Ogledi

Srbija nikada nije bila "mrtvo more"

Putevi gradjanskog samooslobadjanja

Razliciti akteri procesa demokratskih promena u nasoj zemlji, prisetimo se, u izborima za ustavotvornu skupstinu vide kljucnu prekretnicu izmedju partijske i demokratske drzave

Olivija Rusovac

O usponu Slobodana Milosevica do vrha vlasti i njegovom rezimu govori se daleko vise nego o otporima tom rezimu i putevima demokratskih promena. Promene u Srbiji privlace vecu paznju tek nakon preokreta 2000. godine.1 Ali i tada se u sredistu paznje nalaze partijske vodje, javni i tajni pregovori, dok se zanemaruje raznoliko delovanje gradjana koje obicno ima manje primetne tokove i tek povremeno se javlja u vidljivijim i snaznijim pokretima. Kao novinarka i ucesnica bila sam ucesnik i svedok mnogih zbivanja koje u ovom ogledu zelim da opisem, nadajuci se da cu time dosadasnje a i buduce promene uciniti razumljivijim.2

Preokret

Na saveznim i lokalnim izborima 24. septembra 2000. godine Milosevic je oboren sa vlasti. Prestala je dominacija njegove stranke na saveznom nivou, a na lokalnom gotovo je zbrisana. Sudbinu SPS-a podelili su i njegovi sateliti JUL i SRS, a slicno je prosao i SPO, nekada najveca opoziciona partija u Srbiji (o razmerama poraza SPO-a, koji je bio vladajuca stranka u Beogradu, svedoci podatak da u gradskoj skupstini od 110 mesta nje dobio nijedno). Pobeda DOS-a uverljiva je i na vanrednim parlamentarnim izborima, odrzanim 23. decembra 2000. godine, na kojima je DOS-u pripalo dve trecine mesta u Skupstini Srbije.
Ovom pobedom zaokruzen je desetogodisnji proces postepenog i teskog ucenja demokratije i oslobadjanja gradjana. Politicka volja gradjana i partija sve se jasnije artikulise. Tokom prve pobune 1991. godine glavni zahtev opozicije odnosio se na objektivno informisanje RTV Beograd. DEPOS 1992. godine trazi da Milosevic podnese ostavku i vanredne izbore. Na scenu stupaju i studenti sa svojim autonomnim protestom. Pred izbore 1996-97. godine, pod pritiskom gradjana, stvorena je koalicija Zajedno koja je ostvarila i prvi veliki demokratski prodor pobedivsi u oko 40 najvecih i najrazvijenijih gradova i opstina. Tokom tromesecnih protesta gradjana i studenata sazrevala je nova svest da su Srbiji potrebne vece promene od onih na lokalnom nivou.
Pokret za demokratske promene dobio je posebno snazan zamah uoci izbora 2000. godine, kada su se aktivnosti gradjana, stranaka i nevladinih organizacija slile u jedinstven talas otpora rezimu. I ovog puta gradjani su, jednostavno receno, naterali stranke da se ujedine u novu koaliciju - DOS. Glasajuci za nju gradjani su izrazili volju za izbornu smenu vlasti. U tome im je medjunarodna zajednica pruzila veliku podrsku.
Nasuprot pokretima za demokratske promene koji su pokazali sposobnost da evoluiraju, vlast je postajala sve rigidnija, da bi se na kraju oslanjala samo na golu silu. Time su rasprsene i poslednje iluzije o mogucnosti njene promene u demokratskom pravcu, tako da je srusena pod naletom stotina hiljada gradjana iz cele Srbije koji su se 5. oktobra sjatili u Beogradu da odbrane izbornu pobedu. Snaga njihove volje za promenama bila je jaca od sile preteceg oruzja; rezim je u silovitom naletu zbrisan.
Posle pobede DOS-a na septembarskim izborima 2000. godine nova vlast je uspostavljena u 90 gradova i opstina.3
Pobeda DOS-a na republickim izborima 23. decembra donela je nova ohrabrenja. U izvesnom broju opstina u kojima je pobedila koalicija SPS-JUL lokalna vlast nije mogla da funkcionise. Osokoljeni velikom pobedom DOS-a gradjani su se oslobadjali straha i zahtevali da se i njihove opstine oslobode. Sto zbog pritiska gradjana sto zbog izjednacenih snaga, atmosfera je bila uzavrela. Mnogi odbornici SPS-a i JUL-a, postidjeni ili uplaseni, vracali su mandate. Republicka vlada bila je prinudjena da u 18 gradova i opstina uvede opstinska veca, odnosno prinudnu upravu i potom raspise dopunske izbore.4 I na ovim izborima tradicionalna uporista SPS-a okrenula su ledja bivsoj vlasti u svim gradovima osim u Lebanu.
Gde su izvori tih promena, kako je rastao otpor i bunt - tome je posveceno dalje razmatranje.

Oaze otpora

Bivsa vlast dugo je izgledala kao neuklonjiva. Njena sila obeshrabrivala je gradjane tako da se mali broj njih usudio da joj se suprotstavi. Ipak, Srbija nikada nije bila "mrtvo more". Medjutim, vlast je trazila uporiste ne samo u sili nego i na stranama na kojima je, za mnoge, bilo nezamislivo da ce ga naci; nasla ga je u Crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Univerzitetu, medju intelektualcima i piscima. Malobrojni gradjani oslonac su, pak, trazili u isto tako malobrojnim opozicionim krugovima.
Uspravljanje gradjana trajalo je celu jednu deceniju sto i nije cudno ako se uzme u obzir snaga nacionalisticke propagande i nerazvijene demokratske i gradjanske tradicije u srpskom drustvu. Utoliko je bilo lakse da se pridobiju za nacionalisticke ideje koje su plasirali takvi autoriteti kao sto su SPC, SANU, UKS.5
Rezim je koristio razlicite tehnike dominacije. On je istovremeno homogenizovao i atomizovao drustvo, sluzio se mobilizacijom naroda ("antibirokratska revolucija", "dogadjanje naroda"), obnovio je kosovski mit, sirio partijsku infrastrukturu kojom je kontrolisao preduzeca i zaposlene. Uoci izbora 1990. strategija SPS-a nastojala je svim silama da sebe prikaze kao snagu koja ce obezbediti mir i bogatstvo, nasuprot opoziciji cija pobeda Srbiji moze doneti rat i siromastvo.6
U cilju ucvrscivanja svoje dominacije Milosevic je nametnuo promenu Ustava koja ce kodifikovati njegov rezim. Opozicioni krugovi se tome protive i traze da se najpre odrze demokratski izbori, a da se Ustav menja nakon toga. Raspisan je referendum na kojem je trebalo da se resi dilema "prvo Ustav ili izbori". U propagandi Milosevicevog slogana "Prvo Ustav, onda izbori" vaznu ulogu imali su akademici. Tako se, na primer, po prvi put nakon mnogo godina, i Dobrica Cosic pojavio na naslovnoj strani Politike (1. 07. 1990) sa porukom naciji: "U ovom istorijskom trenutku od adekvatne demokratske procedure mnogo je vazniji sadrzaj i kvalitet predlozenog Ustava". Ova podrska bila je od kljucnog znacaja za ucvrscivanje Miloseviceve vlasti. Cosic je, naime, dugo vazio za jednog od najvaznijih opozicionara, a o njemu se govorilo kao i o potencijalnom vodji opozicije zbog cega je godinama bio na "crnoj listi" nacionalnih medija. Cosic je bio institucija, imao je "harizmu" u ocima gradjana i on je to iskoristio. U zavodjenju gradjana veliku ulogu su odigrale i ostale institucije (SPC, SANU, UKS) ciji su pojedini clanovi istupali u javnosti govoreci "u ime" institucije.7
Rezultat referenduma tesko da je mogao da donese iznenadjenje. Ipak, vazan je podatak da je oko 140 000 gradjana dalo prvenstvo izborima, smatrajuci da je to polazna i prelomna tacka na putu iz partijske u demokratsku drzavu. Medjutim, 98 odsto gradjana prednost je dala promeni Ustava i tako odlucujuce doprinela da se ucvrsti rezim Slobodana Milosevica. Srbija je plivala u moru oportunizma s malim "oazama" otpora. Vlast je nesputano mogla da se prepusti carima vladanja, pa i da dopusti izvesne oblike prividnog pluralizma i parlamentarizma kojima se legitimisala pred inostranom i domacom publikom.
Uprkos nacionalizmu i ratovima sve vreme postoji i druga Srbija. Ona ima ogranicen uticaj na tok dogadjaja, ali bar uliva nadu da se mogu saznati granice sile. Krajem osamdesetih godina, kada na scenu u svim republikama bivse Jugoslavije nastupa nacionalizam, jugoslovenski intelektualci osnovali su (u Zagrebu, februara 1989) Udruzenje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), kao prvu autonomnu politicku organizaciju. Srediste politickog delovanja bio je pritisak na vlast da neodlozno donese zakone o gradjanskim slobodama i otvori parlamentarnu proceduru za donosenje novog ustava. UJDI je tezio uspostavljanju demokratske javnosti i nenasilnom resavanju sukoba. U leto 1990. nastala je jos jedna stranka jugoslovenske orijentacije - Savez reformskih snaga Jugoslavije koju je vodio tadasnji predsednik SIV-a Ante Markovic. Ova stranka borila se za ostvarivanje ekonomskih i politickih reformi. U Srbiji su UJDI i reformisti zajedno nastupali na predsednickim i parlamentarnim izborima (kandidat za predsednika Ivan Djuric bio je, po dobijenim glasovima, na trecem mestu). UJDI i SRSJ ucestvovali su u stvaranju Udruzene opozicije Srbije, zajedno sa SPO i DS. Ubrzo se pokazalo da je opozicija nespremna za trajniju saradnju, a razjedinjena nije bila ozbiljna alternativa rezimu Slobodana Milosevica.
Jedan od aktera gradjanske orijentacije je i Evropski pokret u Jugoslaviji, osnovan 1991, koji se zalagao za evropske standarde u ekonomskom, politickom i drustvenom zivotu. Od jednog krila UJDI-ja nastaje 1992. u Beogradu Republikanski klub cije je osnovno opredeljenje drzava suverenih gradjana. Republikanski klub je upozoravao javnost da "Srbiji prete posledice izgubljenog rata: medjunarodna osuda agresije, revansizam ratnih protivnika i sve veci unutrasnji metez. Preti nam srpski fasizam kao poslednje sredstvo za ocuvanje antidemokratskog rezima u Srbiji i sve brojnijim 'srpskim drzavama' i za obracun sa svim unutarnjim protivnicima".8 Na antiratnoj i demokratskoj platformi nastaje, ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, Gradjanski savez Srbije.
Pocetak devedesetih bio je period poleta i drugih organizacija gradjanskog usmerenja, a njihov zajednicki cilj bio je odupiranje ratu. Istaknuto mesto medju njima zauzimaju Centar za antiratnu akciju (osnovan jula 1991), Beogradski krug, Helsinski komitet, Centar za kulturnu dekontaminaciju i mnogobrojne zenske grupe. U to vreme padaju i poznate masovne mirovne akcije i manifestacije kao sto su "Hod mira" oko Savezne skupstine, potpisivanje peticije "Spasimo Dubrovnik", Beogradski antiratni maraton, paljenje sveca u znak protesta protiv rata, mirovni koncert "Ne racunajte na nas", Crni flor protiv bombardovanja Sarajeva.9

