uradi. Moze i nalog da mu napise. A da li ce taj nalog proci kroz sve te procedure ili nece, majstor ne sme ni da pita. Gde je to otislo, to niko ne zna.

N. P.: Ali, majstor moze da pita...

M. K.: Sta ima da ga pita ako on donese da ja napravim ovu casu. Doneo mi nalog, rekao napravi deset casa, ti ih napravis, normalna stvar. Mislim, to je normalna procedura. A za koga su tih deset casa, kod koga su otisle, to niko ne zna.

Rados Dragutinovic: Ima li slucajeva da majstor sam donese da nesto napravi?

M. K.: Ma, to je sitno. Ima toga, ali to je sasvim sitno. Sitan majstor, sitnu fuseraciju pravi. Pazite sada, Zakon o radu ne stiti radnika ni po cemu. Ja ne znam, ja ne vidim da stiti radnika. Znaci, ako ti postavis rukovodiocu pitanje za koga pravim ove case, sutra mozes lako da odes sa posla.

N. P.: Ali, kad dobijete koverat i platu, zar onda ne pitate - ja sam radio toliko, a ovde nije upisano...

M. K.: Pa, ne pitamo jer nema norme. Nekad kad je bila norma, onda sam znao koliko komada uradim. Sad je nema, sad je rezijska plata. Zato vam kazem ono - radio 19 dana, 20 dana, 25 dana, ista plata.

N. P.: Placa se na sat?

M. K.: Da, placa se satnica, a satnica mi se smanji. Kad sam radio u normi ja sam napravio 200 ili 300 sati, imam prebacaj 20, 30, 50 posto, tacno znam koliko mogu da primim. A sad ne znam uopste. Ne znam kolika ce satnica biti. To je taj budzetski sistem isplate. Znaci, plata ti je 10 hiljada, pa ti radio 220 ili 180 sati, oni samo podele ono i satnica ti je toliko. Ja to ranije nisam zagledao, ali u proslom mesecu, ja znam kolika mi je satnica, a ona u stvari manja. Ja pitam direktora, a on kaze - tebi, Milutine plata nije smanjena. A ja sa 19 i sa 23 radna dana - ista plata. Gde sam ja ona cetiri dana bio, majku mu. Ja sam radio tu. Pa niste mnogo radili, pa ovo i ono, odmah oni nadju razlog, poklopi te... Tacno je da nismo mnogo radili i ne mozes da trazis nesto. Cinjenica je da se ne radi mnogo. Nedostatak posla. Covek po dva-tri dana ne radi nista. Potom zapnemo kampanjski, radimo subotom, radimo prekovremeno, onda te pokrije s tim koliko si radio toliko si zaradio. Dobro je, i on, majstor, cuti.

Zastita radnickih prava

N. P.: Postoji li neko mesto u Fabrici gde mozete da razgovarate, ne samo da se zalite, o tome koliko je radjeno, uradjeno, zaradjeno.

M. K.: Pa, ne znam. Kad pocnu finansijski strucnjaci da pricaju u ciframa... ispalo je da smo odavno trebali da zatvorimo fabriku. Sreckovic, kad je poceo da prica sta mi sve nismo uradili, znaci mi smo trebali da zatvorimo fabriku, jer ne isplati se da radi. Ne moze jedan radnik da zna te finansijske cifre.

N. P.: Da li u samoj Livnici razgovarate o tome?

M. K.: Pa, razgovaramo. Sad su direktori zavisni od tog ekspertskog tima, od Bajcetica, od Sreckovica, Stasica. Odatle sve polazi, sve se deli. Nas direktor nema nikakvu moc. Sad mi kaze, Milutine, sad se odozgo deli. Tako se deli, ovo nije zarada, ovo se deli. Mi smo na socijalnom...

N. P.: Da li to znaci da vi nemate s kim o tome da raspravljate, osim sa visim nivoima - direktori i iznad direktora. A u samoj Livnici, postoji li sindikat?

Dragan Zivkovic: To je posebna prica...

M. K.: Jeste sindikat institucija koja treba da se bavi zastitom radnickih interesa, ali u praksi je sasvim obrnuto. Isto su na toj relaciji sa rukovodstvom, na tim poslovima spekulativnim, imaju debele koristi tako da potpuno zanemare tu svoju izvornu funkciju, cime treba da se bave, znaci zastitom radnickih interesa. Samo vlastiti interesi su ispred njih.

