Dogadjanja

Glosa o zlocinu i grehu bez kazne

Iako ne na velika vrata, ali dosta bucno, lustracija je najzad stigla i medju Srbe i kruzi kao bauk koji podstice nesporazume, ali i seje strah. Poznati pravnik V. Vodinelic u jednoj raspravi - Beograd 2002. - citav problem vidi kao "srpsku stranu savladavanja proslosti" i naglasava da je bilo i ocekivano da od prve nece sve ici "bez neprekoracivih prepreka". Sam savezni predsednik V. Kostunica - i sam zbunjen - koji se opire promenama, izjavio je da nam lustracija "ne treba jer to bi otvorilo Pandorinu kutiju". Dobro poznata mitoloska sintagma je dolila ulje na vatru - nisu se snasli ni oni koji su kriticki prokomentarisali mit o prvoj zeni - "grcka Eva" - sa kojom je zlo uslo u svet. Mnogima se ucinilo da je bolje da zlo ostane gde je i bilo i "pod kontrolom". Smisao mita o Pandori koju je stvorio bog Vulkan i dao coveku je drugaciji i ima najdublje teolosko-filozofske konotacije i po sebi se namece poredjenje sa slicnim starozavetnim mitom koji kazuje kako je zena uvela zlo u svet i kako ono od tada hara svetom. U nekoj prilici bilo bi potrebno porediti obe mitoloske "matrice", ali bilo kako bilo, politicarima je bilo bolje da pazljivije barataju sa smislom i znacenjem drevnoga predanja. Kako god na sirem planu shvatali poreklo zla u svetu, jedno je jasno - neko ipak mora da otvori kutiju famozne Pandore bivsega rezima, a kako ce sam lustracijski postupak biti uredjen, o tome je ocevidno jos rano govoriti. Da to ne bude "cistka", kazu uplaseni, misleci na staljinisticke cistke, ali se ni reci - l'épuration - ni prakse nije bojao De Gol koji je 1945. primenio surove mere lustracijskog postupka koje u ovoj prilici jedva da bi ko razuman mogao pozeleti - surovo su kaznjeni kolaboracionisti ali i poznati pisci i ideolozi. Istini za volju, De Golu je bilo lakse, jer ni skupstina koja se sastala u Bordou nakon sloma drzave nije - iako je investirala marsala Petena - ukinula kontinuitet pravne drzave i vazenje zakona Republike. Kako kod nas stoje stvari sa pravnom drzavom sva je prilika da cemo jos dugo "ostati duzni pravdi". Pokusaji da se organizuju sudjenja za ratne zlocine pred domacim sudovima - onaj u Prokuplju je zalostan primer - nisu uspeli.
Poznati pravnik i partijski prvak K. Cavoski - Danas, 4-5. 06. 2002. - nastojao je da razresi neke zabune oko toga i to striktno pravno.
