Ogledi

Korice rata ne mogu biti zaklopljene dok u ovim drzavama ne budu demontirani mehanizmi autoritarnosti preuzeti iz poretka druge Jugoslavije

(P)lutajuca vojska

Da bi se suzile mogucnosti za, sadasnje i buduce, zloupotrebe vojske i domoljublja gradjana, DOS je obavezan da ustavnu povelju i novi ustav Srbije opremi instrumentima potrebnim za demokratsku kontrolu vojske i ostalih delova oruzanih snaga

Miroslav Hadzic

Iskaz da su u temelje druge Jugoslavije bili ugradjeni instrumenti za njeno ratno razaranje danas zvuci banalno. Javnom su scenom decenijama, pored ostalih, marsirali JNA i njeni buduci protivnici - republicke jedinice Teritorijalne odbrane. Konce su iza scene vukle brojne filijale po republikama razdeljene UDB-e. Skrojene i negovane po meri vlasnika partijske drzave (drzava) ove su je ustanove i dokrajcile. Za tu svrhu one su proizvele brojne pljackasko-ubilacke horde koje su, skrivajuci se iza imena uzetih iz nacionalne mitologije, dale bestijalni naboj YU ratovima.
Isti status ima i nalaz da su prelivajuci YU ratovi bili samo oblik krvave materijalizacije politicke (zlo)volje nacionalnih elita. Odnosno, da je sudbina naroda druge Jugoslavije vec bila odlucena pre zapocinjanja rata (ratova). Utoliko su oruzjem samo izvodjene sve i krajnje konsekvence - drzavozeljne i sovinisticke - politike, zgotovljene krajem 80-ih godina proslog veka u nacionalnim kuhinjama (Popov, 2002). Hitar ulazak JNA u rat je, pak, presudno odredio njegovu buducu prirodu i naznacio mu zahvat. Generalsko rano svrstavanje uz Milosevica podstaklo je i opravdalo svestranu upotrebu oruzane sile. Iz JNA su istovremeno izlucena jezgra medjusobno neprijateljskih vojski. Sve je izvesnije da su YU ratovi prerasli u deset godina dug etnocid zahvaljujuci pocetnoj generalskoj zloupotrebi JNA (Hadzic, 2001a). Da bude gore, iza skuta nacionalnih vodja, a po njihovom nalogu, tajne su sluzbe programirale, proizvodile, dozirale i dogovarale rezultate ratova. A sve to, dabome, pod budnom paskom i uz medijaciju ovlascenih i neovlascenih stranih umesaca - SAD, clanica EU i NATO.
Uzaludnost ratnog rasturanja druge Jugoslavije postala je zornom instaliranjem autoritarnih rezima u drzavama nastalim na tom tlu. Moc cezaristickih poredaka u centralnim drzavama YU porekla (SRJ, Hrvatska, BiH) temeljila se na ratnoj sprezi nacionalistickih i vojno-policijskih elita (Danopulos, Zirker, 1995). Buduci klonirani iz komunisticke matice, ovi su poreci, do momenta svog urusavanja ili stavljanja pod protektorat, zadrzali sva svojstva partijske drzave i njoj samerenih, klijentskih oruzanih snaga. Iz tih su razloga gradjani ovih drzava i nakon zavrsetka pojedinacnih ratova lako zadrzavani u ratnom polju. Odlaganjem izlaska iz rata njima su ukidane sanse za skorasnji (pro)demokratski preobrazaj sopstvenih drustava. Tim vise sto su YU ratovi, delom pravdani zeljom za hitnim izlaskom iz socijalizma, bili u osnovi oblik zdruzenog bekstva od troskova njegovog dokidanja. Deset godina kasnije izmenjen je samo redosled: izlazak iz socijalizma, shvacenog kao nacin proizvodnje viska moci (Puhovski, 1990), zahteva prethodni i nepovratni izlazak iz rata. Korice rata ne mogu biti zaklopljene dok u ovim drzavama ne budu demontirani mehanizmi autoritarnosti preuzeti iz poretka druge Jugoslavije. Cena je ovakvog poduhvata ratovima visestruko uvecana, te se sada isti zadaci moraju resavati pod neuporedivo gorim ekonomskim, socijalnim i politickim okolnostima.
Ratno poreklo iskljucuje centralne YU drzave iz modela transsocijalistickog preobrazaja zemalja centralne i istocne Evrope. Stavise, ono (poreklo) otezava ili cak cini nemogucim njihovu komparaciju. U zemljama bivseg lagera drzavni aparati sile - vojska, policija, tajne sluzbe - voljno i bez buke prepotcinili su se novim vlastima. Odatle njihovo privodjenje novim potrebama, ma koliko tegobno bilo, ni u jednom trenutku nije ugrozilo reformisanje rodnih drustava. Ulaskom ovih drzava u evroatlantske sisteme bezbednosti (PfP i NATO) procesi preobrazaja njihovih vojski i uspostave demokratske civilne kontrole nad njima postali su ireverzibilni (Cottey, Edmunds, Forster, 2002). Nasuprot tome, na prostorima bivse Jugoslavije vojno-policijske kohorte su bile i ostale glavna, a opasna, prepreka demokratskom preoblikovanju u ratovima nastalih drzava (Zunec, 1995). Dakako, tek i uvek u savezu sa novim/starim elitama vlasti. Utoliko se, bez vece greske, moze ustvrditi da drustva centralnih YU drzava ne mogu postati demokratska dokle god radikalno ne izmene zateceni sektor bezbednosti, pa time i nasledjene ili u ratu stvorene oruzane snage.
Valjanost ove teze proveravacemo na primeru SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Svojom analizom zahvaticemo vreme i dogadjaje zacete nakon izbornog izgona Milosevica i njegovog rezima. To ce, dakako, zahtevati da, makar i lapidarno, ocenimo tokove ozbiljenja prevratnih potencija 5. oktobra. Za tu cemo se svrhu prvo kratko osvrnuti na politicko poreklo i bice DOS-a. To bi trebalo da nam olaksa kasnije razumevanje i vrednovanje njegovih postoktobarskih domasaja i promasaja. U sredistu ce nase paznje biti odnos DOS-a i njegovih, netom nastalih, frakcija prema reformi sektora bezbednosti i Vojske Jugoslavije (VJ).
Primena istog postupka nalaze da uporedo skiciramo vojno-socijalni profil VJ, koji ce biti predlozak za procenu njenih transformacijskih kapaciteta. Na ostale komponente oruzanih snaga - policija, civilne sluzbe bezbednosti, parapolicijske snage - referisacemo u meri nuznoj za kontekstualizaciju uvida koji slede. To bi trebalo da rezultira okvirnom listom nuznih poteza za izmenu ne samo profila Vojske, vec i njenog ustavnog i drustvenog statusa.
Da bismo izbegli nesporazume prethodno cemo odrediti znacenja dva sredisna pojma nameravane analize: "reforma sektora bezbednosti" i "oruzane snage". Prvi je pojam novijeg datuma i nastao je pod dejstvom promena u modernim drustvima evroatlantske zajednice, ali i procesa u zemljama tranzicije. A sve to, dakako, u sklopu radikalnih izmena u politickoj konfiguraciji evroatlantskog regiona i globalne zajednice, kojima su zacete promene sadrzaja i liste bezbednosnih pretnji jedinacnim drzavama i/ili njihovim asocijacijama (Gartner, Price, Reiter, 2001). Uprosceno receno, ovaj je pojam izveden iz antropocentricke evolucije misljenja bezbednosti, kojom je u njen centar stigao pojedinac (gradjanin) da bi potom postao svrha i etalon bezbednosti drustva i drzave. U tom je sklopu zapoceta demilitarizacija bezbednosti, te se ona - bezbednost gradjanina, drustva i drzave - sve vise misli kao produkt delovanja ekonomskih, socijalnih, politickih, kulturnih, duhovnih, demografskih i ekoloskih silnica unutar kojih vojno-policijska komponenta gubi primat i monopol (Buzan, Weaver, de Wilde, 1998). Utoliko pojam "sektor bezbednosti" zahvata celinu drustva i pripadnih mu institucija, te njegova reforma podrazumeva i zahteva: (1) promene u nacinu misljenja i praktikovanja bezbednosti, (2) promene u konstitucionalnim i institucionalnim aranzmanima - za tranzicijske zemlje to znaci uspostavu demokratskih institucija i pratece infrastrukture, (3) uspostavu i razvoj demokratske civilne kontrole nad oruzanim snagama, (4) redefinisanje svrhe i zadataka komponenti i celine oruzanih snaga, a skladno tome izmenu njihove strukture, kao i odnosa u njima, i na kraju (5) raznovrsne oblike medjunarodne bezbednosne kooperacije i visi stepen bezbednosne integracije (Kuhlmann, Callaghan, 2000). Stoga su pojmom oruzanih snaga, pored tradicionalnih konstituenasa - vojska i policija - danas obuhvacene sve drzavne organizacije ovlascene da nose i upotrebljavaju oruzje, odnosno primenjuju silu: granicne jedinice, tajne sluzbe, finansijske policije, specijalne - antiteroristicke - jedinice i carinske sluzbe. U slucaju Jugoslavije, ovoj bi listi trebalo dodati i paravojne formacije - partijske i privatne vojske - nastale tokom YU ratova. Ove snage, dabome, nisu predmet recenih reformi, ali njihovo javno razoruzavanje i ukidanje, praceno sankcionisanjem ratnog udela njihovih pripadnika, tvore kljucne preduslove za normalizaciju srpskog (i crnogorskog) drustva.

