Sta citate

Marifetluci advokata i sudije*

Sveta nije hteo sudiji Mitrovicu da ide bas u kancelariju, jer bi to moglo da izgleda odvise zvanicno, a sem toga imalo bi i svedoke. Zato mu je, u duhu svog nekadasnjeg zanimanja, napravio busiju pred Palatom pravde.
"Druze sudija! Cika Dragisa!" viknuo je iz kola kad ga je ugledao. "Hoces da te povezem?"
Zatim mu je, vec stotinak metara dalje, u nepodnosljivo bucnoj Sarajevskoj ulici, predlozio da negde popiju po kafu ili, jos bolje, pred rucak, po rakiju.
"Ma znam", rekao je sudija, smejuci se velikim ustima, u cijim se uglovima skupljaju zvalice pene, "sta 'oces. Sigurno nesto 'oces za onog tvog sto nece da cuti, onog Tolstoja ili Gogolja, ne znam ko bese. Sta mu je to, kazi mi, trebalo kad je sve u zivotu imao?"
Svratili su kod "Gazele", preko puta Ministarstva zeleznica.
Vec posle druge casice sudija je bio pripit i, bececi oci iza debelih naocara i nabirajuci sitan, gumast nos, capkunski se kikotao.
"Opet sam se napio!" radosno je izbacio. "Opet ce zenetina da me grdi!"