I on se boji lustracije - neki su razlozi koje navodi razumljivi - i nekim je svojim stavovima upravo otvorio novi krug nesporazuma. Zaista, ako dela "u trenutku kada su pocinjena nisu bila zakonom utvrdjena kao krivicna dela" onda ih nije moguce pravno sankcionisati i s tim ce se lako svako sloziti. To se u pravnoj drzavi po sebi razume. Nemoguce je sloziti se s jednom drugom tezom na kojoj dr Cavoski insistira, odnosno ona izaziva nesporazume - "Kaznjava se zlocin a ne greh". Ovde se vec lako prepoznaje skola legalistickog dogmatizma koja je kod nas vladajuca pravna doktrina. Malo dalje i sve u duhu pomenute doktrine za dousnistvo se kaze da "nije nikada bilo zakonski kaznjivo", ali ako je ono imalo za posledicu necije godine robije ili smrt, stvari ni tu nisu sasvim jednostavne. Poznati pravnik je mnogo toga svrstao pod greh i tu smo pred ozbiljnim i pravnim i moralnim problemom. Tako su pocinioci "greha" ili oslobodjeni krivice ili pak prebaceni u ruke Crkve. Tu je tek problem komplikovan. Da bi osnazio svoju tezu on navodi reci iz Matejevog jevandjelja - 18.21-22. - sa kojima se nije najbolje snasao jer problem prastanja u sinoptickim jevandjeljima je siroko tretiran i smisao nije tako jednostavan. Jos u istom jevandjelju - u 6.12-15. - ili kod Marka - 11.25-26. - ili kod Luke - 11.4. - sve postaje jasno kao i kod Jovana u 8.4-11. Ovde se polje pomenutog legalistickog dogmatizma poklapa s poljem kanonskog dogmatizma koji je u istoriji Crkve dobro poznata pojava. Tu valja imati na umu najmanje dve cinjenice bez kojih se ove dileme ne mogu razumeti. Jedno je dogmatska doslednost, a drugo je kanonska dogmaticnost od koje se ne mozemo izbaviti ni pozivanjem na Hrista. Nije nepoznato Hristovo sveprastanje, ali niko posle Hrista, pa ni sama hriscanska Crkva, nije dostigao visinu Njegovoga moralnog rasta. U savremenoj teologiji - i u ucenju Crkve - odavno se polazi od jednog drugog svedocanstva, a to je Prva saborna poslanica svetog Jovana Bogoslova u kojoj je - 3.4. - problem kako valja razjasnjen i ono glasi - "Svaki koji cini grijeh, i bezakonje cini; i grijeh je bezakonje". Ucenje cele hriscanske Crkve, pa i SPC, stoji na toj ideji i ono je jasno koliko god se cinilo da nije. Kanonsko pravo je konzistentan sistem i njime se ne moze baratati na proizvoljan nacin kako to neki dogmaticari i cine. To vazi i za pominjano dousnistvo. Savremena hriscanska Crkva je iz Mojsijevog zakona neposredno bastinila devetu od Bozjih zapovesti koja glasi - "Ne svedoci lazno na bliznjega svoga". Prema tome, po ucenju Crkve, denuncijacija je "delo" koje, kada se dokaze, mora biti sankcionisano i svaka glosa o tome mora biti jasna kada govori o tome i ne sme biti svadja oko slova zakona ili crkvenog kanona. Upravo nas istorija takvog kanonskog dogmatizma opominje kako bi se na stvar moralo gledati, i odavno se u svetu - mi smo izuzetak - tako i gleda. Drzava se kod nas ne bavi zlocinom, a u Crkvi je pojam greha upravo dogmaticno zamagljen.

