|
Dogadjanja
Revolucija prosla - stanje ostalo
Iskustvo valjevskog gradjanskog otpora
iz 1999. godine
Kao sto je Srbija odvajkada bila podeljena na dva tabora, i tog leta
1999. godine, neposredno nakon zavrsetka NATO intervencije i potpisivanja
Kumanovskog sporazuma, jaz izmedju suprotstavljenih strana, tada aktuelnog
rezima Slobodana Milosevica i tada aktuelne opozicije okupljene u Savez
za promene, bio je najdublji. Cisto da se tradicija ne prekine.
I dok se svet tada (a i sada) izmedju ostalog bavio pitanjem globalizacije,
pro et contra, Srbija je imala svoj globalni problem olicen u liku i
(ne)delu onog sto sada iz Haga pokusava da celokupnoj svetskoj javnosti
dokaze svoju nevinost i pozrtvovanost za srpski narod.
Bombe koje su drmale Srbijom nisu uzdrmale i rezim koji se cinio jacim
nego ikada. Sa drzavne televizije, glavnog sredstva za zatupljivanje
naroda, po sistemu - valjda vise verujete Ljilji Milanovic nego sopstvenim
ocima, ne skidaju se Pavkovic, Milutin Mrkonjic - covek obnove, ali
i gomila onih koji se "necijom greskom" odmah nakon 5. oktobra
nisu nasli po zatvorima.
Ali su zato te iste bombe razdrmale gradjane Srbije, pogotovu one van
uspavane prestonice i, za razliku od dotad vec vidjenih nacina suprotstavljanja
desetogodisnjoj represivnoj politici od strane opozicionih stranaka,
u glavnoj ulozi su se nasli obicni gradjani, odnosno pojedinci koji
su smogli hrabrosti i odvaznosti da se na svoj nacin obracunaju sa pogubnom
vladavinom Milosevicevog rezima. Desio se Cacak uz pomoc Gradjanskog
parlamenta, Leskovac "izbacuje" Ivana Novkovica, a Valjevo,
o kojem ce u nastavku biti reci, Gradjanski otpor sa Bogoljubom Arsenijevicem
Makijem na celu.
Elem, u Valjevu se u jednom malom kafeu, medju malom grupom ljudi stvarala
ideja koju je Maki razradio i uoblicio, a na kraju svi jednoglasno prihvatili,
da treba radikalno i brzo raditi jer se na Milosevicevu silu jedino
silom moglo odgovoriti. Gradjani nisu ni slutili sta se desava, vec
su preko plakata kojima je bio izlepljen citav grad saznali sledece:
na Petrovdan, 12. jula 1999, na gradskom trgu odrzace se "Miting
protiv vlasti". U potpisu Gradjanski otpor Valjeva, do tada javnosti
potpuno nepoznata organizacija. A iza koje, ono sto smo mi znali, nije
stajao ama bas niko. Nas nekoliko i neverovatna energija da se konacno
nesto desi. O pokusaju "oslobadjanja" zgrade opstine kao i
o sukobu policije i demonstranata zna se gotovo sve obzirom da je na
mitingu bilo prisutno mnostvo domacih i stranih medija.
Sam skup, gledajuci sa ove distance, bio je pun iskrenih emocija i
jednostavnosti, ali ideja nije shvacena. A bila je da se u svakom gradu,
na slican nacin, stvore gradjanski otpori koji bi trebalo da zauzmu
objekte od vitalnog znacaja (opstine, sudove, poste, bolnice...) i to
istovremeno, kako bi se onemogucilo delovanje Milosevicevog najjaceg
oruzja - policije, jer iako su naoruzani, brojcano su slabiji i ne bi
mogli da uguse sve pokrete po Srbiji.
