Ponovo procitati

Sloboda, sigurnost i razum*

Kao pustosna deca, mi lakomisleno odbijamo a cesto i ismevamo tekovine koje su za covecanstvo zadobile nauka i iskustvo. Pitanja, koja su u politicni obrazovanih naroda vec odvajkada kao raspravljena presla u vlastitost nauke, smatraju se u nas kao sasvim nova i kao da su nama ostavljena da ih mi po nasoj pameti danas raspravimo i unutrasnju im vrednost po napredak odredimo. Od inteligencije srpske culo se u sred srpske skupstine da slobodna stampa ne puni koseve. Od inteligencije se culo da cenzuru treba odrzati sa razloga sto je vazda korisnije spreciti da se zlo ne dogodi, nego ga kazniti kad se vec dogodilo. Inteligencija je s puno prezrenja govorila o knjizurinama, iz kojih crpu znanje oni koji sami nista ne umeju izumeti. Inteligencija danas napada a narod brani samoupravu opstinsku. Ova nazovi-inteligencija u nas ne veruje iskustvu, ruga se nauci sto je ne poznaje, porice istorijski razvitak i svojega i ostalih naroda, i, kao svako povrsno znanje ili, bolje, duboko neznanje, razmece se bez obraza i bez zazora. I ako su ovi pojavi za zaljenje, nije nimalo cudo sto ih ima. U narodu koji nema politicne literature, u kome je slabacko politicno znanje a kratko iskustvo, kome je zakraceno da slobodno pise, koji se ne skuplja i ne dogovara o javnim poslovima, nije prilike da se zdrave politicne misli na mah odomace. Cemu bismo se mogli nadati od povrsnog obrazovanja inteligencije narodne? Cemu, kad inteligencija na upravi pocne smatrati politicne ustanove kao prostu upravljacku majstoriju, a sva nacela drustvene nauke kao udesne recenice i primamljive obmane, kojima se, kako god trenutni interesi budu zatrazili, vesti drzavnici mogu da posluze? Tako je sloboda stampe bila dobra kad se nalazimo u opoziciji, a postajala stetna i opasna, cim se docepamo vlasti. Tako je nezavisnost sudska bila preko nuzna, kad je bilo zebnje da se ne padne pod sud, a postajala izlisna kad se dokopalo prilike da se politicnim protivnicima sudi. Na taj nacin pretvarala se zemlja u trkaliste, na kome su licno vlastoljublje i sebicni interesi pojedinaca sluzili za ucenu najdrskijim medju trkacima. Ali danas je vec daleko iza nas doba kad je stvarna vrednost politicnih ustanova, kao neisprobanih, sumnji podlezala, da bi hoticne ili nehoticne pogreske u njoj mogle naci izvinjenja. Danas je u nauci raspravljeno, a iskustvom potvrdjeno, kakve politicne ustanove vode narod k boljitku, a kakve ovaj sprecavaju. Kad preduzimamo ma kakav nov posao u nasem privatnom zivotu, mi se dugo i dugo predomisljamo, pitamo redom za savet, trazimo da objasnimo i uklonimo sve moguce sumnje, a ovamo kad se o politicnim ustanovama radi, mi obicno presecamo od oka kao na panju, dovoljno nam je tada da ova ili ona politicna licnost sto preporucuje ili kudi, pa da u tome nadjemo merodavni razlog na sta da se opredelimo.
Jesmo li danas vec na cisto s pitanjem: kojim su putem nase politicne ustanove upucene? Bar u glavnome, to bi se moglo pomisliti; ali u samoj stvari, ako potanko ispitamo duh i odredbe nasih ustanova, jos smo vrlo daleko od te cistine. U formi i po izgledu, imali bismo predstavnicki sistem narodne uprave, a u sustini samoj imamo svemoc izvrsne vlasti i nad narodnim predstavnistvom i nad sudstvom. U mesto tri suverene grane narodne vlasti, mi imamo jednu svemocnu upravnu vlast. Sem gole dakle senke od predstavnickog sistema uprave, srpski narod nema vise nista, i za to smo prinudjeni da se u sistemima drzavnih organizacija dotaknemo ovde bar dva krajnja pola, koji su najodredjeniji po nacelima i koji najjasnije pokazuju polaznu i dolaznu tacku danasnjeg drustvenog politicnog razvitka.
Necemo imati potrebe da se dugo zaustavljamo na sistemu koji pripada mladom veku evropskog drustvenog razvitka. Apsolutizam, bio on u jednom licu ili vladi, bio u jednoj klasi ili u gomili, bio on u formi avtokratije ili teokratije ili ma u kojoj drugoj formi, u sustini svojoj bio je vazda jedan isti, imao je isto nacelo za osnovu i iste kobne posledice za drustveni zivot. Po nacelu, u tome sistemu volja zamenjuje zakon, a po sredstvima on se odlikuje nasiljem i samovoljom na upravi, podloscu i nemarom (apatijom) u narodu. U kome se drustvu mora da radi i da misli po komandi, kako hoce jedan covek ili jedna klasa ili jedna vlada, u tome se drustvu ne nalazi velika potreba za rad ni na umnom ni na privrednom polju. U kome drustvu nema licne slobode i sigurnosti, nepovrednosti prava svojine, to drustvo nema razloga da mnogo privredjuje i proizvodi.

