Prevod

Ugrozenost kao knjizevni model

Juljan Kornhauzer

1.

Sindrom stalne ugrozenosti, koji se javlja kod Srba i Hrvata, nije ostao bez uticaja na vrstu njihove kulturne poruke. Veoma cesto su se srpski pisci koji su ziveli u Hrvatskoj integrisali s hrvatskim modelom kulture, dominantnim u datom periodu, kao Simo Matavulj na prelomu dva veka ili Vladan Desnica sezdesetih godina. Ova integracija je bila toliko jaka i prirodna da je hrvatska knjizevnost apsorbovala njihova dela bez ikakvih otpora. Da li bi to sada bilo moguce? Da li je poslednji, brutalni konflikt jednom zauvek prekinuo ovaj proces integracije? A mozda je to povratak na sporove devetnaestog veka, kada srpsko stanovnistvo u Dalmaciji nije podrzavalo hrvatske pokrete obnove? Upravo tada, u vreme kad se Hrvatska nacionalna partija borila za uvodjenje "ilirskog" jezika u administraciju, Srbi su jednoznacno podrzavali italijanske autonomase. Ipak, to uopste nije smetalo politicarima u Srbiji, kao Garasaninu, da ozivljavaju ideju o stvaranju Kraljevine s dominantnom ulogom Srba i Hrvata.
U Bosni i Hercegovini proces integracije Srba sa Srbijom i Hrvata sa Hrvatskom imao je drugaciji tok. Dok su se hrvatski katolici, kojih je ovde bilo relativno malo, sticajem okolnosti, preko Hercegovine vezivali za dalmatinsku kulturu, dotle je pravoslavnim Srbima, koji su jos krajem XIX veka predstavljali 40 procenata citavog stanovnistva, koje je tada brojalo preko milion ljudi, tesko bilo da se potpuno integrisu sa srpskom kulturom. Pre svega zato sto su Beograd i Vojvodina tezili zapadnoj Evropi, a Sarajevo i okolina nikada nisu hteli da se udalje od orijentalne tradicije. Uz to, ne smemo da zaboravimo da je do kulturnog poleta u Bosni doslo relativno kasno - tek u II polovini XIX veka. U to vreme su postali prvi prosvetni centri (ranije su postojale samo verske, vecinom islamske, skole) stamparije i casopisi. Do tog trenutka slovensku pismenost je predstavljala ovde didakticko-narodna knjizevnost franjevaca, koji su pocetkom XVII veka zapoceli svoju misiju podrzavanja nacionalnog identiteta hrvatskih katolika, pisuci dela cesto u srednjovekovnoj knjizevnoj konvenciji. Medjutim, Srbi, slicno kao i njihovi zemljaci iz "izvorne" Srbije, za sve vreme turskog ropstva cuvali su tradicije i jezik u usmenom stvaralastvu. Njihova moderna knjizevnost pocinje tek krajem prosloga veka, u periodu modernizma, kada se u Mostaru javlja grupa talentovanih pisaca, antizapadno raspolozenih, koji brane svoju orijentalnu specificnost.