Dejstvo porekla

Drzimo da se kljuc za razumevanje tokova i dometa DOS-ovog praktikovanja vlasti nalazi u nacinu nastanka i prethodnog delovanja njegovih clanica. Egzaktnom, a pogotovo naknadnom merenju izmice decenijski doprinos ovih partija ukorenjivanju i ratnom odrzavanju Milosevicevog rezima. Uprkos tome, daju se razaznati konstante u njihovom - jedinacnom, a cesto i udruzenom - delovanju koje su ih cinile priveskom rezima sve do pred njegov slom (Stojanovic, 2002). Krunsku vrednost ima cinjenica da vecina ovih partija za deset godina nije uspela da autonomno pritisne rezim ili iznudi promene u njegovoj politici. Milosevic je upadao u probleme tek nakon ratnih poraza neke od srpskih vojski, kojima je i sam, dabome, kumovao ili nakon pogresnih poteza na unutrasnjem planu. Stavise, ondasnje partije opozicije nisu umele da iz situacionih kriza bar za sebe izvuku dovoljno politickih koristi, a kamoli da eventualno iznude raniju promenu vlasti. One ne samo sto nisu uspevale da odrze ili obnove, ciklicno rastuca, htenja gradjana za promenama, vec su nepogresivom intuicijom rastakale svoje prirodne saveznike, a potencijalne konkurente - samonikle pokrete za demokratske promene. Za svaki slucaj, njihove su vodece mlade aktiviste usput prevodili u svoje redove i pretvarali ih u partijske aparatcike.
Brojnim se razlozima moze objasnjavati mala politicka moc ondasnje Miloseviceve opozicije. Pre svega, tokom citave decenije ove partije nisu uspele da se jasno socijalno, politicki i programski profilisu. Odatle su se, nezavisno od naziva, sve one obracale svim biracima i to na opste, po pravilu velike nacionalne teme. I kada su se deljenjem umnozavale, kao Demokratska stranka, novi su se izdanci medjusobno uglavnom razlikovali po imenu vodje. Kljucne je opozicione partije uz to krasila promenljiva nedoslednost prema crveno-crnom rezimu. Zato su glavni lideri lako iz stanja sukoba stupali u tajnu ili javnu saradnju sa Milosevicem, cime su doprineli sistematskom dezavuisanju ideje visestranacja i demokratije u Srbiji.
Pocetni, a pokazalo se i presudni razlog nemoci opozicije istekao je iz njenog startnog svrstavanja uz Milosevicev plan za nacionalno i drzavno objedinjavanje svih Srba po svaku cenu. Time su opozicioni prvaci postali trajni politicki zarobljenici njegovih konjunkturnih poteza. To ih je ujedno lisilo iskusenja kreiranja alternativne strategije. Pocetni gubitak inicijative gurnuo je vodece partije opozicije u reaktivnu poziciju, s koje su jedino mogli da kritikuju ratnu taktiku rezima i/ili pogresan izbor sredstava. Odatle za njih prvo JNA, a potom i VJ nisu nikad bile ozbiljna tema. Vojsku su procenjivali i vrednovali jedino sa stanovista ratnih rezultata. Za njene su poraze optuzivali sve i svakog, ukljucujuci i sve masovnije dezertere, a da se nijednom nisu odlucno usprotivili Milosevicevoj prekodrinskoj i kosovskoj zloupotrebi vojske i njenih pripadnika za svoje potrebe.
Politicka sterilnost centralnih opozicionih partija direktno je izvirala iz njihovog protivrecno utemeljenog bica. Mada iznikle na antikomunizmu i nacionalizmu, one su se javno legitimisale nacelima slobode i demokratije. Uprkos tome, one nikad nisu prevladale opreku izmedju kolektivistickog i individualistickog (gradjanskog) pristupa srpskom drzavnom i nacionalnom problemu. Okasneli i povremeni pacifizam ih, stoga, nije sprecavao da podrze rezim u svim ratovima po bivsoj Jugoslaviji i da otcute nesklad izmedju navodnih srpskih ciljeva i koriscenih sredstava. Gornju je tacku bezlicnosti opozicija dostigla nakon kumanovskog sabiranja preostalih Srba u "maticu". Zavrsni drzavni i nacionalni poraz rezima ona je docekala nespremna. Iako je opstanak naroda srpskog bila, u jedan glas s rezimom, vezala za ocuvanje Kosova, gubitak "kolevke" nije je prenuo iz letargije.
Bio je to poslednji u nizu dokaza ratne spregnutosti rezima i vecine opozicionih partija. Interesno i politicki se uvezujuci oko rata i zbog rata, opozicija i rezim su vremenom postali medjusobni ovisnici - jedni su drugima cinili nuzan uslov opstanka. Rezimu je opozicija sluzila da lokalnoj javnosti i stranim umesacima dokaze svoju demokraticnost, dok je opozicija u verbalnoj kritici rezima i povremenim protestima (mitinzima) nalazila svoj raison d'etre. Ne cudi onda da je opozicija u svim presudnim (ratnim) trenucima politicki legitimisala rezim, a on ju je za uzvrat, mada nevoljno, trpeo. Ukljucujuci je, dozirano i povremeno, u deobu ratnih i vlastodrzackih dobiti stari je rezim postupno korumpirao opozicijske vrhove. A s rastom gramzivosti opozicijskih "elita" rasla je i ucenjivacka moc rezima nad njima.
To je i bio jedan od razloga da prva i prava meta vodecih opozicionih partija nije bio rezim, vec konkurenti iz istog kruga. Zato su se one u izbornim kampanjama vise borile medjusobno nego sto su smerale smenu rezima. Iza situacionog krio se u stvari avansirani strah od ranog gubitka buduceg i zeljenog udela u novoj vlasti. Izostanak jedinstvenog nastupa, pak, uvek je pravdan tezom o sukobu liderskih sujeta, kao usudom srpske opozicije. Ova je teza bila, u stvari, samo paravan za skrivanje tuce "elita" oko buduce podeli vlasti. Njom je, istovremeno, prikrivana tekuca borba za primat, cijim se osvajanjem sticalo pravo na politicku trgovinu sa Milosevicem.
Na paradoksalan nacin bazicna svojstva DOS-a potvrdjena su tokom (pred)izborne i ulicne egzekucije nad rezimom Slobodana Milosevica. Naime, pobeda DOS-a postala je mogucom tek posto je rezim iscrpeo sve - ekonomske, socijalne, politicke, ideoloske i represivne - izvore obnavljanja svoje svemoci. Potom, jer su gradjani bili dovedeni do tacke na kojoj su mogli samo da biraju izmedju svog opstanka i opstanka Milosevica. Ne manje i zbog toga sto su akteri civilnog drustva i pokret Otpor skinuli koprene sa propalog rezima i ohrabrili svoje sugradjane da mu se suprotstave. U prilog pobedi delovala je i resenost spoljnih umesaca da gradjane Srbije postede od svoje, nove, bombarderske podrske demokratiji.
Pod pritiskom dogadjaja prvacima opozicije preostalo je jedino da se udruze i, uz opstu podrsku, upuste u izborni obracun sa Milosevicem. I mora se priznati da su dvomesecnu predizbornu deonicu obavili uspesno. Na stranu sto im je to od nastanka bila i jedina uspesna deonica. Problem je, medjutim, nastao kad su lideri DOS-a - svaki za sebe i svi zajedno - umislili da su oni sami, a sve zahvaljujuci svojoj harizmi, pameti i lepoti, pobedili Milosevica. Od momenta kad su nove vodje sebe shvatile preozbiljno, gradjanima su pocele da stizu lose posledice rodnih slabosti DOS-a. Uz to, vrlo se brzo pokazalo da je DOS u ceo poduhvat usao nespreman, te da za vecinu - nasledjenih i nastajucih - problema nema valjane odgovore.
Buduci da ih je vlast zadesila bez njihove velike krivice, novi su se vlastodrsci odmah posvetili poslu u kojem su bili vicni - borbi za njenu dalju preraspodelu, a sve pod izgovorom da jedino oni znaju pravo resenje. Odatle, lideri DOS-a nisu, od 6. oktobra 2000. godine pa do dana danasnjeg, ni pokusali da postignu konsenzus oko tempa, sadrzaja, metoda, prioriteta i ciljeva obecanih promena. Sledstveno tome, izostala je i lista temeljnih drustvenih/drzavnih interesa i poslova koji ce biti izuzeti iz dnevnopolitickih, a kvaziideoloskih i kvaziprogramskih prepucavanja. A lista je za pocetak mogla da bude svedena na samo jednu i sasvim dovoljnu tacku: svim ustavno-pravnim sredstvima spreciti obnovu ili zacinjanje rezima svemoci bilo kog pojedinca ili partije. Drugim recima, prvi je zadatak bio hitna demontaza starog rezima, a potom uspostava demokratskih institucija i procedura. To je, uz ostalo, zahtevalo da oruzane snage za pocetak budu stavljene pod parlamentarnu kontrolu, a da se potom zapocne njihova reforma po drzavnom planu.
Sveopsta radost sto je 5. oktobra izbegnut krvavi zaplet presudno je, cini se, uticala da lideri DOS-a (o)lako prihvate novu lojalnost vojnih i policijskih generala. Potom su se, umesto da prvu liniju generala odmah smene - kad je to jos moglo da prodje bez potresa i kad su generali iscekivali takvu sudbinu - zabavili stavljanjem ovih aparata pod svoju licnu i partijsku kontrolu. Istini za volju, pocetna je podela vlasti i moci u izvornom DOS-u isla po liniji zaposednutih drzavnih funkcija, te je Kostunica direktno zagospodario vojskom, a Djindjic (preko Vlade Srbije) policijom. Sporno je bilo i ostalo to sto su obojica odmah odustala od stavljanja ovih simbola i stubova starog rezima pod parlamentarnu i javnu kontrolu. Stavise, oni su time sebe i svoje partije lisili sredstava za legalan uticaj na komandovanje vojskom, odnosno policijom.