N. P.:Da li u zastitu radnickog interesa spada i ovo o cemu mi sada razgovaramo, a to je da onaj ko zaista radi moze i pristojno da zaradi?

Dragan Zivkovic: Nema nijednog predsednika sindikata da nije dobio komforan drustveni stan. A ima i onih koji su dobili od 50 do 90 hiljada maraka, navodno bespovratnog kredita. Gde to u svetu postoji kategorija bespovratnog kredita. Nije to ni pozajmica, to je poklon. I svi zadovoljni. A oni od koga su uzete pare, naravno da nisu zadovoljni. Ali oni opet nemaju nacin kako da i jedne i druge sprece u pljackanju ovih sredstava.

N. P.: Da li neki od sindikata, a ovde ima dva ili tri sindikata, koliko sam ja obavesten, da li je ijedan sindikat u ovih godinu dana imao na dnevnom redu rad i zaradu radnika?

D. Z.: Sindikalni lideri nisu edukovani za svoj posao, selekcija se vrsi u manjim grupicama, da nekako nadju nacina da izlobiraju svog predstavnika. I taj covek stvarno nije, to se dogodilo nekoliko puta, da taj covek stvarno nije edukovan da radi.

N. P.: Po vasem znanju, dakle, nijedan od sindikata nije se do sada bavio radom i zaradom radnika. A, prema vasem misljenju, sindikat bi trebalo time da se bavi?

Rados Dragutinovic: Ovde ste sva trojica govorili o tome kako se radi i koliko se radi, ali niko nije pomenuo efikasnost. A ja mislim da je glavni problem "Lola sistema" visoka neefikasnost. U jednom od ovih brojeva fabrickog lista direktor je izracunao, da se prosecno radi 1,7 sati.
Kad ste govorili malopre o investiranje u novu proizvodnju, jos uvek nije sigurno da ce se to vratiti. Jer ono ce se vratiti sa pravom vrednoscu, ako se to sto se radi uradi na vreme. Vas profitni centar je na pocetku godine imao posla za jedno 12 miliona i nijedan od tih nije uradjen na vreme. Vi govorite da dolazite na posao, npr. u Livnici, ostajete osam sati, nista ne radite, ali vam se svaki taj sat plati, tako ispada. Onda radite da zavrsite taj posao, medjutim, vreme koje vam je potrebno da zavrsite taj posao je manje od onoga koje ste vec potrosili, kad niste radili.

Milutin Kumric: To je ono sto sam vam vec rekao, mi dodjemo a nema materijala, pa sedimo i cekamo. Nemamo peska, nemamo repromaterijal koji je nama potreban. Nismo imali, sad, pet dana sirovog gvozdja. Ja upravo to kazem, mi dodjemo na posao, imamo motivaciju da radimo, kad ja sedim tri dana, ne radim, i posle dva dana moram sve to da nadoknadim, da li to moze da bude kvalitet, da sam ja radio ona tri dana, pet dana, znaci polako. Ili za dva dana, ono sto se radi za pet ja ga uradim za dva. Kada je ekspertski tim dosao, obecavao je da ce nam dati pare da se "Lola" oporavi, da nece da se ceka nista. Ako se ovo ovako produzava, ovako je bilo i prosle godine i pretprosle godine, nemamo dva-tri dana nista, a mi smo bolje zarade imali ranije.

R. D.: Zasto niste ulagali u to da biste mogli normalno da radite, i kad je sve to dovedeno do dna, sad mora i vise da se ulaze. Vlada je odvojila neke novce i deo od tih para, za razvoj, znaci za konsolidaciju, kupovinu alata.

N. P.: Da li je, po vasem misljenju, moguce da livci kad nema sigela, dan, dva, tri ne mogu da rade, ne mogu da zarade, da zbog toga organizuju protest, cak strajk?

M. K.: Moguce, ali se to nikad nije desilo. Pa, nije jos toliko velika svest kod nas. Svaka cast izuzecima, ali u Jugoslaviji treba da prodje jos dosta godina da se neko buni sto nema posla, a ne samo da se buni sto nema zarade.