*

"Je li tebi, cika Dragisa, o ovom slucaju koji imamo neko nesto govorio?"
Sudija prostodusno odgovori:
"Pa jes', rekli su mi. Tebi mogu da priznam. Nesto su mi rekli."
Svetu to kao da malo povrati. Dosta je, mislio je, mojih zapomaganja nad sobom! Uvek ja imam razloga za kukanje!
"Sta su ti rekli?"
"Pa znas ono - ti si iskusan sudija, znas svoj pos'o, i tako. Nista narocito."
"Nista vise?"
"Pa sta ima vise? Ti, Sveto, izvini, on ti je branjenik i ja razumem da moras za njega da se boris, ali mi tak'e moramo da cistimo. On je napadao samoupravljanje, napadao socijalizam, napadao naseg druga Tita. Tak'e biste vi nekad streljali. Sad ce da dobije punu meru. Pa neka se misli. Imace dovoljno vremena."
Jos nepripravan za suceljavanje, Sveta se odjednom smandrlja u obeshrabrenost. Ucini mu se da je sve, zaista, besmisleno. Besmislena je njegova okasnila ljubav, besmislena njegova borba za onog nesrecnika koji cami u zatvoru, besmisleni su i bedni njegovi marifetluci sa sudijom i tuziocem.
"Aman, cika Dragisa", rece patnicki i bez nade, "pa druga Tita nije napadao! Gde to pise? Pa nemojte mu, ljudi, sad prikacinjati sve sto vam padne na pamet!"
Dragisa ga pogleda kao krivac.
"Kako ne pise?" upita zbunjeno. "Pa valjda pise?"
Sveta tvrdoglavo viknu:
"Ma ne pise! Nigde ne pise!" A Andrejin dopis je, znao je, toliko zbrkan da se podjednako ubedljivo moglo tvrditi i jedno i drugo. "Jesi li citao spise?"
Predsednik suda se nakrivi u stolici kao da hoce da se odmakne.
"Kako da nisam?" izrece nesigurno. Vise u stvari nije znao sta je procitao. "I drugovi mi, Sveto, kazu. Drugovi iz Udbe imaju podatke da je psovao druga Tita."
Petronijevic zamaha rukama. Dobijao je razlog da pobegne od razmisljanja o sebi i to ga prosto obasja.
"Koji drugovi? Cika Dragisa, ti si tu da sve dobro procitas, ne oni! Mi smo tu - ti, pomocnik tuzioca Vlado Markovic i ja - da dobro vidimo sta tamo stoji, a ne da izmisljamo. I na nama je odgovornost. A ne na onima sa strane."
Sudija ga je gledao zabrinuto.
"To je tacno. Tu si ti, Sveto, u pravu. Odgovornost je na nama. Narocito na meni."
"Ti, cika Dragisa, malocas rece: 'Vi bi ga, udbovci, streljali'. A one koji su nam naredjivali ne spominjes. Tako ce i za tebe sutradan da kazu: To je sudija Mitrovic radio, mi se u sudske stvari nismo mesali. I ako mi sad jednog mladog coveka rebnemo..."
Dragisa visoko podigne ruku i poce da mlatara kaziprstom.
"To je tacno. To je, da znas, taaacno. A sutra ce sve meni da natovare na vrat." Nije lako dolazio do reci i, ocajan, nabirao je usnice kao u ljutnji. Podizao je i drugi kaziprst. "A to je, Sveto, sto kazes, mlaaad covek. Deeecko. Kazu mi, simpaaatican."
Nesrecno je klimao glavom, dok su mu se oci vlazile.
"Tacno!" uzvikivao je advokat. "Vrlo simpatican! Bar ga ja poznajem. Odlican student. Iz cestite partizanske porodice. Otac mu prvoborac, pukovnik, meni bio komandir na Sremskom frontu."
Zalecuci se - samo sto dalje od sebe! - zaboravljao je sta je istina, a sta izmisljeno.
Ozalosceni sudija je ritmicno potvrdjivao glavom.
"Eto, i to. Prvoborac. Na Sremskom frontu."
"I on, cika Dragisa, pise. Ovo je takoreci - literatura. Necemo valjda mlade ljude slati na dugu robiju - zbog nekakvih romana?"
Dragisa se nekako prenu.
"Pise?" upita gotovo uplaseno.
"Pise", potvrdjuje Sveta, mada i tu nije bio sasvim siguran.
Sudija nastavlja svoje:
"Pa on to jednog dana moze i da napise. I da mi se ime nadje - u romanu!"
Ruke je drzao pred sobom na stolu kao da se sprema da skoci i da pobegne.
Petronijevic uvide da je malo preterao.
"Ma nece, ne boj se. Nece ako se budemo drzali ljudski. Mi, cika Dragisa, moramo ovim mladima da pokazemo da smo ljudi. Oni ce nas prezirati ako im to ne pokazemo."
Izgledalo je da se sudija tek sad snasao. Uhvati advokata za podlakticu i snazno ga steze.
