Ogledi

Posle izgubljenog rata borba za njegove neostvarene ciljeve ponovo se vraca i ponovo ogranicava na polje kulture, koje je pre toga sluzilo kao polazna, pripremna linija fronta u ratu za teritorije

Kultura, nacija, teritorija

Kritika nacionalistickog modela kulture u Srbiji trudi se, takodje, da pokaze slabosti shvatanja kulture kao u nacionalnim okvirima homogenog, u sebe zatvorenog i drugim kulturama suprotstavljenog sveta vrednosti

Nacionalizam je povratak atavistickih sila krvi i teritorije.
Ernst Gelner

Ivan Colovic

Srpska kultura posle Milosevica

Tri dana pre prevrata od 5. oktobra 2000 godine, u kojem je njegov rezim srusen, Slobodan Milosevic je izisao pred gradjane Jugoslavije sa jednim poduzim "obracanjem". To je bio njegov poslednji pokusaj da povrati poljuljano poverenje svojih pristalica, uoci drugog kruga predsednickih izbora, predvidjenih za 8. oktobar te godine, ali kojima nije bilo sudjeno da budu odrzani. U tom "obracanju" on je sebe i svoj rezim predstavio kao poslednje utociste srpskog nacionalnog identiteta, srpske kulture, knjizevnosti i jezika. Upozorio je gradjane da je opozicija u sluzbi stranih interesa i da ce ona, ako dodje na vlast, najvise raditi na tome da razori srpsku nacionalnu kulturu, odnosno sve ono sto cini specificnost srpskog nacionalnog identiteta. "Ponistenje identiteta naroda" bice, predvidjao je bivsi predsednik, "jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti". Zbog toga, rekao je on, Srbiji preti opasnost da se "brzo rastane sa svojom istorijom, svojom prosloscu, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim knjizevnim jezikom".
Milosevic se cak potrudio da slikovito predstavi katastrofu koja preti srpskom nacionalnom identitetu u slucaju njegovog odlaska s vlasti. Taj identitet bio bi toboze sveden "na nesto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambenim proizvodima i kozmetickim sredstvima". Predsednik to zna jer mu je poznato iskustvo drugih zemalja. "Iz iskustva drugih zemalja", objasnjava on, "vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom pocinje da upotrebljava tudji jezik kao svoj, da se identifikuje sa tudjim istorijskim licnostima zaboravljajuci svoje, da poznaje bolje knjizevnost svog okupatora od svoje knjizevnosti, da glorifikuje tudju istoriju cesto se rugajuci svojoj, da lici na druge umesto na sebe..."1
Da li su dogadjaji koji su usledili posle 5. oktobra 2000. godine u necemu potvrdili ova Miloseviceva pesimisticka predvidjanja? Ima misljenja o buducnosti srpskog naroda i njegove kulture, izneta posle tog vremena, koja se umnogome podudaraju sa onim sto je on o tome izneo. Na primer, istoricar Srdja Trifkovic, koji zivi u Cikagu, ali se cesto politickim komentarima javlja u Politici, Knjizevnim novinama i Zbilji, takodje tvrdi da ce posle Milosevica nastupiti "desrbizacija", u kojoj ce Srbi ostati bez svojih nacionalnih simbola i najvecih pisaca, ali ce zato dobiti spomenik jednom homoseksualcu, u cemu Trifkovic vidi najvecu mogucnu uvredu za jedan cestit ratnicki balkanski narod. "Parola Milosevic je kriv za sve", pise ovaj istoricar, "nije i nece biti prihvacena bez tzv. denacifikacije koja znaci desrbizaciju". Slicno Milosevicu, i Trifkovic uziva u tome da nas muci podrobnim opisom operacije kojom ce Srbima biti izvadjena nacionalna dusa: "Za nase dobro izlecice nas od nase mitomanije i kompleksa zrtve. Za nase dobro zabranice se deseteracka poezija i Magnum Crimen Viktora Novaka, da o Njegosevom genocidnom Gorskom vijencu ne govorimo. (Put utire Aleksandra Stiglmajer zabranjujuci Andrica u Bosni.) Za nase dobro smanjice nam holesterol u ishrani, alkohol i duvan zameniti prozakom i vijagrom, dzoging uciniti obaveznim, a ispred Manjeza podici spomenik pok. G. Nebrigicu".2
Sa Milosevicevom analizom opasnosti koje se nadnose nad Srbiju i njenu kulturu, a kojih njegovi protivnici nisu svesni, podudara se i misljenje Aleksandra Milenkovica, autora feljtona "Pogled iskosa na jugoslovenski eksperiment".3 On tvrdi da je Srbija postala zrtva Novog svetskog poretka i NATO-a zbog svog nacionalnog identiteta, jer za tu "nadnacionalnu silu... svaka vrednost na svetu koja sadrzi nacionalni predznak bilo koje provenijencije postaje cilj za eliminisanje". "Zatiranjem repera kulture", kaze Milenkovic, "kidaju se koreni i gubi identitet drustvene zajednice. To pogoduje nastojanjima svetskih mocnika da oblikuju radno-potrosacku ljudsku plazmu... Nije toliko na nisanu drustveni sistem i vladajuca oligarhija (personifikovana u lideru) napadnute zemlje koliko njeni resursi i teritorija". Tekstu u kojem je izneto ovo misljenje odgovarao bi naslov pod kojim je u Politici objavljeno Milosevicevo "obracanje" naciji od 2. oktobra 2000 godine: "Ne napadaju Srbiju zbog Milosevica, nego napadaju Milosevica zbog Srbije". Medjutim, navedeno mesto iz feljtona A. Milenkovica za nas je ovde interesantno pre svega zbog toga sto se tu na razgovetan nacin javlja shvatanje kulture kao onog dela nacije kojim ona najcvrsce prianja za teritoriju ("koreni"), pa je samim tim taj njen deo glavni cilj napada novog nadnacionalnog svetskog poretka, koji krci nasade nacionalnih kultura da bi tako oslabljenim nacijama lakse preoteo njihove teritorije.
Milosevicev naslednik Vojislav Kostunica mislima o kulturi, o "duhovnoj obnovi", o "duhovnom nasledju i tradiciji", koje je izneo na pocetku svog mandata, dao je za pravo svom prethodniku utoliko sto je, kao i on, brigu o simbolima nacionalnog identiteta stavio u prvi plan svog politickog programa i upozorio na opasnosti koje prete drzavi i narodu ako se ta briga zapostavi. "Upravo zato je nuzna duhovna obnova", rekao je on prilikom posete Hilandaru pocetkom novembra 2000. godine, "sto narodi koji je ne izvedu, prihvatajuci sve i svasta iznutra i spolja, mogu da nestanu".4 On se nije upustio u nabrajanje svega i svacega, ali je njegovo upozorenje u stvari jos dramaticnije od Milosevicevog i Trifkovicevog, jer se zavrsava jezivom slikom mogucnog nestanka srpskog naroda. Na toj slici srpski narod je opisan kao zajednica ciji opstanak zahteva da se suzbije opasna sarolikost unutar nacionalnog "duhovnog" prostora i da se pojaca kontrola na njegovim granicama.
Medjutim, novi predsednik je opovrgao pesimisticku prognozu starog, u tom smislu sto je sve ucinio da pokaze da odlazak Miloseveca nece znaciti prestanak drzavne brige za nacionalnu tradiciju, njene svetinje i kultove. Naprotiv, Kostunica se od samog pocetka trudi da u tom pogledu svog prethodnika nadmasi. Ne samo sto je preuzeo tekovine Miloseviceve srdacne saradnje sa najuticajnijim episkopima SPC, sa clanovima SANU, a posebno sa piscima, nego je tu saradnju i unapredio. A pre svega je nadmasio Milosevica u spremnosti da licno ucestvuje u politicko-verskim i politicko-knjizevnim ritualima. Pocetak njegovog mandata obelezen je ucescem u obredu novog ukopa posmrtnih ostataka Jovana Ducica u Trebinju i hodocascem Hilandaru.

