|
Susedi
Jedan pogled na jugoslovenske narode
U svojoj najnovijoj knjizi eseja Regionalna svest i mit o posebnosti
(koju sacinjavaju dva bloka: 1. Mitovi i stereotipi i 2. Demitologizacija
i destereotipizacija) Kornhauzer*
ne govori toliko o samim knjizevnostima naroda negdasnje Jugoslavije
koliko o sociolosko-politicko-kulturnim prilikama u kojima su one nastale.
Kako vidi postjugoslovenske narode u novonastalim drzavicama? Kao narode
s puno protivurecnosti koji, s jedne strane, imaju zelju da se nadju
u porodici evropskih zemalja, dok s druge, uporno neguju mit o svojoj
posebnosti, posebnosti svog razvoja, svoje tradicije i "podrzavaju
mit o svom, neponovljivom mestu u jugoslovenskoj, kao i evropskoj kulturi".
Za slovenacku knjizevnost je npr. vazno da ne bude smatrana balkanskom,
vec evropskom i avangardnom. Mit o svojoj posebnosti Makedonija gradi
na temelju dva jaka argumenta: egzotici dalekog juga i stvaralastvu
koje nastaje na potpuno novom knjizevnom jeziku. Srpska knjizevnost
stalno koristi "nacionalnu mitologiju, istorijsku tradiciju, isticuci
kontinuitet razvoja. Hrvatska slicno, mada je za nju izgleda vaznija
kulturno-jezicka nego prostorna proslost". Srpska knjizevnost je,
smatra Kornhauzer, uvek imala "osecanje superiornosti u federaciji",
i to ne samo zato sto se u Srbiji nalazio Beograd kao prestonica, vec
je "to proizlazilo iz nigde neskrivanog uverenja da su - kako je
napisao autor monografije o poznatom pronalazacu Nikoli Tesli - Srbi
jedan od najsposobnijih naroda na svetu". Tom "superiornoscu"
Kornhauzer objasnjava i nastanak pojedinih knjizevnih pravaca u medjuratnom
periodu i posle rata, jer srpskim piscima nije bilo dovoljno da pripadaju
nekom od vec postojecih avangardnih pravaca vec su stvarali svoje, kao
konkurentne (zenitizam, hipnizam, signalizam...), mada su to, u stvari
bili samo "novi nazivi" za vec postojece pravce.
Nacionalna svest ovih naroda, smatra Kornhauzer, cesto je povezivana
s "nacionalistickom euforijom, kultom svetaca i nepobedivih heroja,
pogled je uvek okrenut prema dalekoj, mitskoj i velikoj proslosti. U
malim juznoslovenskim knjizevnostima stalno je negovano uverenje da
su njihovi narodi 'bolji' od ostalih suseda". Regionalizacije,
iscrtavanja brojnih granica, sprecavanje stranih uticaja, netolerantnost
prema pridoslicama, ignorisanim i "bezobzirno nistenim u skladu
sa idejom o etnickom ciscenju", uzrok je sto se autor ove knjige
"oseca bolje kao posmatrac poljske knjizevnosti, nego interpretator
balkanskih knjizevnosti", koje ga sada interesuju vise sa "socioloskog
gledista", dok u poljskoj knjizevnosti trazi "umetnicka iznenadjenja".
U nekim srecnijim vremenima interesovanje za nasu knjizevnost u Poljskoj
bilo je veoma veliko. Mada se davno vec moglo zapaziti da je ono (s
malim izuzecima) vise bilo okrenuto egzotici dela bosansko-hercegovackih,
makedonskih, crnogorskih pisaca, a da je za "umetnicka iznenadjenja",
posebno kad je rec o urbanoj knjizevnosti, bilo nesto manje interesovanja.