Pavle Simic, Skica za grupnu kompoziciju

Vojno-socijalno bice Vojske Jugoslavije presudno je oblikovano dejstvom dve grupe faktora. Prvo je osloncem na interesnu spregu srpskih i generalskih elita JNA ukljucena u rasturanje druge Jugoslavije. Onda je ratni slom JNA dovrsen preimenovanjem njenih istocnih srpskih ostataka u Vojsku Jugoslavije. Nakon poraza rezima Slobodana Milosevica ova je sprega spala na "hasku transverzalu", kojom su, do konacnog sudskog raspleta, uvezani bivsi i sadasnji, civilni i vojni, naredbodavci iz srpskog kruga. Odatle su Vojska i njeni pripadnici jos uvek pod "haskom" hipotekom, koja umanjuje izglede za njihovo voljno privodjenje novim - demokratskim - potrebama drustva.
Potom je duboka i trajna privrzenost vladalaca Srbije i Crne Gore - Milosevica i Bulatovica, a potom i Djukanovica - komunistickom modelu vladanja zadrzala VJ u statusu partijske, sto ce reci klijentske vojske. Time je ona nuzno (p)ostala bastinik bazicnih svojstava svoje prethodnice - JNA. U vojsku novog imena, pored ostalog, prenet je korporativni duh prethodnice, temeljem koga se obnavlja svest o izuzetosti Vojske, te njeni celnici i dalje svoje posebne interese javno namecu gradjanima (drustvu) kao opste. U istom je paketu u VJ stigao i "brozovski sindrom" s dvostruko negativnim potencijama. Njegovim dejstvom u vojnoj organizaciji kod generalskih se elita podstice podanistvo i ulizistvo svakom "gazdi".1 Njegova je glavna spoljnja meta civilni vrhovnik, u nasem slucaju predsednik SRJ. Decenijska uvezbanost oficirskog kora za bucno, ali i dovoljno perfidno iskazivanje licne odanosti i prekomerno odavanje pocasti svakoga ko se nadje na toj poziciji izlaze velikim - licnim i drzavnickim - iskusenjima. Samo je pitanje vremena kad ce trenutni vladalac sebe prepoznati i zavoleti kao vrhovnog komandanta u cijoj je licnoj sluzbi vojska. A sve to na veliku radost dvorske i partijske svite.
Vojska Jugoslavije ujedno je i nosilac svih ratnih poraza JNA. Zbog toga je i njen sastav socijalno, psiholoski i strucno frustriran. Nadasve, ratnim i politickim zloupotrebama sustavno je razaran licni i borbeni moral njenih pripadnika. Nakon etnickog ciscenja ozivljen je u VJ komunisticki princip kadrovske selekcije, te su do celnih pozicija, a po izboru svemocne vojne sluzbe bezbednosti, stizali samo ideoloski (nacionalni) pravovernici i podanici. Njihov je, pak, boravak na vlasti presudno zavisio od licne odanosti Vodji. Socijalno je tkivo Vojske dodatno razarano rastom koruptivne vrednosti cinova i sirenjem liste hijerarhijskih privilegija. Ubrzano je povecavan broj generala, sto je poskupljivalo opsluzivanje ovog sloja. Sledila je unutrasnja preraspodela para u korist generala, a na ustrb ostalih pripadnika. Potom je, pod dejstvom iz drustva, nastala vojna zona sive trgovine, koja je najavila kriminalizaciju delova Vojske.
Unutar ovakve vojske nije onda ni mogao da se zacne profesionalni duh, koji bi bio poentiran kodeksom kao zalogom politicke i interesne neutralnosti oficira, odnosno njihove prvotne odanosti ustavu i demokratski izabranim civilnim vlastima. Rec je istovremeno o vojsci iz cije je sluzbe prethodnih godina i tokom sukoba na Kosovu dezertiralo oko 28 000 gradjana SRJ.2 Ova vojska, uz to, pati od izbeglickog sindroma, jer veliki broj staresina i njihovih porodica jos uvek pripada kategoriji beskucnika.3
Zahvaljujuci svom ratnom i boljsevickom poreklu Vojska Jugoslavije sve do danas nema jasan profesionalni identitet. Usput joj je dovodjen u pitanje i legitimitet. O tome svedoci i visoka situaciona uslovljenost njenog borbenog morala. Ideologija socijalizma u formativnoj (ratnoj) fazi JNA nedovoljno uspesno je zamenjena nacionalistickom ideologijom, sovinistickog i ksenofobicnog naboja. Period prividne konsolidacije (1992-1998) obelezen je htenjem da se moral i identitet VJ zasnuju na XIX-to vekovnim tradicijama srpske, a donekle i crnogorske vojske.4 Potpuno je pri tom ignorisana cinjenica da su Srbija, i bez Kosova, i Crna Gora multietnicke zajednice, u kojima oko 30% stanovnistva ima drugacije etnicko poreklo. Uporedo je tekla rezimska ideologizacija i politizacija njenog sastava. Drzavni je razlog u "proizvodnji" borbenog morala po prvi put ozbiljno upotrebljen tokom krize na Kosovu, da bi bio efektno materijalizovan tokom NATO agresije (Hadzic, 2001b).
Zbog sankcija prema SRJ, kojima je sprecen uvoz oruzja i opreme, ubrzano je tehnicko-tehnolosko zaostajanje VJ. Ono postaje vidljivo kad se VJ uporedi s evroatlantskim vojskama ili vojskama susednih drzava. Ratno ruiniranje privrede ujedno je dovelo do ubrzanog siromasenja Vojske i njenih pripadnika. Krug je zatvoren NATO udarima po vojnoj ("namenskoj") industriji, cime je otezana revitalizacija Vojske iz domacih izvora.
Povrh svega, VJ od svog nastanka (maj 1992) funkcionise bez drzavno definisane strategije nacionalne bezbednosti i politike odbrane SRJ. Buduci uskracena za strategijska i doktrinarna dokumenta ona nije ni mogla da se adekvatno strukturira. Zbog boravka u koncepcijskom vakuumu Vojska je sve vreme delovala bez jasnih ciljeva i zadataka. Zato se njeno privodjenje potrebama SRJ svelo na postupno brojcano sameravanje novim drzavnim parametrima. Uz to, izostanak drzavnog plana za preobrazaj sveo je promene u VJ na samotransformaciju po meri potreba generalskih elita. Odnosno po meri vlastodrzackih potreba Milosevica i njegovog okruzenja.
Moc Milosevica nad VJ dodatno je sledila iz nedorecenosti njenog ustavnog statusa. Davanjem Vojsci nespecifikovanog zadatka da brani ustavni poredak, rezim je sebi zadrzao pravo da je upotrebi za ocuvanje svoje vlasti. Zbog nepreciznih procedura za vrhovno civilno komandovanje i nadleznosti Vrhovnog saveta odbrane (VSO), Milosevic je sebe lako, a uz punu podrsku celnih generala, imenovao za vrhovnog komandanta; Vojska je bila izvan ikakve parlamentarne i javne kontrole, te su njen status i funkcije zavisili od trenutnih potreba rezima.

Paradigma "Pavkovic"