N. P.: Pa, kako da se zaradi, ako se ne radi?

Destimulacija izuzetnih rezultata

Dragan Zivkovic: Desava se i to, da ako se radi efikasno i ako se uradi posao na vreme i kvalitetno, opet se ne zaradi. Ja sam to licno doziveo pre nekoliko meseci. Radili smo masinu za nemacko trziste, masina 65 tona teska, najnovija tehnologija. Radili smo tri meseca, rok je bio tri meseca, maksimalno se zalagali, uradili u roku i kvalitetno. Otisli smo u Nemacku i predali tu istu masinu Nemcima, sve je bilo kako treba, protokol uradjen, bez primedbi. Ali, primili smo duplo manje novca od onog koliko je bilo predvidjeno da primimo. Zato sto je u medjuvremenu ekspertski tim doneo odluku da se smanji cena rada sa 4500 na 2000. To je bilo u martu mesecu.
Svi smo bili motivisani da cemo zaraditi i radili smo kvalitetno i maksimum smo dali svi. Kompletna ekipa koja je radila taj posao. A svi smo placeni duplo manje nego sto smo trebali da budemo placeni. Dakle, ima i takvih situacija, apsurdnih, da direktori ili rukovodioci, kako hocete, zloupotrebljavaju svoju moc. Radili smo prekovremeno, kad smo se vratili ovde direktor montaze je jednostavno rekao da nema niti placanja prekovremenih sati, niti mozemo da koristimo slobodne dane za te prekovremene sate. To je klasicna zloupotreba. Ja sam trazio papir, gde je napisano na papiru, znaci po zakonu koliko treba da se radi na terenu. On to nije imao, samo mi je naveo primer kako je on nekad radio u Rusiji po 15 sati, pa to nije naplatio. Mislim, to je ono kako se kome cefne.

N. P.: Koliko je vas ucestvovalo u tom poslu za nemacko trziste?

D. Z.: Cetiri montera masinska i dva elektro su radili konstantno ovde, a tamo je bilo tri masinska montera, dva elektro, jedan elektro inzenjer, na kraju je dosao jedan tehnolog, tehnolog sa prevodiocem, da obrade komande i da zavrse posao.

N. P.: To je grupa ljudi, vise od deset. Da li ste vi kao grupa trazili da ostvarite svoja prava? Ko vam je odgovorio?

D. Z.: Kao grupa smo i trazili da ostvarimo svoja prava i nismo uspeli. Tadasnji pomocnik direktora za montazu smatra da mi nemamo prava da koristimo slobodne dane, niti da budemo placeni za te prekovremene sate. Znaci, dvostruko smo osteceni. I ovde smo primili, recimo umesto 30 hiljada, samo 15 hiljada, znaci duplo manje. I tamo smo osteceni za 90 sati prekovremenog rada. Licno sam trazio papir, znaci neki zakonski pravilnik, da nam pokaze koliko je bilo predvidjeno da se radi. Nista od toga nije imao, niti je hteo da razgovara o tome.

Raznolikost motivacije za rad

Mira Vujovic: Ja sam ranije radila u "Loli". Neku veliku razliku ne mogu videti, po ovome sto sada cujem, sta se desava zadnjih meseci. Otprilike, tu su vrlo male razlike, samo sto se u ono vreme, znaci pre desetak godina, kada se mnogo vise posla imalo, znaci vise se radilo, ali su problemi ostali isti. Sve je ostalo isto, u nacinu placanja, u nacinu ostvarivanja zarade, u nacinu pre svega motivacije.
Ranije je bilo norme, danas nema norme. Da li bi trebalo razmisljati mozda o uvodjenju norme. Moj bi predlog bio da se uvede norma, sto bi znacilo da bi motivacija bila veca za ove ljude, jer oni su svi kvalifikovani i svi kvalifikovani rade na tom poslu. Ako zaradim 10 komada danas, a on ima tamo vreme normirano, njemu je u cilju da zaradi sto vise. Znaci da bi norma bila jedan od podstreka za motivaciju.

Mira Vujovic

Jedno od pitanja koje bi mene zanimalo, prvo, u kakvom su stanju masine, u kakvom stanju je oprema. Da se ljudi izjasne, a to nije problem, nije tesko saznati kad se cuje da se prvo ceka na materijal, pa se onda nema najobicnija sijalica da se stavi na masinu, da radnik moze bolje da vidi na masini. Bio je problem, dok sam ovde radila, prosta emulzija, masine su prosto propadale od neke mesavine koja je nestrucno pravljena od loseg materijala.