Nacelna i nenacelna opozicija

Posle Osme sednice 1987. Miloseviceva vlast je jos nesigurna i potrebna joj je podrska inteligencije, kao i najmocnijih medija. Politika10 i NIN, na cijim stranicama deo opozicione srpske inteligencije dugo nije imao pristupa, siroko im otvaraju svoje stranice. Posle dvadeset godina u javnosti je sve prisutniji Dobrica Cosic. Matija Beckovic dobija sedmojulsku nagradu. Mici Popovicu dodeljuje se nagrada koja mu 1972. nije bila urucena iz politickih razloga. Saveznistvo Milosevica i dela srpske inteligencije trajalo je do kraja 1989. Sve to vreme Milosevic je imao inicijativu. Poznata imena koristio je za sopstvene ciljeve, dok su ovi verovali da ce pomocu Milosevica ostvariti svoje planove i preuzeti vlast. Nezadovoljni dotadasnjim ucinkom Miloseviceve vlasti opozicioni intelektualci raskidaju saveznistvo. Pisac Milan Komnenic izjavljuje: "Umesto vlasti koja u Beogradu okleva, mi cemo povesti Srbiju u smrt ili u slavu".11
Vece opozicione stranke traze da rezim brze resava srpsko pitanje i preduzima ekstremnije mere. U tome je prednjacio SPO koji je srpsko pitanje doveo do usijanja. Zahvaljujuci ekstremnim nastupima SPO-a, Milosevicev nacionalizam delovao je umereno. Nacionalizam Vuka Draskovica nije bio dosledan, kao ni politika njegove stranke. Draskovic je govorio da se medju narodima Jugoslavije ne mogu povuci etnicke drzavne granice, ali je isto tako tvrdio da u slucaju raspada Jugoslavije Srbiji treba da pripadnu sve teritorije sa kojima je Kraljevina Srbija 1918. usla u Jugoslaviju, kao i svi krajevi Bosne i Hercegovine u kojima su Srbi bili u vecini. Kasnije je Vuk Draskovic imao nekoliko mena u svojoj politici. Od istaknutog bojovnika srpske politicke i ratne scene postao je mirotvorac i blizak gradjanskom stanovistu. Sa DS i GSS obrazovao je koaliciju Zajedno 1996, da bi ubrzo potom, 1999. godine, usao u Saveznu vladu i dobio mesto potpredsednika.
Srpska radikalna stranka oduvek se lazno predstavljala kao opozicija rezimu Slobodana Milosevica. Od svog nastanka odlikovala se brutalnoscu, kako u ratu tako i u miru. Njen lider Vojislav Seselj hvalisao se ratnim uspesima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, javno je pretio da Hrvate treba ubijati. Za Milosevica je obavljao najprljavije poslove - od tuce nacelnih opozicionara, do smene Dobrice Cosica, predsednika SRJ, i premijera Milana Panica. Tako je zasluzio kompliment "najomiljenijeg opozicionara" koji mu je Milosevic dao u jednom intervjuu (iz zatvora u Hagu Milosevic predlaze Seselja kao jedinog pravog kandidata za predsednicke izbore u Srbiji 2002. godine). Seseljevo lazno opozicionarstvo i lojalnost Milosevicu potvrdjeni su i na predsednickim izborima 1997, na kojima je bio protivkandidat Zoranu Lilicu (SPS). Svi rezultati ukazivali su da Lilic nije dobio vecinu i da bi Seselj mogao biti pobednik. Medjutim, on je pristao da ucestvuje u izbornoj farsi pa su izbori ponisteni da bi SPS dobio novu sansu. Raspisani su novi izbori i u decembru 1997. godine iznudjena je pobeda Milana Milutinovica. Seseljeva pomirljivost na izborima bila je logican uvod u zvanicnu koaliciju SPS-a, JUL-a i SRS-a i na republickom i na saveznom nivou. Kao potpredsednik srpske Vlade ostao je zapamcen po represivnom zakonu o medijima, donetom sa njegovim potpisom oktobra 1998, i cistkama na Beogradskom univerzitetu.
Demokratska stranka startovala je 1990. godine kao uzdanica opozicije. Posle prvih izbornih neuspeha, kada je dobila samo 7,4 odsto glasova, DS se okrece nacionalnom pitanju. Njeni poslanici u Skupstini Srbije traze "da se odrede zapadne granice srpstva", a Zoran Djindjic je izmamio aplauze socijalista kada je rekao da "odustajanje Srba u Hrvatskoj od autonomije nije mir nego kapitulacija".12 Kasnije se DS okrenula protiv Milosevica, ali po cenu novih neprincipijelnosti koje su je predstavile vecim ratoborcem od samog Milosevica. DS je odbacila Vensov plan i podrzala kninskog vodju Milana Babica. Stranacka politika koncentrisala se na osudu Milosevica sto je iz rata izasao kao gubitnik, a ne zato sto je poveo rat. Takav odnos potvrdjen je i u slucaju Bosne i Hercegovine kada je DS odbacila Vens-Ovenov i Vens-Stoltenbergov plan, kao i plan Kontakt grupe, a Zoran Djindjic se opredelio za Karadzica i bio njegov gost na Palama.
Nedoslednosti su cesto na neki nacin bizarne, ali je svakako najbizarniji podatak u nizu nedoslednosti DS potraga za predsednikom koji bi bio dovoljno uverljiv kandidat da "oduva" Milosevica. Tako je uoci prvih predsednickih izbora delegacija DS otputovala u London da nagovori princa Tomislava Karadjordjevica da se kandiduje za predsednika republike. Slicnu stvar pokusao je kasnije i Vojislav Seselj, koji je u Spaniji pronasao jednu sasvim egzoticnu personu, izvesnog grofa Dolgorukova, navodnog izdanka loze Nemanjica, koga je hteo da dovede u Beograd i krunise za kralja! Ni lideri koalicije Zajedno nisu odoleli dinastickom zovu; oni su za vreme boravka u Londonu posetili princa Aleksandra Karadjordjevica.
Demokratska stranka Srbije, nastala 1992. izdvajanjem iz DS, zauzimala je negativan stav prema mirovnim planovima medjunarodne zajednice, tako da je i ona u pogledu ekstremizma bila korak ispred Milosevica. "Beograd, Podgorica, Pale i Knin treba da govore jednim glasom", izjavio je Vojislav Kostunica nazvavsi mirovni plan Kontakt grupe za BiH "staljinistickom kampanjom protiv rukovodstva RS" kojom se podize "Berlinski zid na Drini". Izdvojivsi se kao snazno nacionalisticko krilo iz DS, DSS je podrzala "sve napore koji vode stvaranju srpskog jedinstva" jer samo "u srpskoj drzavi srpski narod moze da ostvari svoje potencijale". Zato se DSS "odlucno protivi svakoj obnovi Jugoslavije ili eventualnoj drzavnoj zajednici sa susednim narodima".13
Nenacelnoj opoziciji treba dodati i Novu demokratiju, stranku biznismena koji su sa rezimom paktirali i tajno i javno. ND je napustila DEPOS da bi usla u koaliciju sa SPS-om i JUL-om, koju je kasnije napustila opredelivsi se za sopstveni slogan "Srbija na zapadu".
Po svom istrajnom stavu nacelne opozicije izdvajao se Gradjanski savez Srbije. GSS se od pocetka zalagao za ljudska prava i realisticnu nacionalnu politiku, okrenutu miru, jacanju diplomatskih veza i ukljucivanju u medjunarodne institucije i organizacije. Jedno od nacela GSS bilo je afirmacija slobode kao najboljeg nacina da se zastiti srpski narod. Stranka se protivila redukovanju te zastite na teritorijalno pitanje usled cega se Srbi uvlace u stalne sukobe sa susedima. Za razliku od ostalih stranaka, GSS je insistirao na medjustranackoj saradnji kao jedinom nacinu da se pobedi rezim Slobodana Milosevica.
Do nove saradnje opozicije doslo je na godisnjicu martovskih dogadjaja, kada su zajedno zakazali protestni miting, 9. marta 1992, na Svetosavskom platou. Kasnije, 1993, kada su Vuk Draskovic i njegova supruga Danica prebijeni u jednom policijskom upadu u prostorije njihove stranke, na inicijativu GSS-a stvoren je Odbor za odbranu Vuka i Danice. GSS je organizovao i proteste pred ambasadama zahtevajuci da se bracni par Draskovic pusti iz zatvora.
U narednim godinama ta medjustranacka saradnja se sve vise produbljivala, pa je 1996. godine, kada se prikljucila i DS, saradnjom triju stranaka stvorena koalicija Zajedno koja je nacinila prvi ozbiljan prodor u do tada neprobojni monolit rezima.

