Dogadjanja

U ocekivanju ulaska nase zemlje u Partnerstvo za mir

Nepotrebno oklevanje

Uprkos svemu NATO i PfP su danas u evroatlantskom prostoru jedini delatni instrumenti za uspostavu i ocuvanje zajednicke bezbednosti

Nedugo nakon 5. oktobra nova je vlast sebi na rabos ponosno upisala ukljucenje Srbije (i SRJ) u medjunarodnu (citaj: evroatlantsku) zajednicu. To je odmah razumela kao dokaz svoje diplomatske umesnosti. Stavise, cinjenicu da je sve teklo po skracenoj proceduri ova je vlast protumacila kao potvrdu geopoliticke vaznosti Srbije. Potom je zakljucila i na sva zvona objavila da je Srbija opet kljucni faktor mira i razvoja u regionu. Kreativniji pojedinci u njoj su cak procenili da ujedinjujuca Evropa svoje ciljeve ne moze da postigne bez Srbije. Iz toga je nastalo uverenje da evroatlantska zajednica sebe radi treba (mora) bezuslovno da pomaze novu vlast. Potegnut je zatim i moralni adut po kojem zajednica jedino tako moze da se iskupi za pogresnu politiku prema Yu-krizi i ratovima, koja je vrhunila bombardovanjem Srbije.
Nova vlast je, pri tom, izbegla da domacoj javnosti predoci dve vazne cinjenice. Prvo, da su Srbiju za rukav vukle SAD i EU ne bi li time pored ostalog lakse od DOS-a (ukljuciv i DSS) iznudile pozeljno ponasanje. I drugo, da je promptnim prijemom Srbija povukla nove transe medjunarodnih obaveza koje mozda donekle i moze da odlaze, ali ne vise i da izvrda. Uistinu, novoj je vlasti ostavljeno da sama izabere hoce li te obaveze da ispunjava dragovoljno ili pod prinudom. Izvan je njene nadleznosti, medjutim, pravljenje spiska obaveza.

Pristup

Sva je prilika da se polako tope medjunarodne dobiti koje su Srbija i njene vlasti stekle oktobarskim rusenjem Milosevica. Sa zapadne je podrske spao ukrasni celofan a na srpski su sto stigli ultimativni zahtevi. Reakcije su novih vlasti tekle po vec ustaljenom obrascu. DSS je u ime patriotizma pribegao iznurujucem odlaganju izvrsenja obaveza, povecavajuci pri tom njihovu cenu. Preostali deo DOS-a, predvodjen DS-om, u ime pragmatizma celu pricu je sveo na trgovinu i olaka obecanja koja ga ne sprecavaju da skriveno opstruise igru. I jedni i drugi sve to, dabome, zdusno koriste za medjusobnu politicku borbu zacetu vec 6. oktobra dvehiljadite godine.
U osnovi jedva valjane spoljne politike novih vlasti, uz ostalo, nalaze se dve inherentne zapreke. Prvu cini iluzija da se u evroatlantsku zajednicu moze uci popreko i/ili delimicno. Drugu cini namera da se postignu ekonomske i politicke koristi od prikljucenja a izbegnu bezbednosne obaveze koje iz toga slede. Cini se da vlasti Srbije (i SRJ) gube iz vida da je rec o zajednici sve manje suverenih drzava, koja pociva na visokoj podudarnosti i medjuzavisnosti njihovih ekonomskih, politickih i bezbednosnih interesa i ciljeva. Da bude gore, vlasti jos uvek izbegavaju da to jasno i bez ostatka predoce domacoj javnosti. Ne cudi stoga da ni ona a ni gradjani nisu jos spremni da dosledno prihvate sve konsekvence koje slede iz zeljenog povratka (ulaska) u Evropu.
U prazan su se prostor sasvim ocekivano ubacili prevrtaci kojima se sada zuri, i to direktno, u NATO. Oni od toga ocekuju politicku dobit u svakoj varijanti. Ulazak u predvorje NATO-a preko PfP bi u prvoj varijanti mogao biti dokaz njihove rane hrabrosti i naprednosti. Ne manju korist oni ocekuju od (smisljenog?) strasenja gradjana NATO-om zbog cega dodatno moze biti odlozen ulazak Srbije (i SRJ) u PfP. U toj im varijanti preostaje da snjur pokupe povracajem u svoje izvorno - ksenofobicno i sovinisticko - stanje.