Voljom autora, "slucaj Pavkovic" kreiran je kao metafora produzenog boravka gradjana Srbije u predmodernosti.5 Korisnije je to sto iz ovog slucaja stize paradigma za razumevanje tegoba i teskoba postoktobarske Srbije.6 Naime, u ovu je tacku prvo zbijen neuspeh DOS-a u demontazi starog rezima. Kristalizacijom su u istoj tacki iscrtane glavne prepreke zbiljskoj reformi drustva i drzave. Usput su ogoljeni mehanizmi i nosioci izvansistemske moci, kao i metode njihove medjusobne borbe. Uprkos tome, rec je i o potencijalno prekretnoj tacki na kojoj ima mesta i za nadu i za strah. Strah izaziva, netom potvrdjen, podatak da su i novi mocnici izvan delatne kontrole gradjana i/ili njihovih predstavnika. Da bude gore, belodano je da su oni, zarad uvecanja svoje moci, spremni da koriste sredstva, blago receno, sumnjivog legaliteta. Nadu, pak, nudi jos neukinuta sansa da se, pod pritiskom javnosti, u ustavnu povelju Srbije i Crne Gore ugrade sredstva za demokratsku kontrolu vojske i njenih tajnih sluzbi.
Nadasve, "slucaj Pavkovic" je vrsna tacka u seriji incidenata i afera vojno-policijskog porekla lansiranih iz tajnih radionica frakcija DOS-a. On je, ujedno, metodska tacka za a posteriori analizu ucinka DOS-a u izmeni civilno-vojnih odnosa i nasledjene vojske. Za tu cemo svrhu sumarno izvesti dominante odnosa glavnih - srpskih i crnogorskih - aktera prema recenoj reformi.
Predsednik Kostunica i DSS (ne)delanjem u civilno-vojnoj sferi uspesno su opovrgli svoj navodni legalizam i demokratizam. Prvom legalisti do sad uopste nisu zasmetale brojne ustavne i zakonske "rupe" u koje su smesteni Vojska, predsednik SRJ i Vrhovni savet odbrane. Stavise, on cak nije pokusao da u Saveznoj skupstini i/ili Narodnoj skupstini Srbije inicira njihovo otklanjanje. Ujedno je propustio da podstakne koriscenje postojecih sredstava za parlamentarnu kontrolu Vojske; on je, izgleda, deo svojih nadleznosti nad Vojskom neovlasceno preneo na savetnike.
Nema, takodje, dokaza da je predsedniku smetao manjak strategije nacionalne bezbednosti, doktrine odbrane i vojske, bez kojih je reforma VJ neizvodiva.7 Umesto toga, a verovatno uz njegovo odobrenje ili precutnu saglasnost, zapoceto je "ocrkvljavanje" Vojske nasuprot Ustavu i bez odluke parlamenta. Odatle su, na primer, na litiji o Spasovdanu (14. jun, slava Beograda), kao i prilikom prenosa mosti cara Lazara (crkva Lazarica, Krusevac, Vidovdan) pitomci i mladi oficiri nosili mosti, ikone, barjake i krstove, mada im to ne spada u zakonski popis obaveza.
Pored svega, predsednik je Vojsku uspesno cuvao od javnosti. Zato gradjani ove zemlje jos ne znaju kolika im je vojska, kako je naoruzana, cemu i kome sluzi. Istini za volju, svi ti podaci redovno stizu u OEBS (i susedima), a mogu se naci i u stranim casopisima.8 Nadasve, javnosti je, a sva je prilika i DOS partnerima, najstroze zabranjen ulazak u kadrovsku zonu. Uostalom, diskreciona moc nad ljudima je esencija svake, pa i Kostunicine vlasti. Elem, predsednik je uglavnom redovno diktirao liste unapredjenih i otpustenih generala/admirala. Odoleo je, pri tom, iskusenju da saopsti po kom to merilu odredjuje kad ce i kog generala na koju listu da stavi. Utoliko na pocetku i na kraju dosadasnjih postignuca g. Kostunice simbolicno stoji general Pavkovic. Vredi se stoga podsetiti zbog cega ga je predsednik zadrzavao tako dugo na celu Vojske, te u ime kojih je razloga zatim okoncao njegovu karijeru.
Antologijsku vrednost imaju razlozi zbog kojih je g. Kostunica svesrdno cuvao generala Pavkovica. Sve do obrta on je tvrdio da bi (1) smena Pavkovica ugrozila stabilnost slozenog i osetljivog vojnog sistema, (2) da je Pavkovic neophodan, jer je tvorac, nosilac i garant tekuce reforme Vojske, te (3) da bi smena Pavkovica lose uticala na moral Vojske.9
Prvi argument, medjutim, otpadao je pred notornom cinjenicom da vojska, zbog svog ustrojstva, ne moze i ne sme da zavisi od bilo kog pojedinca. U svakoj je vojsci, dakle, do krajnosti izveden princip zamenljivosti. To znaci da u vojsci nema nezamenljivih. Ako, na primer, pogine ili iz sluzbe ode bilo koji zapovednik, ukljucujuci i nacelnika generalstaba, u komandnom lancu uvek postoji dovoljan broj onih - zamenik, nacelnik staba, operativac, pomocnik - koji su obuceni da odmah preuzmu duznost.
Drugi argument, pak, padao je pred faktom da VJ ne moze biti reformisana bez jasne strategije nacionalne bezbednosti. Potom i bez drzavnog plana za njen preobrazaj, kojim su jasno odredjeni ciljevi, troskovi, izvrsioci i nacini kontrole. A obe su ove predradnje u nadleznosti Savezne skupstine i Savezne vlade. Posto one ta dokumenta nisu donele ostalo je nepoznato po kom je to programu Pavkovic reformisao Vojsku.
O trecem je razlogu bilo zaludu raspravljati, jer niko pa ni g. Kostunica nije izmerio da li je i koliko ostanak Pavkovica lose uticao na moral pripadnika Vojske. Odnosno, s istim se pravom moglo tvrditi da je posle 5. oktobra vecina pripadnika VJ zeljno ocekivala promene, te da ih nije radovao ostanak Milosevicevih generala na kljucnim mestima.
Sve prethodno nije omelo predsednika Kostunicu da 24. juna 2002. g. odluci da "zbog civilne kontrole i zbog demokratije, a i zbog ocuvanja vojske kao institucije"10 penzionise Nebojsu Pavkovica.
Predsednik Kostunica i rodna mu DSS, dakako, sve ovo ne bi mogli da postignu bez svesrdne pomoci svojih partnera i konkurenata. Prvi su na listi najzasluznijih suosnivaci zajednickog DOS-a.
Ovaj deo DOS-a, predvodjen DS i premijerom Djindjicem, sve do "afere Perisic" izbegavao je da se, javno ili u parlamentima, bavi Vojskom i nuznoscu njene reforme.11 Tek ih je ova afera podstakla da ubrzanim tempom organizuju izradu i usvajanje Zakona o sluzbama bezbednosti SRJ, prvenstveno smerajuci kontrolu vojnih sluzbi.12 Stavise, oni cak nisu ni pokusali da podstaknu srpski ili savezni parlament da u svoje kontrolno polje uvede VJ. I to uprkos cinjenicama da Vojsku jedino finansira Srbija, te da se jedino Srbija nalazi u stvarnom dometu Vojske. I pored opravdane zabavljenosti Vlade tegobnom, socijalno-ekonomskom, restrukturacijom srpskog drustva, cini se da je njena uzdrzanost prema Vojsci u osnovi bila motivisana politickim racunom. Imamo utisak da je ostatak DOS-a odmah stao u "ceku", danas se moze ciniti s pravom, prepustajuci Kostunici da se zbog Vojske "uplatka", sve se nadajuci da ce iz toga pre ili kasnije steci znatne politicke (izborne) koristi.
Slicnu su poziciju spram Vojske nakon 5. oktobra zauzele vlasti Crne Gore i njen predsednik Milo Djukanovic. Naizgled tim cudniju, jer su pre toga tvrdili da im Vojska i Milosevicevi generali ugrozavaju demokratiju, sto je bilo samo lazno ime za osvajanje pune drzavne samostalnosti. U ravan taktickog bi se mogla svrstati uzdrzanost Djukanovica, kojom je on izgleda hteo da izbegne politicke sukobe sa DOS-om i Vojskom tokom lokalnih igara oko referenduma. Stvarni razlozi cutnje vrha Crne Gore mozda ishode iz straha da bi zahtev za reformom Vojske stavio na dnevni red demilitarizaciju crnogorske policije i sluzbe bezbednosti. A to bi mozda moglo da se zavrsi zahtevom za demokratskom civilnom kontrolom ovih snaga, cime bi bio ugrozen sadasnji monopol DPS i Djukanovica nad njima.
Nema, za sada, dovoljno dokaza da je Vojska bila u vidokrugu ekspertskog (ekonomskog) dela Savezne vlade i Vlade Srbije. I to uprkos cinjenici da je ona najveci potrosac saveznog budzeta, koji se iskljucivo formira od sredstava ubranih u Srbiji. Cini se da su se eksperti za pocetak zadovoljili kresanjem dela saveznog budzeta za odbranu i vojsku. Medjutim, ne zna se da li su oni do sada, i koliko, kontrolisali trosenje para odvojenih za aparate sile. Tesko je tvrditi, ali ne treba iskljuciti mogucnost da je njihova uzdrzanost takodje motivisana tekucim razlozima, odnosno zeljom da se izbegne (prerani) politicki sukob sa vrhovima DSS, DOS-a i VJ. Tim pre sto vecina eksperata potice iz kruga G17 plus koji je, mada nevladina organizacija, najavio prerastanje u politicku partiju radi ucesca u izbornoj borbi za vlast.
Direktne dobiti iz reformskih nedorecnosti DOS-a sve vreme vuku crnogorski epigoni Milosevica, skupljeni u koaliciju Zajedno za Jugoslaviju. Pobeda na lokalnoj izbornoj utakmici, na kojoj su samo oni ucestvovali, dovela ih je na vazne savezne funkcije s kojih svoju vlast i moc praktikuju samo nad Srbijom i njenim gradjanima.13 To im je povratno pomoglo da malo ojacaju svoju poziciju u Crnoj Gori. Nadasve, posedovanje "kontrolnog paketa" glasova u Saveznoj skupstini im je dozvolilo da, sve trgujuci pri tom, sprece, odloze i/ili razvodne pocetne napore DOS-a da raskine sa starim rezimom.14 Oni su potom zdusno iskoristili fragmentaciju DOS-a i pribavili sebi status neizbeznog partnera obema strujama - pa ko ponudi vise! Zbog svega toga gradjani ove drzave, ali i pripadnici Vojske, do sada nisu imali ikakve koristi od boravka aparatcika SNP na poziciji saveznog ministra za odbranu.
Dosadasnji bilans DOS-a i njegovih partnera sveo se na kratku listu, i to vecinom sporednih, promena u Vojsci i oko nje:
o vojni je rok skracen na 9 meseci, a civilno sluzenje na 13 meseci, i to tek pod pristiskom aktera civilnog drustva;15