N. P.: Sta pretpostavljate, dugo ste radili ovde, da moze radnika demotivisati za rad?

M. V.: Motivi zavise od toga gde ko zivi, sa kim zivi u porodici. Ako je imucan, on nije zainteresovan, on samo dodje tu, otalja, ide mu socijalno, ide mu penzijsko i invalidsko, i on nije zainteresovan da tu mnogo radi.

N. P.: Po cemu se zna da je neko majstor, ako ne pokaze da je majstor time sto radi i zaradi?

M. V.: Rezultatima rada. Kad vi date crtez majstoru i u dva minuta on tacno zna sta treba da uradi, koje su mu date kote, koje su tolerancije i sve to, bez potpitanja ili pitanja poslovodje, i niko mu ne treba. Dâ mu se materijal, stavlja na masinu i to radi, zna norma kolika mu je. Jedino poslovodja tu nekad intervenise, ukoliko vreme nije odgovarajuce, onda se vreme pomera, dok je bila norma. Inace, ima i ljudi koji jednostavno ne znaju posao. Oni su preko nekih veza dosli tu, zaposlili se, nisu ni skolu zavrsili, nisu dosli ni dovoljno obuceni. Sami po sebi ne pokazuju nikakav interes, iz svog neznanja ne pokazuju interes da bi ih mozda kolega, koji stoji za susednom masinom nesto naucio, da ih on malo usmeri. Mi smo nekada ovde imali instruktore, ljude koji su posle 30 godina rada oboleli, a zeleli da ostanu u proizvodnji. Postanu invalidi trece kategorije, mi smo ta radna mesta nazivali kao instruktorima i onda su oni pomagali i mladjim radnicima i radnicima koji ne mogu da se snadju, slabije se snalaze na masinama.
Vazno je i zadovoljstvo poslom. Koliko je radnik zadovoljan da bi nastavio dalje da radi, a da bi neki mladji od njega to videli i poprimili, pa da tako i oni tim putem krenu. Zadovoljstvo poslom znaci i njegovo zadovoljstvo ako zaradi vise. Znaci, radi vise, zaradi vise, nosi kuci vise, to bi bilo neko zadovoljstvo koje bi njemu pricinjavalo neku motivaciju i neki podstrek da bi radio vise. Dalje, vazni su uslovi rada. U nekadasnje vreme nesto se i ucinilo da se stvore bolji uslovi rada, npr. da imaju bolje osvetljenje, da se zastite od promaje. Livnica je nekad bila otvoreno polje, nije bilo nikakvog krova, pa su uspeli da se prvo stavi krov. To vetar duva, zamislite onaj silkogeni pesak, zamislite kakva su njegova pluca i sta je to za njega bilo. I svi okolo su ugrozeni, to vetar nosi po celoj fabrici. Posle je uspelo i zidovi da se stave sa vratima. Bila su i radna odela koja su redovno dobijali, i peskir i sapun i cipele sa metalnom kapnom. Ja mislim da vi sada ne mozete da vidite u hali jednog radnika sa cipelama sa metalnom kapnom. A vrlo su teske povrede koje se desavaju kod nas. Desavale su se, bar ja koliko znam, i ako nemate zastitne naocare. Udjite u halu i nijednog radnika sa zastitnim naocarima necete videti. Sad necete videti, zato sto ih sad nema. Bio je problem i azbestna odela kod nas da se naprave. Za livce je bilo problem, sad cu mozda pogresiti kakva su to odela, one azbestne kecelje sto su morali da nose. Onda one zastitne maske i te stvari. Nekada je bilo tih sredstava, zadnjih 10 godina koliko se ja secam, od toga nema nista.
Organizacija posla je, takodje, vrlo bitna. A od cega ona zavisi? Ona zavisi, pre svega, od kvalifikovanog rukovodioca. Nazalost, onda se desavalo da su vrlo cesto bili nekvalifikovani rukovodioci. Kad to kazem, mislim nekvalifikovani za taj posao za koji se postave da budu. Ili je to direktor, ili je to direktor proizvodnje ili je to sef dole u hali, ili je to poslovodja. Znaci od te organizacije mnogo je zavisilo. Da li ce radnik umeti da posao koji dobije i uradi, kad dodju oni silni crtezi. Koliko je rukovodilac kvalifikovan da dâ crtez odgovarajucem majstoru. Nisu svi crtezi isti. Imate prostije, imate slozenije. Njegova je procena, hoce li umeti da dâ slozeniji posao, odgovorniji, kvalitetniji kvalitetnijem radniku u koga ce biti siguran da ce ga uraditi. To je vrlo bitno, da ne bi dolazilo do skarta. A desavalo se, koliko se ja secam u neka vremena da su to bili skartovi nevidjeni. To su bile milionske vrednosti. Kako se to zataskavalo, ja u to ne mogu da ulazim.
Vrlo je bitno da je rukovodilac kvalifikovan da zna da proceni kome kakav posao treba dati. Pod broj dva, mislim da je puno ljudi bilo i da nisu bili kvalifikovani za posao koji su radili i za masinama i van masina, kad se taj posao davao da se uradi. Imali ste vi cele timove koji su bili ukljuceni da se to uradi, a ljudi su bili nekvalifikovani da taj posao urade. I, naravno, cim se to tako uradi, znaci tu se kasni u izvrsenju poslova, znaci rokovi se gube. Tu se ponekad doda i nedostatak nekog materijala, nekog alata, narocito alata. To je bio taj sklop problema u vezi organizacije posla, da se nije adekvatno vodilo racuna kako se to radilo.

