Dogadjanja

Jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje

Ako je neko zeleo da putem ove komisije odlozi temu suocavanja sa istinom on je to uspesno uradio jer je ona osnovana pre godinu i nesto - (marta 2001) a tek je nedavno izasla u javnost sa necim sto bi moglo biti plan rada.
Pa ipak, ja ovde ne tvrdim da ona kasni. Stavise, tvrdim da je preuranjena. Jer, komisija za istinu i pomirenje ne moze da radi odvojeno od ostalih stvari koje se dogadjaju u drustvu.
Komisija za istinu i pomirenje - da bi sluzila svojoj svrsi - morala bi da ide uporedo sa uspostavljanjem pune saradnje sa Haskim tribunalom; otpocinjanjem sudjenja za ratne zlocine u domacem pravosudju; otvaranjem policijskih dosijea; zakonom o lustraciji. S tim sto su prethodne stvari pravosudne, a komisija je - moralno-eticke prirode. Tek kada bi se, cinjenjem svega gore navedenog, uspostavio pun diskontinuitet sa prethodnim rezimom, komisija bi bila svrsishodna.
Znaci, periodu kojim se komisija bavi prislo bi se istovremeno sa vise razlicitih strana: sudjenja za ratne zlocine bi kaznila one koji su pocinili zlocin. Otvaranja dosijea bi izlozila javnosti rad Sluzbe bezbednosti - najmracnije represivne alatke autoritarnog rezima, a u nasem slucaju i glavnog pokretaca ratnog ludila; zakon o lustraciji bi imenovao, a potom i sprecio, sve one koji su se ogresili o ljudska prava drugih - da drze javne funkcije u drustvu i odredjuju njegovu politiku. I onda, na kraju, Komisija za istinu i pomirenje - kao sto i samo ime kaze, bila bi za nas ostale, koji tu politiku nismo ni kreirali ni sprovodili, ali smo je podrzavali, koji smo se ogresili o ljudska prava svog suseda razlicite vere ili nacionalnosti - da li diskriminacijom, da li dousnistvom, ruzenjem, proganjanjem, jezikom mrznje ili jednostavno podrskom nacionalistickoj i zlocinackoj politici drzavnog rukovodstva.
Prema tome, da bi Komisija za istinu i pomirenje imala svoj smisao pre toga bi svi segmenti - reprezenti, elita - ovog drustva morali da se jasno distanciraju od politike prethodne vlasti. Tek onda, kada je jasno stavljeno do znanja da se sa okrvavljenim rukama vise necemo rukovati, mozemo da ocekujemo delotvoran rad komisije. Nezaobilazan njen deo je osuda onih koji su se ogresili, njihovo priznanje i pokajanje.
Zato je stav ovog autora da je osnivanje jugoslovenske komisije preuranjeno; stavise, da bi rad ove komisije mogao da kompromituje nekakvu buducu komisiju koja bi nosila isto ime, ali bi bila formirana sa sasvim drugacijim metodom i ciljem.
Pa ipak, da ne bih apriori otpisala ovu komisiju prihvatam mogucnost da bi redosled mogao da bude i obrnut: jedna hrabra i postena (nikako ne imputiram nepostenje njenim clanovima) komisija mogla bi prva da krene i da trasira put suocavanju sa neprijatnom i bolnom istinom, da pripremi javnost za objavljivanje cinjenica koje bi se moglo zavrsiti i krivicnim gonjenjem nekih ljudi, lustracijom drugih.
Da li je ova komisija kadra za tako nesto, jos vaznije da li je formirana sa tim ciljem?
Ja mislim da nije.
Obrazlozicu.