Nacionalisticki Kulturkampf

Predstavljajuci sebe i svoj rezim kao poslednju odbranu srpske kulture, te tvrdjave nacionalnog identiteta, koja se ni u kom slucaju ne sme predati neprijatelju, Milosevic je preuzeo jedan od glavnih elemenata politicke strategije koju je srpska nacionalna elita pocela da primenjuje posle rata u Hrvatskoj i BiH 1991-1995, i kojoj se jos odlucnije okrenula posle rata na Kosovu 1999. godine. Ti ratovi zavrseni su porazom srpske strane, koja se borila za prosirenje teritorije srpske i crnogorske drzave, kojoj bi bili pripojeni delovi Hrvatske i BiH sa vecinskim srpskim stanovnistvom, odnosno, kad je rec o Kosovu, za ucvrscenje srpske vlasti u toj pokrajini ili eventualno za njenu etnicku podelu. Suocena sa porazom, srpska nacionalna elita, cije su glavne institucije i njihovi najistaknutiji pojedinci manje-vise aktivno podrzavali Milosevicevu ratnu politiku, nije dovela u pitanje ciljeve te politike, smatrajuci ih i dalje pravednim i legitimnim, ali je procenila da je njihovo ostvarivanje oruzjem u medjuvremenu postalo nerealno.
To ne znaci da je srpska nacionalna elita u drugoj polovini devedesetih godina proslog veka, pod utiskom poraza u ratovima za srpske "etnicke teritorije" u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, sasvim izgubila volju da ratuje - tacnije da trazi i podstice ratove - za te teritorije. Borbeni moral njenih glavnih predstavnika izgleda i posle 1999. godine neokrnjen, nepokoleban. Ali je zato strategija borbe za ostvarivanje teritorijalnog i politickog ujedinjenja srpskog naroda na svim njegovim "etnickim prostorima" pretrpela izvesne promene. Glavna promena je u tome sto je borba za teritorije, koja se i dalje smatra najvisim nacionalnim i drzavnim interesom, privremeno prebacena sa vojnog na kulturni front. "Nacionalni radnici" vise nisu zaokupljeni crtanjem mapa buducih srpskih zemalja, cime su se rado bavili uoci i tokom rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, nego se sve vise usredsredjuju na borbu za ocuvanje navodno ugrozenog srpskog "duhovnog prostora", odnosno srpskog nacionalnog identiteta. Oni se pri tom oslanjaju na jedan model nacionalne kulture u kojem se kulturni rad posmatra ili kao sastavni deo priprema nacije za rat ili kao podrska ratu ili kao nastavak rata drugim sredstvima.
Kulturom kao pripremnom fazom rata ili kao njegovom vaznom dimenzijom bavili su se, na primer, neki ucesnici Drugog kongresa srpskih intelektualaca, odrzanog 22-23. aprila 1994. godine u Beogradu. Istoricar Milorad Ekmecic je na tom skupu izneo misljenje da je "kulturno ujedinjavanje pretpostavka politickom ujedinjavanju",5 sto je u svom izlaganju skoro doslovno ponovio njegov kolega Vasilije Krestic, rekavsi da "bez istinskog duhovnog jedinstva naseg naroda nece se moci s uspehom izvesti ni politicko ni teritorijalno ujedinjenje". Ali, po Kresticevom sudu, ta dva ujedinjenja ne idu jedno za drugim, ne treba cekati da se jedno ostvari da bi se zapocelo drugo, jer "to su procesi koji moraju ici uporedo". Tako se, u njegovoj verziji strategije Kulturkampfa, kulturni front otvara zajedno sa politickim i vojnim.6 Ekmecicevu i Kresticevu ideju o neophodnosti kulturne, odnosno "duhovne" pripreme rata i podrske ratnim operacijama za ujedinjenje srpskih teritorija, na istom kongresu je prihvatio i na ogoljen i brutalan nacin formulisao i knjizevnik Radomir Smiljanic. "Nauka i inteligencija", rekao je on, "treba da krce put i da olaksavaju posao politici, i topovima ako hocete".7 Ishod rata u Hrvatskoj i Bosni pokazao je, izmedju ostalog, da nauka i inteligencija nisu uradile valjano svoj posao, pa su zato srpski topovi ostali zaglibljeni u blatu. To je misljenje pesnika Ranka Jovovica, koji nepostojanje jedinstvene srpske drzave smatra posledicom nepostojanja jedinstvenog srpskog kulturnog prostora, jer da postoje "srpski narod, srpska crkva, srpski jezik, srpska poezija... u svakom od nas, onda bi postojala i srpska drzava u granicama srpskih zemalja".8
Posle izgubljenog rata borba za njegove neostvarene ciljeve ponovo se vraca i ponovo ogranicava na polje kulture, koje je pre toga sluzilo kao polazna, pripremna linija fronta u ratu za teritorije. Sada se kultura pretvara u rezervni polozaj, na koji se nacionalne snage povlace, na kojem se prestrojavaju i tu cekaju sledecu povoljnu priliku za novu vojnu ofanzivu. Od jeseni 1995. godine, a narocito posle rata na Kosovu, 1999. godine, borba za srpske etnicke prostore vodi se iskljucivo kao Kulturkampf, kao borba za ocuvanje i ucvrscivanje srpskog "duhovnog prostora". To svodjenje rata na polje kulture i "duhovnosti" uglavnom se posmatra kao privremena sublimacija pravog rata za teritorije, a u nekim slucajevima i kao nesto sto i na duzi rok moze da zameni taj rat. Slika srpske nacionalne kulture kao prostora na koji se prenosi borba za nacionalne interese, posle neuspeha te borbe na bojnom polju, javlja se, na primer, u nekim radovima objavljenim u zborniku Geopoliticka stvarnost Srba,9 gde su stampani prilozi sa okruglog stola pod naslovom "Srpski narod u novoj geopolitickoj stvarnosti", odrzanog u Novom Sadu 29-31. januara 1997. Tu je objavljen i tekst Nikole Kusovca "Znacaj kulture i obrazovanja u ocuvanju istorijske svesti srpskog naroda", koji ima neskrivene ambicije da ponudi programske smernice nacionalne politike posle njenih poslednjih poraza. Autor najpre podseca na "znacaj koji za buducnost svakog naroda, za odbranu njegovog integriteta i ocuvanje istorijske svesti, imaju obrazovanje i kultura". On posebno istice vaznost odbrambene funkcije obrazovanja i kulture za srpsku naciju. "U stvari", kaze on, "nije ni preterana ni pateticna tvrdnja da se njihov znacaj jednaci sa znacajem vojske i policije". Zato on predlaze Srbima da se "duhovno" ujedine i organizuju "ne bi li tako u tesko ranjenom telu sacuvali od posrtanja i pada svoj duh". Ako tako postupe, u nekim buducim i boljim vremenima bice sacuvan osnov na kojem ce biti obnovljena srpska nacionalna kultura, ali, sto je za Kusovca i druge "nacionalno svesne snage" mnogo vaznije, tako ce se sacuvati i zametak srpskog velikodrzavnog projekta. "Samo u tom smislu", nastavlja on, "organizovanim radom moze se, u ovo zlo vreme velikih stradanja i jos vecih iskusenja, sacuvati stvaralacka iskra, koja bi u povoljnim uslovima i boljim medjunarodnim prilikama razgorela oganj iz kojeg treba da vaskrsne drzava svih Srba".10 Ova metafora sa iskrom, ognjem i vaskrsenjem predstavlja dobar primer srpskim nacionalistima svojstvenog morbidnog docaravanja nacionalnog stradanja, srpske nacionalne Pasije, u kojoj srpski narod strada da bi se nacija preporodila. Jer u Kusovcevoj metafori "stvaralacka iskra" sacuvana u kulturi njegovog naroda ne ceka trenutke mira da bi se slobodno razvila, nego novu priliku da se iz nje ukrese novi ratni pozar, da se jos jednom reprizira morbidni igrokaz smrti i uskrsnuca srpske nacije.

"Neostvarene nade i zelje"