Mina Filimonovic, Portret muskarca sa sirokim sesirom

Apsolutizam za izvesno doba bio je opsti sistem organizacije drzava u Evropi, a danas su ga se svi narodi oslobodili, i on je proizveo sve zlo koje je mogao proizvesti; ali nema moguceg sistema pod nebom, koji bi apsolutno mogao spreciti coveka da misli i radi i da naposledak dodje i do uverenja i do snage da zlo dobrim zameni. Ali, ako je danas iscezao apsolutizam kao otvoreno priznati sistem drzavne uprave, nisu iscezle s njim i apsolutisticne tendencije koje skrivenim putovima uspevaju cesto i onde gde bi otvoreni apsolutizam morao da ustukne. Koliko u nas apsolutisticne tendencije otimlju maha, pokazuju sami dogadjaji, a koliko jos i dokle mogu da se one sire, videce se jasno kad se nas ustavni sistem pazljivo prouci. Danas nece se naci u Srbiji covek, koji bi hteo otvoreno apsolutizam da podrzi; ali s druge strane, bojimo se, nece se naci dovoljno ljudi koji bi bili kadri da stanu na put sirenju prikrivenog apsolutizma. To nas je upravo i pobudilo da govorimo ovde o jednom sistemu drzavne uprave, koji, nadamo se, nece nikad moci postati sistem drzavne organizacije u Srbiji.
Svi jevropski narodi, koji imaju organisan drzavni zivot, usvojili su predstavnicki sistem uprave, bilo u formi monarhije bilo u formi republike. Sistem je izveden negde u potpunosti sa svima jemstvima pravilnog kretanja, negde je nepotpun, a negde je samo gola forma, kojom se baca narodu prasina u oci; ali sama ta okolnost, sto je taj sistem postao, silom stvari, vladajuce suvremeno nacelo, dovoljno je da bismo u njegovu dobrotu mogli verovati.
Ljudskoj ogranicenosti moze ostati nepoznata celj sazdanja; ali, ili usavrsenje covekovo mora biti celj drustvena, ili te celji nema. Prema ovoj celji meri se dobrota politicnih drustvenih ustanova, prema njoj se one cene kao dobre i udesne ili osudjuju kao zloceste i stetne. Koji dakle sistem drzavne organizacije daje najvise izgleda da ce covek usavrsiti svoje sposobnosti u svima pravcima svoga rada, taj je sistem neosporno i najbolji. U predstavnickom sistemu gradjani vrse drzavne poslove preko svojih poslanika, i, ako je ovaj sistem izveden u potpunosti, oni obavljaju na taj isti nacin i opstinske i sreske poslove. Da se punomocnici za kakav posao izberu, prvo treba razumeti u nekoliko sam posao, treba poznati licnosti ne samo u najblizoj okolini, nego i malo dalje, pa cak i u celoj zemlji pratiti i ceniti njihov rad, ispitivati koliko su spremni i pouzdani karakterom za posao za koji se biraju. U tom drzavnom sistemu, drzavni poslovi nisu delo ni jednog nadlestva, ni jedne klase gradjanstva. Oni su delo sviju, i zato svaki u drzavi mora i vise da misli i vise da radi, a nista nije udesnije za usavrsenje covekovo od misli i od rada. U tome se sistemu slobodno pise i govori, slobodno se skuplja i dogovara, zauzimanje za opstim dobrom prevladjuje nad sebicnoscu, a na mesto ustajalosti, tu zivot narodni tece kao bistra voda uvek sveza i zivotvorna.
Ni istorija naroda nije se razvijala bez razloga; osobine narodne, njegovi obicaji i navike, njegovi pojmovi o coveku i drustvu u drzavi postojali su i bili su zamenjivani iz nekoga suvremenog razloga. Razum je rukovodio coveka vazda u njegovom radu, pa kad danas savrseniji razum nadje da je sto ispravno, pred njime se moraju pokloniti osobine i obicaji i zastareli pojmovi. Razum je razlog nad razlozima, argumenat nad argumentima; on je stariji i od obicaja i od osobina narodnih. Cudno dakle izgleda kad se odlukama razuma stavljaju na suprot neki obicaji i osobine i onde gde im najmanje mesta ima.
Mi, kao sto se moglo umotriti, ne poricemo sasvim uticaj koji osobine, upravo karakter, koga naroda vrsi u njegovom drzavnom razvitku; ali nam se cini da se suvise dokazuje, kad se hoce da dokaze da je za neke narode korisniji nesavrseniji sistem drzavne uprave od onoga za koji se u stvari priznaje da je savrseniji. Dopusticemo lako da svi narodi nisu podjednako spremni da rukuju jednim sistemom, i da nece onoliko koristi otuda dobiti, koliko bi mogli dobiti da su spremniji; ali se ne moze poreci da savrseniji i udesniji sistem drzavne uprave u samim tim okolnostima opet vise koristi donese narodu od sistema za koji se nadje da je losiji i nesavrseniji.
Jos do danas nije pronadjen ni jedan sistem drzavne uprave, koji bi bio bez mana, koji bi mogao sam da radi bez ljudi, bez njihovih strasti i njihovih interesa. Ustanove su drzavne dakle svagda odnosno dobre, kad njihove dobre strane preovladjuju nad nedostacima. (...)
Predstavnicki sistem na posletku poslednja je izreka u drustvenom politicnom zivotu, za koju se i nauka i iskustvo saglasavaju. Ne hteti se njime koristiti, ne bi li znacilo zatvoriti oci pred videlom, ne bi li znacilo osuditi nas narod na jalovo tumaranje izmedju duha vremena i sarlatanskih eksperimenata, ne bi li znacilo obeleziti narod srpski kao narod najnazadniji na Istoku? Sve to za same danasnje prilike ne bi bila bezopasna igra.

*) Milan S. Pirocanac, Ustavnost. Prestampano iz "Videla", Beograd 1881. Oprema redakcijska.

Sta citate: Panorama zla «

» Hronika: Pisma redakciji