U eseju Karadzic kao mit Kornhauzer veoma kriticki govori o
recepciji Karadzicevog dela, fetisizaciji njegove licnosti, kao o pojavi
"koriscenoj u nenaucne svrhe", stvaranju mita usled potrebe
"za pronalazenjem Velikog Autoriteta". Pa i samo sakupljanje
narodnih pesama "ima nacionalisticki izvor". Ali takvu ulogu
on ne bi mogao da ima bez Geteove romanticne Evrope koja je izdigla
srpsku narodnu poeziju, a ona je, kako je zapazila Marija Dombrovska-Partika,
jedan od "krunskih argumenata koji su omogucili Vuku nametanje
Srbima folkloristicke paradigme kao 'knjizevnog jezika', odnosno umetnickog
koda".1 Na svojim predavanjima
o slovenskim knjizevnostima u Kolez de Fransu, 1841. godine, Adam Mickjevic
je posebnu paznju posvetio srpskoj narodnoj poeziji. I time je i svojim
zemljacima u naredna dva veka "nametnuo" odredjenu viziju
Srbije. U pravu je poljski teoreticar knjizevnosti Henrik Markjevic
koji kaze da se tzv. cutljiva vecina cesto povodi za misljenjem izabranih
autoriteta. Srpska knjizevnost postala je poznata narodnom pesmom, melodicnim
desetercem (srpska srednjovekovna knjizevnost za Poljake gotovo da nije
ni postojala) a zavrsava se time da su knjizevnosti ex-Jugoslavije za
njene najbolje strane poznavaoce "interesantne sa socioloskog gledista".
Jedino!
Podjednako kriticki stav, kao prema srpskoj, Kornhauzer izrazava prema
hrvatskoj interpretaciji istorije. Pozivajuci se na eseje Kultura
lazi Dubravke Ugresic, on ih naziva "kulturom kica i lazi".
Kao ilustracija tog stava posluzila mu je Antologija hrvatske savremene
ratne lirike, u izboru i redakciji Ante Stamaca i Iva Sanadera.2
Autori Antologije postavljaju tezu da "o nivou ratnih pesama
svedoci lepota maternjeg jezika i to da su hrvatski pesnici dusa
svoje zemlje. Ovakvo misljenje nastalo je, ni manje ni vise, vec
iz mucenistva i zrtve, koji su do tog vremena bili najprepoznatljiviji
znak srpske nacionalne mitologije. Ovoga puta uloge su se promenile".
U pesmama o osvajacima Vukovara i Dubrovnika "... jasno se sugerise
da je glavna platforma konflikta mrznja prema katolickom identitetu
Hrvata, sto potpuno odgovara uverenju Srba o tome da citava zapadna
Evropa, zajedno sa Hrvatskom i Amerikom zele da pogaze njihovu pravoslavnu
kulturu (videti izjavu Milorada Pavica)". Kornhauzer zakljucuje
da, ne negirajuci patriotska osecanja, "ovaj konflikt ipak nije
doveo ni do propasti drzave, niti unistenja hrvatstva. Proslost je ovde
prizivana neumesno, na principu anahronicne analogije".
Kornhauzer dolazi do zakljucka da je istorija hrvatske knjizevnosti3
nastala "vise iz politickih pobuda nego iz naucne potrebe za revalorizacijom
istorijskoknjizevnog procesa". Koliko se njen autor Dubravko Jelcic
rukovodio politickim simpatijama i politicko-ideoloskim kriterijumima
u oceni knjizevnih pojava, govori izmedju ostalog i cinjenica da je
Vladimira Nazora pokusao da predstavi kao "zrtvu komunistickog
rezima" i pristalicu politike NDH i Paveliceve vlasti. Pisuci o
Krlezi, istice posebno njegovo razilazenje sa komunistickom partijom
posle 1932. godine, stavise, tvrdi da je u periodu 1941-1945. godine
Krleza bio u Zagrebu pod zastitom vlasti NDH, da nije pristao
na saradnju s Pavelicevim rezimom samo zato sto se bojao osvete komunista.