Medjutim, ni na rezervnom polozaju, to jest u sancevima kulture i obrazovanja, Srbi nemaju mira, jer ih i tu neprijatelj vreba, svestan toga da za njegovu posleratnu politiku daljeg pokoravanja i porobljavanja srpskog naroda najvecu prepreku predstavlja neokrnjena borbena gotovost nacionalnih snaga u srpskoj kulturi. "Stavise", kaze Nikola Kusovac, "sigurni smo da ce se glavna bitka odvijati upravo na podrucjima kulturnog i obrazovnog identiteta srpskog naroda".11 Ta bitka vec traje i u njoj se srpska kultura junacki bori za opstanak, ali je, dodaje Kusovac, nazalost pretrpela i znatne gubitke. "Pred ubitacnom floskulom da kultura ne priznaje i ne poznaje granice, sto je u osnovi tacno, prestaje odbrana i pocinje uvoz svakojakog mondijalistickog, dakle belosvetskog otpada i otrova..." Nije zato cudno sto je "obolelo bice srpske kulture". U toj situaciji jedini lek je rigorozna kadrovska politika u kulturi. "Pre svega", kaze on, "neophodno je da na celo svih ustanova kulture koje su od vitalnog interesa i znacaja za ocuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvesceni strucnjaci rodoljubi... U tom slucaju, mogao bi se ocekivati preporod svekolike srpske umetnosti, kao mehanizma od cijeg delovanja tesno zavisi kvalitet nacionalne svesti, postavljenih nacionalnih ciljeva i njihovog ostvarenja".12
Na svecanosti kojom je obelezeno obnavljanje Doma Vukove zaduzbine, februara 1998. godine, njen predsednik Dejan Medakovic objasnio je znacaj tog dogadjaja i uopste znacaj knjizevnosti za konzerviranje i odrzavanje u upotrebljivom stanju srpskog nacionalnog programa, odnosno programa teritorijalnog i politickog ujedinjenja srpskog naroda, koji ce se, zahvaljujuci toj brizi, u nekoj za njegovo ostvarivanje pogodnoj prilici lako aktivirati. "To je", rekao je on opisujuci ovu svecanost, "opstenarodni praznik koji nas sve zajedno spaja i opominje na mnoge neobavljene poslove u srpskoj kulturi, upravo one koji ce podstaci i svojevrsno duhovno pribiranje i ujedinjavanje naseg naroda. To je jedini moguci nacin i put da za neku srecniju buducnost sacuvamo i mnoge nase neostvarene nade i zelje".13 Tacno je da Medakovic ovde nije upotrebio izraz "nacionalni program", niti je govorio o teritorijama, ali ja mislim da ne izneveravam njegovu misao kad pominjanje "nasih neostvarenih nada i zelja" tumacim kao aluziju na jos neostvareni program prosirenja drzavne teritorije.
Nesto vise od godinu dana kasnije, ali sada u ulozi predsednika SANU, Medakovic je jos odredjenije i odlucnije govorio o odbrambenoj, takoreci "frontovskoj" funkciji srpske kulture, ukljucujuci tu i srpsku kulturnu bastinu. U izlaganju na saboru "Dijaspora 99", odrzanom 4. i 5. avgusta 1999. u Beogradu, pod pokroviteljstvom Slobodana Milosevica, Medakovic je najpre opisao polozaj u kojem se nasao srpski narod, "cije je nacionalno bice", po njegovom sudu, "tudjom politickom voljom danas ispresecano, pa i raskomadano", da bi potom predlozio jedan "borbeni" i "podviznicki" odgovor na takvo jadno stanje nacije, to jest "odbrambene, mobilizacijske mere kojima cemo zastititi nase celokupno ugrozeno nacionalno bice". Ali neprijateljskoj "tudjoj politickoj volji" Srbi, po preporuci predsednika SANU, treba sada da se suprotstave necim jacim od oruzja, a to je bastina srpske kulture. "U takvom borbenom i podviznickom istrajavanju", kaze Medakovic, "velika je uloga nase kulturne bastine, onih duhovnih svedocanstava koja su pretrajala vekove".
Glavno svedocanstvo koje cuva srpska kulturna bastina, a koje moze posluziti u borbi protiv neprijatelja, jeste ono o nacionalnom "duhovnom jedinstvu". To jedinstvo nije samo sebi cilj, nego predstavlja sredstvo, "kohezionu silu" koja je potrebna da nacija postigne i neko drugo, opipljivije jedinstvo, na primer, politicko i teritorijalno, to jest drzavno. Tu ulogu duhovno jedinstvo je uspesno odigralo i u jednoj ranijoj prilici. "Zahvaljujuci ovoj snaznoj kohezionoj sili", podseca nas Medakovic, "srpski je narod docekao i vaskrs svoje izgubljene drzave 1804. godine". S malo strpljenja, ali s mnogo vise duhovnog jedinstva, on moze da se nada da ce docekati i ostvarenje drugih jos neostvarenih "nada i zelja". "I danas nam duhovno jedinstvo", uveren je predsednik SANU, "mora i moze zameniti ono politicko, cije ostvarenje, ocigledno, mora da ceka i neka druga, povoljnija vremena".14
Istu ulogu kulturi, kao prostoru u kojem se cuva nacionalno jedinstvo i energija potrebni za ostvarenje politickih i drzavnih interesa, pripisuje i Cedomir Mirkovic, knjizevni kriticar i Milosevicev ministar za medjunarodnu kulturnu saradnju. Ali on pri tom nema u vidu srpsku kulturnu bastinu, nego savremenu kulturu, a pre svega savremenu srpsku knjizevnost. Mirkovic polazi od uverenja da je u novije vreme knjizevnost u Srbiji "najvitalniji deo ne samo nase nacionalne kulture vec i nase nacije", odnosno da je "knjizevnost ono najbolje sto nas narod ima". Njegovo objasnjenje razloga sto je srpska knjizevnost zadobila tako visok polozaj zasluzuje da bude navedeno u celini: "Ja verujem", kaze Mirkovic, "da je jedna nacija sa svojom kulturom, kao, mozda pokretackim delom, poput svakog zivog organizma - to jest oni najvitalniji i najotporniji organi preuzimaju ulogu drugih organa, ili ih zamenjuju, funkcionisu umesto njih. Nije bilo prilike da stvaralacka energija pulsira u svim domenima, pa su mnogi, od privrednih, bankarskih, trgovackih, kucevlasnickih, sve do politickih, zakrzljali i deformisali se. A posto je energija jednog istorijskog naroda, jednog istorijski bogatog naroda, neunistiva, ona se akumulirala i iskazala kroz umetnicke oblasti, u knjizevnosti, pre svega drugog".15
Prelazak sa rata oruzjem na Kulturkampf moze se pratiti i u izjavama drugih predstavnika Milosevicevog rezima, narocito posle rata na Kosovu. Varirajuci na prilicno nespretan, skoro karikaturalan nacin, ideju o vracanju kulturnoj bastini i nacionalnom duhovnom jedinstvu kao preduslovu za kasnije uspesnije ostvarenje jedinstva druge vrste, bivsi ministar kulture Srbije Zeljko Simic, posle rata na Kosovu, podsticao je srpske kulturne radnike, pisce, glumce i druge umetnike, da obilaze Srbe na Kosovu i da kulturnim radom nadoknade ono sto se oruzjem izgubilo. U stvari, prema njegovom tvrdjenju, zahvaljujuci pozrtvovanom pregalastvu pesnika i glumaca pravi rat na Kosovu tek pocinje: "Borbe koje poslenici kulture na Kosovu i Metohiji vode brojnim manifestacijama, svedoce da je boj koji se vodi za tu juznu pokrajinu tek poceo, kao i da tek predstoji ofanziva kulturnih dogadjaja koja ce medjunarodnoj javnosti i na taj nacin dokazati da je Kosmet ostao u sastavu Srbije".16
U vreme kad je bivsi ministar Simic davao ovakve ibijevske izjave i najzagrizenijim srpskim nacionalistima bilo je jasno da je Kosovo za Srbe izgubljeno. Od te cinjenice polaze oni "nacionalni radnici" koji, posle pada Milosevicevog rezima, razmisljaju o rezultatima njegove ratne politike. Na primer, predsednik UKS Slobodan Rakitic s gorcinom je opisao gubitke koje su Srbi pretrpeli u poslednjim ratovima, pri cemu, sto je karakteristicno za "rodoljubive" govore koje smo imali prilike da ovde slusamo poslednjih petnaest godina, on iskljucivo govori o gubicima teritorija, kao da su izgubljeni zivoti, beda i sramota koju su ti ratovi doneli Srbima nesto o cemu ne vredi trositi reci. "Ostali su", jada se Rakitic, "bez svojih istorijskih teritorija u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, na Kosovu i u Metohiji. Drugi narodi bivse Jugoslavije stvorili su na njenim rusevinama svoje nezavisne drzave, koje nikad u istoriji nisu imali, a Srbi su izgubili teritorije koje su im vekovima pripadale"... Zato se "Srbi s razlogom mogu smatrati najobespravljenijim narodom u Evropi". Medjutim, i Rakitic nalazi izlaz iz te situacije u prenosenju tezista rata za srpske interese na kulturni front, jer je, po njegovom misljenju, "kulturno povezivanje srpskih zemalja, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, kao i Srba u rasejanju, veoma bitno za odrzavanje nacionalne samosvesti i jedinstva, ako ne teritorijalnog, ono bar duhovnog", pri cemu "posebno knjizevnost, kao umetnost jezika, u tom povezivanju ima integrativnu funkciju". Slicno Milosevicu, Trifkovicu, Kostunici, Kusovcu, Medakovicu i drugima koji su pre njega upozoravali na velicinu uloga i docaravali dramaticnost odsudne borbe Srba za svoj kulturni, odnosno duhovni identitet, i Rakitic razotkriva podmuklu nameru njihovih neprijatelja mondijalista da ih lise kulturne posebnosti i da ih na taj nacin poniste kao posebnu naciju. "Novi mondijalisti", upozorava Rakitic, "narocito su se okomili na tradiciju i proslost Srba, s ciljem da ih promene. Obezlicavanjem kulture, osporavanjem tradicionalnih vrednosti i razaranjem temeljnih mitova stvara se kultura bez identiteta".17