Malo istorije i nekih opstih cinjenica

U svetu je do sada formirana 21 komisija za istinu, uglavnom posle velikih drustvenih potresa, diktatura, ratnih sukoba, a najpoznatija, takoreci model za sve ostale, bila je juznoafricka. Glavni cilj komisija uvek je taj da suprotstavi svedocenja zrtava zlocina - teznjama da se zlocin negira ili zataska. Juznoafricka komisija radila je na konceptu razmene: priznavanje istine i odgovornosti za amnestiju/oprost. To je u tom drustvu bilo mogucno zbog duboko ukorenjene tradicije prastanja. Komisija je bila politicko-moralni instrument, a na njenom celu bila je licnost neprikosnovenog moralnog autoriteta Dezmond Tutu.
Cim je osnovana, marta 2001, jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje dosla je pod udar kriticke javnosti, zbog "dekretsko-kabinetskog" manira kojim je osnovana, bez javne debate i bez podrske nevladinih organizacija. Odmah je na videlo izbila tenzija izmedju "civilne" i "nacionalne" opcije, konfrontiranih u srpskom drustvu. Odmah su izrecene zamerke oko njenog, s jedne strane, veoma ogranicenog mandata, a sa druge, presiroko postavljenog zadatka.
Strucna javnost civilne orijentacije (odjeka u siroj javnosti zapravo nije ni bilo) pitala se da li je bilo bolje da je skupstina, posebnim zakonom, komisiji dala pun legitimitet i autonomiju, te da li je njeno osnivanje na ovakav nacin zapravo otkrilo nedostatak istinske politicke volje novih vlasti da se proklamovani cilj komisije zaista i ostvari. Stavise, izrazena je sumnja da je u nedostatku modernih zakona, reforme sudstva i pri potpunoj paralizi pravosudja u procesuiranju ratnih zlocina, komisija formirana da bi posluzila kao alibi, kao simbolicni dokaz spremnosti da se sa istinom suocimo putem nekog paralegalnog tela.
Komisija bi trebalo da se pozabavi brojnim zrtvama iz Srbije i u Srbiji, bile one vojnici koji su ostavili kosti na ratistima ili stotine hiljada izbeglica koje jos came u kolektivnim centrima, bilo da je u pitanju odlazak mladih ljudi iz zemlje, unistena ekonomija, razorene institucije, razoreno moralno tkivo drustva.
Ali, podjednako vazno, mozda i vaznije, komisija ima medjunarodnu dimenziju, a to su zlocini pocinjeni u Hrvatskoj, Bosni pa donekle i na Kosovu. Dr Aleks Borain, potpredsednik juznoafricke komisije i specijalni savetnik jugoslovenske, smatra da, sto se toga tice, pristrasnost moze biti veliki problem. On vidi resenje u formiranju regionalne komisije.
Jedina druga zemlja Balkana, gde se ozbiljno razmatra formiranje komisije, jeste Bosna i Hercegovina. No, i tamo je pristrasnost veliki problem, jer sve tri grupe, Srbi, Hrvati i Muslimani - isticu samo svoje zrtve (inace, za sada, svaka od njih ima svoju komisiju) pa je jedan od upucenih primetio da su oni "u procesu stvaranja tri suprotstavljene verzije istine". U BiH postoji i nevladina Organizacija za istinu i pomirenje, sacinjena od istaknutih predstavnika civilnog drustva. Njihova inicijativa da se osnivanje i delovanje komisije regulise zakonom dobila je podrsku Haskog tribunala, sa cijim radom komisija treba da ima odredjenu komplementarnost.
Naime, kada je Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti osnivan Medjunarodni sud, jedan od njegovih proklamovanih ciljeva bio je da, pored kaznjavanja pocinilaca, "pomocu krivicnog gonjenja pomogne procesu pomirenja" kao i da "gonjenjem individualnih krivaca izbegne zigosanje citavih grupa, te da osigura da drugi, u potrazi za pravdom, ne posegnu za osvetom. Takodje, utvrdjivanjem pravne istine, sud treba da spreci svaki istorijski revizionizam".
Medjutim, nije ni svrha niti uloga Medjunarodnog suda da utvrdjuje sve istorijske, politicke, socioloske i ekonomske uzroke rata. Novo kolektivno pamcenje, neophodno za rekonstrukciju drustva i njegovog nacionalnog identiteta, mora se odraditi u domacim sudovima, a posebno u komisijama za istinu i pomirenje.