Opozicione koalicije

Opozicione stranke dugo su pokazivale odbojnost prema udruzivanju radi zajednickog delovanja. One nisu imale jasnu i postojanu strategiju u borbi protiv rezima. Kada su se ujedinjavale, njihovi savezi nisu bili ni iskreni ni dugotrajni.
Svaka od njih sto je bila veca bila je uverenija da ce pobediti, pa je uoci prvih izbora 1990. cak vladalo uverenje da ce opozicija pobediti sa 80 odsto glasova. Vec se u sedistima stranaka otvarao pobednicki sampanjac, ali su rezultati pokazali debakl. Tek u drugom izbornom krugu opozicija se ujedinjuje da bi ispravila gresku tako da je uspela da u republickom parlamentu dobije petinu glasova. Medjutim, ona je u skupstini delovala razjedinjeno, propustivsi da obrazuje zajednicki poslanicki klub kako bi uticala na donosenje zakona o medijima, izborima i politickim organizacijama. Narocito snazna bila je netrpeljivost DS i SPO, koje su se nadmetale za dominaciju u opoziciji. Taj rivalitet isao je toliko daleko da DS nije htela da prisustvuje zajednickoj konferenciji za novinare na koju su dosle sve opozicione stranke da bi se solidarisale sa SPO-om kojeg je rezim okrivio kao najveceg vinovnika devetomartovskih demonstracija 1991. Demonstracije od 9. marta 1991. bile su prve znacajne demonstracije opozicije u Srbiji. Najistaknutija figura bio je Vuk Draskovic koji je pozvao gradjane da demonstriraju zbog neobjektivnosti RTV Beograd koja je postala nepodnosljivo pristrasna. Zahtevi opozicije bili su skromni: zahtevala je smenu nekoliko celnih ljudi na Televiziji i objektivno informisanje.
Rezim je, medjutim, odgovorio surovo. Policija je, i na konjima, nasrnula na demonstrante. Jedan student i jedan policajac su poginuli, a uvece su na ulice izvedeni tenkovi. Demonstrante je Slobodan Milosevic nazvao "snagama haosa i bezumlja". Vlast se oglusila i o zahtev opozicije da sazove skupstinu te su njeni poslanici zapretili strajkom gladju. Ipak, pod pritiskom javnosti, na RTV Beograd doslo je do smene rukovodilaca, ali se kasnije pokazalo da su naslednici gori od prethodnika.
Martovske demonstracije opozicije zamenjuju studentske demonstracije koje su trajale od 10. do 14. marta 1991. godine. Studenti su se okupljali u centru Beograda, kod Terazijske cesme. Proglas o odbrani temeljnih principa slobode i demokratije potpisalo je 100 000 ljudi.14 Godinu dana kasnije, opet u martu, kod Terazijske cesme okupili su se srednjoskolci uplaseni za svoju buducnost u zemlji koja je prezivela raspad i rat, izolovana sankcijama i prepuna izbeglica. Srednjoskolcima se nisu pridruzili studenti jer ih je navodno odbilo "upadljivo prisustvo opozicije".15 Juna 1992. godine studenti stupaju u protest koji je trajao vise meseci. Ovoga puta studenti nisu bili sasvim apoliticni, ali su njihovi politicki stavovi odrazavali svu podeljenost srpske opozicije. Bili su jedinstveni samo u zahtevu da Slobodan Milosevic podnese ostavku, dok su pitanja rata i odgovornosti za rat bila tabu-tema protesta.16
Novi dogadjaji opet dovode opoziciju u srediste paznje. Uoci saveznih i republickih izbora 1992. godine razocarani intelektualci koji su napustili Milosevica izlaze sa idejom o osnivanju DEPOS-a, u koji su se gradjani ukljucivali licno, ali su pozvane i stranke opozicije. Neke stranke su pristupile tom vise populistickom pokretu nego koaliciji, ali nisu pristajale da u njemu budu dekor niti su zelele da prihvate "kumovanje" srpskih intelektualaca koji, usput, nisu hteli da se "uprljaju" politikom. DEPOS je trazio da Slobodan Milosevic podnese ostavku. Delegacija koja je otisla da mu to saopsti trazila je i vanredne izbore. DEPOS je organizovao visednevne proteste na kojima se okupilo izmedju 100 000 i 150 000 ljudi. Mnogi su dosli iz unutrasnjosti, bukvalno su kampovali preko puta Savezne skupstine protestujuci i cekajuci 8 dana da Milosevic podnese ostavku.
Vidovdanski sabor je bio kulminacija protesta, ali se on zavrsio smuseno posto su "vanstranacki intelektualci" iz DEPOS-a hteli da zaskoce opoziciju i na mitingu izvicu kralja i monarhiju. Ovakav razvoj dogadjaja zbunio je gradjane i oni su se razocarani razisli.
DEPOS je menjao svoj sastav. Prvo su u njemu, 1992. godine, bili SPO, DSS i ND, dok je DS, uverena u sopstvenu snagu, na izborima nastupala sama. Potom iz DEPOS-a izlazi DSS jer joj nije odgovarao antiratni uklon SPO-a, tako da DEPOS sada sacinjavaju SPO, ND i GSS. Ovaj pokret na izborima 1993. godine ima slabije rezultate nego prethodne, a njegova kriza produbljuje se izlaskom ND koja je stupila u koaliciju sa SPS-om i JUL-om. DEPOS prestaje da postoji, a iz krugova intelektualaca, cije se liderske i monarhisticke ambicije nisu ostvarile, dolazi cinicna opaska - "DEPOS se ugasio kao opusak" (Matija Beckovic).
Najozbiljniji pokusaj da opozicione stranke pomere bar neke stvari sa mrtve tacke predstavlja organizovanje Okruglog stola vlasti i opozicije. Tokom leta i jeseni 1992. odrzana su dva okrugla stola, na saveznom i republickom nivou, na kojima se razgovaralo o medijima i o pravnim i politickim pretpostavkama za prevremene izbore na svim nivoima, predvidjenim za decembar te godine. Medjutim, ova jedinstvena institucija za uspostavljanje dijaloga dozivela je potpun neuspeh zbog nepopustljivosti vlasti i sukoba medju opozicionim strankama.17
U atmosferi zatrovanoj ogorcenoscu i frustracijama ukazao se novi znak nade. Prvi veci proboj u glasackom opredeljivanju gradjana nacinio je Milan Panic. Ova zivopisna licnost unela je nov dinamizam u politicki zivot Srbije i ohrabrila izvesne nade za bliske promene. (Panic je sest meseci bio predsednik Savezne vlade, a mandat je dobio od tadasnjeg predsednik SRJ Dobrice Cosica. Kada su obojica pocela da smetaju Milosevicu on ih je na grub i ponizavajuci nacin najurio sa polozaja, u cemu je glavnu ulogu odigrao Vojislav Seselj.) Panic se kandidovao na predsednickim izborima 1992. Uprkos mlakoj podrsci Dobrice Cosica, Panic je osvojio gotovo 1,5 milion glasova, odnosno trecinu birackog tela. Ovaj rezultat bio je prvi znacajniji pokazatelj promena politickog raspolozenja gradjana.
DEPOS ipak nije zavrsio sasvim kao "opusak". On je doneo jedno novo i dragoceno iskustvo; naime, pokazao je da je saradnja moguca cak i medju tako raznorodnim strankama kakve su SPO i GSS. Tome su naruku isle okolnosti da je SPO napustio svoj radikalni nacionalizam i nacinio antiratni zaokret, dok je GSS oduvek smatrao da opozicija ima sanse protiv Milosevica samo ako se ujedini. I DS je uvidela da od koketiranja sa paljanskim nacionalistima ima samo stetu. I SPO-u i DS dobro je doslo priblizavanje sa jednom nekompromitovanom strankom dosledno gradjanskog stanovista kakav je bio GSS, sto mu je davalo koalicionu privlacnost.
Gradjani su uoci saveznih izbora 1996. godine od opozicije odlucno zahtevali da se ujedini jer im je dosadilo da rasipaju glasove na gubitnike. Kako kod nas nijedan pokusaj ujedinjenja nije moguc bez istovremenih rascepa, tako se iz SPO-a odvojilo radikalno nacionalisticko krilo Slobodana Rakitica, a iz GSS grupa oko Zarka Koraca, nezadovoljna stupanjem GSS u koaliciju sa SPO-om. Cinilo se da ce koaliciji Zajedno pristupiti i Vojislav Kostunica, ali je on od toga odustao posle napada Srpske reci na njega.
I deo javnosti je bio protiv koalicije Zajedno jer je smatrao da Milosevica ne treba destabilizovati posto je prihvatio Dejtonski sporazum. Sve to ipak nije skrenulo glavni tok dogadjaja. Prva prava koalicija, kakva je bila Zajedno, stvorena bez tutorstva "vanstranackih" intelektualaca, donela je prvu veliku pobedu na lokalnim izborima u oko 40 najvecih gradova. To je bio uvod u pad rezima koji se dogodio 2000. godine.
Tadasnji gradonacelnik Beograda Nebojsa Covic vec je cestitao pobednicima kad iz Indije Mira Markovic naredjuje da se izbori ne priznaju. Nastaje veliko falsifikovanje izbornih rezultata, a gradjani koji su se na ulicama okupili da proslavljaju pobedu odlucuju da stupe u protest koji je trajao od 17. novembra 1996. do kraja februara 1997. godine.
Da bi sprecio neprekidne gradjanske proteste rezim krajem decembra organizuje u Beogradu kontramiting na koji je bukvalno dovukao vise hiljada ljudi iz provincije. Izmedju gradjana u protestu i antimitingasa doslo je do zestokih sukoba.
Osim gradjana protestovali su i studenti. I ovoga puta studentski protest je isao svojim tokom jer studenti nisu zeleli da se "mesaju u politiku". Studentske vodje budno su pazile da se studentska kolona slucajno ne sretne sa kolonom gradjana. Danas su neki od tih studentskih lidera istaknute stranacke licnosti, a Univerzitet kojem su studentski lideri namenili ekskluzivitet drzeci ga podalje od "prljave" politike postao je toliko neotporan da je 1998. bezmalo cutke pao kao zrtva novog Zakona o univerzitetu, Seseljevih cistki i uticaja desnicarskih i klerikalnih udruzenja.