Sam Gradjanski otpor Valjeva nije bio zamisljen kao neka NVO, koje u
to vreme nicu kao pecurke posle kise. Neki su nas gledali kao anarhiste,
neki kao sektase, govorili su da iza nas stoji Drzavna bezbednost kako
bi razbili Savez za promene, a neki su pak gledali na nas kao na heroje
koji su imali srca da pokazu javnosti kako se jedino moze boriti protiv
totalitarnog rezima, sto je na kraju 5. oktobra i potvrdjeno.
Liderstva nije bilo, bar smo se protiv toga borili, mada je Maki bio
glavni generator svih procesa. No, kako je on najpre radio iz ilegale,
da bi zatim bio uhapsen, pojedinci su odmah videli svoju priliku da
iskoce u prvi plan i promovisu sebe. Dakle, borba spolja - jer smo svakodnevnim
okupljanjima jako nervirali policiju, ali i borba iznutra protiv kojekakvih
frakcija, koje su bile za to da se priklonimo pojedinim politickim strankama
kako bi lakse delovali i bili zasticeniji. Uzalud, jer nismo bili ni
za manipulaciju, a jos manje za prodaju. U programu Gradjanskog otpora
kao glavna tacka bila je borba protiv Milosevicevog rezima, ali i protiv
nesposobne, spore i podeljene opozicije.
Iako su nam finansijske mogucnosti bile vise nego slabe (sve se dotiralo
iz Makijevog porodicnog budzeta i eventualno od nekih prijatelja kojima
se zaista dopala ideja), ipak smo uspevali da mnogo toga originalnog
uradimo, pokrenemo i organizujemo. Da bi citava ideja stvaranja i postojanja
gradjanskih otpora postala sto jasnija trebalo je dosta putovati, uspostavljati
kontakte, a najveci korak je ucinjen prikljucivanjem i ucescem u radu
Gradjanskog parlamenta Srbije (tu smo naisli na jedan topao i iskren
prijem uz maksimalnu podrsku u buducem radu i akcijama GO Valjeva).
Ucestvovali smo i u radu jos nekih NVO, ali nakratko, jer je sve to
bilo stranacki obelezeno. Ako i nije bilo tako, onda su njihove pobude
bile iz nekih drugih interesa, uglavnom materijalnih, i mislim da tim
organizacijama (kojima se nisam trudio ni ime da zapamtim) i nije bilo
stalo do rusenja rezima jer im je i u toj situaciji sasvim ugodno. Jedno
pricaju, drugo rade, trece misle, a sve u sluzbi da im dzepovi budu
sto puniji od strane donatora.
Gradjanski otpor Valjeva definitivno nije bio zamisljen kao neka profitabilna
organizacija, a jos manje da unovcava svoje aktivnosti i ideje, vec
kao ideja za iskrenu borbu i za sto brze promene u Srbiji.
Iako nije sve "izgurano" do kraja i onako kako je to prvobitno
zamisljeno, ipak su postojanje Gradjanskog otpora i metode kojima se
sluzio napravili neku vrstu revolucije na ondasnjoj politickoj sceni.
Opozicioni lideri su poceli da prihvataju ideju o rusenju Milosevicevog
rezima. Zapravo ne toliko novu koliko jedinstvenu, sto se, kao sto rekoh,
i pokazalo 5. oktobra 2000. godine. Dakle, u Valjevu je bila generalna
proba, a u Beogradu premijera.
Medjutim, kako to obicno biva, tresla se gora, rodio se mis. Revolucija
prodje, a gradjanska svest ostade i dalje nerazvijena, i bojim se da
ce tako biti jos dugo, dugo, obzirom da dozvoljavamo i olako prelazimo
preko svega sto nam priredjuju oni koje smo, svako na svoj nacin, doveli
na vlast. Isti oni koji se sada podeljeni u razlicite tabore gadjaju
jajima, izgovaraju prostakluke jedni protiv drugih i pokazuju da Srbija
ima samo jedno lice. Ono ruzno. Da li ce u skladu sa tim neki novi gradjanski
otpori imati posla.
Predrag Selakovic
Dogadjanja: Nove
statistike, stare politike «
» Mediji:
Kada
ce vetar u etar
|