Nacin rukovodjenja, mozda je to jedna od bolnih tacaka. Kad bi vas pitali kako biste ocenu dali rukovodiocima, da li biste ih kvalifikovali kao demokratske, autoritativne ili liberalne. Kako biste vi njih kvalifikovali? To je sigurno jedan od faktora o kojem bi trebalo popricati i mozda malo analizirati koliko su oni adekvatni mestima i kakva je njihova karakteristika kao rukovodioca. Pre svega kao coveka, pa onda kao rukovodica, jer je to jedno sa drugim povezano i naravno da se odrazava na proizvodnju.
Jedna od tema, o kojima bi trebalo razgovarati, kad je motivisanost u pitanju, stambena problematika. Sta znaci resiti stambeno pitanje i kojim putem, da li zaobilaznim putem, na mala vrata kako su mnogi ljudi resili stambeno pitanje.
Veliki broj ljudi je ostao da radi ovde u "Loli", bas zato sto su stanovima vezani za Zeleznik. Mislim da je mozda 70 posto od ljudi sada zaposlenih u "Loli" iz Zeleznika, i da je to bio jedan od motiva da su oni ostali ovde. Da nisu mozda otisli u neku drugu firmu ili neko drugo preduzece ili bilo gde drugo sad da li ce biti veca zarada ili ne, on je nasao neki svoj interes i neku svoju racunicu da ostane ovde.
Pitanje je, zatim, i zasto kod nas radi veliki broj ljudi iz okoline Zeleznika. Zato sto imamo organizovan prevoz. To je jaka motivacija, kad on zna da ima autobus u toliko i toliko sati tacno, u taj autobus udje, cak u 90 odsto slucajeva sedne, doveze ga ispred kapije "Lole". Isto ispred kapije "Lole" sedne, tako ga vrati kuci.
Mislim da postoji i jedan psiholoski momenat, vrlo prisutan, da se ljudi jednostavno sazive sa sredinom u kojoj rade. Jer ako covek pet godina ne promeni firmu u kojoj radi, tesko se odlucuje posle da promeni tu firmu. Jednostavno se sazivi sa tom sredinom i postoji neka navika, pa je tesko tu naviku promeniti. Mozda nekad u podsvesti racuna da ce biti bolje. Nesto ce se promeniti.
Dodala bih jos, kao jedan od motiva, motivisanost ljudi da napreduju u svojoj struci. Nekad je to bilo, znam da su slali u Nemacku na neke obuke i specijalizacije, pa su bila razna savetovanja. Kad su uvedeni kompjuteri, ovde kod nas su vrsene obuke. Nabavka raznih casopisa iz inostranstva. Nekad je to bilo. Ne znam kako je to sad.
Kao jedna od stavki koju bih ja navela kao motivisanost ljudi, to je nacin informisanja. To je upravo ono sto ste govorili malopre, gde se obratiti, sa kim porazgovarati, kako se informisati o svemu sto se desava. Mi imamo jedan nacin informisanja, to su fabricke novine, ali pitanje je koliko su one dobre i efikasne. Papiri su cesto "filovani", da se prikaze stanje koje je nerealno. A dzep nas je uvek znao kakvo je realno stanje ovde.

