Svakidasnjica

Kazivanja jedne balerine*

O sebi i svojoj porodici

Imate li porodicu, koliko vas ima, da li ste udati?
Porodicu imam, mamu, tatu - blizu mislim - mamu, tatu, brata - rodjenog, starijeg od mene koji ne zivi sa nama, ja jos uvek zivim sa roditeljima, udata na svu srecu nisam, jos uvek sam "solo".
Koliko imate godina?
23, za mesec dana.
Zivite s roditeljima?
Zivim s njima iz puke potrebe zato sto jos uvek ne mogu sama sebe da izdrzavam.
Kako se slazete?
Pa sad, dobro.
Sta to znaci sada, a dosad?
Pa, do pre par godina je bilo koskanja, mislim, malo vise k'o i u svakoj porodici.
Koliko ste vremena u kuci?
Izuzetno malo. Volim da budem kod kuce kad sam sama.
Opet zbog onih razloga, da se ne biste koskali?...
Ne, vise zbog posla i zbog mog licnog karaktera, zato sto sam ja stalno u nekom "spidu".
Spomenuli ste posao, sta radite, cime se bavite?
Radim u Srpskom narodnom pozoristu, kao balerina.
Koju skolu ste zavrsili?
Srednju baletsku. Zavrsila sam '96, '97. i iste godine pocela da radim.
Sta mislite o svom poslu, koliko je on cenjen?
Pa, kod nas nedovoljno. Mislim da ljudi nemaju pojma sta je balet u stvari, tako da ne mogu da ga cene, kad ni ne znaju sta je to.
Da li zivite iskljucivo od plate ili imate neke alternative?
Pa uglavnom od plate, ali uleti, ja sam dugo godina radila kao model, pa je od toga dolazio neki novac.
Je l' to islo paralelno sa ovim poslom ili se smenjivalo?
Paralelno.
A pre baleta, tokom skole, da li ste imali neko angazovanje?
Da, da, da.
Znaci, prvo je bilo to, pa onda ovo?
Ne, prvo je uvek bio balet, balet sam krenula sa 9 godina.
Koliko ste zadovoljni time sto radite?
Pa, volim svoj posao vise od svega, a sad bas u samom poslu koliko sam zadovoljna, i jesam i nisam, posto su uslovi katastrofalni, drugo - Balkan kao Balkan muskarce baletane dozivljava pogresno...
Dobro, vi niste muskarac, baletan...
Dobro, nisam, ali ono sto je problem kod mene na poslu je to sto nema dovoljan broj muskih igraca, zato sto ce svaki otac svom sinu reci, ako mu dodje i kaze: "Tata, 'ocu da idem u baletsku skolu", on ce mu reci: "Da li si ti normalan, sad ces ici na fudbal!"
Ako biste bili prinudjeni da menjate, da radite nesto drugo, sta bi to bilo?
Pa, bas sam razmisljala o tome, i ne znam, volela bih, mislim sad - snovi, volela bih svakako umetnost, neku fotografiju, filmskom kamerom... Nesto, u svakom slucaju - vizuelno.
Ako biste upali u neku veliku krizu ili sta biste uopste radili da ste potpuno bez novca?
Tezgarila bih.
Sta?
Pa, igrala bih. Eto, vidis, i to radim.
A recimo ne mozete da igrate?
Konobarisala bih, verovatno, pa to sam isto radila kad nije bilo para. Svakako se ne bih bavila nikakvom nelegalnom radnjom, to ne bih mogla podneti.
Sta mislite, kojoj klasi pripadate?
Radnickoj.
Istinski ili?...
Pa, verovatno, da; mislim srednja klasa vise ne postoji, pretpostavljam da pripadam onoj visoj nizoj klasi.
Sta mislite da li su se tokom poslednjih godina obogatili samo oni koji su bili bezobzirni?
Samo poslednjih godina? Pa, ja mislim da se samo bezobzirni ljudi mogu obogatiti.
Da li volite sto zivite u Novom Sadu?
Izuzetno, nema drugog grada u ovoj drzavi u kojem bih mogla da zivim.
Ako ne ovde, onda gde?
Pa volela bih da odem "preko", cisto zbog svog posla bih imala vise prilike da napredujem, da naucim nesto novo, sto se mog posla tice...

Slobodnom vremenu...

A, znaci, volite Novi Sad?
Dovoljno je mali da mozes da znas ljude koje zelis da znas, a dovoljno je veliki da mozes da ne znas ljude koje ne zelis da znas.
Kako izgleda vase slobodno vreme, neke aktivnosti, hobiji, organizacije, udruzenja?...
U principu, slobodnog vremena bas imam malo. Trudim se da slobodno vreme provedem sa prijateljima, a to su uglavnom neke popodnevne ili vecernje kafe, izlasci... U stvari, mogla bih da kazem da mi je hobi "klabing", volim da izlazim po klubovima, da djuskam, da, "klabing".
Sport?
Mislim da je balet sasvim dovoljno, sport bi bilo vec previse, mada bih volela da se bavim plivanjem.
Da li odlazite u crkvu?
Da, ali ne bas cesto.
Sta to znaci, nemate vremena ili nemate cestu potrebu?
Ne, nego kad osetim potrebu da odem.
Kakav vam je stav prema religiji? Da li biste sebe nazvali "verujucim"?
Pa, i bih i ne bih. U jednu ruku bih, mislim, ja sam se sama na svoju inicijativu krstila pre dve godine, zato sto sam htela, volim da postujem neke obicaje, al' mislim da nacin zivota koji ja zivim, ne bih mogla da se potpuno posvetim religiji - sad da postujem sve obicaje, sve postove, nepostove itd., itd.
Ako biste se generalno opredelili - bog, da ili bog, ne?
Bog, da.
Kako izgleda vas dan? Je l' pomazete po kuci, ocu, majci?
Slabo. Meni je svaki dan drugaciji, prvenstveno zavisi od posla, kakav mi je raspored za taj dan, ne znam, ustanem svako jutro u pola devet, jao, to me najvise ubija... Probe, imam vezbe od 10-1130, pa onda imam probe, sve zavisi da li radim samo pre podne, ili radim po podne, ako radim po podne zavisi od koliko sati radim po podne, da li mi se isplati da idem kuci ili ne, onda ako ne odem kuci, onda odem u moj omiljeni pab na kafu gde uvek sretnem gomilu nekih ljudi koje znam, i onda popodnevnu probu, onda uvece opet...
Kako izgleda vase druzenje, o cemu pricate sa prijateljima?
Mislim, kad odes negde na "klabing" tesko je da razgovaras s obzirom na glasnocu muzike.
A kad se prica, prica se o cemu?
Pa, sta je tih dana aktuelno, ne znam, prica se dosta o poslu - mom, njihovom - tako, sta je novo, sta nije novo, da l' se nesto desilo, prica se...
Razgovori o politici?
Vrlo retko, to bas ako neko izricito trazi o tome da se razgovara ili ako, u stvari, uletimo vec u neku raspravu.
Jesu li zucne te rasprave?
Zavisi od sagovornika. Ja nisam osoba koja, u principu, voli da prica o politici. Imam neke svoje stavove o tome, ali niti ja zelim da mene neko ubedjuje u suprotno, niti da ja nekog ubedjujem da su moji stavovi pravi.
Je l' se druzite sa komsilukom?
Naravno.
Kako - dobro, lose?
Izuzetno dobro.
Sa ponekima ili generalno?
Pa sa ponekima, ne daj boze da se sad sa svima druzim, ne bi mi bas prijalo.
Ali niste u sukobima?
Ne, ni sa jednim komsijom, na moju srecu, posto volim da slusam glasnu muziku.
Ne dolaze da...
Ne, niko se ne zali, imam 4 bebe u komsiluku i niko mi jos nista nije rekao.
Sreca njihova da vole muziku koju vi pustate.
Sad, da l' vole il' ne vole to je vec... OK ako se ne zale. Dobro, vracaju i oni meni nazad, poneki, pa pustaju njihovu muziku koju ja ne volim.
Imate li slobodnog vremena da nesto procitate i da se posvetite samo sebi, da to ne bude ni izlazak?...
Ima, ima, ima. Nadje se kad, ono, osetim preku potrebu za takvim stvarima, naravno da se uvek nadje vreme. Za knjigu, za pisma...
Pisete pisma?
Prijateljima.
Niste umorni?
Pa nisam, u principu malo spavam i imam dosta energije da, onako, i povucem jos nekog sa sobom. U principu volim spontan dan. Ne planiram, tako da volim kad mi nesto neplanski uleti, ako je dobro i ako ce mi priciniti neko zadovoljstvo, da cu svakako pridruziti se...