Hrvatima iz Hercegovine i Bosne bilo je lakse da savladaju regionalnu svest, ne samo zato sto je stepen njihove ugrozenosti bio manji. Zahvaljujuci stabilizovanoj knjizevnoj tradiciji, ciji su kontinuitet podrzavali franjevci i Dalmatinci, u okviru takozvane Srebrne Bosne, hrvatski pisci su odrzavali vezu s maticom bez prinude politickog angazovanja. Zato je tako prirodno Antun B. Simic, poreklom iz Hercegovine, mogao da stane na celo ekspresionistickog pokreta u Zagrebu. Slicno slabljenje regionalne svesti zapazamo u posleratnoj knjizevnosti (npr. Ivan Slaming i Matvejevic).
Za bosansku kulturu je vazan problem koji bih nazvao bekstvom od nacionalnosti. Ono je u vezi cak s vec asimilovanim predstavnicima muslimanske zajednice. Njihovo upisivanje u srpsku ili hrvatsku kulturu najcesce je bilo pitanje proizvoljne odluke i uvek je nailazilo na neodobravanje bosnjackih nacionalista, koji su se godinama borili za priznavanje posebnosti nacionalne bosnjacke knjizevnosti. Znak kulturnog "izbora" mogao je u ovom slucaju da bude prihvatanje jednog od dva ravnopravna pisma ili odluka o ukljucivanju u odredjenu knjizevnicku sredinu (Beograda ili Zagreba), kao i stepen akceptacije od strane te sredine. Ovakva vrsta "preuzimanja" postajala je zariste cestih konflikata izmedju eksponenata bosnjacke posebnosti i inkriminisanog pisca - "izdajice". Ova izdaja (ako se ne iskljuci njeno postojanje u kulturnim kategorijama) nikada nije imala dublji smisao, jer pisci poreklom iz Bosne nisu izneveravali svoje regionalne teme i odrzavali su prisnu vezu s maticom.
To je najvaznija determinanta bosanske knjizevnosti, ne samo priznavanje etnicke teritorije vec i stvaranje i negovanje bosanskog identiteta.
Uticaj na ovu vrstu kulturne aneksije imali su politicki faktori. Jer, nije bilo bosanskog naroda, nije postojao bosanski jezik, a muslimanskoj knjizevnosti nije priznavan status nacionalne knjizevnosti, jer je nastajala na srpskohrvatskom jeziku. I pored toga, borba za priznavanje posebnosti bosanske kulture trajala je neprekidno. Nije uopste cudno - bosanska zajednica, koja potice iz multinacionalne tradicije, koja se ispoljila u knjizevnosti dosta kasno, oseca nezadovoljstvo svojom "civilizovanoscu". Poslednji dogadjaji na Balkanu u velikoj meri su resili ovaj problem, ali na neocekivan nacin. Nastanak Bosne i Hercegovine kao samostalne, nezavisne drzave, sankcionisane medjunarodnom zajednicom, doveo je do dezintegracije ovog multikulturnog prostora. Fundamentalistima svake od tri strane konflikta vise nije bila vazna odbrana regionalne zajednice vec etnicka posebnost.