o internom odlukom Vrhovnog saveta odbrane izmenjena je organizacijsko-formacijska struktura Vojske. Ukinute su komande armija, Ratne mornarice i Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdusne odbrane, a formirano je devet korpusa koji su direktno potcinjeni Generalstabu VJ;
o s proleca 2002. godine Generalstab je najavio smanjenje brojcanog sastava Vojske u dve faze: u prvoj sa 105 000 na 80 000 pripadnika, a u drugoj sa 80 000 na 65 000. Sva je prilika da je rec o manevru namenjenom dokazivanju reformske opredeljenosti Generalstaba, jer je smanjenje izgleda postignuto brisanjem jedinica koje su postojale samo u ratnim i mobilizacijskim planovima, kao i ukidanjem upraznjenih formacijskih mesta; izostalo je objasnjenje sta se desilo sa masom od 25 000 ljudi, koji su tako naglo ostali bez posla (duznosti);
o ukinute su vojne akademije vidova, a osnovana je jedinstvena vojna akademija;
o krajem 2000. i 2001. godine Savezna skupstina usvojila je smanjene vojne budzete,16 ali jos uvek nema dokaza da su skupstinski odbori za budzet, te odbori za odbranu i bezbednost proveravali nacin trosenja odobrenih finansijskih sredstava;
o racunski centar je iz Generalstaba premesten u Ministarstvo odbrane, pa ono nominalno dalje raspodeljuje i kontrolise vojni budzet;17
o Generalstab je saopstio javnosti da je napravio listu viska vojnih objekata predvidjenih za prodaju;18
o inspekcija vojske prepotcinjena je Vrhovnom savetu odbrane i preimenovana u Inspekciju odbrane;19
o ukazima predsednika SRJ u periodu izmedju 2000. i 2002. godine penzionisan je i unapredjen veci broj generala, te je postepeno izmenjen personalni sastav visokih komandi i uprava, ali ne i vrha Generalstaba;20
o nakon formiranja nove Savezne vlade uobicajilo se da ministar odbrane bude civil,21 mada je Ministarstvo odbrane decembra 2000. godine bilo preimenovano u Ministarstvo vojske;22
o Ministarstvo odbrane i njegovi celnici su u vise navrata javno iskazali svoju privrzenost demokratskoj kontroli vojske.23 U tome nije zaostajao ni Generalstab, rabeci pri tom sintagmu "civilna kontrola vojske";24
o Savezna vlada je zvanicno pokrenula postupak za stupanje SRJ u program Partnerstvo za mir;25
o Ukazom predsednika SRJ od 24. juna 2002. godine penzionisan je nacelnik GS VJ general Nebojsa Pavkovic, a za vrsioca duznosti odredjen je general Branko Krga, zamenik NGS,26 i
o Savezna skupstina je usvojila Zakon o sluzbama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije,27 kojim su vojna sluzba bezbednosti, vojna obavestajna sluzba, sluzba za informacije i dokumentaciju Saveznog ministarstva inostranih poslova i sluzba bezbednosti istog ministarstva stavljeni pod kontrolu Savezne skupstine i Savezne vlade.28
Prvi korisnici trajne konfuzije novih vlasti bili su general Pavkovic i njegovi saradnici. Nakon sto su, voljom g. Kostunice, izbegli smenu, krenuli su da konsoliduju svoje pozicije. General Pavkovic se nakon toga uglavnom bavio javnim pranjem svoje biografije. Nahrupio je u sve medije, ne bi li naknadno dokazao svoju davnasnju odanost Ustavu i demokratiji.29 Prvi mu je cilj bio da iz javnosti potisne slike o svom dvorenju Milosevica. U sledecem je koraku hitao da obrise tragove pretnji koje je upucivao gradjanima i DOS-u pre izbora. Sve je bilo usmereno na zataskavanje cinjenice da su on i njegovi saradnici bili spremni da 5. oktobra protiv gradjana upotrebe silu.30
Pavkovic je, uz podrsku svojih saradnika dabome, potom presao u sledecu etapu borbe za ostanak na vlasti. Koristeci izostanak jasnih uputa za redizajniranje Vojske, on je zapoceo da se javno udvara predsedniku. Bila je to stara igra izvestenih generala u pogadjanju sta to novi "gazda", i kada cuti, smera i voli. Zato su, cim je predsednik privatno posetio Hilandar i oni otrcali u Patrijarsiju. Odmah su zatim, samovlasno ili uz njegov blagoslov, u Vojsku uveli popove, a oficire u crkvene obrede.
Citaoci, pa time i potpisnik ovog teksta, mogu samo da nagadjaju kako i kojim je tempom koriscen brozovski arsenal za sticanje poverenja predsednika. O tome svedoci i fakt da predsedniku dugo nije smetao ni nasledjeni sef vojnog kabineta, inace kljucna spona izmedju njega i Vojske, te ga je zamenio tek nakon 7-8 meseci. Obostranom zeljom, valjda, predsednik je usput stavljen pod bezbednosno-obavestajnu zastitu Vojske, ali i pasku, dodali bismo mi.
Tokom 2001. godine kljucni su se procesi na relaciji Vojska-DOS odvijali na dva koloseka. Nakon prijema SRJ u medjunarodne organizacije prestale su biti opasne teme o saradnji sa NATO i ulasku u program Partnerstvo za mir. Na domacoj sceni sve je prstalo od reforme i demokratske obnove. Priliku da dokazu svoju privrzenost novom kursu i vlasti iskoristili su i generali, te su ucestvovali na mnogim konferencijama ili ih sami organizovali o tim temama.31 Nisu se, pri tom, libili da molbeno pozivaju civilne vlasti da ih stave pod kontrolu. Na drugom koloseku generali su poceli javno da dokazuju svoju resenost da promene VJ. Bucno su najavljivali reorganizaciju i modernizaciju Vojske, te njeno brojcano smanjenje zarad buduce profesionalizacije. Ta je tema preneta i u 2002. godinu, kad je usledilo ukidanje strategijskih komandi i prelaz na korpusnu organizaciju.
Ipak, paznja javnosti, ali i frakcija DOS-a bila je zaokupljena incidentima nastalim tokom hapsenja Milosevica, a potom otkrivanja masovnih grobnica i na kraju pobune "Crvenih beretki". U prvom slucaju zamalo je izbegnut sukob specijalaca policije i vojske. Potom su Pavkovic i ministar policije Mihajlovic nad grobnicama javno razmenili teske optuzbe. Povrh svega, tokom ulaska snaga bezbednosti SRJ u Kopnenu zonu javno su se sukobili nacelnik GS i Nebojsa Covic, sef koordinacionog tima Srbije za Kosovo.32 Uprkos tome, predsednik ni u jednoj od ovih situaciji nije reagovao na javne istupe Pavkovica. U iole normalnoj zemlji svaki general bi za politicki intonirane istupe bio bar suspendovan ako ne i odstranjen iz sluzbe.
Ovih se dana saznaje da je sve to vreme iza scene i u kabinetima, sto vojnim sto civilnim, vodjena borba za kontrolu nad vojnom sluzbom bezbednosti.33 Tesko je odrediti da li je zbog toga, a ako jeste kada, Pavkovic ponudio svoju lojalnost drugoj frakciji DOS-a. Evidentno je bilo jedino da je on od IV sednice VSO (decembar 2001) pa do svoje smene vodio javnu kampanju za svoj ostanak na vlasti.
Lako je, dabome, ustvrditi da je Pavkovic sve vreme samo koristio manevarski prostor koji su mu prepustili lideri DOS-a. Cinjenica jeste da su se VJ i Generalstab - bez pucanja - potcinili novim vlastima i usli u njenu nadleznost 5. na 6. oktobar. Bas zato, od tog trenutka svu odgovornost za delovanje Pavkovica i Vojske, dodajmo i policije Srbije, iskljucivo snose g. Kostunica, g. Djindjic i njegovi partneri iz DOS-a.
Za sada je nepoznato da li je neko od njih, a ako jeste po koju cenu, tokom 5. i 6. oktobra trgovao sa vojnim i policijskim generalima.34 Pomenuti incidenti su jasno pokazali da, nezavisno od toga, celnici DOS-a nemaju punu kontrolu nad VJ i policijom, a posebno nad njihovim specijalnim jedinicama. Iz tih je razloga uputno sumnjati u vladalacka umeca novih mocnika. Naime, dogadjaji govore da oni do sada nisu uspeli dovoljno da zastite cak ni sebe i svoju vlast. Utisak je da su, poneseni odanoscu Milosevicevih generala, pozurili da tajne sluzbe i specijalce sto pre upotrebe za svoje politicke svrhe, tj. za obracun sa konkurentima, gubeci iz vida da te iste sluzbe mogu biti upotrebljene i protiv njih samih.
To je i kljucni razlog sto su u Srbiji posle odlaska Milosevica izmenjeni samo izvori, vrsta i opseg bezbednosnih rizika, a da gradjanima pri tom nije narasla licna i grupna sigurnost. Skoro nepovratno su ukinute mogucnosti za ratni izvoz krize iz Srbije i otklonjene opasnosti od novih vojnih intervencija stranih umesaca. Medjutim, zbog odlozene reforme i nedovrsene demontaze starog rezima produzena je formativna faza, a narastao je broj unutrasnjih bezbednosnih rizika.35 Zato smo sve vise uvereni da, iako su osvojile vlast, frakcije DOS-a jos nisu stekle dovoljnu moc za reformsku modernizaciju Srbije. Tim pre sto jos niko nije ozbiljno izmerio stvarnu - ekonomsku, politicku, razornu i ubilacku - moc, sa politicke scene trenutno potisnutog, ratnog i kriminalnog lobija u Srbiji. Dodajmo, i zato sto je deo moci koje su se - jedinacno ili zdruzeno - dokopali celnici DOS-a izgleda postao sam sebi svrha, te primarno sluzi za svoje odrzavanje ili uvecanje. Krajnja se posledica toga iskazuje rastom rizika i cene koju gradjani placaju zbog DOS instrumentalizacije vojske, policije i tajnih sluzbi. Tim vise sto se pri eventualnom zaostravanju unutrasnje krize ove formacije mogu ne samo okrenuti protiv DOS-a, vec mogu postati i nosioci restauracije starog rezima ili protagonisti monarhizovane nacional-klerikalisticke involucije srpskog drustva. To nam jaca utisak da prethodnom istorijom isporuceni zadaci za modernizaciju Srbije sve vise nadilaze voljne, saznajne i upravljacke sposobnosti lidera DOS-a. U istoriju ce, cini se, ipak uci ako bar uspeju da stvore pocetne a pouzdane pretpostavke za buduci demokratski preobrazaj Srbije, a time i za nepovratan izgon rata iz nje.