Standardu...

A ishrana? Kako se hranite?
Katastrofalno lose.
Buduci da je vas posao specifican, da li tu imate nekih zahteva u pogledu ishrane?
Pa mislim od nekih ljudi na poslu, kod mene se zahteva, mislim, ja u zivotu problema sa kilogramima nisam imala, tako da nikad u zivotu nisam vodila racuna o tome.
Dobro, manje-vise kolicina, ali sadrzaj...
Kvalitet hrane je katastrofa, stalno nesto suvo, ne doruckujem nikad, vrlo retko, litre i litre kafe. I onda rucak, ako stignem kuci da jedem, e, onda jedem nesto kuvano i to onako, ako ima nesto...
Je l' to znaci da vi niste zadovoljni kako se hranite zato sto ne stignete, preskacete ili zato sto se u kuci ne sprema?...
Ne, nego zato sto sam ja neodgovorna prema sebi i svom zdravlju.
Znaci, kod kuce se dobro hranite?
Da, da, da. Mislim, dobro koliko situacija dozvoljava.
Znaci, ima svega, kuva se, ima mesa, povrca, ovog, onog, mleka?...
Ima, ima svega, mesa manje-vise, posto je skupo, povrce, voce...
Sta to znaci, jednom nedeljno, dvaput nedeljno?
Pa ne znam, stvarno nisam vodila racuna o tome sad koliko, ali ima. Mislim, nije moj fah da vodim racuna o kuhinji i sad sta se ono kuva, to je mamin deo posla, tako da ne brinem bas puno o tome.
A je l' vam naleti inspiracija da bi vi nesto da skuvate?
Ne. Ne volim kuhinju ni da pogledam.

5. oktobru

Kako procenjujete dogadjaje posle 5. oktobra, sta se promenilo?
Meni se zivot okrenuo definitivno. Prvo sto sam se naputovala; ja sam do pre 5. oktobra izasla iz zemlje mozda dva puta.
A posle 5. oktobra?
Isla sam po seminarima, radionicama, vezano za moj posao, bila sam - Slovacka, Prag, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Madjarska; planiram da odem u London dogodine. Mislim u principu, sad ima jako puno ponuda za to i nije problem dobiti ni vizu, jedino sto je novac problem, naravno... Na poslu imam puno vise slobode da kazem sta mislim, da mi niko nece zapusiti usta i da mogu da kazem. Ni ranije nije bilo straha na poslu, samo sto sam ja previse drcna, pa sam uvek govorila sve sta mislim, pa makar i glavom o zid udarala, ali sad je potpuno opustena atmosfera na poslu i mogu da kazem definitivno, kvalitetnije nego sto je bilo.
Da li je to samo vas dozivljaj ili se to oseca i u atmosferi medju kolegama?
Medju vecinom kolega. Za promenu, direktor baleta SNP je Englez. Mislim, to se nije desavalo ranije.
Dobro, a kad bacite pogled mimo kolektiva da li je i tu bolje?
Pa, jeste. Mislim da ja ovo u kolektivu dozivljavam tako kako ja licno dozivljavam i gomila mojih mladjih kolega, oni stariji uvek pricaju: jao, kako je nekad bilo, ali ono kao daleko nekad, posto nema srednje generacije kod mene na poslu, srednja generacija je pobegla iz zemlje. A ovako van, pa oseti se razlika, oseti se medju ljudima, definitivno, e sad, koliko su ljudi sretni ili nesretni zbog toga kolika je kolicina promene, mislim da su ljudi nezadovoljni iz prostog razloga zato sto su ocekivali mnogo vise da ce se sad, ne znam sta, desiti posle tog 5. oktobra, kao da ce pasti sa neba, ne znam ko, i da cemo mi sad ziveti na Palma de Majorci, onako... Mislim, promene se desavaju definitivno, ja vise radim i ljudi treba vise da rade, a oni su verovatno navikli da ce imati mnogo vise para, a da ce raditi isto onoliko koliko su ranije radili, da ne kazem - nista. Sto svakako ne ide jednostavno.