2.

Tragicna situacija u bivsoj Jugoslaviji, pored unistenja dotadasnjeg sveta vrednosti, donela je i resenje naraslih problema u vezi s nacionalnim identitetom. Po prvi put doslo je do konstituisanja bosnjackog naroda, mada Bosnjak znaci sada pre svega stanovnik Bosne i Hercegovine muslimanske veroispovesti koji se sluzi, ne toliko bosansko-hercegovackom varijantom srpskohrvatskog jezika (kako su nas doskora ucili lingvisti), koliko, jednostavno, bosnjackim jezikom (kako bi autor prvog recnika leksickih razlika Alija Isakovic hteo da verujemo). Uz to, dolazi problem Sarajeva kao kulturne enklave na ovom prostoru, enklave koja svojom multietnicnoscu veoma uocljivo odudara od ostalog dela zemlje. U ovom slucaju moze doci do ozbiljnog spora ko je zaista stanovnik Sarajeva: Bosnjak, ako ispoveda islam, Srbin ako ispoveda pravoslavlje, Hrvat, ako je katolik ili drugacije - Bosanac, bez obzira na veroispovest i etnicku pripadnost, a mozda jednostavno Sarajlija, kao sto je bilo u proslosti?

Pitanje identiteta se ne tice iskljucivo stanovnika Bosne i Hercegovine. Hrvati su izasli iz gradjanskog rata uvereni da njihova nova, nezavisna drzava predstavlja snazan element zapadne civilizacije. Srbi su, medjutim, isticali svoje nacionalne ambicije - mada nisu hteli da odustanu od jugoslovenskog "krova". Na medjunarodnom forumu su od poraza stvorili filozofiju duhovne pobede putem patnje: kosovski mit je slavio svoje pobede (kako se to vec dogadjalo u njihovoj istoriji). Drugacije je bilo sa Slovencima: najranije su se odvojili od federacije, posle kratkog konflikta s Jugoslovenskom narodnom armijom, ne samo da su proglasili potpunu nezavisnost vec i radikalnu antibalkansku politiku i filozofiju, na koju pak Makedonci, iz razumljivih geopolitickih razloga, nisu hteli da pristanu. Ipak, svi su, u manjoj ili vecoj meri, kreirali ili pak oziveli nacionalisticku svest, koja je u slucaju Srba i Hrvata, a takodje i Bosnjaka, dobila degenerisanu formu sovinizma. Program etnickog "ciscenja" (novinarski eufemizam koji skriva genocid), u cijoj se osnovi nasla zelja za odbranom istorijskih granica, nacionalnih interesa, kao i uverenje da inoplemenci ometaju prirodni razvoj zivotnog prostora, u izvesnom smislu obuhvatio je i knjizevnu sferu.
Sa izvesnim preterivanjem ona se moze nazvati fundamentalistickom. Ovde mislim na zvanicnu knjizevnost, jako politizovanu, a ne na opozicionu, sracunatu na relativno uski krug citalaca. Ovaj fundamentalizam se zasniva pre svega na robovanju nacelu "sto gore, to bolje", sto je veca opasnost, istinska ili izmisljena, to je veca svest o izvrsenju misije. Ta misija je dokaz da ova antifilozofija (okrenuta protiv suseda) potvrdjuje ispravnost sopstvenih, nacionalnih interesa. Sadrzi takodje snazno motivisanu netolerantnost. Nedostatak jednoznacnosti smesta je shvatan kao izdaja nacionalnih interesa i, u uslovima ratnog stanja, opasan kosmopolitizam. Prigovaranje komunisticke proslosti mnogim vladajucim politicarima obicno je smatrano znakom arogancije i ignorancije. Analiza njihovog rada s te tacke gledista preti totalnom osudom i optuzbom za odnarodjenje (slucaj Dubravke Ugresic u Zagrebu i Mirka Kovaca u Beogradu).
Ova knjizevnost je prolazila kroz razlicite faze. Pocetak konflikta stvorio je u Hrvatskoj ogroman talas ratne knjizevnosti. U prvom redu bili su to fabulisani zapisi sa fronta, cesto sa veoma drasticnim opisima. Posle napada jugoslovenske armije i srpskih paravojnih odreda na Vukovar nastala je citava vukovarska serija: od emocionalnih, patriotskih pesama i poema koje pokrecu stereotipne umetnicke klisee, do rafiniranih i veoma sugestivnih uspomena iz starog Vukovara, koje su se pretvarale u simbolicne price o vecnom hrvatstvu na ovim terenima (na primer izvrsni "Sapudl" Pavla Pavlicica). Slicno je bilo u periodu bombardovanja Dubrovnika, mada su u ovom slucaju igrale ulogu jake politicke emocije. One su proizlazile iz bespomocnosti medjunarodnih organizacija, a takodje iz reakcije na inicijativu konvojâ, kojima su plovili po Jadranu evropski intelektualci, neposredno komentarisuci dogadjaje. Dubrovnik je postao u ratnoj poeziji sinonim hrvatske slobode, ugrozene, kao pre vise vekova, napadom varvara, mada ovde ne nedostaju primeri postmodernisticke autoironije (jednocinka poznatog para autora Tahir Mujicic - Boris Senker "Na Mihajlu", u kojoj su junaci licnosti poznatih istorijskih dubrovackih drama). Interesantna pojava - narocito u prozi - bila je namerno izbegavanje stereotipnih knjizevnickih ponasanja, sto je na kraju krajeva stvorilo vestacku objektivnost (debiji hrvatskih novelista). Velika vecina Hrvata nekriticki se ukljucila u ovu igru privida, cesto histericno podizuci ton izjave (Dubravko Horvatic, Antun Soljan, Nikola Milicevic). Ne nedostaju, ipak, narocito u vukovarskoj seriji, dela koja nastoje da socioloski interpretiraju srpsku agresiju (Ivo Zanic, Zvonko Markovic, Goran Tribuson).