Tvrdjava jezika

Nacionalna umetnost, kulturna bastina i srpska knjizevnost nude sredstva za ocuvanje nacionalnog identiteta, nacionalne energije i duhovnog jedinstva srpskog naroda. Ali, najvaznija uloga u tome pripisuje se srpskom jeziku. Ideja o jeziku kao temelju nacionalnog identiteta - koja stice novi politicki znacaj osamdesetih godina proslog veka, u vreme konsolidacije etnonacionalnih pokreta u bivsoj Jugoslaviji - dobila je u Srbiji tokom devedesetih godina, a posebno posle poraza u ratovima 1991-1995. i 1999. godine, razmere pravog kulta. U osnovi tog kulta nalazi se verovanje da je u jeziku sustina, bice naroda, da je on vezivno tkivo koje narod drzi kao celinu, temelj na kojem on gradi svoju nezavisnost i svoju drzavu, tvrdjava nacionalnog bica koja odoleva svim promenama, opasnostima i iskusenjima sa kojima se narod i njegova drzava suocavaju tokom istorije. Tu ideju sire mnogi srpski knjizevnici i jezikoslovci. Ona je, na primer, lajtmotiv clanaka o kulturi i naciji danas politicki najuticajnijeg srpskog knjizevnika Matije Beckovica. U njemu svojstvenom gnomskom, propovednickom stilu on opisuje neuporedive nacionalno-odbrambene, takoreci fortifikacijske vrednosti jezika: "U skrivnici jezika je tajna opstanka i spasa"; "Najvecu otpornost pokazuje duh, a najvecu nosivost zgazeni jezik"; "Jezik je jedino sto na Kosovu nije pokoseno, jer jezik ne gori, niti se topi, ne mogu mu nista secivo, ni olovo"; "U crnogorsku pustinju nije izbegao ceo narod nego ceo jezik, cuvar njegovog bica".18
Ova evokacija mita o postkosovskom uskrsnucu srpske nacije iz njenog neunistivog jezika sluzi tome da se ista vrsta nacionalnog spasa ponudi i danas, posle novih poraza, novih pogibija i novih progona. Milovan Danojlic, Beckovicev kolega i saborac u pesnicko-politickom ratu za odbranu srpske nacije od unutrasnjih i spoljasnjih neprijatelja, vidi u srpskoj poeziji i jeziku carobno sredstvo otpora i opstanka, neku vrstu tajnog i nevidljivog oruzja koje se uspesno moze primeniti protiv danasnjih okupatora srpskih zemalja. "U razdobljima ugrozenosti nacionalnog bica", porucuje Danojlic, "kad nas sa svih strana zapljuskuju beskucnicke varijante engleskog jezika, pesnici se vracaju jedinom blagu koje im nikakav sfor i kfor ne mogu oteti, i sto okupator, tako prisutan na nasem tlu, danas, ne moze nikad do kraja razumeti: vracaju se rodnom jeziku, svom tajnom i neotudjivom bogatstvu, svojoj madjijskoj formuli, tvrdom i vecnom osloncu".19
Politika rado ustupa svoj prostor pismima citalaca koji ustaju u zastitu srpskog jezika kao najvaznijeg elementa bezbednosti naroda i drzave i osudjuju neodgovoran odnos prema njemu. "Pitanje jezika apsolutno nije periferno pitanje", pise jedna citateljka ovog lista, "i svi oni koji su ga zanemarivali na zvanicnim mestima ucinili su neku vrstu diverzije prema svom narodu. Dok Hrvati zurno zaokruzuju pitanja svog identiteta i kroz jezik i kroz teritorije i obicaje, mi se gubimo u mnogim drugim, recimo politickim, pitanjima iako su ona po prirodi stvari prolaznog karaktera, dok je jezik temelj i vecito pitanje srpskog naroda".20
Za verodostojnost, pa samim tim i za uverljivost ideje o jeziku kao bicu nacije i bedemu drzave i njene odbrane, nije dovoljno to sto je iznose savremeni pesnici, pa makar to bio i sam Beckovic. Da bi izgledala kao istina van svake sumnje morala je ta ideja da dobije patinu starostavne mudrosti, predackog zavestanja. Zbog toga je ona pripisana mitskim ocevima-osnivacima srpske nacije i drzave, Nemanji i Savi. Krajem devedesetih godina, u beogradskoj stampi javili su se tekstovi u kojima se citiraju njima pripisane misli o jeziku, koje treba da pokazu da su jos oni vrlo dobro znali da je tajna opstanka srpskog naroda u odbrani jezika od tudjina i tudjica, i da su to znanje umeli da iznesu isto onako leporecivo i poneseno kao neki njihovi daleki potomci medju danasnjim srpskim pesnicima. Poslednjih godina u Politici se cesto citira toboznje zavestanje Stefana Nemanje o jeziku, koje je - i to tacno 13. februara 1200! - bolesni monah Simeon (Nemanjino kaludjersko ime), ostavio svome sinu Savi i svom narodu. Slava Simeona Mirotocivog, uprilicena u Patrijarsijskom dvoru SPC februara 1998. godine, dala je povod jednom novinaru ovog lista da citira to toboznje Nemanjino jezikoslovno zavestanje, jer ono "nije izgubilo na aktuelnosti". I zaista, ono sto u svom toboznjem amanetu o jeziku kazuje monah Simeon neodoljivo podseca na ono sto o toj temi danas pisu mnogi srpski pisci i lingvisti "nacionalnog pravca". "Cuvajte, cedo moje milo, jezik kao zemlju", porucuje u ovom tekstu Savi i Srbima za njihovu sudbinu zabrinuti monah Simeon. "Rec se moze izgubiti kao grad, kao zemlja, kao dusa. A sta je narod izgubi li jezik, zemlju, dusu? Ne uzimajte tudju rec u svoja usta. Uzmes li tudju rec, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveci i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatiju rec svoga jezika..."
Na ovom mestu Nemanja porucuje Srbima da, ako su sacuvali svoj jezik, ne treba da ocajavaju zbog vojnog poraza, jer taj poraz ne moze biti konacan. Ne zato sto narod zahvaljujuci ocuvanom jeziku nastavlja da zivi kao nacionalni kolektiv, nego zato sto ce u jeziku naci snagu da se s vise uspeha vrati ostvarenju svog jos nedovrsenog politickog i teritorijalnog ujedinjenja. "Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave", veli Nemanja, "ti ne ocajavaj nego gledaj i slusaj sta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se... Carevi se smenjuju, drzave propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet kad-tad vratiti svojoj jezickoj matici i svome maticnom narodu".21
Pravi autor ovog toboznjeg Nemanjinog zavestanja je publicista Mile Medic. Pored ovog o jeziku, on je napisao jos nekoliko "zavestanja Stefana Nemanje", o zemlji, krvi, grobovima i kostima, nebu i zvezdama, crkvi, vlasti, knjizi i pismu, pesmi i svirci i srpskim imenima. U njima se Nemanja pojavljuje u ulozi dalekog pretka i ucitelja Dimitrija Ljotica i nekih danasnjih pregalaca na podrucju politike "tla i krvi". Medic se potrudio da ovi njegovi knjizevni pastisi dobiju privid autenticnih istorijskih dokumenata, na primer, tako sto ih je stampao arhaicnim cirilicnim slogom uz mnogo ilustracija uzetih sa srednjovekovnih manastirskih fresaka. Uspeo je da se njegovi pastisi prime kao Nemanjine poruke srpstvu i da se nadju u programu raznih rodoljubivih priredbi u skolama, crkvama i kasarnama, ukljucujuci tu i Svetosavsku akademiju u Beogradu. O tom uspehu izvestava gospodja Medic, koja je pisac pogovora za knjigu u kojoj je njen muz objavio sva ova "Nemanjina zavestanja". "Znam da ti je bila draga ta lepa zabuna", kaze ona u ovom pogovoru napisanom u formi pisma dragom piscu i muzu. Zabuna u koju je ovaj pseudo-Nemanja doveo svoje citaoce za nju je dokaz da je rec o delu koje je "direktan nastavak nemanjicke knjizevne tradicije u savremenoj knjizevnosti, koja je odavno nepravedno i grubo prekinuta". A to treba da znaci da je spis ipak autentican, i to u jednom visem smislu: nije Nemanjin, ali je nemanjicki, sto je valjda mnogo vaznije. Jer ni Nemanja ni Mile Medic ne govore nista svoje, nista licno, nego kroz njih progovara srpski narod, pa nije ni cudno sto u tom govoru narod sebe prepoznaje, ne hajuci da li je rec o spisu iz XI ili XXI veka, da li ga je napisao Stefan ili Mile. U njemu su, kaze gospodja Medic, "mnogi savremeni citaoci nasli sebe i svoje korene, poistovecujuci i sebe, i tebe i Stefana Nemanju sa vascelim srpskim narodom".22 Mozda u strahu da se ova "lepa zabuna" ne prekine, Mile Medic je ucinio jos nesto da je poveca. U novijim izdanjima "Zavestanja jezika" navodi se i njihov toboznji izvor: "iz Hilandarske povelje". Na taj lazni izvor se pozivaju oni koji u novije vreme citiraju ovaj pastis, koji je zbog toga postao pravi falsifikat.23