Meri Loransen, Balerine

A sta biste izdvojili kao lose u desavanjima posle 5. oktobra?
Sta mi je lose, lose mi je to prepucavanje politicara preko medija, njihove nesuglasice, umesto sad da se neko sabere i kao: ajde konacno sad mozemo nesto da uradimo - oni se sad kolektivno raspadaju... Mislim i jesu ocekivali da ce se sve to desiti, ali da nisu bili dovoljno spremni na to. Dogovor je bio da cemo mi svi kolektivno da srusimo Slobu, a sta cemo posle, o tome verovatno niko nije razmisljao, pa su se nasli tako malo zbunjeni i izgubljeni.
Koliko je ravnomerno rasporedjena ta promena?
Mislim, u principu, da je vecini bolje, ali da vecina te vecine jos nije svesna toga.
Zato sto su nestrpljivi?
Da, ili su im ocekivanja bila prevelika, sve sto se desilo je previse malo naspram njihovih ocekivanja.
A sta bi bilo neophodno da oni shvate da je njima bolje?
Mislim da se probude ujutro i da shvate sta im se desilo i kako su ziveli prethodnih 10 godina...
Pazite, ali oni se i dalje osecaju lose!
To je, mislim, prvenstveno zbog finansijske situacije.
E, to. Sta mislite o cenama? Jesu previsoke?
Jesu, ali ja mislim da je to normalno.
Sto?
Pa iz prostog razloga da bi ekonomija zazivela cene moraju da budu realne, a plate i dalje ne mogu da budu realne naspram cena, zato sto je privreda u minusu, zestokom, negde se mora poceti, ne mogu oni sad da daju nama ekonomski visoke plate, jer posle dva meseca cemo bankrotirati.
Onda morate smanjiti budzet, potrosnju...
Definitivno moramo, al' mislim da treba malo strpljenja, da ce to sve doci definitivno na svoje.
Da li mislite da treba menjati i navike?
Uvek.
Kakve su nam navike?
Pa, neke dobre, neke lose.
Koje su one lose?
Pa lose navike su tipa da se stalno ljudi zale i da stalno kukaju i da su stalno nezadovoljni, kolektivno, onako generalno, svi ljudi, stalno, da niko nikad nije razmisljao o tome da svaku promenu, u sustini, svako treba da krene od sebe.
Koliko gledate televiziju?
Onoliko koliko mi vreme dozvoljava. Volim da pogledam vesti, da vidim sta se desava...
Novine, radio?...
Novine redovno, volim da odem, sednem, popijem kafu i sednem da citam novine.
Sta procitate?
Sve, uglavnom. Ono, citam od pocetka...
Sta mislite o tome sto procitate, da li je to to?
Pa mislim da nije. Mislim da neke novine preuvelicavaju, mislim prvo na te politicke, ajde, to da malo preteruju, da su, sad, mislim mediji, politicka igra samo.
Pa, znaci lazu ili sta?
Ne mislim, ne verujem, mislim lazu, 'ladno, ko ne laze. Ali... ne uzimam definitivno zdravo za gotovo sto procitam.
A koje novine najvise citate?
Blic.
A koja TV?
Koja TV... jao, bilo koji na kojem ima, sto se vesti tice na BK, YU Info, iz prostog razloga sto je lepo vizuelno gledati to, nije neka nakazna, recimo Apolo TV koja ima neku katastrofalnu pozadinu koju ne mogu da gledam uopste, ali u principu sve kanale koji imaju filmove.
Da li ima neki nacin na koji dolazite, recimo, do pouzdanijih informacija?
Od koga mozes dobiti pouzdane informacije kad ce svako svoju verziju da isprica.
Pa od prijatelja i poznanika za koje smatrate da su bili bolje obavesteni?
Imam ljude za koje znam da su aktuelni u politickom zivotu, njih volim da saslusam, u principu njima verujem manje-vise to sto govore, ali ne znam...
A je l' razmenjujete vi ono sto saznate?
Vrlo retko, eventualno da, s porodicom, ako je nesto ekstremno zanimljivo, ako mi bas nesto nije jasno pa trazim da mi se objasni.
Kako ste vi doziveli sam taj 5. oktobar?
Uuu, poludela sam sto nisam bila u Beogradu. Poludela sam.
A zasto niste?
Zato sto moj brat nije hteo da ide, zato sto nije imao para da se vrati iz Beograda.
Zasto vam je brat potreban?
Pa, nisam htela da idem sama, nisam htela da rizikujem...
Sta bi to bilo riskantno?
Pa, ne kao riskantno, nego, ono, potreba da budes s nekim i da podelis s nekim taj osecaj.
Zar nije bilo dovoljno da se nadjete sa svim tim ljudima tamo?
Pa, jeste, ali te ljude ne znam, to nosi emocije, neko ko ti je blizak i drag i s kime mozes da podelis kompletnu emociju. Bilo je zanimljivo zato sto ja nisam bila u zemlji, ja sam se vratila iz Slovacke, nisam bila za vreme izbora tu i jezivo mi je lose bilo, jer nikakve informacije nisam imala. Ali nikakve, ma kakav Internet, pisala sam bratu koji, eto, tako isto mi pisao, tako nesto sto je moglo da se sazna iz medija, koliko je to tad jos bilo istina-laz. Ju, nikad se u zivotu gore nisam osecala, nikad u zivotu nisam vise zelela da se vratim kuci i, onda kad sam dosla, vratila sam se prvog u onu apsolutnu euforiju na ulicama, i onda sam tih pet dana bukvalno bila stalno na ulici.
Da li ste ovde mogli da podelite te emocije?
Jesam, fenomenalno je bilo ovde, ju, divno mi je bilo. Ja sam sa bratom taj peti oktobar bila kod nekih, ne, prvo smo bili na ulici, pa kod nekog prijatelja, televizija, radio, sta se desava, zovi ovog ko je na ulici...
Koji motiv je bio da budete na ulici?
Iz prostog razloga, da je suludo i da je sve ono sto se desavalo vec toliko, bilo previse.
I zasto je Milosevic pao?
Mislim da svaki diktator, ono, jednog dana mora da padne, pre ili kasnije.
Kakav je on diktator?
Pa ne znam, mislim, osoba koja je previse sebicna i uskogruda, da ako vec krades i lazes, onda bar napravi da u tvom okruzenju bude dobro, pa da...
Da li to znaci da nikad nije bio simpatican?
Juu, nikad, nikad, nikad. Bas nikad. Od samog pocetka. Sem kad sam ja imala dovoljno godina da imam bilo kakvu svest o tome sta se desava, to je vec bilo, mislim, koliko ja sam vec imala... '93. sam imala 15 godina, kad je bilo ono, najgore, najodvratnije, ucila sam uz svecu, nisam nigde izlazila, ja sam sa 15 godina morala da idem da konobarisem da bi moji roditelji i ja i moj brat imali vise da jedemo tih dana...
Je l' tome svemu bio iskljucivo Milosevic kriv, ili?...
Pa znas, sta... mislim, on koji je bio kao lider, kao osoba koja je tu, koju gledas svaki dan, koja odrzava sve konce, al' mislim krivi su i ljudi koji su dopustili sve, ne ti ljudi, nego mi, ljudi, svi zajedno.
A zasto smo dopustili?
Pa, mislim, sad verovatno poverenje, posto je to bilo meni malo jako davno da bi ja sad...
A zasto ranije to nije?...
Verovatno im je trebao malo duzi vremenski period, proces, da shvataju sta im se desava.
A strah?
Verovatno je da je straha vec nestalo, kad vise nemas sta da izgubis i kad ti je vec toliko lose, onda nema, mislim, straha, jednostavno nema vise.
A pre 5. oktobra, kako je sve izgledalo, jeste li ucestvovali u tim ranijim?...
Jesam, i u demonstracijama '96, '97, tad sam bila IV srednje, da. Cekaj, direktorka moje skole, ona je, mislim ne mogu sad bas da tvrdim sigurno, mislim da je clan SPS-a, secam se da je kolona stala ispred baletske skole i da smo mi hteli da izadjemo kao, ono, diplomci i da su nas zakljucavali u skoli, nisu dali, pa je sutradan izasao clanak u novinama kako direktorka nije htela da pusti svoje ucenike na studentske demonstracije. A jao, dobila sam po usima, posto sam se ja, naravno, najvise drala kroz prozor.
Koliko ste cesto isli na takve skupove?
Isla sam cesto. Te '96, '97, tih zadnjih mesec dana, skoro svaki dan sam isla. U ove, sad pre 5. oktobra isla sam na sve, bukvalno sve. Kada sam bila tu.
A je l' bilo slicnih situacija oko 5. oktobra, da su, recimo, u kolektivu, u pozoristu, da je neko branio da se ode ili zastrasivao?
Ne, ne, ne, tadasnja direktorka je isto bila apsolutno protiv Miloseviceve vlasti.
A prijatelji i komsije, jesu li i oni ucestvovali?
Neki jesu, neki nisu. Neki su pljuvali sve to sto radimo: "Da li ste normalni, sta ce vam oni, nj, nj, nj, sta to radite", roditelji koji kao: "OK, ako bas moras da ides idi, ali cuvaj se da ti se nesto ne desi", posto, znajuci mene, ono, da cu biti u prvom redu...
Vi ste vec rekli zasto ste protestovali, a drugi?
Pretpostavljam da su manje-vise razlozi svima isti. Mislim manje-vise, tj. neverovatno, ono, gledam ih sad, u stvari koliko ljudi jos uvek imaju tu naviku: "Ma daj cuti, gutaj"...
Vi ste na tim skupovima bili van Novog Sada, je l' i ranije bila prilika da se ode?
Bila sam u Beogradu zadnji dan demonstracija '97.
A osim toga?
Nisam bila.
I kako je to izgledalo?
A, pala sam u nesvest.
Zasto?
Nisam jela nista tri dana. Jao, jako je to bilo smesno. Secam se, Vuk Draskovic je drzao govor i poslednja njegova recenica koje se secam bila je: "Zovite kola hitne pomoci, jedna devojka je pala u nesvest". Kad sam dosla sebi to sam bila ja. Jao, jako je bilo smesno.
Sta mislite, da li su bili vodjeni ovi dogadjaji 5. oktobra ili su bili skroz spontani?
Pa bili su vodjeni, naravno da su bili vodjeni. Verujem da su bili vodjeni od strane ljudi koji su manje-vise neki pozadinci.
Ko su oni?
Pa, ne znam ko su oni, bar ja to tako dozivljavam, da ima ljudi koji su jednostavno tu, da se pojavljuju u medijima i kojima narod, kao, treba da veruje, a to je jedna velika masinerija koju ja apsolutno ne razumem.
A zapravo su pravi ljudi neki koje mi ne vidimo?
Da, da, da.
Neki bogatasi, mafijasi...
Pa tako, recimo ljudi koji imaju dovoljno veliku kolicinu novca pri sebi da mogu da manipulisu nekim ljudima i kojima ce odgovarati te promene da se dese, zbog ne znam cega dalje, ono, to je jedan carobni krug koji tako ide i kotrlja se. Pretpostavljam da gomila nas apsolutno nije svesna toga. Mislim, kad bih pocela o tome da razmisljam da bih se izgubila.
Ako je tako, onda je bilo i pre 5. oktobra, i pre su bile neke sive eminencije i sada su.
Pa dobro, mislim da nisu u tolikoj kolicini.
Nisu toliko sivi.
Da, nisu toliko sivi.