Nuzan iskorak

Valjani odgovori na pitanje zasto je izostala reforma VJ ne mogu se dati izvan sireg konteksta promena u Srbiji. Imamo pri tom na umu celokupnu listu izazova i teskih obaveza koje su DOS sacekale po preuzimanju vlasti. Uvazimo, takodje, da su nove vlasti reformi vojske i policije pristupile na osnovu vlastite procene prioriteta, rizika, troskova i eventualnih dobiti. Razumljivo je onda sto reforma vojske nije bila prioritet DOS-a. Glavna meta bila je policija, ali su i u njoj prve kadrovske promene usledile tek nakon izbora u Srbiji. Tako su Rade Markovic i saradnici dobili tri meseca vremena za skrivanje svojih tragova. Shodno tome sve se svelo na ogranicene personalne i organizacijske izmene u vojsci i policiji.
Verovatno su lideri DOS-a izracunali da nakon smene Milosevica VJ ne predstavlja rizik za novu vlast i zapocete promene. Razumno je pretpostaviti da im je takodje bilo jasno da je reforma vojske veoma skup i dug proces za koji Srbija i SRJ trenutno nemaju para. Stoga su pohitali da Vojsku, ali i policiju stave bar pod svoju kontrolu. Izgleda da su verovali da ce im dobit od toga biti veca od rizika koje donosi menjanje kljucnih stubova bivseg rezima.
Ubrzo je postalo jasno da DOS pati i od manjka politicke volje za promenama. Ovaj se manjak obicno tumaci kao produkt koncepcijskih razlika u DOS-u. Lideri DOS-a, ukljucujuci i DSS, nominalno su saglasni oko ciljeva - svi su za demokratiju, pravdu, vladavinu prava, slobodnog gradjanina, ulazak u Evropu i tako redom. Sukobi navodno nastaju pri izboru sredstava i tempa za dostizanje velikih ciljeva. Tako je i nastala podela na legaliste okupljene u DSS i reformiste pod vodjstvom DS. Pri tom se ovi prvi drze ustava i zakona samo kad im to odgovara, a ovi drugi reformisu samo ono od cega ocekuju brzu korist. Pa makar ona bila samo licna ili grupna (partijska).
Zbog manjka volje ili viska kalkulantstva lidera DOS-a u Srbiji je nepovratno odlozena demontaza starog rezima. To je ostacima starih elita omogucilo da se saberu i uz mentorstvo vodecih DOS partija ponovo usunjaju u predsoblje vlasti. Iza ovih se razloga ipak kriju dva dublja koji, drzimo, presudno sputavaju novu vlast. Prvi razlog lezi u njenom htenju da izbegne ili bar odlozi izvodjenje srpskog ratnog racuna. Rado bismo cak mogli da prihvatimo objasnjenje da DSS to cini iz ideoloskih (nacionalnih) razloga, a DS i ostali iz pragmaticnih. Oba se pri tom razloga, dabome, lako mogu prevesti u broj (ne)osvojenih polozaja i stecenih novaca. Drugi razlog bazicne pogubljenosti partija DOS-a stize iz kalkulantskog odnosa prema Haskom tribunalu, kojom prilikom legalisti svojim neckanjem neizbeznu saradnju samo poskupljuju, a pragmaticari sve pretvaraju u trgovinu. Stice se utisak da i jedni i drugi svim snagama, ali razlicitim metodama, zele da poniste stvarnu potrebu za sankcionisanjem ratnih zlocina. To je i razlog da oni svoju saradnju (trgovinu) sa Tribunalom sve vreme pravdaju stranim pritiscima i ucenama. Nije im, izgleda, nijednom palo na pamet da su i gradjani Srbije ili bar vecina njih radi da sa sebe konacno skinu zlocinacku i agresorsku etiketu, koju su im tokom poslednjih deset godina obilno lepili ostali akteri YU ratova i strani propagandisti.
Da u spoju ova dva razloga lezi dubinska, a zarisna tacka tekucih i temeljnih srpskih razmedja govori i to sto su tri kljucna incidenta - hapsenje Milosevica, iskopavanje grobnica i pobuna "Crvenih beretki" - u osnovi bila motivisana zeljom aktera i medijatora da se izbegne svoja ili tudja odgovornost za rat i ratne zlocine. Nije potrebno stoga biti prorok da bi se predvidelo da ce ovo biti sredisne teme srpskog drustva jos dugo godina, nezavisno od toga koliko ce biti prisutne u javnosti. Blizu je pameti isto tako da ce Srbija i njeni gradjani izborom koji ucine na ovoj raskrsnici, u krajnjoj instanci, (pred)odrediti svoju buducnost.
Da bi buduci izbor, ma kakav on bio, bio lisen razornog naboja, nova vlast konacno mora da zapocne reformu sektora bezbednosti i VJ. Prvi ce i najtezi zadatak u tom poslu biti stvaranje novih i drugacijih predstava o bezbednosti i vojsci. A to zahteva odbacivanje iluzije da je moguce izgraditi bezbednu drzavu i jaku vojsku osloncem na siromasne, nezadovoljne i uplasene gradjane. To nalaze konacnu detabuizaciju i detronaciju vojske, kojoj su voljom srpskih elita davno pripisane nadnaravne moci. U ime njene drzavotvornosti i nacionalbraniteljstva vojsci je, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi uostalom, ucitano predznanje o istoriji i krajnjem srpskom cilju. Iz toga joj (im) je potom precutno dato pravo da se mesa(ju) u politiku i intervenis(u)e u nezeljenu stvarnost.36 Prizemljenje vojske uz to iste da se sadrzaji i znacenja patriotizma oslobode ideoloskih redukcija i dnevno-politickih zloupotreba. Mozda jos dovoljno mladih Srba ide rado u vojnike, ali je ogroman broj njih od skorasnjih ratova ipak pobegao glavom bez obzira.37
Da bi se suzile mogucnosti za, sadasnje i buduce, zloupotrebe vojske i domoljublja gradjana, DOS je obavezan da ustavnu povelju i novi ustav Srbije opremi instrumentima potrebnim za demokratsku kontrolu vojske i ostalih delova oruzanih snaga. Drugim recima, on mora ustavnim sredstvima da spreci da se nikad ponovo ne dogodi da jedan covek ili partija mogu po svojoj volji i za svoje potrebe da koriste drzavnu silu. Dakako, to od clanica DOS-a zahteva da se i one same podvrgnu demokratskim procedurama i uzusima. Najbrze ce to uciniti povracajem politicke moci u parlament. U tom cilju DOS i crnogorski akteri bi trebalo da politicki artikulisu i normativno urede sledece:

• da u preambulu povelje unesu stav da je vojska "pod demokratskom civilnom kontrolom legalno izabranih vlasti Zajednice", te da utvrde i zakonima obezbede njenu politicku, ideolosku i interesnu neutralnost;
  
• da dosledno primene i izvedu nacela podele vlasti, cime bi kljucne nadleznosti nad vojskom bile razdeljene izmedju parlamenta, vlade i predsednika ministarskog saveta;
  
• da vojne sudove i tuzilastva izuzmu iz nadleznosti predsednika, a zatim, ako ih vec ne ukinu, uvedu u civilni sistem sudova i ucine dostupnim za parlamentarnu kontrolu;
  
• da formulisu politiku i strategiju nacionalne bezbednosti, te shodno tome redefinisu ustavne zadatke vojske. Ako joj, pak, zadrze obavezu da brani ustavni poredak, onda treba da zakonom preciziraju kad, po cijem naredjenju, kako i cime ona taj zadatak izvrsava;
  