Pokreti

Pobuna 9. marta 1991. godine bila je prvi snazan vesnik rastuceg nezadovoljstva gradjana Srbije. I zato sto je bila spontana rezim ju je lako slomio. Ozbiljniji pritisak na rezim pocinje DEPOS-om koji je imao elemente organizacije jer su se u njemu okupili intelektualci i vodje politickih stranaka. DEPOS su podrzali i nezavisni novinari i sindikat Nezavisnost i SPC. Uz takvo, makar relativno organizovano jezgro okupili su se gradjani iz cele Srbije. Oni su osam dana gladni, zedni i na velikoj vrucini protestovali zahtevajuci Milosevicevu ostavku. Medju njima su bili i kasniji predvodnici bunta i demonstracija 1999/2000. godine kao, recimo, Bogoljub Arsenijevic Maki. Bili su dirljivi njihova istrajnost i poverenje u "vodje" koje su istovremeno pred Milosevicem osecale strahopostovanje, a vec prizeljkivale novog gospodara - princa koga je "narod" samo trebalo da izvice za kralja.
Posle kraha DEPOS-a nastaje oseka i apatija sve do polovine 1996. godine kada se radja nova politicka volja za promenama. To je bio znak sazrevanja volje za samooslobadjanjem. Gradjani su opoziciji postavili uslov da se udruzi kako bi dobili sigurniji oslonac za nadu u pobedu na predstojecim izborima. Tada, i tako, nastaje koalicija Zajedno koju su sacinjavali SPO, GSS i DS. Karakteristicna crta ove faze pokreta za demokratske promene bila je cinjenica da su mitinzi bili najsnazniji u mnogim gradovima Srbije, za razliku od prethodnog perioda kada je unutrasnjost samo sledila Beograd. (Na mitingu koalicije Zajedno u Kragujevcu okupilo se 20 000 ljudi, a u Beogradu samo 5000.) Iz interakcije gradjana koji su zeleli promenu nakon ratova i poraza i koalicije koja je zracila energijom i novim idejama radjala se samosvest gradjana koju je rezim potcenio. On je lagodno pristupio izborima uveren da ce pobediti kao i prethodnih godina. Kada su rezultati pokazali da je koalicija Zajedno pobedila na lokalnom nivou vlast je falsifikovala izbore, ali je iz samosvesti gradjana nastao otpor koji rezim nije uspeo da slomi. Tako je doslo do tromesecnih gradjanskih protesta koji su promenili ruznu sliku o Srbiji koju je svet sticao tokom surovosti ratova.
Do tada mirni i strahom pritisnuti veci i manji gradovi u unutrasnjosti zahvaceni su oslobadjajucim i karnevalskim duhom protesta u Beogradu o kojima su izvestavali svi svetski mediji.18 Bila je to ne samo nova slika Srbije nego i istinski duh modernosti i gradjanske solidarnosti koji je prostrujao Srbijom. I u unutrasnjosti se setalo, pistalo, sukobljavalo sa policijom. Organizovane su tribine na kojima se govorilo racionalnim politickim jezikom. Iz anonimnosti izlazi mnogo obrazovanih i pristojnih ljudi.
U pojedinim opstinama, na prve vesti o pobedi, odbornici nisu ni cekali da Milosevic prizna pobedu, sto se konacno i dogodilo pod pritiskom OEBS-a, nego su, ispoljivsi veliku licnu hrabrost, odmah osvojili opstine iz kojih danima nisu izlazili.19 U Nisu je odmah formiran odbornicki klub koalicije Zajedno kako bi odbornici spremno preuzeli vlast. Opstina i sud stalno su bili pod opsadom od strane 10 do 35 000 gradjana. U Pirotu su odbornici stupili u strajk gladju i zatvorili se u opstinu u znak protesta zbog izborne kradje. U Zrenjaninu odbornici su probili obruc policajaca i kik-boksera da bi usli u opstinu. U Kragujevcu je umalo doslo do obracuna policije i gradjana koji su branili gradsku televiziju, dok je na ulazu u grad doslo do gusanja izmedju gradjana i policijskog pojacanja koje je bilo spremno da udje u Kragujevac. Slika Srbije posle pobede koalicije u 40 gradova postala je slozenija. Vise nije postojao razvijeni sever, i Beograd, nasuprot "juznoj pruzi". Ova "promena geografije" kasnije ce se potvrditi i na zalostan nacin. Dok je Beograd, posle raspada koalicije Zajedno, klonuo pod dvostrukim teretom vlasti SPO-a i SPS-a, Nis, u kojem su uz SPO vecinu imale demokrate, odisao je zivoscu metropole u nastajanju. Beograd, umoran od desetogodisnjeg nenacelnog opozicioniranja, prepustio je primat onima koji su do tada cutali. Ipak, cutanje Beograda opterecivalo je Srbiju i zato je u vazduhu stalno lebdelo pitanje "dokle ce Beograd da cuti".