Nikola Sene, Portet

Buducnosti Srbije

Kako zamisljate buducu Srbiju?
Bez mene, nadam se.
Sta to znaci?
Pa, volela bih da odem. Volela bih da odem, pa da se vratim, recimo, za nekih 5-7 godina.
I vratite se u neku novu Srbiju?
Pa, volela bih da zateknem definitivno bolje ekonomsko stanje. Mi smo strasno cudan narod, mislim da se ne bih mogla nigde uklopiti mentalno.
A zasto?
Pa, mi smo, tako, ljudi, veseljaci.
Sta je tu cudno?
Nije nista cudno, s obzirom na nacin zivota koji smo mi ziveli. Cudni smo u tome sto smo navikli da zivimo u losim stvarima, okruzeni losim stvarima, pa smo u svemu tome nalazili, neki, tako, malo svetlo na kraju tunela koje ti je dalo dovoljno snage. OK, tako ajde sad cemo se svemu tome smejati, posto ako budemo plakali necemo daleko stici.
A sta bi zeleli da vidite radikalno drugacije osim ekonomije, znaci na nivou svakodnevnog zivota?
Volela bih da vidim ljude na ulici kako se smeju.
Sta bi trebalo menjati u narednih 5 godina na nivou institucija, na nivou organizacije drzave ili nekih aparata: policije, vojske. Imate li ideju o tome kako bi te stvari trebalo da izgledaju? Da li da ostanu iste ili tu treba nesto da se uradi?
Definitivno treba nesto da se uradi, a sad sta stvarno, nisam kompetentna da o tome nesto pricam. Ali, u svakom slucaju sve treba malo bolje organizovati, mislim da bi ljudi trebalo da budu, ono, malo posteniji. Ne verujem da bilo ko, ko moze, da se bavi na nekim malo vecim funkcijama, mora da bude vrlo lukav i cisto sumnjam da iz svega toga moze da izadje cist.
Sta znaci da su ljudi posteni pretezno ili neposteni pretezno? Ako bi trebalo da budu posteni, to znaci nisu dovoljno posteni?
Da kazem, vise iskreni.
Da li biste poverili novac banci, ako biste imali novac?
Pa eto, to bih volela da se desi, da odem i da ostavim neki svoj novac u banku.
A sad da, recimo, imate kes?
Sad, u ovom trenutku? Ne bih.
Zasto?
Pa iz prostog razloga zato sto nemam novac, niti znam kako to izgleda da imas neki novac pa treba negde da ga ostavis.
Nemate poverenja u banku?
Ne da nemam poverenje u banku, nego kazem ti da nisam imala priliku, niti znam kako bih sad ja trebalo da imam neku svoju vecu sumu novca. Potpuno nepoznat osecaj, nisam nikad razmisljala o tome. Kad bih imala neku vecu sumu novca, prvo bih razmislila u sta bih ulozila, da bi moglo da se vrati, onda bih otisla da se tu nesto pocasti, da se druzi...
Kad ste vi isli u baletsku skolu, to je jedna krajnje specificna skola, sad radite u jednom kolektivu koji je takodje specifican u odnosu na okruzenje i rekli ste da imate podrsku i da je OK, imate direktora koji razume citavu stvar. A, inace po firmama, po preduzecima, po onome sto znate ili cujete, kako stoje stvari?
Pa, ja mislim da se u principu situacija nije mnogo promenila i da, a opet govorim ono sto sam i malopre rekla, da se sad neka promena desila i da su sad u nekim firmama nadosli neki novi ljudi, ali se svest ljudi koji rade tamo nije nesto preterano promenila.
Sta znaci da se ta prica moze promeniti dok se ne promene ljudi?
To je ono sto sam i rekla da svako prvo treba da krene od sebe, njemu to nije odgovaralo ranije i zasto je on isao na ulicu ili nije isao na ulicu, sto je on ocekivao, da li je dobio sto je ocekivao i kad se nada da ce dobiti to sto je ocekivao.
Vi ste mladi, niste se udali i necete skoro, verovatno, ali kad biste imali dete, recimo sada, i razmisljate da ga date u skolu, sta mislite o skoli, to je pitanje. Koliko su nam skole dobre? Sa koliko biste poverenja svoje dete poslali u skolu? Da li bi ono tamo nesto naucilo?
Mislim da bi, mislim da nam je osnovna skola previse ozbiljna, da ima zahteva od dece, cak i previse.
Imate poverenja u nastavnike?
U principu, da.

Zdravlju...