"Ali ja njega, Sveto", izgovori razrogacenih ociju, "ne mogu da ne osudim! Ja njega ne mogu da pustim!"
"Znam, znam", pokusavao je Petronijevic da ga prekine. "I ako ga oslobodis, drugostepeni ce presudu ponistiti. Ali mozes da budes blag."
Ovaj ga je stezao sve snaznije.
"Znas sta oni mogu da mi urade?" Kroz naocare ga je suznim ocima gledao u lice. "Znas sta mogu?" Osvrte se preko ramena, pa nastavi tise: "Oni mogu - da me ubiju! Oni mogu - sve da mi pobiju! Decu! Moje unuke!"
Vec je sve svoje, zajedno sa sobom, video u lokvi krvi i suze vise nije ni suzdrzavao.
"Ma nece!" tiho je uzvikivao Sveta. "Nece, cika Dragisa! Zasto bi?"
"'Oce!" nastavljao je sudija. "Znam ja nji'! Znam s kim imam posla!"
"Dragisa! Cika Dragisa!" Sveta je pokusavao da oslobodi ruku. "Sta to pricas?"
Osecao je da je pice i njega uhvatilo i jezik mu se pomalo zaplitao.
Sudija ga nanovo povuce za podlakticu. Lice mu se nervozno trzalo.
"Samo mi jednog dana zazvoni postar na vratima: 'Dragisa Mitrovic?' Ja otvorim. On iz postarske torbe izvuce masinku - i ovako polije po nama! Oni imaju spiskove!" Prosto je psikao. "Stavice me na spisak!"
Sveta pomisli: Ovaj je lud. Onda mu kroz svest sevnuse neke slike s kraja rata - "Trci, pope, trci!" - i iz cetrdeset osme i domisli: A lud sam i ja. Svi smo ludi!
Osvrnuvsi se prema drugim stolovima - cinilo mu se da ih otuda slusaju - poce Mitrovica da hvata za ruke i da ga cima nadole.
"Cekaj!" podvikivao je u pola glasa. "Cika Dragisa! Ne vici! Nista ti se nece desiti!"
Unoseci mu se u lice, sudija je nastavljao:
"Oni, Sveto, mogu da me ostave bez hleba. Mene, moju zenu, moju decu! Moje unucice! Sve! Moji unuci ce umreti od gladi na ulici!"
Petronijevic dohvati polupraznu casicu sa stola.
"Na! Ispij to."
Dragisa je drhtavom rukom prihvati i zedno isprazni.
"Kako ti se to", produzi advokat, "moze desiti ako ces sutra u penziju? Hoce li i penziju da ti oduzmu?"
Ovaj ga je zbunjeno gledao.
"Nista ti se, pod milim bogom, nece desiti. Evo", prinosio je ruku k srcu, "kunem ti se."
"Ako se nesto desi, Sveto, greh na tvoju dusu?"
Petronijevic potvrdi:
"Greh na moju dusu. I, evo, nisam hteo da ti kazem, ali ja i mladicev otac smo bili kod druga Staneta." To je bio jedan Slovenac, visok rukovodilac u jugoslovenskoj partiji. "Niko ti nije rek'o?"
Gledajuci ga pocrvenelim suznim ocima, koje su mu debeli naocari uvelicavali, sudija bespomocno odgovori.
"Nije. U stvari", ispravi se, "cuo sam nesto. Cuo sam da se zanima za slucaj. Ti Slovenci ne vole kad cuju da se kod nas nesto desava. Plase se da se to ne prosiri i kod njih."
Sveta se zahuktavao i starceve odgovore nije gotovo ni belezio. Prekidao ga je rukom.
"I znas sta nam je drug Stane rekao? Rek'o nam je: 'Ko to vrsi pritisak na nas socijalisticki sud? Sud u ovoj socijalistickoj zemlji mora da bude slobodan i da se drzi zakona. Ja sam pratio rad naseg starog druga Mitrovica, on je iskusan i pravican sudija i predsednik suda i nece podleci nicijim pritiscima'."
Dragisa se nasmesi razljebljenim vlaznim ustima i sa detinjastim poverenjem upita:
"To ti je, Sveto, rek'o? Da sam pravican?"
Iz zelje da bude sto ubedljiviji, Petronijevic se izbeci i, iznenada, zafrflja:
"Casna rec!" Cuvsi sebe, prodrma glavom - bogamu, bas me uhvatilo! - pa ispravljajuci se, povika: "Casna rec, cika Dragisa!"
I ovo ga gotovo obori. Zavali se u stolici i, osecajuci da crveni, uhvati se za glavu. Sad vise zaista nije znao sta ce.
Predsednik je, medjutim, isao za svojim mislima i nije nista primecivao. Zvucno je gutao suznu pljuvacku.
"A zasto to meni, Sveto, niko nije rek'o? Zasto to oni meni ne kazu? Od tak'e njine pohvale, koju ce da kazu tebi i nekom drugom, meni je samo teze."
Jos zbunjen, Petronijevic ga ne shvati dobro i, iznova drmnuvsi glavom, neubedljivo izgovori:
"Reci ce ti. Drug Stane ce reci predsedniku vrhovnog suda Srbije i republickom tuziocu. A ovi ce reci tebi. A ako ti oni bas ne kazu, pa, evo, rek'o sam ti ja." Htede jos jedanput da se zakune i kad vec stavi ruku na grudi, pomisli sta mu se opet moze desiti i jedva dodade: "Evo."
"A oni mene, Sveto", nastavljao je Dragisa da se tuzi, "samo plase. Ja znam moj pos'o i pravican sam sudija, svima zelim dobro i nikome zlo ne bih naneo, a oni nas, Sveto" - i baci pogled oko sebe - "samo plase!"
Advokata misli vise nisu najbolje sluzile i on automatski, tvrdo ponovi:
"Ti si, cika Dragisa, dobar covek i pravican sudija. 'A nama sad', rek'o nam je drug Stane, 'nisu potrebne nikak'e afere. Mi imamo tak'u trenutnu spoljnopoliticku situaciju da ovo treba da prodje tiho i s malom osudom. I - novine ne smeju o tome da pisu! Da se novinarima zabrani pristup u sudnicu!'"
"Ma znam, covece!" doviknu Mitrovic. "I ja citam novine! I, Sveto, sad cu nesto da ti kazem. Francuski sam djak i znam kako se na ovakve nase procese u svetu gleda. To nama samo nanosi stetu. Znas koliko ovak'ih letaka u Francuskoj svakodnevno ima? Milion!"
Advokat pripito podize prst.
"Pisama! Pisama, ne letaka."
Sudija odmahnu.
"Dobro, pisama. Milion takvih pisama se tamo svakog dana napise i nikoga zbog njih ne zaboli glava. Je li od toga francuska drzava propala? Nije. I nema nameru! Ja znam da ovaj tvoj decko, Sveto" - i primice se u najvecem poverenju - "nije kriv. Da se ja pitam, odma' bi' ga pustio."
Sveta ubedljivo ponovi:
"Nije kriv! Nije kriv, bogami!"
Dragisa ga dotace po ruci.
"Ali ovi tvoji - izvini sto ti tako govorim, znam da vise nisi tamo - ovi udbasi, oni samo nesto buskaju. Nikad nisu zadovoljni! Oni bi najradije - da se svi posalju u Zabelu i Mitrovicu. I samo nas plase! Oni su, Sveto, najgori! Najgori!"
Petronijevic pomisli: Pa dabome, opet smo mi za sve krivi! A one hulje iz komiteta sto naredjuju niko ne vidi.
Htede nesto da odgovori, ali se uzdrza.
"Ti, cika Dragisa", zapoce nesigurno, "treba da gledas sebe..."
"Nasa je vlast, Sveto, dobra. Ona bi decka odmah pustila. Ali oni! Oni samo buskaju. I tamo, tamo" - pokazivao je nekud - "znas, samo cinkuju. Sve cinkuju! Svasta govore." Opet se u poverenju naginjao. "I - veruje im se. Veruje im se. Vise nego nama. Vise nego tebi i meni. Da znas."
Sveta najzad sastavi misao:
"Ti, cika Dragisa, pazi da posle ne ostanes sam. Da ne ispadne da si jedini za sve kriv. A drugi - ni luk jeli ni luk mirisali."
"I ovaj tvoj Crnogorac Vlado Markovic", nastavljao je Mitrovic poverljivo, "i on je njin." Pritiskao je i kuckao srednjim prstom o sto. "On radi za njih. Da znas. On je opasan. Cuvaj ga se. Da znas."
Petronijevic odgovori tresuci glavom kao da se s nekim svadja:
"Ja sam s njim vec razgovarao. On nece nastojavati na svim tackama optuznice. A, sem toga, drug Stane je valjda stariji."
Sudija je, trljajuci lice, maramicom brisao nos. Trubio je na njega kao u trubu i trebalo mu je za to dosta vremena.
"Dobro je sto si s Markovicem razgovarao", rece. "Jer on je opasan. On samo slusa sta mu oni - oni! - govore." Opet je navaljivao na gumast nos. "A za ono sta si mi rek'o - hvala ti. Nasa vlast je, Sveto - dooobra. Ona nikog ne bi hapsila, veruj mi. I drug Stane je dobar. Ono sto ti je za mene rekao, jos mi niko nije rek'o." Nanovo se borio sa suzama. "Ja, Sveto, jesam pravican. To svi znaju. I tvog decka uopste ne bih osudio. Uopste! Ali oni tamo - samo buskaju. Samo buskaju! I tamo ih - slusaju! Vise nego tebe i mene. Jednog cu dana, u ovim mojim godinama, da se pokupim i da odem onamo gde treba - i sve cu da kazem! Sve sta rade! Pa nek vide!"
Kroz suze je nekome pretio kaziprstom.

*) Iz Dragoslav Mihailovic, Trece prolece, Beograd 2002, str. 115, 117-126.

Dijalog: Nacin citanja i vrednovanja jedne knjige «

» Ponovo procitati: Svetosavlje, paganstvo i hriscanstvo