Mada Tina Ujevica predstavlja kao znacajnog pesnika, precutkuje njegov
boravak u Beogradu i Sarajevu po povratku iz Pariza. "Umesto da
opise ulogu koju je on odigrao u srpskoj avangardnoj sredini, Jelcic
vrlo podrobno predstavlja slavnu hrvatsku bascinu, ozivljenu
u pesmama."4 Pavelicev visoki
funkcioner NDH Mile Budak, koga su partizani 1945. osudili na smrt,
posle 50 godina precutkivanja doziveo je u Jelcicevoj Povijesti
pravu rehabilitaciju - kao velika knjizevna zvezda i "simbol ustaskog
patriotizma".
Knjigom Regionalna svest i mit o posebnosti Juljan Kornhauzer
pokazuje da spada u one proucavaoce koji nastoje da svoje znanje zasnuju
na nepristrasnoj opservaciji i cinjenicama.
Ljubica Rosic
* Juljan Kornhauzer, Regionalna
svest i mit o posebnosti, Krakov 2001. (Julian Kornhauser, Swiadomosc
regionalna i mit odrebnosci, Wydawnictwo "scriptum",
Kraków 2001, str. 227.)
Juljan Kornhauzer (1946) pesnik, esejista, knjizevni kriticar, romanopisac
i prevodilac, profesor je srpske i hrvatske knjizevnosti i direktor
Instituta za slavistiku na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu. Debitovao
je kao pesnik pocetkom sezdesetih godina. Jedan je od osnivaca pesnicke
grupe "Teraz" (Sada) i najznacajnijih predstavnika tzv. pokolenja
'68. (Novi talas). Sa Adamom Zagajevskim objavio je knjigu clanaka Nepredstavljeni
svet (1974) koja je uzburkala ondasnju kulturnu javnost. Odlucni
da "govore otvoreno", a takodje demonstriraju svoju razlicitost
od postojece knjizevne tradicije, mladi autori su veoma ostro napali
poljsku knjizevnost, nastalu posle 1956. godine, koja je dala "pogresnu
dijagnozu" o zatecenoj stvarnosti, o svetu koji je okruzuje.
Autor vise knjiga pesama, eseja i tri romana, laureat znacajnih nagrada
i priznanja u Poljskoj i inostranstvu, nasoj citalackoj publici poznat
najvise kao pesnik, narocito od 1989. godine kada mu je izdavacka kuca
KOV iz Vrsca, za knjigu Nacelne teskoce, dodelila Evropsku nagradu
za knjizevnost.
Knjizevnostima zemalja bivse Jugoslavije posvetio je knjige studija
i eseja: Od mita do konkreta. Skice o modernizmu i avangardi hrvatske
poezije (1978), Savremena jugoslovenska poezija (1941-1970)
(1980), Signalizam - predlog srpske eksperimentalne poezije (1981),
Zajednicki jezik. Jugoslavica (1983), Lirske strategije srpske
avangarde (1991), Poljski sizei u savremenoj srpskoj i hrvatskoj
knjizevnosti (1993), Zapadno- i juznoslovenske knjizevnosti XX
veka u komparativnom tumacenju (1994). Preveo je i izdao antologiju
novog srpskog pesnistva, Nosaci recenicâ, a u posebnim
sveskama - izabrane pesme Marka Ristica, Dusana Matica, Slavka Mihalica.
Devedesetih godina posvetio je vise paznje pesnicima iz Bosne. Objavio
je poeziju Stevana Tontica (1995) i Josipa Ostija (1995), kao i antologiju
sedam pesnika iz Bosne Lament nad Sarajevom (1996).
1 Maria Dabrowska-Partyka, zSzczerosc
z i zsztucznosc z jako pseudonimy "zamknietego" i "otwartego"
modelu kultury narodowej u: Kategoria Europz w kulturach slowianskich,
UW, Warszawa 1992, str. 49.
2 Videti W tej strasznej chwili.
Antologia wspólczesnej wojennej liryki chorwackiej, Warszawa
1996.
3 Dubravko Jelcic, Povijest hrvatske
knjizevnosti. Tisucljece od Bascke ploce do postmoderne (1997),
pod redakcijom Josipa Pavicica.
4 Ibid., str. 135.
Susedi:
Zbogom
nacionalizmu? «
» Prevod:
Ugrozenost
kao knjizevni model
|