A sta mislite o zdravstvu?
To bolje nemojte da me pitate.
Kako se lecite?
Ja sam imala srece da su moji roditelji zdravstveni radnici koji su radili pri Vojsci. Otac mi je vojno lice, a mama mi je civilno lice u sluzbi Vojske Jugoslavije, radila je u Vojnoj bolnici, tako da ja u sustini i nisam bila svesna koliko je to sve jako lose, jer sam uvek imala apsolutno svu mogucu medicinsku negu koja mi je trebala. Nikad u zivotu nisam nikakav red cekala kod lekara, imala sam dobre lekare pored sebe koji su, i pored toga sto su radili za drzavne institucije, radili privatno, ali nikad nista nisam placala, nisam cekala redove i bili su apsolutno OK - to je njena, njegova cerka.
Niste imali problema sa nabavkom lekova, usluga?
Ne.
A iskustvo drugih prijatelja, poznanika?
Ma, to je katastrofa, jezivo, bas losa iskustva. Par roditelja mojih bliskih prijatelja, oni su imali jezivih problema.
Imate ideju sta bi tu trebalo menjati da ne bude tako jezivo?
Pa mislim, prvo uloziti u medicinu, nema preparata, nema masina sa kojima oni treba da rade, nema nista. Prvo, lekari koji dodju da rade, ono kao civilno, ili kao njihovo, pa privatna ordinacija, jos su se povezali potpuno... U jednu ruku razumem zasto se tako ponasaju, mislim, jer rade za neku apsolutno smesnu sumu novca. Zasto bih ja sad tu nesto... Koliko god tih prvih godina dve, pet sa entuzijazmom i optimizmom nekim "e, taj moj posao" pre ili kasnije svako mora puci i reci: Zasto ja sad to, dokle, zbog cega, kome - jer ja dodjem tamo, dam svu svoju energiju za to - dodjem kuci i nemam sta da jedem, nemam sta da obucem, nemam sta da obujem. Ili odes na posao, napolju veje sneg, a ti nosis cipele koje imaju tri godine i koje pustaju vodu.
Da li vam se desava da odete u postu da platite racun, a da salterski sluzbenik bude neprijatan?
Ju, strasno, stalno.
Da li se nesto promenilo?
Nije. Nisam nesto preterano prilika ni imala, ali svaki put kad sam isla ja sam dobijala napad zuci. Ali, mislim da je to opet do onih ljudi koji rade tamo, ja ne znam zasto rade tamo kad ne zele da rade sa ljudima.
To ti je posao, da budes s ljudima.
Ja to dozivljavam OK, tu si zato sto moras, ali ta sigurnost da nece dobiti otkaz, pa im se moze, da se tako ponasaju, da je to zato sto niko ne uvodi neke rigoroznije mere; izderao si se danas na neku musteriju - 5% sa plate, pa da vidim kada ces sledeci put. Mislim, opet, u drugu ruku, ne mozes ljudima ni skidati od plate posto su ionako sada vec mizerno male. To bi isto bilo kao kad bih ja dosla da odigram predstavu i pred punom salom ja, tako, bila odsutna. Ti su ljudi dosli ne zbog mene, nego zbog nas, da dodju i da zaborave sat i po vremena sta treba da kuvaju, da li su dobili platu ili nisu. Isto tako ja dodjem da platim racun, u svakom slucaju ja sam taj koji kaze: Dobar dan i nasmejem se i ocekujem da mi se isto tako... Ne mora da mi se nasmeje, ali moze da mi kaze: Dobar dan.

Sigurnosti, strahu...

Pomenuli ste taj osecaj sigurnosti, odnosno nesigurnosti da se moze izgubiti posao. Koliko tu ima straha i, najpre, vas osecaj, da li se necega bojite i cega se bojite? Da li se tu nesto promenilo od 5. oktobra, cega se sad bojite?
Pre 5. oktobra nisam se uopste bojala da l' cu izgubiti posao, nisam uopste razmisljala o tome, na poslu se bas niceg nisam bojala. Mislim da sam bila previse naivna, mislim dete iz baletske skole, ono, od 17-18 godina dobila odmah posao. Zamisli, klinac, cutis, slusas, gledas. Nemas uopste pojma kako sve to funkcionise.
Ajde da izadjemo iz baletske skole, iz pozorista. Cega ste se uopste bojali, da li je uopste bilo nekog straha u vasem zivotu?
Jedino sto mi je bilo, ja sam osoba koja ne zeli da zasnuje porodicu. Taj osecaj da ne zelim da mi se takve stvari dese zato sto necu moci da izdrzavam to dete.
A sta, bile su okolnosti takve da je to moglo da se desi, pa je otuda poticao taj strah ili je to?...
Pa, mislis nema kraja ovome, razmisljas o tome da li ces da bezis preko, da li ce mi tamo biti bolje, u krajnjem slucaju moci cu da izdrzavam svoju porodicu. Ne mislim na svoje roditelje, nego na ono da ja imam dete, tad sam stvarno o tome razmisljala.

Slobodan Stojilovic, Portet br. XXIV

To vam je bio strah?
A sad strah koji imam, pa manje-vise jos uvek je tako, znas to. Dalje, pitanje egzistencije, ja sam osoba koja ne voli da zavisi od nekoga, a drugi strah, koji me celog zivota prati, to je strah od neuspeha. Ne bih volela da se okrenem i sa 35, 40 godina sebi kazem, pogledam sta sam uradila - to je to, e, onda pokri se usima, nista nisi uradila.
To je onda podsticajan strah koji tera na rezultate. Ovako, neprijatnosti, koje bi vam uterale strah: sukobi sa policijom ili sa zakonom, neko nasilje...
Pa, nisam imala nikakvih neprijatnih situacija. Mislim, jedina stvar koju sam osetila pre 5. oktobra, ne znam koji je to dan bio, na mostu... od batina.
A da, to je bilo kad se izlazilo na most, kad je policija bila.
Pa, to vece. Bila sam prvo u stanu kod prijateljice koja bukvalno gleda na most. Videla sam sta tamo ljudi ima, bilo mi je potpuno idiotski sto su dovlacili ljude na most, napalis masu da otvori most, predju preko mosta i onda kao smiruju masu.
To je manje-vise bilo jedino neprijatno iskustvo sa policijom?
Ne neprijatno iskustvo, nisam imala nijedno neprijatno iskustvo, ali neki osecaj straha iz prostog razloga sto sam se popela na V sprat i videla kordone i kordone milicije iza mosta koje ljudi nisu videli, masa koja je stajala tamo i sama ideja, osecaj - OK, dosla si tu i pobegla na sigurno, sta je lose, usrala si se sad, a onda to, ako pukne, pa ubice nas sve zajedno, onako.
A zasto, vas je vise nego njih?
Pa, ono, kad krene cela euforija, znas to.
Ne zna se ko koga...
Dovoljno je da masa samo pocne da trci i da neko padne.
A kako se to razresilo?
Razresilo se tako sto je poludelo na Canka i na politicare koji su bili tu.
Oni su ih dovukli, pa su se povukli.
Da, sto je bilo potpuno nelogicno.
Da li ste imali kakvih iskustava sa podzemljem?
Pa imala sam, ali nikad se nisam nesto uplitala u to. Mene su dozivljavali kao "Ana OK". Kad sam pocela da se bavim manekenstvom radila sam za jednu agenciju koju je drzao jedan Crnogorac, koji je bio poznat, ono, pobegao je iz zemlje. I on je bio mafijas. E sad, ne znam nekog iz podzemlja, mozda ili i znam, a da ne znam to, ali sam bila klinka i svi su me tako i tretirali: "A, Ancica", mislim klinka od 15, 16 godina, najmladja, najmrsavija, najvislja, sva takva, kakva sam, k'o kifla. Tako da sam imala njihove simpatije.
I sta mislite o tom svetu?
Ne mislim nista. To tako svuda postoji. Iskreno receno, ne nasa vlada, nego svi ti ljudi koji vladaju nekim zemljama, da je to isto tako jedno veliko podzemlje, da ga tako nazovem. I mislim da oni savrseno dobro saradjuju. Smatram da 100% saradjuju.
A podzemlje i policija?
Da, mislim, ja bar to tako dozivljavam, da to mora biti vezano.
A nemate nekih neposrednih iskustava?
Nemam neko neposredno iskustvo, nego osecaj da oni moraju biti vezani, da svi jedni od drugih koristi imaju.
A sudovi?
Znas, jako je vezano, jedno vuce drugo.
Ne daj boze, neko vas napadne, i vi sad njega tuzite, idete na sud. Da li verujete da cete biti pravedno obesteceni?
Pa, uzela bih dobrog advokata, a njemu bih mogla dovoljno da verujem, iz prostog razloga sto cu da ga platim.
A da li biste sudiji mogli da verujete ako biste mu platili?
Sudiji da platim? Ne verujem da bih mu platila, ne bih sebi dozvolila nikada. To je ono u sudstvu sto meni najvise smeta, sto su svi ti ljudi na malo vecim, cak ne na velikim funkcijama. Oni su previse veliki da bih ja smela, nekako, direktora nekih firmi, manjih, vecih, da svi primaju, to mi je uzasno grozno, da sad osoba koja nema para, a bolesna je, ne moze da ode kod lekara, jer ne moze da plati 800 DEM porodjaj.
Toliko je to? I koliko je to rasprostranjeno?
Veruj mi, previse, definitivno.