Jos daleke 1478. objavljen je "cenovnik" dogmaticno shvacenih grehova i sve posledice dobro znamo, a dokument taj zasluzuje da se pomene - Taxae officinae poentiariae papalis i s njim se otvorio i problem famoznih indulgencija, odnosno sizme u Crkvi na sirokom evropskom prostoru cije rane jos nisu sasvim zaceljene. Greh nije - niti njegov pandan u gradjansko-pravnoj sferi odgovornost - arhaican pojam vec je u crkvenom ucenju precizno definisan i kanonski na savremen nacin elaboriran. Po savremenom ucenju hriscanske Crkve dobrim delom pod uticajem poznate "teologije oslobodjenja" razlikuje se individualni greh i "greh struktura". O prvom se nudi jedna arhaicna predstava a drugi se kod nas i ne pominje jer je sprega struktura moci u Crkvi i drzavi ocevidna i dobro se iskazuje u opiranju promenama. Ratovodje koje su rusile gradove, koje su izdavale artiljerijske komande "raspameti!" jednostavno se oslobadjaju i odgovornosti i greha kao dela koje je - videli smo - crkveno-kanonski jasno definisano. Ti ljudi javno stoje na pocasnom mestu u nacionalistickom ikonostasu i njima se bukvalno i javno podeljuju indulgencije. Oni su pod okriljem Crkve i slave se kao heroji pa i vrli "hriscanski ratnici", a to, recimo, javno cini neki djakon koji redovno "cinodejstvuje" na televizijskom ekranu drzavne TV-mreze. Ako se ima na umu da je i sam stari patrijarh srpski g. Pavle clan nekakvog odbora sezdesetorice koji brani lik i delo R. Karadzica, onda se svemu ovome i ne treba mnogo cuditi. U crkvenoj stampi se indulgencije podeljuju ne samo zlosrecnom vodji bosanskih Srba, vec i drugima. Sve govori da nisu sasvim prosla vremena srednjega veka kada je bilo makar onih smesnih "cenovnika" kojih se danas malo ko i seca. Savremeno ucenje hriscanske Crkve, medjutim, neprestano budi svest o grehu i odgovornosti dogmatski dosledno ali ne i legalisticki dogmaticno - paralela o poklopljenim poljima legalistickog dogmatizma u drzavi i kanonske dogmaticnosti u Crkvi se jasno namece.
Sve postaje mnogo pogubnije ako se problem stavi u siri drustveni kontekst i ako se on ispravnije osvetli.
Neki su kljucni hriscanski pojmovi ili neutralisani ili sasvim zamagljeni da se njihov smisao vise ne uocava. U prvom redu to je pojam greha-odgovornosti i spremnosti da se prihvate moralne sankcije, ako vec sa sankcijama na gradjansko-pravnom podrucju nikako ne ide. Dobro je poznata geneza pojma sabornosti - posebno ga je kompleksno osvetlio o. S. Bulgakov medju nama pravoslavnima - a danas se kod nas i njegova horizontalna i njegova vertikalna dimenzija svodi na nekakvu "srpsku sabornost" kojom politicari barataju po potrebi zarad politickih poena. Tako suzeni pa i deformisani pojmovi su uveliko pomogli da se nadjemo i kao drzava i kao Crkva u izolaciji i u stanju "ceranja" sa svetom koje nikako ne posustaje. Jos neobicnije stoje stvari sa "svetosavljem" koje se namece ne samo kao nacionalna vec i kao naglaseno nacionalisticka ideologija. Iako je delo velikog ucitelja i prosvetitelja valjano izuceno jos u delu jerodjakona A. Jevtica Iz bogoslovlja sv. Save - Beograd, 1977. - to nikada definisano svetosavlje je ideoloska postapalica partijskim liderima koji ne odustaju od tog svesno iskrivljenog pojma. Tako shvacenim "svetosavljem" se svi pocinioci zlocina i greha lako oslobadjaju svake odgovornosti uz obaveznu floskulu da Hristos sve prasta i da ce suditi Bog na nebu. Greh i zlocin se, naravno, ne mogu uvek poistovetiti, ali da i jedan i drugi cin stoje u istom i cesto sasvim istom polju, to je dovoljno jasno. Nevolja je u tome sto se nece da to bude jasno. Crkva, naravno, ne moze da zameni drzavu, ali ni drzava ne moze da zameni Crkvu. U sprezi struktura moci, medjutim, dogadja se nesto cije ce posledice biti kobne - one nisu nesagledive kako se to kaze, vec se sasvim jasno prepoznaju u drustvenoj stvarnosti. Kako ce ici sa lustracijom, gledano cisto pravno, to jos ne znaju ni dobri pravnici, ali u crkvenom ucenju za prociscenje postoji citav niz sinonima koji pokrivaju kljucne pojmove njenih dogmi i njenog ucenja. Uostalom, zar nije Hristos pobunjenicki ustao protiv "mrtvog slova zakona" kako se ne jednom izrazio dok je po zemlji hodao.
Upravo bi Crkva trebalo - a ne zna se zasto to nije tako - da ima inicijativu u vezi sa lustracijom.

Mirko Djordjevic

Dogadjanja: Socijaldemokratska tradicija Srbije «

» Dogadjanja: Nije dovoljno biti protiv Milosevica, treba se od njega razlikovati