Jugoslovensku komisiju odmah po osnivanju napustilo je dvoje od njenih najuglednijih clanova (Latinka Perovic i Vojin Dimitrijevic), ne slucajno, pripadnika "civilne" opcije. Jedan od njih, prof. Vojin Dimitrijevic, u svom obrazlozenju navodi nekoliko zamerki. Kljucna je ona da komisija traga za "velikim istinama"; g. Dimitrijevic smatra, pak, da ona treba da se bavi "degradacijom drustva, olicenom u postupcima kao sto su politicka ubistva, proterivanje i nestajanje ljudi, izazivanje rasne, verske i nacionalne mrznje, propaganda rata, pozivi na likvidaciju politickih neistomisljenika, progon sudija, nastavnika i novinara, policijska brutalnost, masovna otpustanja, ugrozavanje zdravlja stanovnistva, ucenjivanje i samovolja drzavnih i svemoc partijskih organa itd."

Okrugli sto u Centru "Sava"

Svoj prvi izlazak u javnost (i, dakako, prvi direktan susret s kriticarima) s ciljem da predstavi svoj plan i program rada, komisija je uprilicila u vidu "okruglog stola" odrzanog u Centru "Sava".
Posle uvodnog govora, to je i ucinjeno. Komisija ce, receno je, raditi u radnim grupama koje ce se baviti razlicitim aspektima nase proslosti: od istorijskih, pa socioloskih, pa demografskih, i tako dalje, sve do lingvistickih, a bice obradjena i odgovornost medija, kao i medjunarodnog faktora.
Iako je koordinator (g. Aleksandar Lojpur) rekao da je skup sazvan da bi se uspostavila saradnja sa nevladinim sektorom koji se u proteklom periodu bavio istom problematikom, tog sektora tu gotovo da nije bilo, a vecinu aktivnih gostiju cinili su predstavnici takozvane "nacionalne opcije".
U debati koja je sledila dogodilo se, nazalost, ono sto se u poslednje vreme dogadja na gotovo svim javnim skupovima i tribinama posvecenim ratnim zlocinima: agresivnija, "nacionalna opcija" svaku diskusiju o srpskim zlocinima pretvorila je u diskusiju o zlocinima nad Srbima, koji su, prema njenom misljenju, jedini neosporivi.
Moze se reci da je "sto" zavrsen neuspehom.

I kako sada dalje?

Mimo onog sto je neupitno i slicno svim drugim komisijama, nasu bi trebalo analizirati sa tri aspekta: ko je i zasto formirao; kakva je drustvena klima u kojoj deluje; i, konacno, kakvim rezultatima tezi.
Kako je formirana: kao sto je vec receno, "dekretom i kabinetski" bez prethodne javne rasprave. Clanovi komisije imenovani, kriterijum nepoznat. Posle odlaska dvoje od najuglednijih clanova iz "civilne opcije", ova vise nije zastupljena, sto je veliki hendikep i za ugled i za rad komisije. U siroj javnosti, narocito nevladinom sektoru, jedinom koji se tokom proteklog perioda bavio srodnim temama, docekana je sa skepsom. Formirana je bez ovlascenja, bez prava na uvid u arhive i bez mogucnosti da poziva svedoke.
Ko je i zasto formirao: nije je formirao parlament, nije stvorena specijalnim zakonom - formirao ju je predsednik savezne drzave, inace najvisi reprezent "nacionalne opcije", za cijeg mandata je u Srbiji u skole uvedena veronauka, konzervativne snage dozivele su rehabilitaciju i novi uzlet, a reforme na svim planovima - opstrukciju. Iako licnost od politickog ugleda, savezni predsednik nije se stavio na celo svoje komisije.
Potvrdu da opravdano sumnja u namere osnivaca, ovaj autor donekle je dobio u izlaganju savetnika saveznog predsednika g. Slobodana Samardzica koji je, svojim prisustvom na okruglom stolu, naznacio da je on licnost u predsednikovom kabinetu koja je zaduzena za ovaj sektor.
G. Samardzic je u dva navrata govorio o "jednostranoj istini" koja je od sad pa nadalje - neprihvatljiva. Koristio je rec "rekonstrukcija", objasnivsi da je jednostranost Srpske strane rata (misleci na istoimenu knjigu) mozda bila prihvatljiva tokom ratnih godina, ali da je sada, sa istorijskom distancom, moguce pa i neophodno novo sagledavanje tih dogadjaja u kojem ce biti objektivno odmerena krivica svih strana u sukobu.

