Zbivanja

Destrukcija drzave

Sva ova dramaticna zbivanja sa Skupstinom Srbije, Vojskom Jugoslavije, sudstvom i razmahom stranacke samovolje dovela su zemlju na ivicu haosa

Dragos Ivanovic

Sve je vise dokaza da Srbija opet ulazi u jedan od onih svojih prepoznatljivih nestabilnih politickih perioda u kojem su svi igraci stari, a samo su konacne posledice jos nepredvidive. Kriza, koja je vec dobrano uhvatila maha, siri se na dva nivoa: pre svega u vlasti, odnosno u zvanicnim institucijama, a zatim i u desnicarskoj opoziciji, koja se agresivno sprema za vanparlamentarne obracune, cak i po cenu ulicnih nereda.
Sto se potresa u vlasti tice, dogadjaji se, sa ubrzanjem kotrljajuce grudve snega, krecu vec godinu dana. Sukobi, najpre samo epizodni, sada su se, sa oduzimanjem mandata Kostunicinoj stranci i obrazovanjem vlade u senci, pretvorili u trajan i konacan razlaz. Da li to znaci i bespostedan rat dve strane u doskora istom pobednickom bloku, videce se u vec najavljenim predsednickim izborima.

Cerecenje Skupstine

Najteze posledice ovih sukobljavanja do sada je pretrpela Narodna skupstina Srbije, kao centralna drzavna institucija. DOS se, naravno, s razlogom ljuti na DSS i ostale desnicarske stranke (narocito SRS) koje su kombinacijom opstrukcije i otvorenog nasilja srozale ugled parlamenta. Medjutim, gnevni dosovci posegli su za tako ostrim protivmerama da pre mogu da dokrajce parlament, nego da ga ozdrave. Cak i pod pretpostavkom da su i sve ove mere zakonski zasnovane, a tesko da jesu, ovako opasan skup represivnih koraka u kratkom vremenu moze jos vise da zakomplikuje odnose u Skupstini. Parlament mogu da prave samo parlamentarci kojih jos nemamo, a represija nikako. Dosovci su uprkos tome samohvalisavo pozurili da kazu kako su, eto, posle oduzimanja mandata i uvodjenja disciplinskih mera najzad dobili efikasnu skupstinu koja je za jedno prepodne usvojila citavu gomilu zakona. Radost je, svakako, preuranjena, jer se niko nije zapitao sta ce biti s tom Skupstinom ako se i ostale opozicione stranke povuku iz nje i ovaj nacionalni dom postane politicki jednobojan?
Parlament, koji kod nas ponovo dozivljava sumrak, postaje tako jos jednom najslabija karika institucionalnog sistema. Opet nam se u politicki zivot vraca ona neobuzdana stranacka samovolja koja je dosad nanela toliko zla Srbiji. Ovoga puta, nazalost, i DOS i DSS, kao najbrojniji i najodgovorniji, prosto cerece Skupstinu naocigled javnosti jer poslanici sa njihove liste ne odgovaraju biracima, nego samo vrhovima stranaka.
Opijenost nekontrolisanom vlascu zavela je Vladu Srbije na krivi put da zarati i sa sudskom vlascu. Cinizam nastale situacije je ocigledan: kada nema valjanog parlamenta kao najviseg politickog nadzora, Vlada na sebe preuzima ulogu da cita lekcije sudstvu. Ako se tome doda da nam je i predsednik Republike Srbije samo senka, a ne i stvarna vlast u ustavnom smislu, onda tek moze da se vidi kakva je gadna neravnoteza zavladala u drustvenom zivotu i dokle sve doseze ova zabrinjavajuca epidemija potkopavanja institucija.

Drzavnici i vojnici

Najsveziji i najopasniji primer sunovrata pravne drzave dosao nam je ovih dana opet sa najvise piramide vlasti kada je predsednik Kostunica smenio nacelnika Generalstaba Vojske Jugoslavije generala Nebojsu Pavkovica, a ovaj se uzjogunio i cak dopustio sebi da javno kaze kako tu odluku ne prihvata. Tek u ovom slucaju videlo se koliko su mocni pojedinci i stranke duboko zabrazdili u gazenju Ustava. Otkako je na vlasti, Kostunica je sve to vreme pokazivao cvrstu resenost da Vojsku drzi pod licnom kontrolom. Da bi tu vlast jos vise ucvrstio, upustao se u rizicne kombinatorike favorizujuci jedne generale (Tomica iz vojnog obezbedjenja), a smenjujuci druge. Pavkovic se na to srdito obratio javnosti i optuzio Kostunicu za pokusaj zloupotrebe Vojske u politickom zivotu.
Ceo ovaj dogadjaj je jasno kao na dlanu pokazao koliko nam je Vojska i dalje ozbiljan izvor politicke nestabilnosti. Za sve nas sada iskrsava ono najbitnije pitanje: hoce li Savezna skupstina smoci snage da utvrdi odgovornost predsednika Kostunice i vojnog vrha za krsenje Ustava i da tako vrati spokojstvo gradjanima koji su u ponedeljak 24. juna uvece otisli na pocinak sa velikom zebnjom da li ce se sutra ujutro probuditi pod pucistickom vlascu. Ili su, mozda, ova ocekivanja preterana kada vidimo da neki u DOS-u celu ovu pricu vise koriste za obracun sa svojim glavnim rivalom Kostunicom, umesto da i drzavnike i vojnike prizovu postovanju reda i zakona.