Zbog svega recenog nije zgoreg ponovo a sazeto razmotriti smisao i domete programa Partnerstvo za mir lansiranog januara 1994. godine u koji su sada ukljucene sve drzave Evrope sem BiH i SRJ. Ovaj je program (bio) izravni odgovor medjunarodne zajednice i NATO-a na bezbednosne rizike nastale slomom socijalizma i nestabilnoscu prodemokratskih poredaka u zemljama istocne, centralne i jugoistocne Evrope. Primarni je interes zajednice bio da bezbednosno preuredi svoj strateski okolis. Za tu je svrhu buduca integracija zainteresovanih drzava i zapoceta sa bezbednosne, odnosno vojne tacke. Dalji je sled - politicke pa mozda i ekonomske - integracije u NATO i EU nacelno zavisio od reformskih kapaciteta kandidata. Uvek su, dakako, presudjivale potrebe zajednice. Uvodjenjem eks-socijalistickih vojski u svoje kontrolno polje narasle su moci SAD i NATO u strateskom upravljanju krizama. Ujedno su predmetnim drzavama ponudjeni (zadati) NATO standardi u reformi njihovih vojski i sektora bezbednosti. Time je nagovestena mogucnost (obaveza) i za prenaoruzavanje ovih vojski iz zapadnih izvora na radost vojno-industrijskog kompleksa SAD.
Vrednosno (i emocionalno) citanje dobiti koje je osnivanjem PfP sebi pribavila zajednica verovatno moze pomoci boljoj domoljubnoj probavi, ali ne moze da ponisti realnost. Tim pre sto su NATO i PfP postali neizbezna zamena skrajnutim UN i tematski pogubljenom OEBS-u. Odnosno sto su ih one po logici izmenjene globalne konfiguracije moci obe pretvorile u svoje priveske. Uprkos svemu NATO i PfP su danas u evroatlantskom prostoru jedini delatni instrumenti za uspostavu i ocuvanje zajednicke bezbednosti. Tim vise sto Evropska unija ni sebi jos nije razjasnila kako ce ostvariti svoju zajednicku bezbednosnu i spoljnu politiku lezeci na "NATO jastuku".
Kljucne razlike izmedju NATO-a i PfP nastaju povodom imajucih sredstava za postizanje (iznudjivanje) zajednicke bezbednosti. SAD i NATO su zadrzali samoprisvojeno pravo jednostrane upotrebe vojne sile kad i gde god procene da su im ugrozeni interesi. Objava svetskog rata terorizmu pokazuje da Americi za te poslove vise nije neophodan NATO. Partnerstvo je dvosmerni kanal bezbednosne saradnje prvo izmedju NATO-a i uclanjenih zemalja, a potom i izmedju njih samih. Dok je NATO obavezan da stiti bezbednost svojih clanica, Partnerstvo ne nudi niti garantuje takve usluge. Odatle su skorasnja ocekivanja Makedonije, kao i neupucenih domacih interpreta, bila neosnovana.

Koristi

Boravak u PfP moze se razumeti kao rigorozum za one koji bi hteli da stignu u NATO. Ali ulazak u NATO ne sledi nuzno iz clanstva u Partnerstvu. Stoga je partnerskim drzavama prepusteno da same biraju i predlazu programe u kojima ce saradjivati sa ostalim clanicama i NATO-om. One, isto tako, same snose troskove svog ucesca. Povrh svega, nacelo dobrovoljnog pristupa ukljucuje i pravo izlaska iz Partnerstva koje je, na primer, do sada iskoristila Malta.
Posledice eventualnog ulaska Srbije (i SRJ) u Partnerstvo delimicno se mogu nazreti pocetnim popisom sagledivih koristi ili steta koje iz toga mogu da proisteknu. Imamo pri tom na umu da ono sto se nama cini kao korist, vladajucim elitama ili njihovim celnicima moze da izgleda kao preteca steta. Krenucemo stoga od najmanje spornih tacaka eventualnog ulaska Srbije (SRJ) u PfP. Ona bi time:
o stekla priliku da sa svojim susedima na svestranu korist ubrza bezbednosnu stabilizaciju zapadnog Balkana, te izgradi i ojaca mere medjusobnog poverenja;
o doprinela bezbednosnoj, ekonomskoj i politickoj integraciji regiona preko kojeg inace i vodi put u EU;
o postala korisnik razmene bezbednosnih informacija, znanja i iskustava;
o uspostavila trajne kanale bezbednosne saradnje sa NATO-om i ostalim clanicama PfP;
o direktno stekla znanja o savremenom poimanju i praktikovanju bezbednosti gradjanina, drustva i drzave;
o svojoj vojsci (oruzanim snagama) pruzila priliku da uhvati prikljucak sa savremenim naucnim i tehnicko-tehnoloskim dostignucima u pripremanju za odbranu (rat), ali i za odrzavanje mira;
o profesionalnim vojnicima VJ omogucila da se skoluju u inostranstvu i nauce strane jezike;
o stekla znanja o racionalnom planiranju odbrane, vidljivosti budzeta i nuznosti kontrole njegovog trosenja;
o dobila dodatne podsticaje za modernizaciju, profesionalizaciju i smanjenje sopstvene vojske;
o vojsku bi lakse obucila za mirovne operacije i borbu protiv nosilaca novih bezbednosnih rizika (medjunarodni terorizam, ilegalna trgovina oruzjem, drogom, ljudima i delovima ljudskog tela);
o izbegla unutrasnje politicke razmirice oko lazne dileme "uci ili ne uci u NATO".