Sta je zapravo cilj komisije?

Iako formirana po vec ustaljenom obrascu, nasa komisija pri dubljoj analizi pokazuje jednu urodjenu manu: nedostaje joj, reklo bi se, jasna i iskrena namera da se bavi onim sto joj samo ime kaze: istinom i pomirenjem.
Naime, gotovo svi njeni clanovi posebno su, i to kao veliki plus, istakli svoju odlucnu nameru da u posao udju bez predispozicija, bez tereta "prethodno utvrdjenih misljenja i stavova".
Znaci, komisija ce se baviti srpskom krivicom, ali i tudjom krivicom, ne osecajuci posebnu obavezu da se, kao srpska komisija, bavi samo "svojim zlocinima". Radice, kazu, objektivno, hladno, naucno.

Mozda je to i dobro, i realno, jer veliko je pitanje da li nasa kultura, nasa tradicija, nas mentalni sklop uopste sadrze sposobnost da u sebi prepoznaju greh, da se pokaju i da traze oprost (koliko puta, ako ikad, cujete u svakodnevnom zivotu da neko kaze, jeste, pogresio sam, kriv sam - skoro nikad, uvek je za sve kriv - neko drugi).
A sto se tice dileme da li nasi zlocinci nose u sebi sposobnost spoznaje svojih zlodela i zelju za priznanjem radi opsteg dobra (kao sto je to ucinio premijer Ruande, zarad nacionalnog pomirenja) tu samo treba pogledati "slucaj" u Hagu. Iz sudnice Milosevic nastavlja istu staru pesmu, svadjajuci narod medju sobom i sa celim svetom.

Pomirenje

U mojoj mladosti, moja majka je, kao autoritaran, patrijarhalan (tipican nas) roditelj, zeleci da drzi pod kontrolom dete jakog duha, ucinila neke stvari koje joj nisam mogla oprostiti: zeleci najbolje, presla je granicu preko koje nije smela preci, igrala u maniru "cilj opravdava sredstva" nefer, prljavo...
Ta nepravda, kako sam je ja videla, kvarila je nas odnos preko trideset godina - nije bilo rasprave koja se ne bi, kad-tad, vratila na te stare rane. Tek kad je dosla u duboku starost, mozda samo zato sto vise nije imala snage za raspravu, mozda sto se osetila slabom, a mozda je ipak shvatila gresku - tek moja majka se pokajala - i izvinila. Te tri reci - pogresila sam, oprosti - ucinile su da se, kao magijom, skine sa dnevnog reda problem koji je nase odnose kvario vise od pola mog zivota.
Zasto ja pricam ovu intimnu epizodu - zato sto smatram da nema pomirenja bez oprostaja, a nema oprostaja bez pokajanja; a pokajanja nema bez punog uvida u sustinu ucinjenog.
I zato sto verujem da ono sto vazi za pojedinca podjednako vazi i za zajednicu.

Zakljucak

Da li smo mi spremni, u ovom trenutku, da se pokajemo? Mislim da necemo.
Da li je ova komisija stvorena sa tim ciljem? Mislim da nije.
Da li je prema tome svrsishodna? Ne. (Uz duzno postovanje prema njenim clanovima, ja ne tvrdim da je beskorisna - mogla bi se zvati, na primer, Komisija za utvrdjivanje istorijskih i naucnih istina o ratovima u Jugoslaviji, itd. itd... i na taj nacin dati znacajan - ali strogo ogranicen, naucni doprinos nasoj istoriji.)
Da li ce ona kompromitovati celu ideju komisija za istinu i pomirenje na ovom prostoru? Sasvim je mogucno da hoce.

Vera Rankovic

Dogadjanja: Nije dovoljno biti protiv Milosevica, treba se od njega razlikovati «

» Susedi: Zal za Lekom Dukadjinom