• da nadlezne odbore parlamenta izricito ovlaste da kontrolisu trosenje budzeta za odbranu i vojsku, te ih potom obavezu da javnost detaljno izvestavaju o nacinu trosenja para poreskih obveznika;
  
• da precizno, posebno ako ostane kolektivni vrhovni komandant - VSO, urede civilni lanac komandovanja, te razdvoje i ogranice mirnodopske i ratne nadleznosti civilnog komandanta. Za tu svrhu u miru bi vojsku i generalstab trebalo da potcine Ministarstvu odbrane;
  
• da pravo predsednika na unapredjenje, postavljenje i razresenje generala/admirala uslove dobijanjem prethodne saglasnosti od Ministarstva odbrane i/ili Odbora za odbranu i bezbednost parlamenta;
  
• da precizno utvrde kontrolne nadleznosti civilnog sektora i medija u sferi nacionalne bezbednosti, te da ih zatim normativno obezbede;
  
• da suze sadrzaj i zahvat vojne tajne, te da u tom sklopu iz podzakonske sfere gro akata i materije vrate u zakone;
  
• da precizno i zvanicno utvrde obim i tempo bezbednosnog ukljucenja SRJ u evroatlantsku zajednicu, te da prihvate sve - politicke, ekonomske i bezbednosne - konsekvence koje iz toga (mogu da) slede;
  
• da utvrde i usvoje drzavni plan za reformisanje vojske i celog sektora bezbednosti, kojim bi bili precizirani tempo, zahvat, cena kostanja i ciljevi reforme, te urede postupke i nadleznosti za kontrolu toka i cene reforme;
  
• da ustavom i zakonima obezbede punu zastitu ljudskih prava u vojsci i oruzanim snagama, a posebno nacine civilnog sluzenja vojnog roka i zastitu prava verujucih;
  
• da nadleznosti saveznih (vojnih) sluzbi bezbednosti urede po savremenim standardima, te zakonom naloze reviziju njihovog prethodnog delovanja i otvaranje dosijea vodjenih o gradjanima;
  
• da iniciraju parlamentarnu istragu o ulozi JNA u ratnom rasturanju druge Jugoslavije, te o ulozi rezima Slobodana Milosevica i njegovih satelita iz Crne Gore - predvodjenih Momirom Bulatovicem i Milom Djukanovicem - u zloupotrebi JNA;
  
• da iniciraju parlamentarnu istragu o ulozi VJ u prelivajucim YU ratovima, a posebno u ratu u Bosni i Hercegovini, kao i tokom vojnopolicijske ofanzive na Kosovu s proleca 1998. godine;
  
• da iniciraju parlamentarnu istragu o osnovanosti sumnji protiv drzavljana SRJ za pocinjene ratne zlocine tokom YU ratova i NATO agresije na Jugoslaviju, te da shodno tome podstaknu sudsko procesuiranje okrivljenih za krsenje humanitarnog prava i obicaja rata;
  
• da iniciraju parlamentarnu istragu o nastanku paravojnih i parapolicijskih formacija, te o njihovom udelu u proizvodnji i seljenju YU ratova, kao i o njihovim vezama sa vojnim i civilnim sluzbama bezbednosti SRJ (Srbije i Crne Gore), i
  
• da iniciraju parlamentarnu istragu o Milosevicevim zloupotrebama Vojske, te generalskim zloupotrebama svojih potcinjenih za racun prethodnog rezima.

Tek stvaranjem stabilnog drustva i uspostavljanjem demokratskog poretka Vojska ce prestati da pluta (luta) na razvalinama stare strukture drustva i partijske drzave.

Autor je doktor politickih nauka i profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

Navodjena literatura:
Buzan Barry, Weaver Ole, de Wilde Jaap, Security, A New Framework for Analysis, Lynne Reinner Publisher, London 1998.
Cottey Andrew, Edmunds Timothy, Forster Anthony (eds.), Democratic Control of the Military in Postcommunist Europe, Palgrave Publishers Ltd., 2002.
Danopoulos, C. P., Zirker, D (1995), Civil Military Relations in the Soviet and Yugoslav Successor States, Westview Press, Boulder
Gartner Heinz, Hyde-Price Adrian, Reiter Erich (eds.), Europe's New Security Challenges, Lynne Reinner Publisher, London 2001.
Hadzic Miroslav, Hronicni manjak bezbednosti, Institut drustvenih nauka Univerziteta u Beogradu, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd 2001.
Hadzic Miroslav, Sudbina partijske vojske, Samizdat FREE B92, Beograd 2001.
Jurgen Kuhlmann, Jean Callaghan (eds.), Military and Society in 21st Century Europe, Gorge C. Marshall European Center for Security Studies, Garmisch-Partenkirchen 2000.
Popov Nebojsa (ur.), Srpska strana rata, drugo izdanje, Samizdat FREE B92, Beograd 2002.
Puhovski, Zarko, "Socijalisticka konstrukcija zbilje", u: Napustanje socijalizma, Gligorov Vladimir, Teokarevic Jovan (ur.), IMRP, Beograd 1990, str. 9-24.
Stojanovic Dubravka, "Traumaticni krug srpske opozicije", u: Srpska strana rata, Popov Nebojsa (ur.), drugo izdanje, Samizdat FREE B92, Beograd 2002, tom II, str. 67-97.
Zunec, Ozren, "Democracy in the 'Fog of War': Civil-Military Relations in Croatia", in: C. P. Danopoulos & D. Zirker (eds.): Civil-Military Relations in the Soviet and Yugoslav Successor States, Westview Press, Boulder 1995, str. 213-230.