Dragan Zivkovic: Samo tri direktora unazad koja su smenjena sa velikim pricama o kradji, nijedan nije odgovarao.

N. P.: Da li je ijedan od tih "slucajeva" bio razjasnjen?

Milutin Kumric: Nije nijedan, svi su otisli u privatnike.

Identifikacija s firmom

N. P.: Mira Vujovic je govorila o necemu sto nismo dotakli u razgovoru, a mislim da zasluzuje paznju, a to je identifikacija zaposlenih sa preduzecem. Znaju li majstori sta je finalni proizvod, sa cim se "Lola" pojavljuje van fabrike, u zemlji i svetu?

Dragan Zivkovic: Znamo. Svi znaju sta je to. Normalno da znaju.

N. P.: Jedno vreme, pre skoro dvadeset godina, govorilo se o jednom finalnom proizvodu koji se zvao srpski helikopter, secate se. Jesu li ljudi zaposleni u preduzecu imali misljenje o tom finalnom rezultatu, jesu li mislili da je to moguce, da je to prava stvar?

D. Z.: Mislili su da je to glupost.

N. P.: A jesu li negde rekli da je to glupost?

D. Z.: Jesu, rekli su da je to glupost, sigurno su rekli. Samo su ulozili velike pare. I koji su bili za to i bili postavljeni za direktore, i u jednoj fabrici i u drugoj fabrici i u trecoj. I u novinama je pisalo da je pokradeno para. I opet su ti rukovodioci neki savetnici, koliko ja znam u fabrici. Sad necu imena da iznosim, ali vi znate koji su to.
Svi alati i masine koje mi montiramo u "Loli" su po licenci, uglavnom nemacke firme. Sve su to nasi strateski partneri, koji su nama 1968-70. godine pomogli da izadjemo iz one velike krize u kojoj smo tada bili. Mi molimo boga da se pojave oni ili neki drugi strateski partneri sa Zapada koji ce nam i sada pomoci. Jer sami, bojim se, necemo moci. Na ovaj nacin, sa ovakvim razmisljanjem, shvatanjem, ponasanjem.

N. P.: Da li postoji zainteresovanost rukovodeceg kadra za revitalizaciju "Lole".

D. Z.: Bojim se da ne postoji, jer njima ovo odgovara. Kad je pre godinu dana direktor Bajcetic priznao na jednom sastanku, na jednom zboru, da je otkrio malverzaciju jednog svog kolege, direktora, da je proneverio 200 hiljada maraka, iza toga se nista nije desilo, nikakve konsekvence taj covek nije snosio. Trazili smo ime da nam kaze, naravno da nije hteo. To je zacarani krug gde su svi, uglavnom su svi povezani i jedni druge stite.

Sta sve moze "Lola"

Vujadin Nenadovic: U tehnickom smislu, ne postoji posao koji moze na Zapadu da se uradi, a da ne moze i u "Loli". Ne postoji, u smislu masinske obrade. Znaci, ne postoji posao koji ne moze da se uradi.

Rados Dragutinovic: Ali, u pitanju je vreme za koje se neka masina uradi, proizvede.