Vlasti, politici...

Kakva je onda nova vlast, ako je povezana sa mafijom, ako su svi, po vasem misljenju, korumpirani? U cemu je razlika u odnosu na prethodni rezim i politicare?
Prvo, nadam se da ce se sve to smanjiti, jer po onom sto citam po novinama, rade ponesto na tome.
A rekli ste sami da nemate bas puno poverenja u to sto procitate.
Pa znam po onom sto sam cula, jedne moje koleginice muz je sudija, pa iz nekih licnih iskustava. Sad su svi poplaseni malo, zato sto su poceli da se nalaze na nekim spiskovima. I Astro banka koju su sad zatvorili, jao, zatvorili banku koja je bila medju najjacima, pa zasto? Pa, zapitaj se zasto!
Sta to znaci, da vlast igra jednu igru ili igra tri igre.
Mozda igra malo vise igara.
Znaci, dvolicni su, trolicni.
Pa bolje da budu trolicni nego dvolicni, onda bi bili sizofrenicari.
Da, ali sta onda sa obicnim ljudima koji ne mogu da udju u tu igru? Onda su oni iznevereni? Mislim na te ljude koji su bili 5. oktobra na ulici?
Mislis da ce narod opet biti kao ovce. Mislim da nece, da su oni donekle shvatili da ako ovi to opet budu radili, onda cemo i njih da menjamo. Mislim, ako je jednom puklo da ce i svaki sledeci put biti lakse. A mislim da ova vlast nece sebi dozvoliti tako nesto. Bar se nadam da nece, ne bi bilo lepo. Ne znam koliko su svesni da im narod ipak veruje, da bi sad sebi dozvolili tako nesto. Mislim, ja sam nepopravljivi optimista, pa ja tako verujem.
Da, ali kad nekom verujes on je upravo u iskusenju da te prevari, jer mu veruju.
Da, nazalost. Ne verujem zato sto nije i u njihovom interesu. Njima je u interesu da ostanu tu gde jesu, a da li ce ostati tu gde jesu oni bi trebalo da daju ono sta narod ocekuje.
Koliko je nova vlast spremna da dâ ono sto narod ocekuje?
Pa ja mislim da su oni spremni da daju, kad bi bili u mogucnosti.
A zasto mislite da nisu u mogucnosti?
Zato sto mislim da nam je ovo kompletno stanje bilo toliko u minusu, da prvo doci do nule, ni pozitivne, ni negativne, treba proci jos neko vreme da bi se krenulo ka necemu boljem.

Svetu, medjunarodnoj zajednici...

A cime je to uslovljeno, nama, u onoj meri u kojoj treba da promenimo nacin razmisljanja, a sta je sa medjunarodnom zajednicom?
Definitivno, od njih treba ocekivati podrsku. Dobro, dobili su ono sto su hteli i mi smo dobili ono sto smo hteli.
Da, ali cinjenica je da oni stalno nesto novo uslovljavaju. I sad nasa vlast - sta, da li do kraja treba da ide u tim zahtevima i uslovljavanjima ili treba da kaze "dosta, stop".
Pa, ja bih volela da oni dodju i kazu: "OK, odradili ste to sto smo mi trazili".
Da, ali se to jos uvek ne desava?
Da, nazalost, ne desava se.
Da ste politicar, koliko oni treba daleko da idu u ispunjavanju zahteva medjunarodne zajednice?
Ja smatram da medjunarodna zajednica malo preteruje, ali moze im se, jer u principu mi sad dosta zavisimo od njih.
I sta mi sad treba da radimo u toj prici?
E, to je sad jedan veliki znak pitanja. Ono - srpski ponos koji sad dodje i kaze: "Daj bre, neces sad onom idiotu da se uvlacis u dupe". S druge strane, taj isti neko ce samo da ti okrene ledja i kaze: "Bas me briga, idi pa se snalazi sam". To je bas ona ozbiljna igra, igracka-placka, koja je bas previse komplikovana.
Nas politicki establisment, po vasoj proceni, misljenju, vise je sklon da ispunjava zahteve medjunarodne zajednice ili ljudi koji su ih birali?
Ne znam, mislim da se jako trude da njima ispune zahteve i da trenutno mozda i ne ispunjavaju toliko zahteve naroda koji ih je birao, ali mislim da ce to doci. Da je to ono: cekaj, prvo stavi njih, jer od njih mnogo vise zavisi, mislim zavisi od nas, na sledecim izborima mi im kazemo - dovidjenja. Sad kad dodju izbori, pa sad ti razmisljas: "Aha, opozicija je sad ova koju smo skinuli, pa ne bi ih bas nazad", znas, malo je to sad opet onaj zacarani krug.

Jugoslaviji...

Zasto se raspala Jugoslavija?
Puno sam razmisljala o tome, koliko sam ja mogla da razmisljam o tome, koliko sam ja bila svesna toga, ja sam dete koje je volelo da ide u Hrvatsku na more i koje je znalo samo za Hrvatsku. Meni je strasno bilo - imala sam puno prijatelja... Imala sam drugaricu koja pola Muslimanka pola Hrvatica, s kojom sam se dopisivala i koja je, kad je sve pocelo, to je sve prestalo - ta pisma, ja uopste nisam znala zasto. OK, ne javlja se. Imam ja jos drugara. Krivo mi je iz prostog razloga zato sto je zemlja, cela gledajuci, bila prelepa, sve smo imali.
Pa, zasto se onda sve to desilo?
Iskreno receno, mislim da zemlja nikada i nije prestajala.
A nije ni postojala.
Po meni, ja to bar tako dozivljavam, da je to bilo toliko fiktivno.
Pa nije bilo fiktivno, vi ste realno imali prijatelje, prijateljice.
Jeste.
I realno ste odlazili u Hrvatsku na more i realno vam je bilo dobro. Onda ce ispasti da je vase iskustvo fiktivno.
Ne mislim u tom smislu, sve je to tamo postojalo, ali uopste kao ta politicka igra... Mislim da je to sve bilo previse onako, na silu. I smatram, ako neko hoce da se otcepi, hoces da budes svoj - OK, budi slobodno, ne mogu te ja zadrzati.

Ratu, zlocinima, odgovornosti...