1 Rasadnik ovih kadrova u JNA bile su gardijska brigada i njene oficirske cete, namenjene za opsluzivanje vrhovnog komandanta, iz kojih su regrutovani ne samo licni adjutanti predsednika, vec i buduci generali. Iste su jedinice, i pored ucestalih promena imena i formacije, zadrzane i u VJ, te i dalje opsluzuju predsednika SRJ.
2 Savezna skupstina je 26. februara 2001. usvojila Zakon o amnestiji kojim su obuhvacena lica koja su "ucinila krivicna dela protiv Vojske Jugoslavije, protiv ustavnog uredjenja, bezbednosti i ugleda SRJ" u periodu od 27. aprila do 7. oktobra 2000. g; Vojska, 1. mart 2001, str. 4.
3 Prema istrazivanju javnog mnenja u Vojsci, oko 27 000 njenih pripadnika nema adekvatan stan, od cega 17 525 njih uopste nema stan (Politika, 14. 02. 2001); treba usput zabeleziti da je Savezni ustavni sud ukinuo Pravilnik o resavanju stambenih pitanja u SMO i VJ (SL SRJ 3/2002, prema: Vojska, 28. mart 2002, str. 15), te da je neopazeno prosao iznenadni odlazak general-potpukovnika Stamenka Nikolica, pomocnika NGS, za koga se pricalo da je kumovao svim Pavkovicevim stanovima i vilama.
4 O tome videti zbornik radova: Negovanje i vrednovanje tradicija u VJ, VINC, Beograd 1993.
5 Puna je vidnih i skrivenih znacenja. Mada reljefna i koloritna vrlo je jednostavna. U sliku ovu namah je stala sva beda i tuga vecnog sluge najurenog iz predsoblja moci. U krupnom su planu nacionalni divjunaci. Na licu im tragovi brige - jednom, zbog zapustenog oltara i pogubljene srpske duse; drugom, zbog pada vrednosti vaucera za upravljanje Srbijom. Slika skriva da se oni sve vreme guraju i udaraju zarad boljeg vidika, gradeci se pri tom nevestim. Iz njene dubine, sve se motajuci oko nogu gospodara svojih, izviru - sto pripiti, sto zblanuti - likovi iz arkanskih vilajeta kabineta i potkrovlja. Jedni umesto glave nose kaplarske slemove, a drugi bube i stenice. U pozadini se vidi mesoviti, popovsko-mesetarski, hor osencen dimom tamjana i penom coca-cole. Slika se, za divno cudo, puku jedino nije dojmila.
6 Detaljan pregled nalaza prestonicke stampe o "aferi Pavkovic" dostupan je na: www.ccmr-bg.org.
7 Kao i u vreme Milosevica, Ministarstvo odbrane, daleko od ociju javnosti i bez ucesca civilnih eksperata, sprema doktrinu odbrane (Vojska, 1. mart 2001, str. 5); ostaje nejasno na cemu pociva doktrina kad u Saveznoj skupstini jos nisu definisane i usvojene politika i strategija nacionalne bezbednosti.
8 Uporediti: The Military Balance 2001-2002, IISS, London, Oxford University Press, October 2001, str. 103-104.
9 Nakon IV sednice VSO Kostunica je rekao da je prvo odbio Pavkovicevu ponudu ostavke, jer je on pokrenuo i osmislio reforme u VJ, koje je tokom protekle godine pretrpela najvece strukturne promene; prema: Tanjug, 27. decembar 2001.
10 Politika, 25. jun 2002.
11 Tako je, na primer, Demokratska stranka tek tad otkrila da je general Tomic "potpuno privatizovao Sluzbu bezbednosti VJ stavivsi je u sluzbu nekoliko ljudi iz Kostunicinog kabineta i Demokratske strane Srbije"; prema: Danas, 20. mart 2002, str. 4.
12 Zakon je proglasen 2. jula 2002. godine (SL SRJ, br. 37/2002), ali su u konacnu verziju unete izmene koje su derogirale neke od intencija Radne grupe - tako je u cl. 21, stav prvi, nadleznost Savezne vlade za postavljanje i razresavanje rukovodioca vojnih sluzbi uslovljena prethodnim predlogom VSO, a to znaci predsednika Kostunice; zato Vlada i pored zahteva ostatka DOS-a ne moze da smeni generala Tomica.
13 Gradjanima Srbije se, nezavisno od njihove volje, inace vlada iz tri centra - Vlade Srbije, Savezne vlade i Kabineta predsednika Kostunice.
14 Podsetimo da je tadasnji predsednik Savezne vlade Z. Zizic podneo ostavku zbog isporuke Milosevica Tribunalu, i da ovih dana poslanici crnogorske koalicije nisu podrzali osnivanje Anketnog odbora za "slucaj Pavkovic".
15 Za tu su svrhu izmenjene i dopunjene odgovarajuce odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije; uporedi: clan 296 do clan 313 Zakona, www.propisi.com; uprkos tome, aktivisti Mreze za prigovor savesti tvrde da VJ "uskracuje pravo na prigovor savesti, ispunjavanje vojne obaveze u zdravstvenim, humanitarnim i slicnim organizacijama. Stavise, mladici koji se odluce za ovakav vid sluzenja drzavi izlozeni su verbalnom maltretiranju, optuzbama da rade protiv drzave i da su pripadnici sekti", Danas, 3. jul 2002, str. 2.
16 Pri tom su budzeti Ministarstva odbrane, Vojske Jugoslavije i Vojnog pravobranilastva, u iznosu od oko 57 milijardi dinara, razlozeni na uopstene stavke, koje sprecavaju uvid u stvarnu strukturu njihovih potreba i troskova, te time onemogucavaju i valjanu kontrolu utroska dodeljenih sredstava; uporedi: www.Propisi.com, Intermex IndOk, 3. jul 2000.
17 Nismo uspeli da saznamo kojim je aktom to nalozeno.
18 Ostalo je pri tom nejasno u cijoj je nadleznosti - Savezne vlade, Ministarstva odbrane ili Generalstaba - prodaja ovih objekata, kao sto se ne zna po kojoj ce proceduri biti obavljan ovaj posao.
19 Ne zna se da li je ovu odluku doneo predsednik SRJ ili Vrhovni savet odbrane, te se moze samo nagadjati da li je odluka objavljena u Vojnom sluzbenom listu koji je nedostupan javnosti i gradjanima.
20 Prema nezvanicnim podacima u periodu od 1990. do 2002. g. u JNA i VJ je unapredjeno (iz pukovnika u generale i iz cina general-majora u vise generalske cinove) 425 lica, od cega je tokom 2000. i 2001. unapredjeno 88 lica. U periodu 1990-2002. penzionisano je ukupno 310 generala i admirala, od cega je sedamdeset sestorici prestala sluzba tokom 2000. i 2001. godine. Predsednik Kostunica nije do sada nasao za shodno da obznani kriterijume po kojima unapredjuje, odnosno penzionise generale i admirale, te izaziva cudjenje cinjenica da je pojedine pukovnike u roku od godinu dana unapredio u generale a potom ih penzionisao. Tako je, na primer, Milorad Djordjevic, vrsilac duznosti nacelnika uprave GS za moral, decembra 2000. unapredjen u general-majora da bi decembra 2001. bio penzionisan.
21 Pri tom treba imati u vidu da su VJ i Generalstab izvan komandne nadleznosti Ministarstva odbrane, te da ono sluzi samo kao logisticki servis Vojsci. Povrh svega na kljucne funkcije u Ministarstvu postavljeni su generali i visoki oficiri, te je Ministarstvo samo replika Generalstaba. O maloj (politickoj) moci Ministarstva svedoci cinjenica da je DOS poziciju ministra prepustio saveznim partnerima iz Crne Gore, koji su na tu funkciju prvo imenovali hirurga a potom agronoma. Cudjenju, dakako, ne bi bilo mesta da je rec o stabilnom demokratskom poretku i kompetentnom ministarstvu odbrane, koji dozvoljavaju da ministar odbrane prvenstveno bude politicar a ne strucnjak.
22 SL.
23 Ministarstvo odbrane je u saradnji sa Centrom za civilno-vojne odnose, nevladinom organizacijom iz Beograda, odrzalo 4. aprila 2001. godine savetovanje o demokratskoj kontroli vojske; sire videti: Demokratska kontrola vojske, zbornik radova, M. Stojkovic, Z. Jeftic (ur.), Savezno ministarstvo za odbranu, Beograd, april 2001.
24 Generalstab VJ je oktobra 2001. godine na tu temu organizovao strucnu raspravu u kojoj su ucestvovali najvisi rukovodioci SRJ. Saopstenja i diskusije objavljeni su u zborniku Civilna kontrola oruzanih snaga, Institut ratne vestine, Vojnoizdavacki zavod, Beograd 2001.
25 Sire o tome videti: Svetlana Djurdjevic-Lukic, "Jugoslavija i NATO - Ulaz u predvorje", NIN, Beograd, 23. maj 2002, str. 12-15.
26 Za razumevanje okasnelog smenjivanja nacelnika GS generala Pavkovica metodsku vrednost ima sledeci stav predsednika Kostunice: "Da se osvrnem i na kontinuirane pritiske za kadrovske promene u Vojsci Jugoslavije. Kadrovske promene jesu deo reforme, ali ne i sustinski deo, vec samo normalna posledica reforme (istakao M. H.). Reformu Vojske Jugoslavije sustinski ne vrse vojnici, vec gradjani preko svojih predstavnika u parlamentu i legalno izabranih organa, izvrsnih vlasti. Moram, uzgred, reci da ti pritisci dolaze kako spolja, tako i iznutra: oni spolja su logicniji, i manje agresivni, od onih iznutra (istakao M. H.)"; rec predsednika SRJ, Civilna kontrola oruzanih snaga, Institut ratne vestine, Vojnoizdavacki zavod, Beograd 2001, str. 16-17.
27 Uporediti: Danas, 3. jul 2002, str. 3.
28 Prepotcinjavanje vojnih sluzbi bezbednosti, u radnoj verziji Ministarstvu za odbranu, a u konacnoj Saveznoj vladi, naislo je na otpor u vrhovima VJ, te je general Pavkovic sebi dozvolio da javno izjavi da je "nebuloza i glupost da sluzba vojne bezbednosti bude potcinjena Saveznom ministarstvu odbrane dok je ovakav Ustav SRJ"; prema: Danas, 22. maj 2002.
29 Uporediti: intervjui Pavkovica listu Danas (27. oktobar 2000) i Politici (1. i 2. novembar 2000); sire o tome: Stipe Sikavica, "Pranje biografije", Danas, 6-8. januar 2001, str. 29.
30 O tome je u emisiji "Ko kontrolise vojsku" (produkcija: Centar za civilno-vojne odnose i PG Mreza, scenario Miroslav Hadzic, rezija Dragan Kovacevic, 2002) u kameru svedocio Ljubodrag Stojadinovic, bivsi nacelnik uprave za moral GS VJ; emisija je prikazana na TV B92 1. jula ove godine u 20.00 sati.
31 To je dalo priliku i dojucerasnjim ideolozima Milosevicevih ratova da se ponude i novim vlastima, te je, na primer, Institut za geopoliticke studije vec 12. decembra 2000. organizovao raspravu o odnosu SRJ i Partnerstva za mir (videti zbornik radova: Partnerstvo za mir i SRJ, Institut za geopoliticke studije, Beograd 2001); "prevrtaci" su novi imidz poceli da sticu uz pomoc poslenika stranih drzava (str. 10). Interesantno je, ili bolje receno porazavajuce, da je iz narecenog instituta nastao i Atlantski savet koji danas hita da SRJ i VJ uvede odmah u NATO.
32 Uporediti: Danas, 24-25. 03. 2001.
33 Podatke za to nudi nedeljnik Reporter u tekstovima "Prislusni centar u vladinoj zgradi" (2. jul 2002, str. 10-14) i "Pobuna crnih beretki" (9. jul 2002, str. 10-13).
34 Trilerska verzija dogadjaja u: Dragan Bujosevic, Ivan Radovanovic, 5. oktobar, dvadeset cetiri sata prevrata, Medija centar, Beograd 2000.
35 Taj smo registar ponudili u: Hadzic, Miroslav, "Critical Security Points of Serbia/FR Yugoslavia", in: Ten Years After: Democratization and Security Challenges in South East Europe, Col Mag. Gustav E. Gustenau (ed.), PfP Consortium, National Defense Academy Vienna, Faculty of Philosophy, Institut of Defense, University of Skopje, Vienna, May 2001.
36 Uverljive i obilne dokaze za ovu tvrdnju nudi: Kazimirovic, Vasa, Crna ruka, Prizma, Centar film, Kragujevac 1997; detaljnim razmatranjima u drugom delu knjige (str. 127-314) autor opovrgava cuvenu stereotipiju o "zlatnom dobu" srpske demokratije (demokratije u Srbiji) i ulozi vojske u periodu od 1903. do 1914. godine.
37 Amnestija.

Svakidasnjica: Kazivanja jedne balerine «

» Pravosudje: Da li se Drustvo sudija umorilo?