V. N.: Vreme. Evo, na primer, taj svajcarski posao. Sve smo odradili, sto stigne u obradu, na vreme. Kad je u pitanju karusel, koji je otisao, gde je kolega pricao sto je na njemu radio, pozicije za stezanje, ceo radni sto, tu nije doslo ni do kakvog kasnjenja. Pa pozicije sada za ovaj borverk koji je otisao, pa pozicije za puno drugih masina. U stvari, mi smo u teskoj obradi imali puno poslova, kao pozicije, jako puno pozicija je ostalo iz teske obrade.
Ja ne ulazim u taj finansijski deo, evo sad se, na primer, prica za tu Sipu, za te prese, a svega je 200 000 evra, da se vidi gde se kasni.
Kada je rec o neefikasnosti, koja se gleda kroz neke norma-casove. Norma-cas je kategorija koja je prevazidjena, jer je vazila i bila uputna u vreme kad smo imali neke stalne poslove. Neke konkretne poslove. Ta norma je tada imala smisla. A sada, kada nemamo odgovarajuce poslove, ko ce biti nagradjen kroz takvu vrstu norme? Glodanje, rendisanje i sta ja znam, to su prosti poslovi, to je moguce normirati. Ali gde su slozeni poslovi, na masinama slozene obrade, tu nema norme. Mi nemamo serijske proizvodnje od 20 masina kad bi bilo moguce uvesti normu.
Trenutno, u toj teskoj obradi je jako puno posla. Ne moze biti bolje. Mi imamo jako veliku montazu u kojoj moze odjednom da se montira 20 masina. Ima jako strucnih i sposobnih ljudi-majstora. I njih je, hvala bogu, ostalo puno. Ali je steta sto za njih nema dovoljno posla. Sad je pozitivno to sto ce da nam srede masine. Ali gledajuci kroz taj novac, kroz taj bilans koji ce biti na kraju, verovatno nece biti dovoljan. U PC MAA radi 550 radnika, ali je stvarno zaposlen, ima stalno posla, veoma mali broj ljudi. Jednostavno, takva je raspodela posla.
Da se dotaknem rukovodilaca. Mi smo u oktobru prosle godine sve rukovodioce "poskidali". Kasnilo se nekoliko meseci sa platom, uzimali se ti privilegovani poslovi, razne mucke, verovatno procenti, usluge, jer te usluge su, verovatno, mozda, za preispitivanje. Nemam konkretan dokaz da bih nekoga optuzio. I onda je na konto tih usluga mozda neki ugovor i zakasnio. I onda smo sve rukovodioce "skinuli", od poslovodje do direktora. Jedino su preziveli sefovi po montazi, lakoj obradi. Radili smo tri meseca, u teskoj obradi gde ja radim, bez ijednog rukovodioca. I sta je bilo? Direktor je dosao kod nas, treba ovo, ovo, ovo da se uradi, mi smo se organizovali i sve te poslove odradili. Uopste nije problem da se napravi. Samo treba puno posla i treba da se promeni nacin placanja.
Kad je doslo do promene obracuna LD, u martu mesecu, o tome su kolege vec govorile, ovaj nacin placanja ne dolazi u obzir. Jednostavno, ne dolazi u obzir. Mi cemo, verovatno, napraviti problem. Mi cemo sami napraviti problem bez sindikata, jer sindikati nisu u funkciji ni radnika, ni proizvodnje. Odavno vec oni imaju sasvim drugi put i sve sto radimo, i ova proizvodnja u kojoj ja radim, radimo bez sindikata. Mi smo svi clanovi sindikata, ja sam takodje clan Samostalnog sindikata, ali jednostavno, oni moraju da se transformisu, moraju da nadju neki svoj novi put, za ove promene koje slede.

Hocu takodje i to da kazem, jako je mnogo rukovodilaca u "Lola sistemu", po profitnim centrima, mnogo ih je, mnogo su privilegovani. Stekli su pozicije, a da nikad nisu radili. Kako je dosao, postao je poslovodja. Da li preko partije, preko ovoga ili onoga, uopste nije bitno. To vise ne moze tako. Znaci, mora da ima svoju osnovnu struku, prvo mora da radi na masini. Tek ako je visa potreba da ja budem rukovodilac, onda da budem, u protivnom da radim svoje zanimanje, da radim na svojoj masini.

Nebojsa Popov: Mozda je sada trenutak da zavrsimo razgovor. Dakle, nije u pitanju sposobnost da se uradi posao. Sposobnost majstorska, zanatska, tehnoloska, tehnicka - sposobnost postoji. Kad toga ne bi bilo, citav projekat revitalizacije ne bi imao sigurnu osnovu. Veliki problemi, pak, postoje: organizacija posla, upravljanje, prodaja, stambene prilike, privilegije, spekulativni poslovi. A majstorski poziv nije spekulativan, tu je sve jednostavno - ili si majstor, ili nisi majstor. A glavni proboj tog zatvorenog kruga je vezivanje zarade za efikasan rad, za produktivnost. Danas smo o tome dosta govorili, mislim dosta za pocetak.
Videcemo u daljim razgovorima sta o ovim temama kazu menadzeri, tehnicari, a potom sta kazu sindikalisti. Na kraju bismo napravili jedan zbirni razgovor, na jednom mestu da se nadju sve te tri skupine. Naravno, i to cemo da objavimo, pa u javnosti da se nastavi dijalog.

Ogledi: O (de)valvarizaciji «

» Pravosudje: Odbrana sudstva vrsenjem sudske vlasti