Pesnici na mrtvoj strazi

Na ideji o jeziku kao temelju i poslednjem utocistu nacije zasniva se kult nacionalnog jezika, ali i kult nacionalnog jezickog stvaralastva, pre svega poezije i pesnika. Politicka i vojno-odbrambena vaznost tog kulta vidi se po tome sto se on neguje i u okviru nekih drzavnih i vojnih rituala. Takav je, na primer, ritual izvrsenja pocasne paljbe sa Kalemegdana povodom 16. juna, Dana Vojske Jugoslavije, ciji scenario predvidja i citanje patriotskih tekstova. Prema izvestaju Tanjuga, 1998. godine jedan kapetan i jedan vojnik "kazivali su legendarnu besedu majora Dragutina Gavrilovica poslednjim prezivelim braniocima Beograda 1915. godine, slovo vladike Danila iz Gorskog vijenca, odlomke iz teorijske rasprave Andrea Gavea U slavu vojske, besedu vladike Petra Petrovica Njegosa uoci boja na Martinicima 'Slobodne gore ne radjaju strasljivce' i pesmu Matije Beckovica 'Kosovo polje'".24

Pesma moze da ucestvuje u vojno-verskom ritualu pretvorena u ikonu. Tu transformaciju dozivela je "Prkosna pesma" Dobrice Erica, koju je 19. maja 1999. godine, u vreme rata na Kosovu i bombardovanja Jugoslavije, pravoslavno svestenstvo iz Bara na posebno uprilicenoj svecanosti poklonilo komandi flote Ratne mornarice Vojske Jugoslavije. Kako je javio dopisnik Politike iz Bara, "Ericevu pesmu na podlozi sa motivima pravoslavlja, uramljenu velicine metar sa pola metra, predstavnici crkvene opstine barske i ovdasnjeg arhijerejskog namesnistva doneli su u komandu flote RM JV i tamo je vec okacili na vidnom mestu".25
Medju politickim ritualima u kojima se slave nacionalno vazni pesnici poslednjih godina najveci znacaj su dobili oni u kojima su u prvom planu manje dela tih vaznih pesnika, a mnogo vise njihovi posmrtni ostaci, grobovi ili spomenici u mestima njihovog rodjenja, boravka ili smrti. Ta vrsta njihove ostavstine, za razliku od samih dela, moze se lako vezati za odredjenu teritoriju, preseljenjem sa jednog mesta na drugo, podizanjem spomenika ili nekih drugih spomenickih obelezja. Vezivanje srpskih pesnika sa nacionalnim predznakom za teritoriju ima poseban politicko-simbolicki znacaj kad je rec o teritoriji koja se smatra delom srpskog "etnickog prostora", ali nije deo maticne drzave ili je njen opstanak u maticnoj drzavi pod znakom pitanja. To je, na primer, pokazala transhumacija Ducicevih posmrtnih ostataka iz americkog grada Libertvila u Trebinje 22. oktobra 2000. godine. Pre toga, "nacionalna elita" potrudila se da smisao i znacaj Ducicevog dela i njegovih shvatanja knjizevnosti i politike grubo svede na nacionalno, oduzimajuci im, pri tom, svaku protivrecnost i suptilnost. Nekoliko dana uoci ceremonije u Trebinju Slobodan Rakitic je napisao da je "najlepse sto sadrzi srpska nacija, cime se odlikuje srpski nacionalni duh, sadrzano u Ducicevoj lirici".26
Prenos Ducicevih posmrtnih ostataka u Trebinje pripreman je nekoliko godina, ali izveden je dve nedelje posle prevrata od 5. oktobra 2000. godine. Ta okolnost podstakla je neke govornike na ceremoniji ponovnog Ducicevog pogreba da istaknu podudarnost povratka demokratije u Srbiju sa povratkom Ducica medju Srbe, odnosno da naglase, kako se izrazio jedan od tih govornika, Matija Beckovic, da su "Ducic i sloboda dosli zajedno". Znacaj te simbolicne podudarnosti nije potcenio ni novi predsednik Jugoslavije Vojislav Kostunica koji se potrudio da licno ucestvuje u ceremoniji nove Duciceve sahrane. Zapazeni su bili njegov gest celivanja kovcega s pesnikovim posmrtnim ostacima i pohvala koju je dobio od Beckovica zato sto je on, posle pola veka, ne samo "prvi narodni predstavnik koji je krsten, nego i koji se prekrstio".27
Medjutim, prenos Ducicevih zemnih ostataka u za tu namenu izgradjenu crkvu-mauzolej u Trebinju imao je pre svega znacenje simbolicnog obelezavanja i ucvrscivanja teritorije Hercegovine, koja je posle rata ostala izvan drzavnih granica Jugoslavije, kao srpskog etnickog prostora, kao "srpske zemlje". Ducic, tacnije spomenici podignuti njemu u cast posluzili su u svrhu simbolicnog markiranja srpske teritorije i tokom prethodnih godina. Zbog toga nije tacno da se cekalo "da dodje sloboda", to jest da se promeni vlast u Srbiji, pa da se i Ducic "vrati medju Srbe". Njegov "povratak" poceo je za vreme Miloseviceve vlasti i bio je deo politicke strategije koju su "nacionalni radnici" u kulturi kreirali, ukljucujuci se u ambiciozne planove bivseg rezima u pogledu podele teritorije bivse Jugoslavije.
Pred kraj rata u Bosni u Trebinju je podignut spomenik Ducicu, replika pesnikovog poprsja (rad vajara Riste Stijovica), koje je aprila 1993. godine, povodom pedesete godisnjice pesnikove smrti, postavljeno na Kalemegdanu. Tom poprsju 1996. godine pridruzila se u Trebinju Duciceva velika bronzana figura koju je izradila vajarka Drinka Radovanovic. I taj bronzani spomenik dobio je repliku, ali ona je 1997. godine postavljena u Somboru. Govoreci o ovom rasporedjivanju Ducicevih spomenika po granicnim tackama srpskog etnickog prostora knjizevnik Dragomir Brajkovic izneo je misljenje da je i pesnikovo delo u tesnoj vezi sa tim prostorom i da je stvoreno da bi posluzilo njegovom simbolicnom cementiranju. "Ducic je svojim pesnickim delom", kaze Brajkovic, "od Jadranskih soneta preko pesama iz Crnogorskog primorja, Carskih soneta i dubrovackih slika pokrio i prozeo ukupan srpski duhovni prostor, bas kao sto su obelezja, njemu u spomen podignuta, premrezila ga i trajno povezala. Dva spomenika, jedan podignut u Trebinju, a drugi u Somboru, simbolicno povezuju najseverniji i najjuzniji srpski grad harizmom Ducicevom".28
Kad opisuje ovo simbolicno povezivanje srpskog prostora putem Ducicevih spomenika Brajkovic u stvari ponavlja ono sto je o tome napisao pesnik Rajko Petrov Nogo, koji za operaciju kojom je Ducic pretvoren u simbolicnog cuvara srpskih teritorija in spe priznanje odaje Matiji Beckovicu, jer je on "otkrio u Somboru, gdje se pjesnik skolovao, repliku one Drinkine figure iz Trebinja, i tako povezao srpski sjever i jug". Nogo, medjutim, u ulozi medjasa srpskog etnickog prostora vidi i druge pesnike, i druge spomenike, pri cemu, nema sumnje, daje prednost nadgrobnim spomenicima. Reklo bi se da oni, u njegovim ocima, na pouzdaniji, na takoreci dublji nacin markiraju etnicku teritoriju od obicnih spomenika, pod kojima nema groba, nema posmrtnih ostataka pesnikovih, pa tako ni cudesne snage koja se njima pripisuje. Transhumacijom Ducica iz Amerike u Trebinje (prilikom koje je s posebnim naglaskom isticano da je njegovo balsamovano telo izuzetno dobro ocuvano), njegova simbolicka moc, koju su do tada cuvali njegovi "prazni" spomenici, bitno je porasla, i sada se moze meriti sa tom vrstom moci koju ima jos samo nekoliko drugih velikana srpske knjizevnosti ciji posmrtni ostaci pocivaju u spomenicima-grobovima. Ti spomenici najviseg reda, najvece moci, isticu se i po tome sto su van groblja, na nekom uzvisenju, ako ne i na planinskom vrhu. Posle Duciceve transhumacije, uz dva ranije postavljena glavna markera srpske etnicke teritorije, Nogo moze da postavi i treci: "Neka kao zizak svjetlucaju u ovoj tmini: Branko na Strazilovu, Njegos na Lovcenu, Ducic na Crkvini".29
Ducic i njegovo balsamovano telo kao pogodni simbolicni markeri "srpskog juga" imali su konkurenciju u Aleksi Santicu i njegovim posmrtnim ostacima. Prema svedocenju knjizevnika iz Nevesinja Nedja Sipovca, za hercegovacke Srbe upravo se "Santic pojavljuje kao medjas jedinstvenog srpskog duhovnog prostora, njegov integrativni, magnetski reprezent", sto je potvrdjeno i tokom minulog rata, jer je "Santic medju nasim borcima i u narodu bio daleko prisutniji nego bilo koji drugi pjesnik, ukljucujuci i njegovog mostarskog sabrata Trebinjca Jovana Ducica". "Zato sam", veli Sipovac, "i licno, a i sa kolegama i prijateljima, pokusavao da u toku oruzanih sukoba 'prenesemo' Santica na mostarsko-nevesinjsko ratiste, sto nam nisu dozvolile ratne operacije, pa smo to ucinili prije tri godine, ovdje u Nevesinju". Medjutim, Santic je, ipak, ostao u drugom planu. Sipovac se divi mauzoleju u Trebinju, ali ipak ne propusta da kaze da je Ducic najvise zahvaljujuci tom "zadnjem pocivalistu neizrecive lepote... neocekivano postao slavan". Santicu nije pomoglo ni to sto iz Nevesinja "poticu Santici kao loza i sadasnji predsjednik Kostunica, koji je o nasem pjesniku prije nekoliko godina pisao u casopisu Hriscanska misao".30
Pored mrtvih velikana, ciji su spomenici i grobovi postavljeni da strazare na granicama srpske zemlje, ulogu cuvara srpskog etnickog prostora imaju i savremeni pesnici, njihovi potomci. I njihova pesma je u neposrednoj vezi sa srpskim etnickim teritorijama, sa njihovom integracijom u jedinstveni kulturni i, ako je ikako mogucno, drzavni prostor. Prema Nogovom svedocenju, srpski pesnici se vec nekoliko godina okupljaju u Trebinju na manifestaciji pod naslovom Duciceve veceri poezije, da bi demonstrirali prostorni opseg i jedinstvo srpske poezije i kulture, koji daleko nadmasuju politicko i drzavno jedinstvo srpskog naroda. "I stizali su", pise Nogo, "Ducicu u pohode - na Duciceve veceri poezije - mnogi Ducicevi pjesnicki potomci, sve cekajuci Ducicev povratak, ne bi li nekako u gorski vijenac uvezali i Lovcen i Leotar i Avalu i Strazilovo i Ozren i Romaniju i Dinaru i Saru". Nogo odaje priznanje mnogim rodoljubivim pesnicima, ucesnicima ovih manifestacija, zahvaljujuci kojima i danas postoji "jedinstveni srpski pesnicki arhipelag", simbol jedinstva srpskog prostora, ali na kraju ne moze a da ne postavi, nema sumnje, glavno pitanje, pitanje politickog i drzavnog jedinstva Srba, kojem, po njegovom misljenju, sav rad srpske poezije oduvek sluzi: "Hoce li, i kada, jedinstveni duhovni i kulturni prostor, nakon ovolikih nesreca, postati jednom i jedinstvena drzava?"31