Polet nove lokalne vlasti

Posle promena u lokalnim zajednicama jasnije se ocrtao smer buducih dogadjaja koji su prizeljkivali mnogi gradjani i odbornici. Njihova je zelja bila da se posle promena na lokalnom nivou izmeni ceo sistem. Medjutim, ta je zelja nailazila na prepreke. Rezim je potkopavao novu vlast tako sto ih je u pojedinim gradovima rusio uz pomoc partnera - SPO, SRS, SSJ (u osam gradova lokalne vlasti smenjene su na pucisticki nacin), a svi gradovi su se nasli u obrucu sve vece centralizacije. Zbog svega toga mnoga obecanja data gradjanima ostala su neispunjena. Velika prepreka nalazila se i u samim strankama koalicije Zajedno, odnosno u rivalstvu vrhova SPO-a i DS. Ove stranke nisu imale razvijenu partijsku demokratiju i znale su samo za dominaciju. Koalicija Zajedno i slobodni gradovi postali su popriste njihove borbe za prevlast. Gradjanski savez Srbije, pak, nije imao snage da medju njima delotvorno posreduje u smeru koji bi doprinosio demokratskoj evoluciji koalicije Zajedno i snazenju procesa demokratskih promena.
Nove vlasti pokazale su u pocetku veliki polet i zelju da budu drugacije od rezima Slobodana Milosevica. Dok su jos trajali protesti gradjana i studenata zbog izborne kradje, nova vlast, u zelji da uspostavi saradnju medju gradovima, osniva - 21. novembra 1996. - Savez slobodnih gradova i opstina Srbije. Nastaje jedna nova infrastruktura medju slobodnim gradovima sto ukazuje da je postojala jasna svest o mogucim pravcima delovanja. Osnovani su odbori za privredu, pravne poslove, komunalne sluzbe, kulturu i medije, za medjunarodnu saradnju. Sednice Saveta odrzavane su uvek u drugom gradu. Pokrenut je i Glasnik Saveza, kao dodatak Republike, koji je izlazio vise od dve godine i redovno upucivan na oko 2000 adresa odbornika.20 Zapocelo je i osnivanje medijskog pula, udruzivanjem nezavisnih medija. Pored sve sire horizontalne komunikacije, bez posredovanja stranackih vrhova, zapocela je i sve sira medjunarodna saradnja. Ambasadori mnogih zemalja bili su u kontaktu sa novim lokalnim vlastima. U saradnji sa Socijalistickom internacionalom odrzana je, maja 1997. godine, konferencija u Aradu i Subotici, na kojoj se dogovaralo o saradnji gradova u Srbiji/Jugoslaviji sa gradovima u svetu. Planirana je pomoc u lekovima, hrani, odeci a i u izgradnji infrastrukture lokalnih zajednica. Odatle su proistekli i projekti "nafta za demokratiju", "asfalt za demokratiju", "skole za demokratiju" i drugi oblici podrske i pomoci. Ali, buduci da je stvaranje autonomne infrastrukture Saveza slobodnih gradova i opstina Srbije zastalo, i prestalo, formiranjem opstinskih i gradskih vlasti, tokovi novca bili su sve vise pod kontrolom funkcionera Saveza, narocito u vreme predsedavanja Savetom Velimira Ilica. A kako je jenjavalo delovanje Saveza, kao posrednik u medjunarodnoj saradnji sve vaznije mesto dobija G 17 i Miroljub Labus kao njen najagilniji funkcioner. Tako su tokovi saradnje, pomoci i novca ostali van javne kontrole, ne samo lokalnih vlasti i Saveza nego i drugih institucija, te su mogli da se ulazu ne samo u stvari od javnog interesa nego i u stvaranje stranackih i parastranackih infrastruktura (da se ne upustamo u druge tokove). Oko kontrole tokova novca nastaju sporovi i sukobi koji dugorocno opterecuju demokratske promene u Srbiji.
Savez slobodnih gradova i lokalna vlast marginalizovani su i stranackim diktatom koji je gusio inicijative odbornika svodeci ih na stranacke poslusnike. Stranacke svadje u vrhu koalicije Zajedno, izmedju DS i SPO-a, i te kako su uticale na lokalni nivo koji je bio slika u malom onoga sto se desavalo u vrhovima stranaka. A kada je SPO, uz pomoc SPS-a i SRS-a, svrgnuo Zorana Djindjica sa mesta gradonacelnika Beograda, posle samo nekoliko meseci, saradnja u koaliciji na lokalnom nivou ostala je u slabim tragovima.
Slobodni gradovi su se, ipak, zilavo borili da se sacuvaju od eventualnih "upada" SPS-a ili radikala i da ne dozive sudbinu gradova koje je SPO vratio SPS-u. Uprkos iskusenjima i razocaranjima, slobodni gradovi su pokazali da je realno moguc nastavak procesa demokratskih promena. Povelja Saveza slobodnih gradova, usvojena na II kongresu (1997), uocila je tu vrednost. U njoj je jos pocetkom 1997. zapisano da "iako ogranicena na lokalni nivo, nova vlast polaze pravo na puni legalitet i legitimitet, sto moze da bude vazno jemstvo buducih nenasilnih promena politickog poretka".21

Novi podsticaji demokratskim promenama

Usred NATO bombardovanja planuli su gotovo istovremeno gradjanski protesti u Cacku, Krusevcu, Aleksandrovcu i Leskovcu. Ovaj skoro neocekivani dokaz da je antiratno i antirezimsko raspolozenje pustilo koren istakao je u prvi plan protivljenje gradjana da rezim raspolaze njihovim zivotima. Tako je pravo na zivot postalo sustinska vrednost za koju se vredi boriti. Nastaje siroka drustvena solidarnost u ostvarenju prava na zivot. "Javljaju se i novi gradjanski predvodnici kao sto su pravnica Verica Barac u Cacku, Ivan Novkovic, TV tehnicar u Leskovcu, i Bogoljub Arsenijevic Maki, slikar iz Valjeva, na cije se pozive okupljaju hiljade ljudi. Uspon gradjanskog pokreta Verica Barac ocenila je ovako: 'Ispostavilo se opet da i u najtezim okolnostima u Srbiji ima ljudi koji drze do svoje slobode i slobode svoje zemlje, da imaju znanja, pameti i moralne snage da se suprotstave silovitom i zastrasujucem rezimu. I, sto je narocito vazno, imaju snage i maste za pogled u buducnost, svoju i svoje drzave'."22 Gradjanski protesti prerasli su u gradjanske parlamente, a njihovi predvodnici hapseni su i proganjani. Clanovi Gradjanskog parlamenta u Cacku bili su osudjeni na visoke novcane kazne, Ivan Novkovic, koji je prekinuo program na lokalnoj televiziji i pozvao gradjane da se zamisle nad svojim protracenim zivotima, proveo je u zatvoru mesec dana. Sve to vreme gradjani su na gradskom trgu izrazavali solidarnost sa svojim sugradjaninom na ciji se poziv odazvalo oko 20 000 Leskovcana. Bogoljub Arsenijevic Maki je, nakon mitinga u Valjevu 12. jula 1999, brutalno pretucen u Beogradu, osudjen u valjevskom Okruznom sudu u montiranom procesu, smesten u jednu beogradsku bolnicu i spektakularno je iz nje pobegao, iako je bio dobro cuvan, da bi bio jedan od predvodnika demonstracija 5. oktobra 2000.
U Krusevcu se dogodila jedna tipicno antiratna pobuna koja je, mada ogranicena samo na taj grad, doprinela antiratnom raspolozenju u Srbiji. Naime, kada su sa Kosova poceli da pristizu sve brojniji kovcezi sa telima vojnika rezim je pokusao da njihovim zrtvama podigne "patriotsku groznicu". Sahrana devetorice vojnika u jednom danu izazvala je protest hiljadu majki koje je gradonacelnik Krusevca oterao recima "mars kuci, defetisti". Tada je protestovalo 5000 zena, ali je njihovo okupljanje na TV prikazano kao podrska Slobodanu Milosevicu. Ta neistina razgnevila je i na protest naterala 15 000 ljudi. Vlast ih je nazvala izdajnicima i petokolonasima, a intervenisalo je 50 policajaca.
Gradjanski protesti iz oko 20 gradova Srbije ujedinili su se 4. septembra 1999. godine u Gradjanski parlament Srbije (za predsednicu je izabrana Verica Barac) u zelji da se bori za ostvarenje ljudskih prava, stvarno, a ne samo da reaguje na krsenja ljudskih prava. Drugi ciljevi odnosili su se na uklanjanje nakaradnih zakona o univerzitetu i javnom informisanju i pripremu novih zakona, za nezavisno sudstvo, slobodne izbore i pravicnu podelu humanitarne pomoci.23 U glasilu Gradjanskog parlamenta Srbije Izbor Srbije, koji je stampan u desetinama hiljada primeraka, pise da gradjani znaju sta hoce: pravo na zivot, slobodu izrazavanja, misljenja, solidarnu zastitu svih boraca za ljudska prava, izbornu smenu vlasti, institucije demokratskog poretka i normalne odnose sa svetom.24 Gradjanski parlament Srbije takodje se opredelio za saradnju svih cinilaca demokratskih promena kao sto su udruzenja, stranke, mediji, uz postovanje autonomije svakog od njih.25

