Svet i mi

SAD i Medjunarodni krivicni sud

Milan Sahovic

Tek sto je Statut stupio na snagu, uoci izbora prvih sudija, rad Medjunarodnog krivicnog suda doveden je u pitanje. To je posledica najnovijeg udarca koji su SAD nanele Sudu zatrazivsi izuzece iz njegove nadleznosti za pripadnike svojih vojnih snaga u mirovnim misijama UN i uopste u svetu. Trazile su odgovarajuce resenje u Savetu bezbednosti i posto je konacna odluka odlozena na godinu dana, sada zahtevaju da se putem bilateralnih sporazuma, prvenstveno sa nedovoljno konsolidovanim drzavama u unutrasnjem i medjunarodnom pogledu, medju kojima je nazalost i SRJ, ovo pitanje resi.
Zahvaljujuci medijima, to pitanje je prevazislo uobicajeno malo interesovanje svetske javnosti za razvoj medjunarodnog prava. Dobilo je prvorazredan politicki znacaj.
I to s pravom. Osnivanje stalnog Medjunarodnog krivicnog suda predstavlja jedan od najvecih dometa u istorijskom razvoju medjunarodnog prava. Kaznjavanje zlocina protiv covecnosti, ratnih zlocina, teskih povreda medjunarodnog humanitarnog prava (MHP) i genocida nije vise moguce vrsiti bez direktnog ucesca medjunarodnog pravosudja.
Medjunarodni sud u skladu sa potrebom drzava clanica sudi komplementarno sa nacionalnim sudovima na bazi individualne krivicne odgovornosti ucinioca inkriminisanih krivicnih dela (v. Republika br. 286-287). Medjunarodna zakonitost postaje sve prisutnije vezivno tkivo organizovane medjunarodne zajednice u kojoj zivimo.
Negativna reakcija na americku inicijativu ovo nedvosmisleno pokazuje.
I najblizi saveznici SAD, drzave EU i drugi, rezervisani su i odbijaju da prihvate njihov predlog. To se videlo vec u Savetu bezbednosti a sada i po odlaganju odgovora, kao i davanju saveta kandidatima da se klone brzih odluka. Nezadovoljna americka diplomatija insistira na svom pravu da vodi sopstvene akcije sto joj zapravo niko ne spori. Ali oni koji poznaju delovanje SAD u procesu izrade Statuta kao i na Rimskoj konferenciji ne mogu da odole utisku da je ova inicijativa pre svega izraz bojazni od mogucnosti pokretanja pitanja odgovornosti pripadnika njihovih vojnih snaga. Radi se, u stvari, o tradicionalno odbojnom stavu prema realizaciji ideje o stvaranju Medjunarodnog krivicnog suda. Uoci Rimske konferencije 1998. ovaj otpor je kulminirao usvajanjem predloga senatora Holmsa o vetu SAD i zabrani pristupanja Statutu. SAD nisu potpisale Statut u Rimu, ali je to Klinton ucinio kasnije, iz tehnickih razloga, da bi omogucio ucesce svoje zemlje u izradi pravila o radu Suda. Odmah posle toga Bus je ovaj potpis povukao.
S druge strane, pogleda li se tekst Statuta i pokusa li se oceniti odnos vecine drzava prema americkim predlozima podnosenim u toku izrade nacrta i na Rimskoj konferenciji dolazi se do paradoksalnog rezultata. Vidi se da je najveci broj ovih predloga usvojen. Vecina je sve ucinila kako bi se omogucilo da se SAD prikljuce istorijskom poduhvatu stvaranja Medjunarodnog krivicnog suda. Razlog je jednostavan. Bez jednoglasnosti, konsenzusa ili bar preovladjujuce vecine drzava, ukljucujuci sve velike sile, ne moze se postici opsteobavezna snaga medjunarodnopravnih normi. Otuda redovno prilikom usvajanja fundamentalnih medjunarodnopravnih instrumenata univerzalnog karaktera dugotrajni pregovori i protek vremena predstavljaju znacajan faktor. Da li ce to biti slucaj i u vezi sa najnovijom americkom inicijativom videce se uskoro.
Sto se tice nase zemlje ne bi trebalo preuvelicavati znacaj osetljivog pitanja nastalog predlogom SAD o zakljucenju bilateralnog sporazuma zbog specificne situacije u kojoj se ona nalazi. I zbog prisustva americkih vojnih snaga u okviru NATO-a na nasoj teritoriji i u regionu i potrebe daljeg razvoja nasih odnosa sa EU i SAD. Umirujuca i dobro promisljena izjava naseg ministra inostranih poslova g. Svilanovica moze se samo pozdraviti i podrzati.

Svastalice «

» Zbivanja: Nelagode s Ustavom