Znaci, ona nije na silu otcepljena, nego na silu sklopljena, koliko ja razumem. Je li moralo da bude ovih obracuna, ratova?
Ma, to nikako, to mi nikad nece biti jasno, jer mislim da je neko interesa iz toga imao.
A ko je taj?
To su... ne znam, kreni od Slobe, Tudjmana, kako se zove onaj Musliman - Alija Izetbegovic, cela ta prica sa Kosovom, koja je bila problematicna iz davnih dana kada ja nisam ni ziva bila.
Znate od kada je ta prica?
Ja za celu tu pricu znam da je Tito nas dragi primio, da ne kazem Siptare (odvratna mi je ta rec, ne volim da je koristim) da ih je primio, da ih je stavio tamo i da je to tako taj problem od tad, krajem sedamdesetih - problem koji se 30 godina pojavljuje onamo.
Da li znate za neke ratne zlocine?
Pretpostavljam da znam.
Za neke koje su pocinili Srbi?
Gledam na to ko, gde, ko je prvi poceo, to ne znam, ali kontam, kad neko krene onda onaj drugi sigurno nece sedeti i cekati da mu se nesto desi i onda ovaj vrati. Da se ja nadjem u nekom nebranom grozdju, sigurno sad necu gledati da neko zeli da mene ubije, a da ja, OK, ja tebe necu da diram. Znas, ja tebi, ti meni. Mislim da je rat, i te stvari toliko vuku druge, da i ti, da se nadjes u grupi ljudi od kojih, da vas 20 ima - od toga njih 5 preziru sve to, ali se nadjes tu da nemas nekog izbora, ti sad ne radis neke stvari.
A da li znate nekoga od ljudi koji su bili u toj situaciji da nemaju izbora?
Pretpostavljam, da, znam, ali nisam nikada zelela da pricam o tome posto pretpostavljam.
Ne neko ko je bio na ratistu?
Pa moj otac je bio na ratistu, moj bivsi momak je bio na ratistu, neki moji poznanici, prijatelji su bili. Neki od njih pricaju o tome, neki ne. U principu, ne zelim ja da potenciram razgovor o tome, zato sto pretpostavljam da im iskustvo i nije bas nesto prijatno, a pretpostavljam i da im se desilo nesto, da su bili u prilici da urade nesto sto je meni potpuno odvratno - ne bih zelela da znam to. Ne da ne bih zelela da znam to, mi to sad svi pretpostavljamo ko, sta, zbog cega.
Vrlo konkretne stvari, pljacke, ubistva...
Nisam nikad pitala i nisam nikad cula od njih. Cula sam price o tome sta su neki radili, pljackali, ubijali, silovali, ali nikad ti moji poznanici nisu rekli: e to sam ja radio. Mogu samo da pretpostavim da li je on bio u tome ili nije. Nekako mi je potpuno nezamislivo da te ljude, koji su mi bliski i dragi, da ih zamislim u takvoj situaciji, ne ide mi uopste.
Da li takvim ljudima, koji god da su, treba suditi za takve postupke?
Mislim da bi ih onda bilo previse. Nema dovoljno zatvora da bi ih se potrpalo i sudova koji bi im trebalo suditi, mislim svakom za taj zlocin.
Da li treba kazniti takve postupke?
Pa svakako. Mislim, ubiti nekog i uzeti nesto tudje, onda stvarno...
Ovde ili napolju, nasi sudovi ili ovaj izvikani Haski?
Ja bih radije ovde.
Zasto?
Zato sto mislim da je to nasa stvar, ne znam, da se to desavalo medju nama, da su to neki licni problemi. Neki ljudi koji ne znaju nas, ne znaju nas mentalitet, ne znaju nacin na koji mi funkcionisemo, ne mogu tebe osudjivati za nesto jer ne znaju ni ko si, ni sta si, ni na kojem principu funkcionises.
Sta mislite o Haskom sudu?
Iskreno, onako, malo mi je sve to smesno iz prostog razloga zato sto od 100% prozvanih 95% su Srbi, pa je to meni malo smesno. Zaista smesno, ne mozes ti generalno narodu jednom suditi.
A zrtve rata, da li treba da se obestete?
Svakako.
Da se vrate kuci?
Pa znas sta, bilo bi lepo kad bi oni mogli, ali cemu to vodi opet. Sta, on ode tamo...
Mislite li da se stvari ne mogu ispraviti ili da oni ne mogu dobiti nazad svoju imovinu?
Mogu oni da dobiju, bilo bi lepo, a verovatno i mogu. Verovatno ce se to vremenom desiti ili ce biti neke razmene (ili kako ce to vec ici), ili ce dobiti novcanu neku naknadu, ali mislim da bi bilo suludo da se sad svi ti ljudi vracaju tamo; prvo, sto ljudi sad tamo drugacije zive. Ti ljudi koji su odande dosli, ovde su potpuno neki drugi ljudi koji se mozda tamo ne bi uklopili u sve to i mislim da bi bilo previse bolnih iskustava za sve te ljude tamo, jer ne bi bili prihvaceni od te okoline, neko bi ih mrsko gledao, dobacivao, pricao. A mozda i ne bi, oni bi se opet lose osecali a ovde im je isto lose.
I koliko su za te price krivi politicari?
Pretpostavljam mnogo, to je sve njihova igra, sto nasih, sto njihovih, sto nekih tamo trecih.
Ajde da se nacas opet vratimo medjunarodnoj zajednici. Pricali smo o njoj kada je bilo reci o potrebama nasih ljudi ovde, pa politicara izmedju ovoga i onoga, ali sta je, u stvari, medjunarodna zajednica po vama? Ko je taj subjekt koji se cesto pojavljuje u medijima? Da li je to apstraktno shvacena sva zajednica van granica Jugoslavije ili sta je to?
Ja to dozivljavam kao evropsku medjunarodnu zajednicu, to su kao evropske zemlje plus Amerika gde glavnu rec vode prvo Amerika pa Velika Britanija. Tako ja to dozivljavam. A Velika Britanija kao najveci ulizivac Americi koja je trenutno jedina velesila koja zaista moze da diktira pravila.
Da li to znaci da sve treba da bude onako kako kazu Amerikanci?
Nazalost, bojim se da je tako.
Da li neko moze da stane na put tome? I ako moze, kako? Da li uopste ima nacina da se...
Mislim, nacin na koji njima moze da se stane na put je previse surov. U stvari ne postoji nacin ili mozda i postoji? Eventualno, kad bi ta zemlja ekonomski pukla da sami sebi skoce u usta. A sad tu neka ratovanja, ne znam, nuklearke. Ne znam, ima previse lepih stvari u zivotu kojima ljudi treba da se bave da bih jos razmisljala o nekim ratovima i ostalom.
Koliko smo mi ravnopravni kod medjunarodne zajednice i kod Amerikanaca u odnosu na druge grupacije sa Balkana ili iz istocne Evrope?
Pa, mislim da sad nekako mozemo da stanemo tu uz njih, ali ranije to nije bilo tako.
Uslovljeno je promenama od 5. oktobra?
Da, svakako.
Sta bi onda rekli, da smo mi deo sveta?
Pa, mi smo svakako deo sveta.
Da, ali u tom smislu?
Pa mislim da jos uvek nismo deo njihovog sveta i sumnjam da cemo skoro biti. Iz prostog razloga sto mentalitet ljudi ovde nije takav.

Mentalitetu, iskustvu...

