Sta citate

Gradjanski orman za knjige kao obrazovna institucija*

Obrazovanje cu ovde definisati kao individualno ucesce u kulturnom pamcenju, i pozabavicu se pitanjem u kojem su se konkretnom obliku pojedinci u proslosti susretali s opstevazecim tekstovima gradjanskog obrazovnog kanona. U sredistu ce se nalaziti - komad namestaja. Govoricu o ormanu za knjige u gradjanskoj dnevnoj sobi i na nekoliko primera objasniti njegovu veliku ulogu. Ova caura ne cuva tek bilo koje knjige, nego inventar normativnog kulturnog nasledja koje treba da se prenosi s generacije na generaciju. Sve do pre jedne ili dve generacije ova materijalna svetinja obrazovnog kanona bila je neizostavan deo gradjanskog pokucstva.
Ja sam i sama odrasla s takvim jednim ormanom za knjige: on je stajao u dnevnoj sobi mojih roditelja i zajedno s koncertnim klavirom marke Blüthner cinio okosnicu gradjanskog obrazovanja. Bio je to orman u bidermajer-stilu sa staklenim vratima koja se nisu posebno cesto otvarala; u njemu su se, u spretnom lanenom povezu, nalazila izmedju ostalog izdanja Geteovih, Silerovih, Vilandovih, Kernerovih, Sekspirovih dela, ili dela Konrada Ferdinanda Majera i Gotfrida Kelera. Vecinu tih knjiga moji roditelji kupili su jos u mladosti ili su ih dobijali na poklon o praznicima. Te su knjige predstavljale neku vrstu duhovnog miraza, i cinile su zatvorenu celinu unutar obimnijeg kompleksa strucne literature i beletristike. Tek po smrti mojih roditelja, kada je valjalo podeliti nasledje medju bracom i sestrama, iznenadjeno smo ustanovili da ovaj ranije nimalo upadljivi orman s knjigama ima neceg nedodirljivog u sebi: spontano smo se slozili da ove knjige kao zaokruzena zbirka ostanu u njemu. One se i danas nalaze na mestu dostupnom citavoj porodici.
Na osnovu ove epizode shvatila sam da orman s knjigama u gradjanskoj dnevnoj sobi predstavlja vise od komada namestaja, da je on neka vrsta institucije. U poucnoj knjizi o nemackom obrazovnom kanonu Manfred Furman nedavno je naveo i podrobnije opisao razlicite institucije nemackog obrazovanog gradjanstva. Furman smatra da obrazovanje stoji u tesnoj vezi sa citavim kompleksom institucija ciji nastanak i razvoj on prati od poglavlja do poglavlja: kanon tekstova, kanon znanja, gimnazija, pozoriste, muzej, koncert i tzv. obrazovno putovanje (Bildungsreise). U ovom inventaru orman s knjigama se ne pojavljuje - no ja bih dodala i njega, i ilustrovala njegovu funkciju preko tri istorijska primera: oni mogu da pokazu kakav je odraz suocavanje s kulturnim nasledjem gradjanstva imalo u pojedinacnim zivotnim pricama.

Spaljena biblioteka: impuls i praznina u kulturnom pamcenju

Red knjiga koje su se u slucaju Gintera de Brojna nalazile kamuflirane i sakrivene u ocevom ormanu, a koje su javno spaljivane po trgovima nemackih gradova, pokazuje da ova akcija nacionalsocijalista uperena na unistavanje kulture ipak nije bila u potpunosti uspesna. Ono sto je u spektaklu insceniranom za mase izbaceno, izvrgnuto ruglu i unisteno, stabilizovalo se u skrovistu kao kontrakanon vaznih knjiga. Ova dijalektika proganjanja i postovanja nije nikakva novina u istoriji cenzure: oduvek su inkvizitorske liste proskribovanih knjiga potajno predstavljale spisak onoga sto se mora procitati i uvrstiti u tradiciju i visoko drzati.
To moze da potvrdi jos jedan istorijski osvrt. U prolece 1933. bibliotekari u narodnim bibliotekama dobili su zadatak da sastave liste sa spisima nepozeljnih pisaca. U univerzitetskoj biblioteci u Hajdelbergu pronadjena je jedna takva lista, koju je marta 1933. sastavio izvesni dr Herman i na kojoj se, izmedju ostalog, nalazi i ime Valtera Meringa. Kad je ova lista pregledana pedeset godina kasnije, ispostavilo se da su upravo dela ovih autora nabavljana posle rata, te da se i danas iznajmljuju. Lista je posluzila kao orijentacija prilikom nabavke.
Knjige koje su 1933. nestale s javnih polica vratile su se na njih ovim ili onim putem i postale sastavni deo kulturnog pamcenja.

*

Pre no sto ovaj deo o proslosti obrazovanja sazmem u nekoliko opstih zakljucaka, valjalo bi da se ukratko osvrnem na pitanje kako je ideal obrazovanja doziveo ovako iznenadan pad. "Kako se to dogodilo", pitao se Valter Mering, "kako je ovo znacajno blago moglo tako da se obezvredi i kako se dopustilo da se vrednosti humanizma izgube u mrznji i fanatizmu" (180). Treba da se suocimo s paradoksalnom cinjenicom da su kulturu obrazovanja unistili upravo obrazovani ljudi. Tako barem glasi teza istoricara Dzordza Mosa, koji govori o "izdaji nemackih intelektualaca". On naglasava da su vatru zapalili upravo takozvani obrazovani ljudi, i postavlja pitanje: "Zasto su ovi intelektualci i obrazovani gradjani spaljivali sopstvene knjige?" Odgovor koji sam Mos daje glasi: u ritualu spaljivanja knjiga ovi nemacki intelektualci su se simbolicki odrekli sopstvenog duhovnog porekla; tim jezivim ritualom oni su zeleli da isteraju duh individualistickog i univerzalistickog obrazovanja, kako bi se iz plamena rodio nov mitski identitet, kolektivan, nacionalan i po meri modernih masa. "Spaljivanje knjiga", pise Mos, "bio je simbolican znak za put koji ce obrazovane ljude izvesti iz izolovanosti od naroda". I Mering i Mos tvrde da ovo nije bio prvi napad na ideal obrazovanja: jasan signal dala je vec i generacija koja je 1914. godine krenula u rat. Ona je prezirala individuu, gradjanina koji zivi od knjiga, i s entuzijazmom se bacila u dozivljaj Velikog rata, od kog je ocekivala "prociscenje" i "obnovu".

*

Buducnost obrazovanja ne moze se odvojiti od njegove proslosti. U tu proslost spada, konacno, i ceznja za svetskom kulturom, jevrejski san o socijalizovanju putem obrazovanja koji se rasprsio u katastrofi XX veka. Potreba da se ova trauma ne zaboravi i sama je postala impuls naseg kulturnog pamcenja i naseg obrazovanja. To sto su ocinji ormani s knjigama i s njima povezani vaspitni programi nestali, ne iskljucuje mogucnost da obrazovanje ponovo ozivi u novim oblicima. Za to je potrebno saznanje da, kako Valter Mering kaze, nasa sadasnjost, da nasa buducnost "nosi i da ce i dalje nositi nasledni teret knjiga".

*) Iz: Alaida Asman, Rad na nacionalnom pamcenju, prevela s nemackog Aleksandra Bajazetov-Vucen, Biblioteka XX vek, Beograd 2002, str. 126-127, 136-137, 138-139, 141.

Dijalog: Tragovima jedne knjige (II) «

» Sta citate: Panorama zla