Uloga srpske kulture u sukobu civilizacija

Stratezi i propagatori srpskog Kulturkampfa, rata za ocuvanje srpske kulture, a time i borbenih potencijala srpske nacije, rado taj rat posmatraju u kontekstu evropske i svetske geopolitike. Oni pokazuju veliko interesovanje za neke varijante teorije o svetu kao pozornici sukoba kultura ili sudara civilizacija, a neki od njih se pozivaju i na najpoznatijeg autora te teorije Samjuela Hantingtona. O vaznosti koju su nacionalni radnici, posebno oni medju istoricarima, pridali novim teorijama o sukobu civilizacija svedoci podatak da je Istorijski institut SANU decembra 1997. godine organizovao u Beogradu medjunarodni naucni skup pod naslovom "Susret ili sukob civilizacija na Balkanu".32
Kad se u skladu sa teorijom sukoba kultura, antagonizmi, konflikti i ratovi posmatraju kao posledica dubokih, nesvodljivih, nepremostivih razlika medju kulturama, onda i ratovi s kraja proslog veka u kojima su Srbi ucestvovali dobijaju jednu novu, planetarnu dimenziju. To vise nisu ratovi bivsih jugoslovenskih republika i njihovih nacionalnih elita za podelu teritorije bivse zajednicke drzave, koji se tesko uklapaju u savremene politicke i ekonomske procese na evropskom tlu, nego samo rasplamsavanje jednog novog zarista globalnog sudara civilizacija, koji preti da se pretvori u pravu katastrofu. Oni koji su tako interpretirali rat u Bosni nasli su potvrdu u cesto citiranom Hantingtonovom misljenju da je rat u Bosni 1991-1995. bio "krvava epizoda u stalnom sukobu civilizacija".33 Medjutim, za razliku od Hantingtona koji, i kad opisuje "krvave granice islama", ipak o islamu i drugim neevropskim civilizacijama ne govori sa prezirom i nipodastavanjem, njegovi sledbenici medju srpskim nacionalistima nekima od njih, a posebno islamskoj civilizaciji, odricu status civilizacije i svode ih na varvarstvo. Kako primecuje Mirko Djordjevic, "Hantington stvari ne uproscava, barem ne onoliko i onako kako to cine njegovi losi ucenici kod nas; oni, uglavnom, od ucitelja razumeju samo osnovnu shemu, nju jos vise simplifikuju i primene na nase prilike, pa se - po pravilu dobija karikatura i onoga sto je kao teorija lose".34 Zbog toga njihove varijacije teme sukoba civilizacija cesto prekoracuju okvir te teme i pretvaraju se u alarmantan opis sukoba civilizacije i varvarstva. Pri tom se Srbima dodeljuje herojska uloga zastitnika evropskih i hriscanskih vrednosti, koje na kraju XX veka ugrozava nova ofanziva islama, nova azijatska najezda na evropsko tlo. Tako se borbi za srpsku nacionalnu teritoriju po meri srpskog etnickog i kulturnog prostora pridaje smisao odbrane evropskog prostora kao prostora rezervisanog za hriscansku civilizaciju.
Napad islamskih terorista na Njujork 11. septembra 2001. godine dao je povoda ovdasnjim toboznjim braniteljima civilizacije na planetarnom planu da jos jednom podsete Evropljane i Amerikance na stare i nove zasluge Srba u ratu protiv istocnjackog varvarstva i da ih jos jedanput prekore zbog neuvazavanja tih zasluga, zbog pogresne procene sopstvenog interesa, zbog gluposti koju je zajednicki neprijatelj umeo da iskoristi i kazni. Na primer, po misljenju Djordja Kadijevica, "dim na Menhetnu... potvrdjuje kontinuitet globalnog 'sudara svetova', sukoba Istoka i Zapada, azijatizma i evropejstva". On izdvaja tri, po njegovom misljenju, najvaznija nasrtaja Azije na Evropu, od kojih je prvi spaljivanje Aleksandrijske biblioteke 640. godine, drugi osvajanje Carigrada 1453. godine i treci "povratak azijske hidre na evropsko tlo" tokom nedavnih ratova u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji. U sva tri slucaja, kaze Kadijevic, na evropsku civilizaciju su se ustremljivale "iste azijske horde", a u poslednja dva slucaja uspesima tih hordi "kumovao je latinski Zapad, zluradim uskracivanjem pomoci".35
Motiv neprepoznavanja pravog saveznika u ratu civilizacije i varvarstva - odnosno motiv podmuklog uskracivanja pomoci Srbima koji se nalaze na prvoj liniji fronta u tom ratu - nalazi se u sredistu prikaza jednog unutarcivilizacijskog sukoba, dramaticnog bar koliko i slika toboznjeg sudara civilizacije i varvarstva. U tom unutarcivilizacijskom sukobu vodi se rat izmedju autenticnih vrednosti evropske kulture, koje se navodno jos mogu naci na svom izvornom, balkanskom tlu, i lazne, od pravog evropskog duha otudjene kulture evropskog Zapada. Pri tom, autenticnu, to jest evropsku civilizaciju ne ugrozavaju toliko spoljasnji neprijatelji, koliko neka vrsta evropskog samootudjenja, samozaborava. Snagu da istraju u toj borbi Srbima daje njihova nacionalna kultura, od koje su oni stvorili neosvojivu tvrdjavu svog identiteta, u koju se oni povlace u slucaju vojnih poraza, iz koje krecu u nove ratove za teritorije. Nasuprot njima, narodi Zapada potcenili su odbrambeni znacaj svojih nacionalnih hriscanskih kultura, dozvolili su da se one degenerisu, zbog cega su danas ti narodi bez prave odbrane od tudjina. "Jedna od najvecih slabosti zapadne civilizacije je njena degeneracija izazvana jacanjem zajednica tudje civilizacije", kaze Milorad Ekmecic.36
Tu degeneraciju zapadne, a posebno evropske civilizacije, podrobno opisuje Cedomir Popov. "Varvarizovane tekovine njene vlastite civilizacije", kaze on, "preplavljuju je, guse, unistavaju joj svest i savest, um i emocije. Porobljavaju je kulturno, politicki i ekonomski, uzimaju joj dusu, a vracaju joj hleb sa puterom, zasecerenim opijumom, slatke a razorne poroke i gubljenje pamcenja..." Ovaj dramaticni opis propasti evropskog duha, u kojem se neocekivano nasao i hleb sa puterom, sluzi tome da bi se sto bolje istakle civilizacijske zasluge Milosevica i srpskih nacionalista, koji se, naravno, ovde kratko zovu "Srbija", odnosno da bi se opravdao rat koji oni - u prolece 1999. godine, u vreme kad Cedomir Popov pise navedene redove - vode protiv "degenerisanog" Zapada. Opis se zavrsava docaravanjem katastrofe koja bi usledila ukoliko bi "Srbija" taj rat izgubila. "Eto", zakljucuje Popov, "tome se suprotstavlja i za to se danas zrtvuje Srbija, razume se braneci pre svega sebe, svoje ljude, svoju drzavu, svoju naciju. Ako u toj borbi uspe da nadje podrsku u svetu, evropskom prvenstveno, dace snazan podstrek i drugima koji ljube slobodu i humanizam u svetu. Ako podlegne, ugrozice coveka. I eto zasto njena borba ima univerzalnu vrednost... I eto zasto njen poraz moze da oznaci pocetak stvaranja univerzalne imperije ropstva".37 Na slican nacin, dok su bombe NATO-a padale na Beograd i druga mesta u Jugoslaviji, razmisljao je i filozof Mihajlo Markovic. Po njegovom misljenju, cilj tog bombardovanja zapravo je bio unistenje duha srpskog naroda, a posledice eventualnog ostvarenja tog cilja bile bi katastrofalne po celo covecanstvo. "Kad bi NATO", upozoravao je tom prilikom Markovic, "uspeo da unisti velicanstveni duh srpskog naroda, posledice bi bile stravicne... Covecanstvo bi se vratilo u stanje gore od prvobitne anarhije koju su opisivali Hobs, Lok i Ruso".38
Poslednji ratovi na Balkanu podstakli su i filozofa Mihajla Djurica da sa velikom zabrinutoscu razmislja o sudbini covecanstva i evropske civilizacije. Po njegovom misljenju, Srbi su u tim ratovima bili zrtva Evrope, one koja se odvojila od svojih korena, od svog autenticnog duha. "Ne treba da budemo zabrinuti", kaze Djuric, "samo zato sto smo kao narod do krajnosti ugrozeni u svome opstanku na svojoj zemlji. Ceo svet je ugrozen i nase je stradanje samo jedan primer, mozda najbolniji i najdrasticniji primer nihilisticke sustine savremenoga sveta. Najdublje nas pogadja nasa sudbina, ta strasna nesreca koje smo dopali, ali ne smemo zaboraviti da je ceo svet u nevolji".39
Ali, svet, ili bar Evropa, nisu u sasvim bezizlaznoj situaciji i nas filozof pokazuje na kojoj strani je spas. "Nasa evropska buducnost", kaze on, "moze biti samo stvaralacki preoblikovana i iznova prisvojena grcka proslost". Ova preporuka koju Djuric daje Evropi, pozivajuci je, posle toliko drugih filozofa i mislilaca druge vrste, da svoju buducnost gradi nadahnjujuci se svojim antickim izvorima, ne bi za nas ovde bila interesantna da je Djuric ne ukljucuje u scenario srpskog Kulturkampfa. Jer, po njegovom misljenju, dragocene ostatke ocuvane grcke proslosti Evropa bi mogla da nadje i u srpskoj kulturi, koja je bastinik i cuvar te proslosti. Ako bi se Evropa okrenula grckoj proslosti, onda "u tom okviru i pod tim znamenjem moze povratiti stari sjaj i dobiti novo jarko osvetljenje i nase samosvojno srpsko nasledje, pogotovo dragoceno kosovsko zavestanje nase velike mitske proslosti, koje je u najvecoj mogucnoj meri nadahnuto primerom grckog epskog pesnistva i grcke tragedije". Nazalost, od toga za sada nece biti nista, tu mogucnost da se vrati sebi, pa tako i priliku da sebe prepozna u srpskom kulturnom nasledju, Evropa je nedavno, za vreme poslednjih ratova na Balkanu, ponovo propustila. Sto je najgore, ona je u tim ratovima, a posebno u ratu na Kosovu, ucestvovala u razaranju spomenika srpske kulture, srpskog nasledja. To nasledje je, upozorava Djuric, "tokom nedavno neobjavljenog NATO rata protiv srpskog naroda i srpske zemlje bilo glavna meta zlocinackog razaranja i unistavanja. Tim sumanutim cinom je danasnja Evropa sama sebi zadala smrtonosni udarac".40

