Ponovo procitati

Svetosavlje, paganstvo i hriscanstvo*

O sv. Savi, svetosavlju i pravoslavlju u novije vreme se sve vise govori. Pri tom se zaobilaze rezultati naucnih istrazivanja. Tu svakako spadaju dugogodisnja istrazivanja srpskog filologa, istoricara i antropologa Veselina Cajkanovica, profesora univerziteta i akademika. Ovde prenosimo izvode iz rezultata tridesetogodisnjeg istrazivanja tragova paganstva u srpskom pravoslavlju, koje je prezentirao u Akademiji nauka 1939. godine, a objavljeni su u knjigama 1941, 1973. i 1994. (O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, SKZ, BIGZ i "Prosveta")

Tradicija o svetom Savi

Na prvo mesto dolazi najnacionalniji nas svetac - svetac, u isto vreme, o kome se najvise prica i peva - sveti Sava. Formalno, i po imenu, taj tradicionalni sveti Sava, doduse hriscanski je svetac, i vrlo revnosni propagator Hristove vere; u sustini, medjutim, po svome karakteru i temperamentu, po mitovima i verovanjima koji se za njega vezuju, pripada on jos starom, prethriscanskom vremenu. Kratka anketa o tome moze nam pokazati zanimljive stvari.
Jedna od glavnih karakternih osobina koje se, u narodnim umotvorinama, pripisuju nasem svetitelju - jeste jaka sklonost ka gnevu i gotovost da kaznjava. Gnev i kazna spominju se cesto. U Corovicevom zborniku (Vladimir Corovic, Sveti Sava u narodnom predanju, Beograd, 1927) gnev svecev, odnosno kazna, nalazi se kao motiv, cesto kao glavni motiv, u ne manje od cetrdeset i dve pripovetke! Gnev je cesto nedovoljno motivisan, neopravdan, a kazne preterane. Poneka kazna, prema nasem shvatanju, cak je i nepravicna. To se lepo daje videti iz pojedinih primera. Sveti Sava je prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaze da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao, samo zato sto, kad je svetitelj - kao ono Zevs u utakmici sa Apolonom - dzinovski zakoracio s jednog brega na drugi, nije uspeo da i sam ucini tako veliki skok, vec se stropostao u dolinu. Jedno ni krivo ni duzno cobance pretvorio je u psa samo zato sto je lezeci jelo. Neki seljaci iz sela Breska, u juznoj Srbiji, namazali su "iz nestasluka" magarca svecevom crnom bojom; sveti Sava prokleo je celo selo, da se vise ne mnozi, i da od tada svi seljaci nose samo crno odelo. Citavu jednu veliku varos prokleo je svetac i ucinio da propadne u jezero samo zato sto mu je neko iz te varosi sakrio rukavice. Zbog toga sto mu jedan covek u selu Slivnici nije dao hleba, izrekao je svetac strasno prokletstvo nad celim selom: da nemaju nikad svojih kuca, nego da se potucaju po tudjim kucama i da su uvek zeljni hleba. I tako redom. Razume se da je ovako sto tesko dovesti u sklad sa etikom i navikama hriscanskih svetaca, ciji su glavni atributi ¢pŸeia i ¢tarax¿a1, i kod kojih je mesto Írg² dosla cŸri{2. Naprotiv, gnev je jedna od osnovnih karakternih osobina primitivnih, paganskih bogova: oni su cesto nemilostivi, nervozni, uvredljivi. Molitve i zrtve, i uopste sve kultne i magicne radnje u paganizmu, imaju za krajnji cilj da sacuvaju ljude od gneva bogova, paces deorum quaerere. Sveti Sava po ovoj svojoj crti ne nalici na hriscanskog sveca. Cak ne bi bilo opravdano traziti eventualni obrazac za gnev svetoga Save ni u poznatom "gnevu" starozavetnog Gospoda.