Stapanje paralelnih tokova protesta

Rat na Kosovu bio je prekretnica i za rezim i za gradjane Srbije. Rezim vise nije imao odstupnicu poput one posle Dejtona kada je jos uvek mogao da zaigra na kartu "mirotvorne politike" koju je Slobodan Milosevic obilato koristio u ulozi "faktora mira na Balkanu" koju mu je dugo pripisivala medjunarodna zajednica. A gradjani Srbije ostali su sami naspram rezima koji ih je doveo do ambisa. U svoj dramaticnosti otvorilo se pitanje: ili mucno prezivljavanje ili promena poretka i normalan zivot. Od tog trenutka Srbiju potresaju svakodnevni protesti gradjana, opozicije i nevladinih organizacija, a rezim odgovara sve vecom represijom. U toj naizgled haoticnoj situaciji uocava se nekoliko glavnih tokova protesta.
Prvi tok protesta cine spontani mitinzi gradjana. Neki, vec smo ih pomenuli, dogodili su se jos tokom rata na Kosovu. U tim gradovima nastali su gradjanski, odnosno narodni parlamenti.
Drugi tok protesta cine mitinzi koje organizuje Savez za promene, koalicija tridesetak stranaka, i Savez demokratskih partija, koji okuplja desetak stranaka. Protesti Saveza za promene odrzani su u dvadesetak gradova u unutrasnjosti Srbije i u Beogradu. Na njima se okupljalo od 3000 do 15 000 gradjana. Stranacki lideri (Zoran Djindjic, Vesna Pesic i dr.) traze smenu Milosevica, formiranje prelazne vlade i pripremu slobodnih izbora.
Treci tok protesta predvodio je Vuk Draskovic. Na mitinzima u Kragujevcu okupilo se oko 5000, a u Nisu oko 20 000 gradjana. Draskovic je uveren da je njegova stranka glavna snaga u Srbiji, koja moze da ostvari promene "ne samo bez kapi krvi, vec i bez prolivene suze". U toj iluziji Draskovica podrzavaju i neki signali sa Zapada, dok novinar Aleksandar Tijanic lansira tezu "nista bez Vuka". I Draskovic ponavlja tri zahteva koje je istakao Savez za promene. On ne odbija saradnju sa tom koalicijom, ali pod uslovom da stranke pridju njemu kao "najvecoj i najjacoj reci". Posto ovoga puta nije uspeo da se nametne kao lider opozicije, Draskovic ce proteste SZP nazvati "sramotom opozicije".26
Cetvrti tok protesta cinile su akcije nevladinih organizacija, posebno onih koje su bile okupljene u Jugoslovenskoj akciji (kasnije Partnerstvu za promene), kojima se prikljucio i sindikat Nezavisnost. Oni prikupljaju potpise za smenu Slobodana Milosevica, izdaju saopstenja o kriticnom stanju drustva i drzave, objavljuju svoje projekte promena.
Peti tok protesta okuplja vojne rezerviste koji javno demonstriraju u Krusevcu, Kraljevu, Aleksandrovcu i drugim gradovima. U Nisu stupaju u strajk gladju, organizuju blokade puteva. Oni se bune zbog toga sto su bili pozivani vise puta u rat na Kosovu a drzava mi nije isplacivala naknade za vreme provedeno na ratistu dok su njihove porodice gladovale (prema procenama, drzava im je dugovala oko 100 miliona dolara). I rezervisti traze da Milosevic ode s vlasti.
Protest protiv rezima izrazio je i vrh SPC trazeci Milosevicevu ostavku; patrijarh Pavle licno istupa u javnosti sa kritickim stavovima prema rezimu.
I seljaci organizuju blokade puteva, nezadovoljni otkupnom cenom zita, ali se nisu "mesali u politiku".
Pocetkom avgusta 1999. godine pojavio se jos jedan tok osporavanja koji ce kasnije odigrati vaznu ulogu u formiranju nove vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Grupa ekonomskih strucnjaka, predvodjena Mladjanom Dinkicem, i grupa intelektualaca koja je zelela da ostane anonimna, ciji je portparol izdavac Predrag Markovic, sacinila je Pakt o stabilnosti Srbije, kojim je najavljeno formiranje ekspertske vlade pod pokroviteljstvom SPC. Ova grupa je zakazala miting u Beogradu 19. avgusta, na Preobrazenje. Na mitingu na kojem se okupilo oko 100 000 ljudi govorili su lideri opozicije. Tokom mitinga jedna nametljiva grupa ucesnika trazila je da se gradjanima obrati i Draskovic. Medjutim, Draskoviceva nametljivost i narocito pomirljiv ton prema vlasti nisu se dopali ucesnicima mitinga. Oni mu nisu oprostili ni saradnju sa rezimom, kao ni gramzivost i sujetu koju je ispoljio za vreme dok je vladao Beogradom. Draskovic je izvizdan. Tada pocinje njegov pad koji ce se zavrsiti porazom SPO-a na sledecim izborima.
Razliciti tokovi protesta slivaju se, ipak, u jedan, sirok i raznolik pokret za demokratske promene.
Pod pritiskom gradjana i uticajem medjunarodne zajednice Savez za promene i Savez demokratskih partija obrazuju koaliciju Demokratska opozicija Srbije u kojoj je objedinjeno 18 stranaka.
Uporedo a i usred sirokog toka protesta narasta i pokret Otpor koji okuplja mlade ljude. Vremenom, zbog hrabrosti i agilnosti svojih clanova, Otpor postaje veoma popularan tako da mu pristupaju i odrasli gradjani. Roditelji i rodbina mladih clanova izrazavaju otpor i solidarnost zbog toga sto su mladi aktivisti Otpora bili izlozeni besprimernom i cesto surovom kaznjavanju od strane policije. DOS i Otpor takodje organizuju mitinge po celoj Srbiji, a kasnije masovno ucestvuju u izbornoj kampanji za DOS.27
Konacno, svi ovi tokovi, koji nisu medjusobno komunicirali, slili su se u rudniku Kolubara da bi se tu povezali u do tada nezapamcenoj solidarnosti sa vise hiljada rudara koji su stupili u strajk 29. septembra, i to ne zbog plata nego zbog toga sto je rezim odbijao da prizna rezultate predsednickih izbora. Nekoliko desetina hiljada ljudi stalno je bilo uz rudare da bi ih zastitili od eventualne policijske intervencije. Talas koji je zahvatio Kolubaru sirio se Srbijom u koncentricnim krugovima da bi 5. oktobra 2000. godine potopio Slobodana Milosevica i njegove saradnike.
Kao i u slucaju pobede koalicije Zajedno 1996. godine, Savezna ustavna komisija oklevala je da objavi rezultate izbora koje je cak pokusala i da falsifikuje. Kada je kasno popodne 5. oktobra objavila da je kandidat DOS-a Vojislav Kostunica pobedio na predsednickim izborima vec je bilo kasno. Gnev gradjana vise nista nije moglo da zaustavi, oni su vec bili zauzeli Saveznu skupstinu koja je delimicno planula u pozaru, dok su zgradu omrazene RTS unistili u plamenu.

Poraz nenacelne opozicije

Na lokalnim izborima 24. septembra 1999. godine DOS i druge koalicije osvojile su vlast u 90 gradova i opstina. Vlast SPS-a zadrzana je u marginalnim sredinama ili u gradovima koji su bili pod najvecim pritiskom rezima, kao na primer Majdanpek. Nenacelna opozicija, SPO i SRS, prosto je zbrisana.
Ubrzo posle izbora, u 18 opstina vlast SPS-a pocela je da se urusava. Odbornici su vracali mandate ne zeleci vise da zastupaju bivsi rezim, U Lebanu je cak doslo do nemira, gusanja, blokade puta i zgrade opstine jer su gnevni gradjani hteli da svrgnu "levu" koaliciju. Posle dopunskih izbora koji su odrzani u novembru 2001. godine, socijalisti i JUL gube 16 opstina, a u Lebanu pobedjuju bivsi julovci preruseni u Grupu gradjana. U pet preostalih opstina socijalisti su dobili najvise mandata, ali nedovoljno da bi sami vladali. Zoran Lucic, analiticar izbora, smatra da su izbori privukli veliku paznju zbog toga sto su na njima DOS i DSS nastupali u dve kolone i tvrdi da je "DOS (DOS i DSS) osvojio 12 odsto glasova manje nego na proslogodisnjim decembarskim izborima u 18 do juce 'crvenih' opstina, a da bi do nogu potukao levicu da je na izbore izasao u jednoj umesto u dve kolone i da je narod kaznio razjedinjenost DOS-a".28
Slucaj Dimitrovgrada poucan je jer najavljuje povecanu kriticnost gradjana. Naime, u Dimitrovgradu je na septembarskim izborima 2000. pobedio DOS. Godinu dana kasnije, gradjani, nezadovoljni novom vlascu kojoj su prebacivali aroganciju i nekontrolisano trosenje novca, glasaju protiv nje. Pobedila je lokalna koalicija Savez za Caribrod, za koju se kasnije ispostavilo da je takodje sastavljena od prerusenih pripadnika SPS-a.
Na kasnijim izborima u lokalnim sredinama, do kojih je dolazilo uglavnom zbog toga sto je vlast bila blokirana, gradjani su takodje pokazali kriticnost i "kaznjavali" DOS. Tako je u Leskovcu, zbog razmirica na relaciji DOS-DSS, pobedio SPS, zatim u selima u okolini Kikinde, kao i u Zucama, u okolini Beograda.
Nazalost, sam predsednik Vlade Zoran Djindjic koncentrise se iskljucivo na ekonomiju i ne obraca paznju na ono sto se dogadja u drustvu i u lokalnim sredinama. A one su cesto indikator neprijatnih iznenadjenja koja mogu iznenadjujucom silinom da lupe po glavi. Nasa vlast prosto nema sluha da na vreme cuje potmuli bat nezadovoljstva, ali i razne oblike mrznje, rasizma i primitivizma. Cacak je, tako, postao metafora onoga sto moze da zahvati citavo drustvo.29 Ton netrpeljivosti daje gradonacelnik Velimir Ilic koji ohrabruje ksenofobiju i ekstremna raspolozenja. U tome nisu neduzne ni koalicione stranke u lokalnoj vlasti cije upadljivo cutanje ide naruku zatrovanoj atmosferi u gradu. Zanimljivo je da je gradska televizija u Cacku clanica ANEM-a, ali da ta organizacija ostaje pasivna prema govoru mrznje i verskom i nacionalistickom ekstremizmu koji se emituje sa njenih ekrana.
Kao ucesnici i svedoci burnih, povremeno dramaticnih zbivanja mogli smo da posmatramo uspon, vrhunce moci i pad jednog rezima (Slobodana Milosevica), kao i nastajanje, delovanje i oblike otpora tom rezimu. I na ovoj strani zbivanja uocljivi su usponi i padovi, te ponovno nastajanje i zamah novih aktera promena. Primetna je takodje i destrukcija pokreta za promene unutar samog pokreta i nastajanje novih vodja koji praktikuju stare modele antidemokratske vlasti.
Iz cinjenica i dogadjaja koji su predmet ovog razmatranja verujem da je ocigledno da je plima pokreta za demokratske promene nadolazila ne samo iz nezadovoljstva i otpora jednom pogubnom rezimu, nego i iz zelje i volje da se uspostavi novi poredak, i u lokalnim zajednicama i u citavoj zemlji. A oseka je nastajala ne samo zbog snage rezima vec i zbog unutarnjih slabosti pokreta za promene, usled prelaska mnogih ucesnika tih pokreta u vlast (lokalnu, 1996/97, i centralnu, 2000. godine), kao i zbog nespremnosti i ogranicenih sposobnosti sirih slojeva gradjana da se bore i izbore za ostvarenje prava na zivot, umesto pukog prezivljavanja i izmicanja od rizika borbe za promene.