U ovoj prvoj fazi, medjutim, srpska knjizevnost je zacutala. Osim neposredne publicistike, ciji su autori optuzivali vodje susednih republika za izdaju jugoslovenske drzave, kao i vodjenje politike eksterminacije prema nacionalnim manjinama - a u tome su se isticali i poznati pisci: Matija Beckovic, Dobrica Cosic - tesko je naci knjizevna dela koja su se javno nadovezivala na oruzani sukob. Najcesca reakcija bile su novinarske izjave. Tipican primer moze da bude intervju Milorada Pavica, autora Hazarskog recnika, koji je posle rusenja Vukovara izrazio misljenje da Srbi treba da obnove ovaj grad u vizantijskom stilu, kako bi se istaklo srpstvo tog podrucja. Srpska knjizevnost je bezala od aktuelnih problema ili u postmodernizam ili u istorizam (dela Vuka Draskovica). Najcesce je to bio povratak ustaskom genocidu srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata.
Druga faza je zapocela u trenutku izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Zagrebacki intelektualci potisnuli su u diskusijama problem neposredne ugrozenosti u drugi plan, stavljajuci na prvo mesto problem nacionalne kulture. Pre svega, radilo se o udaranju cvrstih temelja za novu verziju cistog (ociscenog od srbizama) hrvatskog jezika i okretanju staroj neiskvarenoj knjizevnoj tradiciji. Ipak, administrativna i veoma rigorozno izvrsavana odluka o cistom hrvatskom jeziku, koja je po mnogim pojedinostima podsecala na period hrvatske fasisticke drzave NDH, naisla je na mnogobrojne glasove neodobravanja (na primer, izvrsni esej Pavla Pavlicica "Otvoreno pismo Olgi i Lini").
U Srbiji zapazamo, narocito u poeziji, nacionalisticku euforiju, vidljivu u isticanju znacaja srpskog istorijskog nasledja: mit o svetom Savi, o pravoslavlju ili vizantijskom zaledju. Nova politicka situacija dovela je do pravog zemljotresa, kada je rec o odnosu prema najblizoj tradiciji i emigrantskoj knjizevnosti. Otkrivaju se pisci iz medjuratnog perioda, osudjeni za vreme komunizma na potpuni zaborav (Dragisa Vasic, ideolog cetnickog pokreta), ponovo izdaju dela emigrantskih pisaca, godinama smatranim izdajicama otadzbine. Ovo prevrednovanje domace tradicije (kako u Srbiji, tako i Hrvatskoj) ima konkretan cilj: s jedne strane, skrece paznju sa katastrofalne unutrasnje politike, a sa druge pak, konstruise novi model nacionalnog identiteta, ruseci partizanski mit i legendu Tita kao Oca Naroda.
Medjutim, mladim piscima (i uopste mladim ljudima, koji imaju veoma rezervisan odnos prema sadasnjoj politickoj situaciji) ova duhovna problematika izgleda sasvim strana. Njihove najnovije knjige uopste ne komentarisu tragicnu stvarnost, dajuci prednost intertekstualnim igrama i postmodernistickom eskapizmu (Sreten Ugrisic, Dragan Velikic, Mihajlo Pantic ili Anka Zagar u Hrvatskoj). Dakle, i u knjizevnosti se vodi borba oko toga da li ce pobediti karabin ili narativni trik. Mladim piscima se sindrom ugrozenosti ne povezuje s politickim terorom, vec s terorom patriotskih stereotipa i rezimom knjizevnih klisea.

Prevela Ljubica Rosic

Susedi: Jedan pogled na jugoslovenske narode «

» Ogledi: O (de)valvarizaciji