*

Ali tradicija vezuje za svetoga Savu i nezgodnije osobine. U jednoj pripovetki iz Temnica prica se kako je sveti Sava upropastio ticu kosa takoreci ni za sta. Nezlobivi kos, jednog veselog proletnjeg dana, pevao je bezbrizno na nekom glogu. Sveti Sava zapita ga, kao saleci se, zasto je pokunjio nos, a ovaj mu odgovori da on nije kos sto je pokunjio nos, nego kos sto dize nos. "Na takav se odgovor naljuti sveti Sava, pa zapovedi da odmah padne sneg sa hladnim vetrom i jakim mrazem." I iducega dana gresni kos doista je pokunjio nos, jer mu je od mraza uginula zenka, i on se sam bio vec skoro smrzao. I tek tada sveti Sava "smilovao se" i vratio lepo vreme. U ovoj kratkoj istoriji imamo izvanredan primer za bozansku zavist, za ono cuveno tË qeÅon fqonerÊn, jedan afekat koji se kod hriscanskog svetitelja ne moze ni zamisliti, ali koji je utoliko vise karakteristican za pagansku religioznost. Taj primer toliko je zanimljiv da bi mogao uci u udzbenik za istoriju religije. Cuvena "zavist" starih bogova, koju je lepo uocio jos Herodot! "Zar ne vidis" - rekao je Artaban Kserksu - "kako bog gadja gromom samo velike zivotinje i ne daje im da se razmecu, a male ne izazivaju njegov gnev; i kako gromovi udaraju samo u velike gradjevine? Ocevidno je da bog uziva u tome da srusi sve sto se malo vise izdiglo" (Herodot, 7, 10). Indijski Indra, kako se kaze u Vedama, "mrzi onoga kome dobro ide". Pravo na savrsenstvo i na srecu bogovi su za sebe zadrzali; svako prekoracenje granice, voljno ili nevoljno, izaziva kod bogova zavist i gnev. Jedina mogucnost da se, u ovome pravcu, sa bogovima ne pokvare dobri odnosi, jeste da se covek cuva da ne prevrsi meru srece koja je ljudima dopustena.

*

Koliko shvatanja u tradiciji o svetome Savi mogu biti daleko od hriscanske teodiceje i hriscanskog morala, moze nam kao primer posluziti i druga jedna prica iz Temnica. Sveti Sava, putujuci, svratio je na rucak u neki manastir i, posto je rucao, hteo je da krene dalje. Ali se nebo odjednom natusti, otpoce da grmi i seva, i da prokapljuje kisa s gradom. Na to mu, sasvim dobronamerno, primeti jedan kaludjer: "Gospodine, ja bih ti rekao da ne putujes, jer ce te na putu vijati nepogoda". Ali mu svetac rece: "Idi odmah da pases travu", i namah se od kaludjera stvori magarac. Svetoga Savu su od puta odvracala jos cetiri kaludjera, ali je svetac i njih pretvorio u magarce, i krenuo se na put. Odmah zatim razvedri se. Tek tada smilovao se svetac i povratio kaludjerima ljudski oblik, preporucivsi im "da se vise ne mesaju u Bozju rabotu, jer, Bog koji oblaci, on i vedri".

*

I ovde smo u punom paganizmu. Vidimo odnose koji su hriscanstvu tudji, a u primitivnoj religiji normalni. Paganskim bogovima, koji prema ljudima imaju stav mandarina, tesko je ugoditi: oni su cudljivi; njihove zelje i prave namere nemoguce je razumeti.

*

Ali u osobinama koje su pozitivne, sveti Sava iz narodne tradicije blizak je paganskim bogovima. On cini mnoga dobra, i celom drustvu i pojedincima. Dobrocinstva koja cini svima ljudima, citavom narodu kao celini, i koja se sastoje u stvaranju materijalnih dobara, u docaravanju citavog jednog materijalnog preporodjaja (on, na primer, uci narod kako ce da ore, da siri sir, da plete uzeta, da otvara prozore, da kuje gvozdje, da gradi vodenicu; pa onda, podize put po moru, otvara izvore, stvara ribe, pecurke, beli luk, itd.) daju nam povoda da ga uporedimo ili sa starinskim tezmoformskim bozanstvima - kakva su Dionis, Orfej, Oziris, Dimitra, Vodan, Donar - koja putuju po svetu, bore se sa ostacima prvobitnog haosa, podizu kulturu, uvode red; ili sa tvorcem i rodonacelnikom celoga naroda, koji je, tim samim sto je stvorio jedan narod, duzan da ga materijalno i moralno podize (upor. i K. Beth u Handwörterbuch, 3, 945). Ali i po dobrocinstvima koja cini pojedincima, tradicionalni sveti Sava blizak je bogovima iz paganizma: to su najcesce cisto materijalna dobra, koja se pristrasno daju onome ko ih ne zasluzuje, a uskracuju onome za koga bismo ocekivali da ce ih dobiti. Sveti Sava je i tu bog davalac ili darovalac.

Sveti Sava i vuci

Ima jedno verovanje poznato u mnogim srpskim krajevima, koje svetoga Savu dovodi u vezu sa vucima. Prema tom verovanju, sveti Sava o svome danu saziva u planini sve vukove sto ih ima, i - u vezi sa jednim starinskim shvatanjem da vuk ima prava da trazi i dobije svoju "nafaku" - odredjuje im hranu ("tajin") za narednu godinu, to jest salje ih u razne torove i daje uputstvo sta da tu zakolju i pojedu.