Kako i kuda dalje

Pokret 2000. godine, od kojeg sam i zapocela ovaj tekst, da bih potom opisala put ka njemu, ogleda se, pre svega, u afirmaciji nacela izborne smenljivosti vlasti. Na izborima 24. septembra i 23. decembra te godine pobedila je opozicija, a snagom pokreta za promene spreceno je falsifikovanje volje gradjana izrazene na izborima. Potom je Srbija/Jugoslavija ubrzano krenula iz izolacije, vracajuci se u evropske i svetske institucije i organizacije (Ujedinjene nacije, na primer). Nova vlast je krenula u reforme, pre svega sistema finansija. Uspostavljena je stabilnost nacionalne valute (setimo se samo haosa u vreme megainflacije). Umanjeni su dugovi prema inostranstvu i otvoreni kanali saradnje sa medjunarodnim institucijama i organizacijama. Zapocele su i reforme privrede, pravosudja, obrazovanja, zdravstva i kulture.
Nova vlast, i pored znacajnih promena, nije uspostavila stabilne institucije demokratskog poretka - kompetentnu zakonodavnu vlast, odgovornu vladu i nezavisnu sudsku vlast, kao okvir i temelj daljih promena. Sporovi i sukobi, podvajanja i razlazi u vladajucoj koaliciji (DOS) usporavaju kljucne promene i stvaraju zbrku i metez u javnom zivotu zemlje. Rastakanje DOS-a, prisetimo se, najprimetnije je bilo prilikom hapsenja i predaje Slobodana Milosevica Haskom tribunalu. Rec je o krupnom pitanju, o razjasnjenju i sankcionisanju zlodela starog rezima, odnosno o kontinuitetu ili diskontinuitetu poretka. To pitanje u javnosti nije dovoljno rasvetljeno, cak je i zamagljeno isturanjem u prvi plan razlika i sukoba izmedju pojedinih licnosti, najvise saveznog predsednika i republickog premijera. Iz krugova vlasti koji nisu dovoljno pod javnom kontrolom i uz sadejstvo senzacionalizmu sklonih medija, nizu se skandali i afere, proizvodi nova zbrka i haos. Najmocniji lideri DOS-a pokazuju spremnost da u svojim medjusobicama i ozbiljnijim sukobima koriste i stare i nove aparate sile, vojne i policijske. Inace, svi lideri DOS-a zadrzali su mesta partijskih sefova, pokazujuci time da im je interes stranaka ispred interesa drzave. Nije jasno ni kakve sve dobiti funkcioneri nove vlasti izvlace iz svojih firmi, mesta u upravnim odborima i iz veza sa raznim centrima ekonomske, medijske i politicke moci.
Znatnu prepreku demokratskim promenama cine i bivse vladajuce stranke, pre svega SPS i SRS, kao i SSJ ("arkanovci"). Oni i dalje u skupstinama, republickoj i saveznoj, imaju snazan uticaj, vise u opstrukciji nastajuceg parlamentarizma nego u afirmaciji nacelne opozicije. Za prihvatanje nacela parlamentarizma, za sada, nema primetne volje u ovim strankama koje su, dok su bile na vlasti, nedvosmisleno pokazale svoju antidemokratsku usmerenost. Umesto da prihvate odgovornost za porazne rezultate svoje politike, one pruzaju ogorcen otpor suocavanju sa istinom o vremenu ratova, zlocina i pljacke, braneci pocinioce zlodela (Milosevica, Karadzica, Mladica i dr.) kao nacionalne junake. Iste stranke vrebaju priliku da demagoski zloupotrebljavaju nezadovoljstvo izbeglica i socijalno ugrozenih slojeva kako bi ponovo zgrabili svu vlast u zemlji. Ni nova vlast, a ni znatan deo javnosti, uglavnom ne reaguje na otvoreno i brutalno zastupanje raznih razornih ideologija (nacionalizma, klerikalizma, staljinizma i militantnog patrijarhalizma) tako da sve izgleda kao da je normalno, cak i kada se krse elementarne moralne i pravne norme.
Za dalji tok procesa demokratskih promena u nasoj zemlji bilo bi celishodnije ispitivati i artikulisati glavne solucije promena nego se ograniciti samo na strahovanja od povampirenja starog rezima ili na zalopojke zbog rasula i kraha DOS-a. Za sada, rekla bih, ocrtavaju se dve solucije. Jedna, pragmaticna, oko premijera Djindjica, koja sebe vidi kao reformsku i liberalnu, ali njen program nije dovoljno konkretan i jasan, pa onda nije izvesno ni kakvu podrsku ima. Druga solucija, olicena u predsedniku Kostunici, takodje se poziva na liberalizam i insistira na legalitetu i legitimitetu, naciji i drzavi, a ni ona nije dovoljno jasna i konkretna, niti je izvesno koji je delovi drustva podrzavaju. Povremeno se govori i o trecoj soluciji - socijaldemokratskoj - ali je ona jos manje jasna i konkretna od prethodnih, a i neizvesnija je eventualna podrska gradjana i biraca. Umesto razvoja spektra ideja liberalizma i socijalizma i dijaloga medju njima, koji bi otvorio nove puteve samooslobadjanja gradjana kroz demokratske promene, zapodevaju se svadje i obracuni.
Jedna od egzistencijalno najvaznijih tema danasnjice tice se donosenja novog ustava koji bi ogranicio svaku vlast i uspostavio osnove za stvaranje stabilnih demokratskih institucija. To nije posao samo sadasnje vlasti i raznih eksperata, a jos manje je briga samo Evropske unije i sveta. Niko umesto nas ne moze resiti nase probleme. Razliciti akteri procesa demokratskih promena u nasoj zemlji, prisetimo se, u izborima za ustavotvornu skupstinu vide kljucnu prekretnicu izmedju partijske i demokratske drzave. Sada, nakon izborne pobede gradjana koji su glasali za DOS izgleda realnije nego ranije da se otvori put ka izborima za ustavotvornu skupstinu tako sto ce se neodlozno stvarati uslovi za zaista slobodne i fer izbore, za slobodno formiranje politicke volje gradjana, koji ce u izbornom procesu (a ne samo na dan glasanja) moci slobodno da se opredeljuju prema glavnim nacelima novoga ustava, umesto da se svrstavaju oko ovog ili onog vodje, starog ili novog, koji bi nas "spasavao" kao i dalje nepunoletne gradjane. Put ka ustavotvornoj skupstini resio bi i krizu nastalu oko donosenja ustavne povelje Srbije, Crne Gore i Jugoslavije. Ako ozbiljno shvatimo takav put daljih promena, i prionemo na njegovo uspesno ostvarenje, na najbolji nacin bi bile potvrdjene dosadasnje i utemeljene dalje promene. Nema sigurnijeg puta ni za gasenje starih i sprecavanje otvaranja novih zarista ratnih sukoba i sve ono sto ih prati (zlocini i pljacka).
Samooslobadjanje gradjana bilo bi puki utopizam kada ne bi imalo iskustvenu podlogu, i to ne samo u do sada prikazanim zbivanjima nego i u onim tokovima kritickog misljenja i slobodnog delanja koji ostaju u istorijskom pamcenju kao iskustvo stalnog preoblikovanja individualnog i zajednickog zivota. Takve tokove u evropskoj istoriji uverljivije od mnogih autora, od anticke Grcke do savremenog doba, prikazao je Kornilios Kastoriadis.30 Slicni tokovi postoje i u kulturnoj i politickoj istoriji Srbije modernog doba, od Dositeja Obradovica i Boze Grujovica, preko Jevrema Grujica, Vladimira Jovanovica, Svetozara Markovica, Dragise Stanojevica i Jovana Skerlica, pa do nasih dana. Oni su, u dugom razdoblju i u razlicitim istorijskim okolnostima, uvek iznova raspravljali o odnosu unutarnje i spoljne slobode, nacionalne slobode i slobode gradjanina. Pitanje je, pak, koliko su neki delovi tradicije potisnuti, sve do zaborava, a koliko se drugi delovi tradicije, militantni i militaristicki na primer, namecu snagom ideoloskih aparata ili golom silom.31
Otvoreno je, svakako, pitanje ko su i kakvi su akteri daljih promena. Kao sto su minuli dogadjaji mnoge iznenadili, kako u svetu tako i u nas, ni buduca zbivanja niko ne moze pouzdano da predvidi. Dosadasnji putevi gradjanskog samooslobadjanja nisu bili utabani niti su tekli jednosmerno. Promene su se desavale i u oazama otpora, u opozicionim strankama, u razlicitim akterima, menjali su se i odnosi medju njima, kao i sa rezimom. Najvise neizvesnosti ali i kreativnosti bilo je u oblikovanju urbane javnosti, u kapilarnom delovanju izvan javnog prostora i na ulicama i trgovima kroz, takodje, raznolike oblike delovanja - proteste, demonstracije, manifestacije, karnevale, razne oblike gradjanske neposlusnosti... Stvaranje demokratskih institucija, iako od prelomne vaznosti za raskid s antidemokratskim rezimom, nije i kraj gradjanskog samooslobadjanja.