Ponovo populisticki talas

U ove duboke pukotine oslabljene vlasti sada sa svih strana nadiru raznorazne nacionalisticke snage restauracije i desnicarske revizije, najavljujuci uspon novog ili bolje reci starog populistickog talasa. Njih je vec toliko i sa tako agresivnim ambicijama da su u stanju da centar buduceg politickog sukobljavanja iz Skupstine izmeste na vanparlamentarni teren. A iz iskustva se dobro zna koliko ove vanparlamentarne borbe kod nas znaju da budu divlje i bezobzirne. U ovom zajednickom nacionalistickom bloku su SPS (i stari i novi), Seseljev SRS, SPO Vuka Draskovica, Narodna demokratska stranka Slobodana Vuksanovica, Nova Srbija Velimira Ilica, iznenada aktivirane stranke Vucelica i Vulina, cak i pojedini sindikati i delovi Otpora. Posebnu tezinu ovom okupljanju daje cinjenica sto se svi oni, ili bar vecina njih, u ideoloskom smislu smestaju pod kisobran DSS, u uverenju, ne bez osnova, da im upravo to predvodnistvo pojacava sansu da najzad maknu sa vlasti DOS.
Ono za sta se zalaze ova razgnevljena i na sve spremna nazovi opozicija nema nikakve veze sa vaspostavljanjem normalne drzave, niti sa demokratskim promenama i reformom, mada se neki od njih kite kojekakvim liberalnim frazama. Oni samo cekaju, kako sami kazu, da sakupe na ulici kriticnu masu nezadovoljnika, pa da kidisu i na samu zgradu Vlade. Vuk Draskovic obecava da ce uskoro da blokira celu Srbiju - i puteve, i bolnice, i skole i preduzeca, sve dok ovu vlast ne prinudi na povlacenje. Oni bi da ova nimalo normalna situacija eskalira u najgorem mogucem pravcu - ako je ova vlast vec zarusila parlamentarizam, sada bi celu stvar trebalo dokrajciti ukidanjem i poslednje preostale tekovine 5. oktobra, slobodnih izbora. Represija se najavljuje i nad pravima gradjana. Velimir Ilic je nedavno G 17 nazvao kriminalcima i pripretio da ce, cim se domogne vlasti, Labusa i Dinkica pohapsiti "kao najgore kriminalce".
Sem ovih stranackih okupljanja, sarenu sliku naseg sumornog politickog okruzenja upotpunjuju i mnoge druge organizacije i pojedinci. Princ Aleksandar Karadjordjevic nudi se da arbitrira izmedju Kostunice i Djindjica, a svima ostalima porucuje: "Treba nam licnost koja ce ujediniti nas narod". Crkva, takodje, trazi narodno jedinstvo, mada se dobro zna kakvo nas je sve zlo sustiglo pod zastavom takvog jedinstva.

Kada ce svanuti 6. oktobar?

Ocigledno je da se sa raznih strana zbiraju mnoge snage ciju moc ne treba potcenjivati u zemlji nestabilne politicke situacije i jakih socijalnih naboja. Problem je u tome sto oktobarski pobednici, obuzeti svojom vlascu, nisu do sada ni pokusali da se ozbiljno zapitaju zasto nam se desava ovaj retrogradni obrt. Razne revolucije u svetu uvek su kretale ili u pravcu diktature ili u pravcu demokratije. Nas petooktobarski prevrat ostao je nekako nedovrsen posto se ogranicio samo na obaranje jednog rezima i jednog coveka ostavljajuci nam u nasledje nerasciscenu dilemu hocemo li nacionalizam ili gradjansko drustvo. Ovde su mnogi, a pre svega oni iz vlasti, nedopustivo dugo oklevali pred hipotekama proslosti - od drugacijeg tretiranja Haskog tribunala do rasciscavanja sa kriminalom, od otvorenog suocavanja sa zlocinom do odnosa sa susedima. Zbog toga se "nas slucaj", i pored pozitivnih promena, i dalje u SAD i medjunarodnim organizacijama tretira sa neizvesnoscu i dobrom dozom rezerve. Petooktobarski gubitnici vrlo su dobro shvatili signale iz neodlucne i podeljene vlasti i eto ih ponovo na politickoj sceni, osokoljeni i dobro organizovani.
Po svemu izgleda da teziste novih dramaticnih zbivanja ponovo prelazi na Srbiju, ma koliko nam dogadjaji u federaciji izgledali aktuelniji. Ta buduca zajednicka drzava Srbije i Crne Gore, cak ako se za nju i ne nadje brzo resenje, ima Solanu i Evropsku uniju da joj pomognu ili privole na nekakav ishod. Srbija nema svoju rezervnu medjunarodnu ekipu i mora sama da se pozabavi svojim mucnim unutrasnjim podelama, kolebanjima i dugotrajnim tapkanjem u mestu. Oni koji imaju izostreniji sluh za izazove buducnosti mogu da cuju i eho pitanja koje nam postavlja peti oktobar: kada ce u Srbiji najzad da osvane sesti oktobar?

Svet i mi: O legitimaciji nasilja «

» Zbivanja: Medjunarodno pravo i drzavne granice SRJ