*

U nasoj narodnoj tradiciji vuci su, inace, stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi ili kerovi, kao sto su, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi. Odnosi izmedju svetoga Save i vuka intimni su i prijateljski: sveti Sava naziva vuka drugom, i jos mu daje blagoslov da uvek moze izabrati najbolju ovcu. Ocevidno je, dakle, da je veza izmedju svetoga Save i vukova vrlo cvrsta, i da za nju moraju postojati narociti razlozi.

*

Iz svega ovoga - iz legenada i iz kultnih obicaja - jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zastitno bozanstvo vukova, ili "vucji pastir"; a to znaci, drugim recima, da je u srpskom paganizmu postojalo vucje bozanstvo, cije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
Kod ovakvog stanja stvari mogucno je da se nacini pretpostavka i o prirodi i znacaju tog starinskog bozanstva koje se iza svetoga Save krije. Religijski znacaj vuka poznat je. On je demonska zivotinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za to mozemo naci dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grckoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u religijama drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonicna bozanstva i demoni javljaju se cesto u vucjem obliku...

Sveti Sava kao bog pastirski

Narodna tradicija dovodi svetoga Savu u vezu sa stocarstvom, sa cuvanjem, podizanjem, iskoriscavanjem stoke. O tome ima mnogo podataka kako u spomenutom Corovicevom zborniku, tako i u knjizi prote Steve M. Dimitrijevica (Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju, Beograd, 1926, 75 idd). Ponesto od ovoga vezano je za svetoga Savu kao opsteg prosvetitelja i sirioca kulture: on uci narod kako ce da siri sir, da kiseli mleko, onako isto kao sto ga je ucio kako ce da pravi prozore i da tka, dakle: u svojoj opstoj funkciji boga (ili heroja) rodonacelnika i prosvetitelja. Ali ako se detaljnije ispita tradicija o svetome Savi i uzmu u obzir sva verovanja i obicaji koji ovoga sveca dovode u vezu sa stokom, lako ce se moci utvrditi da ni ova veza nije slucajna, i nije ili nije samo kulturno-ekonomska (upor. o tome i Corovic, XXII), nego da ima dublji znacaj, i da je njen karakter cisto religijski. Cak se moze reci da se sveti Sava sasvim izuzetno javlja u ulozi prostog ucitelja i savetodavca, koji narodu daje savete i pouke u oblasti stocarstva; u najvecem broju slucajeva on, i po svojoj spoljasnjosti, po atributima i nacinu svoga pojavljivanja, po svojoj nadljudskoj moci, dèlâ, u oblasti stocarstva, kao kakvo bozanstvo iz stare vere, i vrsi reforme, stvara boljitak i napredak ne svojim poukama, nego prosto svojim prisustvom, supranormalnom snagom svoje reci, i magicnom moci svoga stapa, "od koga se nikada nije rastavljao" (Corovic, II, 127). To se narocito lepo vidi iz onih legenada u kojima se prica kako je on "naucio" ljude izvesnim stvarima iz daleka i ne dosavsi medju njih. Tako se, na primer, on, posto je prethodno proputovao celu Hercegovinu i licno naucio ljude kako da kisele mleko i sire sir, sa vrha planine na bosanskoj granici okrenuo ka Bosni, prekrstio je svojom stakom i blagoslovio da se od tada u njoj kiseli i siri. "I od tada se u cijeloj Bosni, iako kroz nju nije prolazio, pocelo raditi sve onako kako je on kazivao" (BV, 12, 1897, 295 = Corovic, III, 48; upor. i BV, ibid., 343). Vec ovo dovoljno je da svetoga Savu okarakterise ne kao ucitelja, nego kao bozanstvo, cija je oblast stocarstvo i stoka.

*

Prema svemu ovome, jasno je da se sveti Sava, i po svojoj funkciji zastitnika ovaca i stoke i pastira njihovog, manifestuje kao bozanstvo donjega sveta, kakav je, kao sto smo vec rekli, grcki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater, slovenski Veles.

*) Iz: Veselin Cajkanovic, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Beograd 1994, str. 21-22, 23-24, 24-25, 25, 26, 32, 33, 34, 37-38, 41.
1 Neosetljivost (stoicki mir) i stanje bez strasti (dusevni mir).
2 Mesto gneva dosla milost.

Sta citate: Marifetluci advokata i sudije «

» Hronika: Emir Dragulj