Kakav je nas mentalitet, a kakav njihov?
Pa, nacin zivota.
Nacin zivota je jedno, a mentalitet je drugo. Dobro, nacin zivota uslovljava mentalitet, ali kakav je mentalitet?
Pa ja mislim da njima novac znaci mnogo vise nego nama.
A, opet, nama je potrebniji nego njima.
Svakako.
A sta nama znaci novac? Odnosno, kakav je to nas mentalitet?
Pa nas covek kad ima onda ima, kad nema onda nema. Ja znam po sebi, ja kad imam novca ja cu rado "OK, sad imam..."
Sto znaci - bahati smo?
Ne, nepromisljeni, ali kad dobijes isto si malo bahat. Ali ne u ruznom smislu te reci, nego u onom "E, ajmo sad svega odmah. Sutra mozda necu imati ali nema veze". Neizivljeno, da. U ovom trenutku je dobro, pa ajde sad da uzivamo.
Vi ste sami za sebe rekli da biste voleli da odete da biste mogli da se vratite i zateknete sve nekako drugacije. Sta biste savetovali svojim prijateljima, poznanicima, mladim ljudima da odu ili da ne odu?
Pa ne bih nikom nista savetovala sto se toga tice. Mislim da svako treba licno da oseti potrebu da ode.
A da li je dobro da se ode ili je dobro da se ostane?
Moja potreba je sigurno drugacija od njihove, ali bih ja volela zbog svog posla, zbog licnog iskustva, da bih vise naucila, jer u mom poslu je iskustvo izuzetno bitno, drugacije iskustvo.
Generalno, nezavisno od vaseg posla, da li je bolje otici ili ne otici?
Kad mi neko dodje i kaze: "Voleo bih da odem preko", ja bih mu rekla: Idi, pa da vidis da li ti odgovara. Ako ti ne odgovara vrati se, niko te nece osuditi zbog toga sto si se vratio. Pokusao si. Ne moze nista da izgubi, moze samo da dobije ili da ostane na istom.
Gde biste vi licno najvise voleli da odete?
Mislim, gde sam bila, volela bih da odem u Prag da radim. Ali, to je opet, jeste dovoljno veliki korak napred. Volela bih u Englesku da odem, zbog njihovog stila. Volela bih da odem samo zbog svog posla, prvenstveno zbog toga. Volela bih da odem u Englesku i volela bih u Francusku da odem. U stvari volela bih da odem i da budem u svakoj od tih zemalja, po projektima nekim da radim i da odem da radim u jednoj zemlji 2-3 meseca, itd.
I dobro, odete tamo gde biste voleli da odete, ja se nadam da cete i otici pre ili kasnije i predstavite se tamo nekom. I kazete ko ste, odakle ste?
Kako bih se predstavila - imenom, prezimenom i rekla bih sta radim i odakle sam.
Odakle ste?
Iz Jugoslavije.
Kako dozivljavate to?
Ja to sa ponosom govorim, ja se toga ne stidim.
Sta je Jugoslavija? Da li ste vi Jugosloven, Srpkinja?
Pa sad da sam Srpkinja, tesko mi je da kazem jer sam iz mesovitog braka. Pripadam pravoslavnoj veri, krstena sam u pravoslavnoj crkvi, tako da za sebe mogu da kazem da sam Srpkinja. Ja zivim u Srbiji i mogu da kazem da sam Srpkinja.
To je ta situacija, odete negde i sad vas pita neko: Ana odakle, Ana koja, Ana sta?
Ana iz Jugoslavije.
I to je dovoljno?
Mislim, sasvim.
A ovo ostalo se manje-vise...
Pa, sada, ako bas zele dalje da me pitaju, slobodno.
Naravno, ali sta biste odgovorili?
Jugoslavija, odakle - Novi Sad, to je Srbija? - da Srbija.
Kakvi su Srbi pricali smo vec, ali ajde sad malo...
Kako koji deo Srbije, oni pravi Srbijanci su teski, tvrdoglavi, ponosni, pa pomalo cudaci.
Na koji nacin?
Mislim da smo postali cudaci verovatno koliko nam se pomerala granica izdrzljivosti u nekim stvarima. Ono izdrzavanje, prezivljavanje i da nas je to strasno ojacalo. Mislim da smo jako snalazljiv narod, al' jako snalazljiv.
Rekli ste da ste iz mesovitog braka.
Majka mi je Madjarica, a otac mi je Crnogorac-Hercegovac. Tipican brak za ovo podneblje.
A sta biste rekli o drugoj polovini vaseg identiteta? Kakvi su Madjari?
Pa postoji velika razlika izmedju Madjara iz Vojvodine i Madjara iz Madjarske, drasticno velika razlika. Iskreno receno, smatram da su Madjari ovde mnogo bolji ljudi, nego Madjari iz Madjarske. Prvo sto su mnogo topliji, drugo - strasno miroljubiv narod.
Za razliku od kojih nemiroljubivih?
Mislim da su strasno mirni, stalozeni.
A Hrvati?
Mislim da su slicni nama.
U dobrom ili u losem?
U oba smisla, apsolutno iste mane i vrline imaju.
Da li vam smeta kada se na utakmicama zvizdi jugoslovenskoj himni?
Da, smeta mi... nepostovanje generalno... na 10 miliona ili koliko nas vec ima.
A kada nasi ljudi zvizde nasoj himni?
To mi je potpuni idiotluk. To bi mi bilo kao kad bi sama po sebi pljuvala, koliko god tebi ta zastava ne predstavljala nista, ne znacila ti nista i nikakve emocije u tebi budila, to je tvoje.
Da li biste imali nesto protiv da selektor jugoslovenske fudbalske reprezentacije bude npr. crnac?
Ne bih se bunila nimalo, o crncima sve najbolje.
Da li mislite da pripadnik neke nacije, kada se nadje na nekom polozaju (politickom ili nekoj upravljackoj funkciji) radi vise u korist svoje nacije?
Mislim da je to potpuno logicno.
Da li biste voleli da postanete Amerikanac?
Nikako.
Zasto?
Sta sad to znaci, bilo bi mi lakse kad bih imala njihov pasos, mogla bih da idem gde hocu. Ali da zivim tamo, mislim da ne bih nikad mogla. Meni njihov nacin zivota nikako ne odgovara. Uz sve to sto bi imala sve sto pozelim (mislim ne sve sto pozelim) ali bih imala mnogo vise prilika da biram sta bih volela da budem, cime bih volela da se bavim, ne bih volela da zivim tamo, ne bih volela da sam se rodila tamo, mislim, ono, da sam rodjena u Americi.
Da li volite sto ste rodjeni ovde?
Volim, u principu, sve ono sto se nama ovde izdesavalo. Sve zavisi ko iz toga kako izadje. Ja mogu samo da kazem da sam ja iz svega ovog izasla jaca i da imam neko iskustvo koje neki ljudi nikad nece imati. I hvala bogu sto ga nikad nece imati, ali je mene to kao osobu od 23 godine napravilo kao osobu koja zivi negde, recimo u Parizu, i koja razmislja isto kao ja, a ima 35 godina.
To je dobro ili lose?
Pa jeste dobro, u jednu ruku je dobro zato sto cu ja sa 35 godina razmisljati verovatno mnogo drugacije, na nekom mnogo visem nivou, pretpostavljam, ali nazalost meni su neke druge stvari bile uskracene, tipa putovanja, provoda, poznanstava.
Dobro, to ce doci.
Definitivno, morace.

*) Ovaj intervju nastao je u okviru istrazivanja "Politika i svakodnevni zivot" Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, u koordinaciji Zagorke Golubovic, Ivane Spasic, Djordja Pavicevica i Stjepana Gredelja; u 20 gradova Srbije 30 kvalifikovanih ispitivaca obavilo je 300 intervjua. Cilj istrazivanja je da se na mikroplanu, u uslovima svakodnevnog zivota, ustanovi kako su se formirali stavovi populacije u Srbiji prema drustvenoj stvarnosti i drustvenim promenama izmedju 2000. i 2002. godine. Razgovor s Anom Lecic, balerinom iz Novog Sada, vodio je Pavle Milenkovic, novembra 2001, uz ciju saglasnost i objavljujemo ovaj razgovor. Oprema redakcijska.

Svakidasnjica: Velimir Ilic – nacrt jedne biografije «

» Ogledi: (P)lutajuca vojska