Ka interkulturnoj komunikaciji

Uporedo sa promovisanjem nacionalistickog modela kulture, u kojem se - kao sto prethodne stranice pokazuju - kultura svodi na sredstvo odbrane nacije i njene teritorije od unutrasnjih i spoljasnjih neprijatelja, u postkomunistickoj Srbiji javlja se i kritika tog modela. Objavljen je veliki broj clanaka, ogleda i studija koji u celini ili jednim delom govore o nacionalistickoj manipulaciji kulturom, kulturnom bastinom, tradicionalnom kulturom, umetnoscu, jezikom i knjizevnoscu. Ovi radovi svedoce o uverenju njihovih autora - kao i aktivista takozvanih "gradjanskih" stranaka i institucija civilnog drustva, koji se javljaju kao organizatori rasprava o kulturi i politici ili izdavaci saopstenja sa tih skupova - da zalaganje za politicke promene koje ce Srbiju dovesti medju demokratske, miroljubive i prosperitetne zemlje, zahteva i obracun sa nacionalistickim shvatanjem kulture.
Kriticari nacionalizma u kulturi, okupljeni oko nekih nevladinih organizacija (medju kojima su najstarije Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Fond za humanitarno pravo, Beogradski odbor za ljudska prava, Helsinski odbor gradjana i Centar za zenske studije) i oko nezavisnih radio-stanica, listova i casopisa (Radio B92, Danas, Vreme, Republika,41 Helsinska povelja, Rec, Mostovi, ProFemina), podvrgavaju kritici pojedine aspekte nacionalisticke manipulacije kulturom. Na primer, tema pilot broja casopisa Dijalog, koji je 1995. godine pokrenuo Demokratski centar, bila je "Kultura kao samoodbrana drustva i licnosti", a objavljeni prilozi o toj temi bili su saopstenja sa istoimenog skupa odrzanog te godine u Beogradu. "Iako je prva napadnuta u narastanju krize", stoji u redakcijskoj najavi ovog temata, "kultura se pokazuje i kao prva znacajna odbrana od propadanja". Tu ideju razvija u uvodnom izlaganju Dragoljub Micunovic, iznoseci uverenje da "otpor nametanju retrogradnih politickih obrazaca moze najuspesnije doci iz kulture, jer je ona upucena na slobodu, uzajamnost, toleranciju i napredovanje ljudskog roda". Interesantno je da i Micunovic vidi u kulturi utociste koje zajednica nalazi u trenucima kada je ugrozena, ali, za razliku od nacionalistickog govora o kulturi - poslednjem osloncu, poslednjoj tvrdjavi nacije, on nudi jedan kosmopolitski, univerzalisticki model kulture kao oslonca ljudskosti. "Kada se ljudska zajednica ugrozi", kaze Micunovic, "ona u kulturi i kroz kulturu nastoji da se odrzi i napreduje".42
Kriticari nacionalizma dovode u pitanje neke koncepte kulture koji sluze teorijskom utemeljenju i legitimisanju njene nacionalisticke manipulacije. Njihovu paznju privlaci, izmedju ostalog, i koncept nacionalnog kulturnog identiteta koji se obicno naziva statickim, supstancijalistickim ili primordijalistickim, koncept koji nacionalnu kulturu odredjuje kao izraz autonomnog duha ili karaktera nacionalne zajednice. Kritika je istakla da ne postoje samonikli, autohtoni, iz specificnosti tla ili jezika proistekli kulturni identiteti, nego samo oni koji se konstruisu u komunikaciji sa drugima, koji su plod te komunikacije. Argumente ove kritike izneo je, izmedju ostalih, i sociolog Branimir Stojkovic. "Izvesno je", kaze on, "da je odnos prema drugome konstitutivni element identiteta i da se tek u odnosu na drugoga/druge moze doci do svesti o sebi".43
Ova kritika shvatanja kulturnog identiteta kao autonomne i autohtone pojave, pored toga sto ima opsti teorijski znacaj, vazna je i zato sto od tog shvatanja polaze nacionalisti da bi kulturne dodire, kulturne uticaje i prozimanje kultura protumacili kao ugrozavanje nacionalnog identiteta, a time i kao opasnost za nezavisnost nacionalne drzave. Nasuprot tome, uvazavanje i isticanje relacionistickog aspekta kulturnog identiteta kao njegove konstitutivne dimenzije, omogucava da se kultura pacifikuje, da se granice medju kulturama ne posmatraju kao linije fatalnih sukoba medju nacijama, a kulturni stvaraoci kao borci u rovovima iskopanim na tim linijama. Uvidjanje da je prava opasnost koja preti jednoj kulturi njena izolacija, a ne njeno otvaranje, moze da bude sasvim dobra polazna osnova za novu kulturnu politiku u Srbiji. Ta politika ne mora nuzno da izidje iz okvira koji predstavlja nacionalna drzava, ali, u svakom slucaju, mora da uvazi neke zahteve moderne nacije. To misljenje, pozivajuci se na nemackog filozofa Jirgena Habermasa, zastupa politikolog Dusan Pavlovic. On kaze da "jedna moderna nacija ne moze svoj identitet nalaziti iskljucivo u etnicko-kulturnom zajednistvu, jer je to jedan pred-politicki koncept. Moderna nacija svoj identitet mora da pronadje u jednoj demokratskoj, teritorijalnoj i drzavno-pravnoj organizaciji".44
Kritika nacionalistickog modela kulture u Srbiji trudi se, takodje, da pokaze slabosti shvatanja kulture kao u nacionalnim okvirima homogenog, u sebe zatvorenog i drugim kulturama suprotstavljenog sveta vrednosti. Takav nacionalno-monisticki pristup kulturi povlaci za sobom netolerantan odnos prema kulturnoj raznolikosti na nacionalnoj teritoriji i izbegavanje dodira sa susednim kulturama, a cesto i strah od njih. Prema misljenju antropologa Zagorke Golubovic, nacionalisticki monizam u shvatanju kulture ucvrscuje se u Srbiji krajem osamdesetih godina proslog veka. "Umesto orijentacije na razvoj pluralisticke kulture", kaze ona, "koja je otvorena kako u unutrasnjim tako i u spoljasnjim komunikacijama, doslo je do zatvaranja u nacionalne okvire i do izolacije nacionalnih kultura. Tako je stvoren kvazipluralizam, koji se manifestovao samo u odnosu na druge nacionalne kulture, dok se unutar jedne nacije vrsi homogenizacija na bazi nacionalizma kao jedino ispravne zvanicne ideologije". Zagorka Golubovic je upozorila na to da na ovaj nacin kultura zadrzava "prevashodno represivnu funkciju" koju je imala i za vreme komunizma, s tim sto je ona sada postala sredstvo "nacionalisticke indoktrinacije, koja zigose svako autonomno misljenje i delanje ako nije u sluzbi slepog potcinjavanja nacionalnoj ideologiji".45
Nacionalisticki monizam u pristupu kulturi u najvecem je raskoraku sa stvarnoscu kulture u modernim gradovima. O tome su u Srbiji najvise pisali arhitekta Bogdan Bogdanovic i sociolog Sreten Vujovic. Po Vujovicevom misljenju, moderni gradovi, kao mesto "iskustva razlike" izazivaju podozrenje kod "protagonista rigidnog modela drzave - etnicke nacije". "Osobenost pluralizma, razlicitosti", pise Vujovic, "jeste ono po cemu se moderni grad izdvaja od drugih formi institucionalizacije politicke zajednice, koja je uvek u znaku dominantnog cinioca (drzava, nacija) i kao takva generatorka iskljucivosti".46 Za nase razmisljanje o odnosu kulture, nacije i teritorije ova kriticka analiza je vazna jer skrece paznju na teskoce s kojima se suocava koncepcija kulture kao nacionalno homogenog prostora - odnosno na koju nailaze oni koji nastoje da taj prostor simbolicno obeleze i ograde - kad se granice tog prostora traze u gradu. Nazalost, graditelji nacionalnih prostora kulture s tim teskocama ponekad izlaze na kraj. Primer gradova kakvi su Foca, Srebrenica, Vukovar, Knin, Pec i mnogi drugi nekad visenacionalni i multikulturni gradovi u bivsoj Jugoslaviji, iz kojih su prognani delovi njihovog stanovnistva, kao i primer razaranja koja su pretrpeli danas podeljeni gradovi Mostar i Sarajevo, pokazuju pravu cenu koju urbane sredine imaju da plate da bi nacionalni kulturni prostor koincidirao sa drzavnom teritorijom. Kao sto je primetio Ernst Gelner, nacionalizam ponekad pribegava "razmeni i proterivanju stanovnista, manje ili vise prisilnoj asimilaciji, te ponekad i likvidaciji, da bi se postigao onaj blizak odnos izmedju drzave i kulture koji tvori sustinu nacionalizma".47
Nacionalno-monistickom pristupu suprotstavljene su razne koncepcije kulturnog pluralizma. U prvo vreme se medju tim koncepcijama nije pravila neka veca razlika. Medjutim, sredinom devedesetih godina, pod uticajem teorijske i politicke rasprave o kulturnoj raznolikosti, o kulturnim pravima i kulturnoj politici u demokratskim zemljama, u kritickim pristupima nacionalizmu u Srbiji i u projektovanju mogucnih alternativa ustalilo se razlikovanje multikulturalizma kao koncepcije kulture koja, pre svega, trazi priznavanje razlicitih kultura na jednom prostoru i njihovog prava, odnosno njihove obaveze na miran suzivot, od interkulturalizma, koncepcije kulture koja naglasak stavlja na saradnju, na prozimanje razlicitih kultura. Sigurno najveci doprinos afirmisanju interkulturalizma u Srbiji dala je serija medjunarodnih naucnih skupova o toj temi, odrzanih u Beogradu izmedju 1994. i 1998. godine, i pet knjiga saopstenja sa tih skupova, koje je uredio i objavio njihov organizator sociolog Bozidar Jaksic.48 Pored doprinosa teorijskom osvetljavanju problema kulturne raznolikosti u nacionalnim i medjunarodnim okvirima, ovi skupovi su - s obzirom na etnicki, nacionalni, verski i polni sastav njihovih ucesnika - bili i neka vrsta praktikovanja interkulturalizma.
Kritika nacionalistickog modela kulture u Srbiji obuhvata i kritiku multikulturalizma. Uvidja se da u tom konceptu kulture ostaje na snazi ideja da su kulture u sustini apriorni, autohtoni i zatvoreni sistemi vrednosti, kojima samo treba pomoci da jedni druge medjusobno priznaju i tolerisu, radi svetskog mira i stabilnosti. U tako shvacenom "sazivotu" razlicitih kultura odnosi medju njima svode se na takozvanu "kulturnu saradnju" u kojoj se uctivo i dobronamerno razmenjuju kulturna dobra, cije stvaranje tece ne samo nezavisno od te saradnje, nego i zasticeno od njenog u sustini nepozeljnog uticaja. Jednom reci, kriticari koncepta multikulturalizma primecuju da on ne dovodi u pitanje nacionalisticki model kulture. Stavise, koncept multikulturalizma moze da pomogne nacionalizmu da u svoju strategiju ukljuci deklarativno uvazavanje drugosti i drugog, drugih kultura. S obzirom na to da nacionalizam nastoji da nacionalni identitet uspostavi kao cist tip i da ga veze za jedan prostor, na kojem je taj kulturni tip dominantan - s mogucnoscu da tolerise manjinske kulture, ukoliko ga one ne ugrozavaju - njemu manje smetaju drugi, a mnogo vise slicni, nepodnosljivo slicni, oni koji uvode zbrku u nacionalisticki poredak stvari, koji se ne daju razgraniciti.
Zbog toga nacionalisti teze tome da od raznolikih nijansi i varijanti jednog kulturnog obrasca prave radikalno razdvojene kulture, da, na primer, od zajednicke kulturne bastine Srba, Hrvata i Muslimana prave posebne sisteme nacionalnih kultura, sa posebnim jezicima, posebnim kulturnim tradicijama i posebnim drustvenim i kulturnim istorijama. Kako primecuje Branimir Stojkovic, za razliku od teorije o Balkanu kao popristu sukoba razlicitih civilizacija, koja deluje neuverljivo, mnogo bolje je zasnovana teorija "koja sukobe izvodi iz 'narcizma malih razlika', odnosno pokusaja distinktivnog utemeljenja vlastitog etnickog porekla. Tu i doslovce dolazi do 'izumevanja tradicije' i njenog dizajniranja sa svrhom sto boljeg razlikovanja od susednih naroda".49 Naravno, ova nacionalisticka proizvodnja razlika, s ciljem da se uspostave jasne granice medju nacionalnim kulturama, u suprotnosti je sa strategijom koju nacionalizam primenjuje unutar zamisljenih granica sopstvene nacionalne kulture. Tu se primenjuje postupak homogenizacije, kojim se smanjuju i, u krajnjoj liniji, potiru razlike koje se javljaju u kulturi raznih socijalnih, etnickih ili verskih grupa koje ulaze u sastav jedne nacije.
Kritici sa stanovista interkulturalizma cesto se podvrgavaju nacionalisticke manipulacije tradicionalnom narodnom kulturom, nacionalnim mitovima, knjizevnoscu i jezikom. Osvetljena je uloga pozivanja na narodnu kulturu u oblikovanju novog populizma koji se javlja krajem osamdesetih godina.50 U nekim radovima objasnjena je uloga pojedinih kulturnih institucija - kao sto su SANU i UKS - u redukovanju kulture, a posebno knjizevnosti i umetnosti, na sredstvo nacionalne homogenizacije i propagande nasilnog resavanja politicke krize u bivsoj zajednickoj zemlji.51 Savremena popularna kultura i njena politicka upotreba bile su predmet vise kritickih analiza.52 Posebnu paznju privukla je manipulacija jezikom. Pored opisa oblika i strategije te manipulacije, o cemu je kod nas najvise pisao Ranko Bugarski,53 bilo je i pokusaja da se predlozi model "jezika mira".54
Ovoj kritici zajednicko je nastojanje da se kultura oslobodi toboze prirodne sraslosti sa nacijom, a preko nacije sa drzavom i njenom teritorijom. Istice se, s jedne strane, vrednost kulture kao izraza individualne slobode i, s druge strane, njena vrednost kao svedocanstva u prilog univerzalne ljudskosti. To znaci da se prostor kulture ne posmatra kao mreza spomenika, nota, biblioteka, slika koje svedoce o vladavini jedinstvenog, samoniklog nacionalnog duha na odredjenoj teritoriji, nego kao prostor komunikacije, dijaloga, susreta, i to prostor na kojem se ne razmenjuju gotova, pre toga nastala kulturna dobra, nego gde se ona stvaraju. Kao sto je nacionalizmu potrebna slika kulture kao izolovanog, autohtonog prostora da bi se toboze radi zastite nacije i u njeno ime borio za to da od prostora kulture napravi teritoriju nacionalne drzave, tako je demokratskom drustvu potrebna slika kulture kao prostora licne slobode i ljudskog zajednistva. Zato se u kritici nacionalistickog modela kulture u Srbiji istice potreba da se kultura individualizuje, denacionalizuje, demilitarizuje, a sve se to svodi na jednu potrebu, na potrebu da se kultura humanizuje.
Medjutim, uprkos pokusajima - od kojih su ovde samo neki, primera radi, pomenuti - da se izgradi i afirmise jedno kriticko shvatanje kulture, koje u prvi plan istice interkulturnu komunikaciju, ne bi se moglo reci da je danas u Srbiji nacionalisticki model kulture, u kojem je kultura svedena na oruzje borbe za nacionalni interes, a taj interes sveden na prosirenje drzavne teritorije, ozbiljno doveden u pitanje. Taj model kulture i danas dominira ovdasnjom javnom scenom. Sigurno ima vise razloga sto je to tako. Neka ovde bude pomenut samo jedan. To je interes srpske nacionalisticke elite da i posle pada Milosevicevog rezima sacuva pozicije koje je zadobila i ucvrstila tokom poslednjih petnaestak godina. Da bi to mogla, za nju je vazno da ostane na snazi ideja ili, tacnije, prica koja kulturi daje smisao i znacaj odbrane nacije i drzave od spoljnjih i unutrasnjih neprijatelja, a kulturnim radnicima, posebno takozvanim knjizevnim intelektualcima, dodeljuje ulogu komandanata kulturnih snaga zaduzenih za tu odbranu. Nacionalisticka elita ne zna sta bi sa svetom, ako vec ne treba da se sa njim bije, da se od njega brani. Ona svako otvaranje, svako opstenje sa drugim kulturama dozivljava ili kao opasno slabljenje "budnosti" ili kao naivno verovanje da nas drugi razumeju i uvazavaju, i sa vidljivim olaksanjem prihvata sve ideje o nespojivosti, o nesamerljivosti nacionalnih kultura, pa samim tim o bespredmetnosti ili cak stetnosti svakog medjukulturnog komuniciranja.