Autorka je novinarka i bavi se publicistikom

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

1 U rekordnom roku, jos nisu bili raskrceni krs i garez oko zgrade Savezne skupstine i RTS-a, pojavila se knjiga poznatih novinara Dragana Bujosevica i Ivana Radovanovica 5. oktobar. Dvadeset cetiri sata prevrata (Medija centar, Beograd 2000).
2 Pored brojnih clanaka u Republici i priloga u emisijama "Doba razuma", o dinamicnim zbivanjima, narocito u lokalnim zajednicama, objavila sam i knjigu Iskusavanja jedne nade, "Republika", Beograd 2000.
3 Prema podacima Republickog zavoda za statistiku, opozicija je pobedila u 90 gradova i opstina: Beograd (grad i 15 opstina osim Sopota), Backa Topola, Mali Idjos, Subotica, Zrenjanin, Nova Crnja, Novi Becej, Ada, Kanjiza, Kikinda, Novi Knezevac, Senta, Coka, Alibunar, Bela Crkva, Vrsac, Kovacica, Kovin, Opovo, Pancevo, Apatin, Kula, Sombor, Bac, Backi Petrovac, Becej, Vrbas, Zabalj, Novi Sad (grad), Sremski Karlovci, Indjija, Ruma, Sremska Mitrovica, Stara Pazova, Sid, Sabac, Valjevo, Ljig, Mionica, Velika Plana, Smederevo, Smederevska Palanka, Pozega, Sjenica, Arandjelovac, Knic, Kragujevac (grad), Lapovo, Topola, Jagodina, Paracin, Svilajnac, Cuprija, Zajecar, Soko Banja, Arilje, Kosjeric, Uzice, Cajetina, Gornji Milanovac, Ivanjica, Lucani, Cacak, Vrnjacka Banja, Kraljevo, Novi Pazar, Tutin, Aleksandrovac, Krusevac, Trstenik, Nis, Niska Banja, Pirot i Presevo.
4 Oni su odrzani u Zitistu, Titelu, Irigu, Lajkovcu, Petrovcu na Mlavi, Batocini, Kladovu, Smederevskoj Palanci, Majdanpeku, Negotinu, Knjazevcu, Cicevcu, Aleksincu, Beloj Palanci, Kursumliji, Lebanu, Bosilegradu i Crnoj Travi.
5 Videti o tome zbornik Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamcenju. Priredio Nebojsa Popov, "Republika", Beograd 1996. Drugo izdanje: Samizdat B 92, Beograd 2002, I-II.
6 Videti: Marija Obradovic, "Vladajuca stranka", u: Srpska strana rata.
7 O novom Ustavu pohvalno su govorili i akademici Dejan Medakovic, Mica Popovic, Antonije Isakovic, Vasilije Krestic, Milutin Garasanin. "Da se podrska akademika odnosila samo na srpsku, a ne na svaku vlast, svedoci odnos prema predsedniku SIV-a Anti Markovicu. Protiv njega, kada je to bilo potrebno srpskim vlastima, i kada je u Politici otvorena rubrika za napade na njegov reformski kurs (avgusta 1990), svoje izjave dali su i akademici Antonije Isakovic, 4. 08. 1990, a istoga dana iz NIN-a su preneta misljenja akademika Milorada Ekmecica, Dobrice Cosica i Ljubomira Tadica, zatim Mihajla Markovica, 28. 08, Milosa Macure, 29. 08, Antonija Isakovica, 6. 09. 1990" (Olivera Milosavljevic, "Zloupotreba autoriteta nauke", Srpska strana rata, str. 321).
8 Republika br. 43, 1. 05. 1992.
9 Pored tematskih dodataka Republike, "Studentski protest 1991-1992", I-II (mart i jun 1993), videti i: Bojana Susak, "Alternativa ratu", u: Srpska strana rata.
10 Jedan od prvih i najtemeljitijih analitickih tekstova je ogled Aleksandra Nenadovica, "'Politika' u nacionalistickoj oluji", u: Srpska strana rata.
11 Videti ogled Dubravke Stojanovic, "Traumaticni krug srpske opozicije", Srpska strana rata, str. 521.
12 Dubravka Stojanovic, "Traumaticni krug srpske opozicije", u: Srpska strana rata, str. 521.
13 Videti: Dragos Ivanovic, Bolest vladanja, "Republika", Beograd 2000, str. 103.
14 D. Stojanovic, op. cit., str. 523.
15 B. Susak, op. cit., str. 552.
16 Isto, str. 553.
17 Isto, str. 554.
18 Videti opsirnije clanak Dragosa Ivanovica, "Velika izborna prevara", Republika br. 153-154, 1-31. 12. 1996, str. I-VI.
19 O pokretima 1996/97. godine postoji obimna literatura koja je dostupna sirokom krugu citalaca. Tokom protesta Republika je izdala, pored redovnih, i cetiri vanredna broja, i to u rastucem tirazu od 10 000 do 50 000. Videti u: Bibliografija (1989-2000), Republika br. 260-261, 1-31. 05. 2001, str. 301.
20 Kao dodatak Republici, objavljeno je 20 brojeva Glasnika Saveza slobodnih gradova i opstina Srbije. Videti: Bibliografija (1989-2000), Republika br. 260-261, 1-31. 05. 2001, str. 307-309.
21 O. Rusovac, Iskusavanja jedne nade, op. cit.
22 Dragos Ivanovic, "Politicke promene u Srbiji 2000. godine", Republika br. 274-275, 1-31. 12. 2001.
23 Videti knjigu Pravac promena (Dobrosav Nesic, Rade Veljanovski, Milan Kurepa, Srbijanka Turajlic i Zoran Ivosevic, predgovor: Verica Barac), "Republika", Beograd 2000.
24 Videti: Bibliografija (1989-2000).
25 O. Rusovac, Iskusavanja jedne nade, op. cit., str. 67.
26 Republika br. 226, 1-15. 12. 1999.
27 Videti: Ivan Zlatic, "Od vecnosti ka prolaznosti", Republika br. 264-265, 1-31. 07. 2001.
28 Dragan Bujosevic, "Veseli gubitnici", NIN, 8. 03. 2001.
29 Ivan Zlatic, "Velimir Ilic - nacrt jedne biografije", Dragan Miskovic, "Vreme mraka" i Olivija Rusovac, "Ritualan ili delotvoran otpor", Republika br. 290-291, 1-31. 08. 2002, str. 14-17.
30 Kornilios Kastoriadis, Masta, kritika i sloboda, Izbor, prevod i predgovor Mirko Djordjevic, "Republika", Beograd 2001.
31 Videti: Olivera Milosavljevic, "Izbor ili nametanje tradicije", Republika br. 281, 16-31. 03. 2001, str. 17-30.

Prevod: Stvarna pretnja americkim vrednostima «

» Pravosudje: Sputavanje reforme