Ozbiljnijoj proceni, dabome, izmicu potencijalne koristi po suverenitet i integritet SRJ (Srbije). Na rubovima javnosti mogu se sresti nade da bi clanstvo u PfP doprinelo ostanku Kosova u SRJ, odnosno ocuvanju drzavne zajednice Srbije i Crne Gore. Osnovano se, medjutim, moze ustvrditi da nikakvo partnerstvo pa ni sa NATO-om (SAD i EU) ne moze ovu zajednicu odrzati na okupu ako njene clanice za to nemaju dovoljno racionalnih razloga (interesa). Ako se cak i moze, sem u slucaju Kosova i Albanaca, dokazati odrzivost srpsko-crnogorske zajednice, ti razlozi postaju drugorazredni pred bezbednosnim i inim interesima evroatlantske zajednice, koje ovdasnjim vlastodrscima trenutno utuvljuje gospodin Solana. Utoliko je za sada jedino sigurno da ulazak u PfP ne moze da umanji izglede za odrzanje Srbije i Crne Gore na okupu.
Dodatne bi se a nemerljive koristi po gradjane Srbije od Partnerstva mogle izvesti po sledecim tackama:
o ispunjavanjem politickih uslova za prijem, medju kojima centralno mesto zauzima saradnja sa Tribunalom, Srbija bi pocela da se resava ratne hipoteke;
o primenom nacela demokratske kontrole nad VJ (policijom, tajnim sluzbama i parapolicijskim snagama) suzene bi bile mogucnosti za njenu (njihovu) ponovnu unutrasnju i politicku (zlo)upotrebu;
o vojska i generali bi bili potisnuti iz politike, ali bi i politika bila izgnana iz vojske;
o obuhvatnom i temeljitom reformom sektora bezbednosti Srbija bi konacno modelovala aparate drzavne prinude spram svojih stvarnih potreba i pocela da se oslobadja militaristicko-policijskog nasledja i kulture;
o usvajanjem savremenog koncepta bezbednosti u centar bi stigao Nj. V. Gradjanin kao pramera i krajnja svrha bezbednosnih napora drustva i drzave;
o kratkorocni troskovi reforme i smanjivanja vojske kao i policije bi vec na srednji rok izbacili vidljive ekonomske, socijalne i politicke koristi;
o reformski bi zahvat nametnuo kadrovsku obnovu Vojske (policije, tajnih sluzbi i parapolicijskih snaga) te bi sa vlasti konacno otisli generali koje je izabrao i postavio Milosevic.

Problem je, medjutim, u tome sto korist gradjana Srbije ne mora ici u korist novopristiglih vladalaca. Da je drugacije, oni bi se vec potrudili da autonomno zapocnu reformu sektora bezbednosti i pripadnih im oruzanih snaga. Onda se u svojim deklaracijama ne bi zaklanjali iza zahteva medjunarodne zajednice vec bi reformi pribegli po meri urgentnih potreba gradjana koji su ih na vlast i doveli. Utoliko bi se i lista potencijalnih steta vlastima SRJ (Srbije) mogla svesti na cinjenicu da bi im ulazak u Partnerstvo suzio mogucnosti za dnevnu trgovinu preuzetim obavezama. U ovom prostoru treba i traziti razloge nepotrebnog oklevanja novih vlasti da se izloze riziku ulaska SRJ (i Srbije) u Partnerstvo za mir.

Miroslav Hadzic

Autor je profesor Fakulteta politickih nauka i predsednik Centra za civilno-vojne odnose

Dogadjanja: Poziv iz Rima - trenutak nade «

» Dogadjanja: Trikovi iz stare torbe