Autor je doktor etnologije

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

3 Politika, 3. oktobar 2000.
2 Srdja Trifkovic, "Kraj zapadne kulture", Politika, 9. jun 2001.
3 Politika 3. januar 2001.
4 Politika, 5. decembar 2000.
5 Milorad Ekmecic, "O jedinstvu srpskog naroda danas", u: Srpsko pitanje danas, Drugi kongres srpskih intelektualaca, Beograd, 22-23. april 1994, Beograd 1995, str. 36.
6 Vasilije Krestic, "O integraciji i dezintegraciji srpskog naroda", u: Srpsko pitanje danas, str. 49.
7 Radomir Smiljanic, "Ne moze nam se zabraniti ono sto drugi imaju", u: Srpsko pitanje danas, str. 206.
8 U: Jovan Janjic, "Tanke niti", NIN, 27. avgust 1998.
9 Institut za geopoliticke studije, Beograd 1997.
10 Geopoliticka stvarnost Srba, str. 467.
11 Isto, str. 465.
12 Isto, str. 467.
13 Politika, 25. februar 1998.
14 Politika, 5. avgust 1999.
15 Politika, 18. januar 1998. Svodjenje knjizevnosti na ulogu nacionalnog organa koji sluzi izivljavanju nacionalne energije namenjene drugim organima nacije, koji su zbog istorijskih okolnosti zakrzljali, zasniva se na ideji da kulture nema izvan horizonta nacije. Ta ideja je, sudeci prema svedocenju Igora Markovica, urednika Arkzina, bliska i hrvatskoj intelektualnoj eliti, koju Markovic zbog toga naziva "intelektualcima mandarinskog tipa". U Hrvatskoj, pise on, "prihvaceno polje kulture, iskljucivo je polje nacionalne kulture... A upravo samozvana intelektualna elita sebe je proglasila 'cuvarima proslosti' i tumacima hrvatskog nacionalnog identiteta", i tako sebe ucinila "mandarinskim cuvarem esencije nacionalnog identiteta" (Igor Markovic, "Bespuca mandarinske kulture", u: Bozidar Jaksic (ur.), Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija, Beograd 1998, str. 73).
16 Politika, 14. novembar 1999.
17 Slobodan Rakitic, "Pozdravna rec na otvaranju Corovicevih susreta pisaca u Bileci 21. septembra 2001", Knjizevne novine, 1-15. novembar 2001.
18 Matija Beckovic, Sluzba, str. 49, 76, 132.
19 Milovan Danojlic, "O Semolj gori Mira Vuksanovica", Knjizevne novine, 15-30. novembar 2001.
20 Dr Ivanka Krasojevic-Kostic, Politika, rubrika "Medju nama", 16. mart 1998.
21 M. Kuburovic, "Zavestanje o jeziku monaha Simeona", Politika, 27. februar 1998.
22 Mile Medic, Zavjeztanja Stefana Nemanje, III izdanje, "Filip Visnjic", Beograd 2001, str. 119-121.
23 Na primer, Z. Radosavljevic, "Najezda stranih reci", Politika, 25. jul 2000, i Dobrica Eric, "Zavestanje Stefana Nemanje", Politika, 27. januar 2000. Zanimljivo je da je D. Eric urednik Mediceve knjige u kojoj se nalazi ovaj falsifikat i glavni urednik izdavacke kuce koja je objavila Medicevu knjigu s tim falsifikatom (Mile Medic, Najezda stranih reci na srpski jezik, Nolit, 2000). Najnoviji primer pozivanja na ovo "zavestanje" nalazi se u "Apelu za ocuvanje jezika", koji je, preko Politike od 1. februara 2002, javnosti uputio Miroslav K. Krstic, clan Sekcije za odbranu i cistotu srpskog jezika, osnovane, kako nas autor apela obavestava, "o Vidovdanu 1994. u Biblioteci grada Beograda". U ime Sekcije, on trazi "razumevanje i podrsku, na sta nas upucuje amanet o cuvanju jezika Stefana Nemanje, koji je uputio sinu Rastku, ali i svima nama (Jezik je, cedo moje, tvrdji od svakog bedema)".
24 Politika, 16. jun 1998.
25 Politika, 20. maj 1999.
26 Navedeno prema: Z. Radosavljevic, "Oci na dva sveta", Politika, 19. oktobar 2000.
27 Matija Beckovic, "Ave Jovanu Ducicu", Politika, 28. oktobar 2000.
28 Dragomir Brajkovic, "Ime za pamcenje", 5. nastavak feljtona "Povratak pesnika", Politika, 17. novembar 2000.
29 Rajko Petrov Nogo, "Bog nasamo sa pesnikom", Politika, 23. septembar 2000.
30 Nedjo Sipovac, "Santicu u cast", Zbilja, 8-10, 2001, str. 10.
31 Rajko Petrov Nogo, "Oci na oba sveta", LMS, novembar 2000, str. 330.
32 Radovi sa tog skupa objavljeni su u knjizi Susret ili sukob civilizacija na Balkanu. Medjunarodni naucni skup 10-12. decembra 1997, Istorijski institut SANU, Beograd, i "Pravoslavna rec", Novi Sad 1998.
33 Samjuel Hantington, Sukob civilizacija, preveo B. Gligoric, CID, Podgorica 1998, str. 322.
34 Mirko Djordjevic, Znaci vremena, Janus, Beograd 1998, str. 133.
35 Djordje Kadijevic, "Samo se nacin menja", Politika, 27. oktobar 2001.
36 Milorad Ekmecic, "Sukob civilizacija ili stvaranje svetskog sistema velikih sila?", Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, str. 49.
37 Cedomir Popov, "Ujedinjavanje sveta - demokratsko ili nasilno", u: Evropa na raskrscu. Novi zidovi ili ujedinjena Evropa, Medjunarodni okrugli sto, Beograd, 28-29. april 1999, Istorijski institut SANU, 1999, str. 41.
38 Mihajlo Markovic, "Smisao globalizacije", u: Evropa na raskrscu, str. 74.
39 "Vreme otvorenog nihilizma", razgovor sa Mihajlom Djuricem, Politika, 24. februar 2001.
40 Mihajlo Djuric, zakljucni deo pristupne besede "Poreklo i buducnost Evrope", procitane u SANU 9. marta 2001. godine, Politika, 24. mart 2001.
41 Prema samorazumevanju Urednistva, delovanje ovoga lista/casopisa je prvenstveno kultura (a ne javno mnenje). Videti uvodni tekst "Moc i nemoc kulture" za Bibliografiju (1989-2000), Republika br. 260-261 (1-31. maj 2000).
42 Dragoljub Micunovic, "Kultura i drustvo", Dijalog, pilot broj, jesen-zima 1995.
43 Branimir Stojkovic, "Identitet kao determinanta kulturnih prava", u: Vojin Dimitrijevic (et al.), Kulturna prava, Beogradski centar za ljudska prava, 1999, str. 19.
44 Dusan Pavlovic, Akteri i modeli. Ogledi o politici u Srbiji pod Milosevicem, Samizdat B92, 2001, str. 133.
45 Zagorka Golubovic, "Kulture u tranziciji u Istocnoj Evropi i Jugoslaviji: raskorak izmedju kulturnog i nacionalnog obrasca", u: Mirjana Prosic-Dvornic (ur.), Kulture u tranziciji, Plato, Beograd 1994, str. 41.
46 Sreten Vujovic, "Nelagoda od grada", u: Nebojsa Popov (ur.), Srpska strana rata, I deo, 2. izdanje, B92, Beograd 2002, str. 188-189.
47 Erns Gellner, Nations et nationalisme, Paris 1995, str. 177.
48 Interkulturalnost u multietnickom drustvu (1995), Ka jeziku mira (1996), Granice - izazov interkulturalnosti (1997), Interkulturalnost - verzus rasizam i ksenofobija (1998), Interkulturalnost i tolerancija (1999).
49 Kulturna prava, str. 59.
50 Nebojsa Popov, Srpski populizam, poseban dodatak lista Vreme, 1993.
51 Olga Zirojevic, "Kosovo u kolektivnom pamcenju", Olivera Milosavljevic, "Zloupotreba autoriteta nauke", Drinka Gojkovic, "Trauma bez katarze", Mirko Djordjevic, "Knjizevnost populistickog talasa", u: Nebojsa Popov (ur.), Srpska strana rata, I deo, 2. izdanje, B92, Beograd 2002.
52Milena Sesic Dragicevic, Neofolk kultura, Novi Sad 1995; Ivan Colovic, Bordel ratnika. Folklor politika i rat, 3. dopunjeno izdanje, Biblioteka XX vek, Beograd 2000.
53 Videti njegove knjige Jezik od mira do rata, 2. dopunjeno izdanje, Biblioteka XX vek, 1995, Jezik u drustvenoj krizi, Cigoja Stampa, 1997, i Lica jezika. Sociolingvisticke teme, Biblioteka XX vek, 2001.
54 Up. Bozidar Jaksic (ur.), Ka jeziku mira, Beograd 1996.

Prevod: Zasto progresivne fondacije daju veliki broj premalih donacija? «

» Pravosudje: Uspostavljanje sudske vlasti - podsticaji i otpori