Ogledi

Kako je i da li je Srbija izasla iz ideoloskog modela koji je doveo do najnize tacke u njenoj istoriji

DOS - otvaranje traumaticnog kruga?

Otvaranje traumaticnog kruga nacionalizma nije jos uvek sustinski zapoceto

Dubravka Stojanovic

Izbornom pobedom od 24. septembra i dogadjajima od 5. oktobra srpska opozicija je posle desetogodisnje borbe sa rezimom Slobodana Milosevica dosla na vlast. Decenija koja je tome prethodila bila je obelezena pokusajima opozicionih stranaka da pronadju svoj identitet, da utvrde poziciju koja ce im u neravnopravnom sukobu doneti prevagu. Taj zadatak bio je otezan nizom ratova vodjenih za jugoslovensko nasledje, sankcijama, katastrofalnom ekonomskom i socijalnom situacijom u zemlji, kriminalizacijom drustva, apatijom osiromasenih stanovnika, strahovima od nepredvidivog mocnog protivnika, bombardovanjem i mnogim drugim faktorima koji su situaciju u Srbiji devedesetih udaljavali od procesa demokratizacije. Demokratija i tranzicija izgledale su kao pitanja koja se u Srbiji jos zadugo nece postaviti.
Veliki deo odgovornosti za takvo stanje snosila je i sama srpska opozicija. Tacno je da je ona imala suzen prostor politickog delovanja u zemlji kojom je cvrsto vladao "savez elita" (F. Fiser) koji je u sebi okupio najveci deo politicke, vojne, policijske, privredne, finansijske i intelektualne elite. Tacno je i to da je nezavisnih medijskih prostora bilo malo i sa protokom vremena sve manje, da su opozicioni lideri i njihove stranke bili stigmatizovani tokom prethodnih trinaest godina i da su represivne mere rezima, posebno tokom i nakon bombardovanja, bile sve brutalnije, ukljucujuci hapsenja, premlacivanja, otmice pa i ubistva politickih protivnika. Nije bez posledica bila ni cinjenica da je nacionalni program Slobodana Milosevica sporo gubio gotovo plebiscitarnu podrsku koju je stekao krajem osamdesetih godina. Medjutim, polozaj srpske opozicije bio je posledica ideoloske i politicke zamke u kojoj se nalazila jos od samog osnivanja. Problem je bio u tome sto je program koji je Milosevicu doneo gotovo apsolutnu vlast u Srbiji izvorno bio program koji su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina postepeno formirali opoziciono orijentisani intelektualci. Kasnije, kada je taj program s pozicija vlasti proklamovao Milosevic, opozicija je ostala bez autenticne politicke pozicije koja bi je razlikovala od vlasti. Bila je dovedena u situaciju ili da saradjuje sa vlascu ili da se neubedljivo vajka da bi ona taj projekat bolje izvela.1 Tako je deset godina potroseno u pokusajima srpske opozicije da izadje iz traumaticnog kruga u kojem se nalazila. Centralno pitanje koje se tokom tog vremena postavljalo bilo je: kako da opozicija prevagne u birackom telu kada je, ostavsi bez politickog identiteta i programa koji je iz njenih ruku uzeo Milosevic, izgubila alternativnu poziciju i politicku inicijativu gotovo u potpunosti prepustila rezimu.
Jedino vreme kada je opozicija uzela inicijativu u svoje ruke i pocela ozbiljnije da ugrozava rezim bili su protesti 1996-97. godine. Posle kradje izbornih rezultata (izbori od 17. novembra 1996) koalicija Zajedno uspela je da pokrene mase ozlojedjenih gradjana i da ih zadrzi na ulicama gotovo puna tri meseca.2 Ti dogadjaji pokazali su da je opoziciono raspolozenje gradjana Srbije sazrelo tokom prethodnih godina ratova i sankcija i da je nezadovoljno stanovnistvo samo pocelo da podstice stranke na njihovo sazrevanje. Razne vrste gradjanskog organizovanja tih meseci (u prvom redu parlamenti gradjana organizovani po raznim gradovima u Srbiji) pokazivale su spremnost glasaca za promene. Istovremeno, taj prvi uspeh opozicije ukazivao je na to da je koalicija ma kako programski razlicitih stranaka jedini nacin da se glasacima posalje jasna poruka o postojanju dva politicki sukobljena bloka u Srbiji i da se nametne jasna dilema izmedju vlasti i njene alternative. Masovnost podrske koju je dobila koalicija u kojoj su bili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Gradjanski savez Srbije bila je dokaz da su gradjani bili spremni da glasaju protiv Milosevica bez obzira na to sto su udruzene stranke imale malo zajednickog. Bilo je to prvi put da su protesti potresli sve srpske gradove oslobadjajuci od straha i gradjane u onim mestima koja su smatrana "bastionima" Miloseviceve vlasti. Osecanje da je pobeda moguca i da je sloboda dostizna stvorio je psiholoski kapital koji je omogucio konacnu pobedu 2000. godine.
Sukobi koji su na Kosovu poceli 1998. godine i, posebno, bombardovanje SR Jugoslavije doveli su ponovo vlast i opoziciju na slicne politicke pozicije i ponovo su umanjili mogucnost da se opozicija predstavi kao ozbiljna alternativa i kao takva suprotstavi rezimu.3 "Patriotsko" jedinstvo izazvano bombardovanjem iznova je udaljilo opoziciju od mogucnosti da problematizuje uzroke koji su stvorili "spiralu nasilja", cime je sama sebe dodatno marginalizovala. Miting koji je na Preobrazenje 1999. godine u Beogradu sazvala nevladina organizacija G17, na kojem se okupilo blizu 100 000 ljudi, pokazao je snagu antirezimskog raspolozenja gradjana i time jos dramaticnije upozorio na odgovornost nedovoljno artikulisane i razjedinjene opozicije. Medjutim, ni taj podstrek nije bio dovoljan da okupi srpske stranke i podstakne ih na cvrsto vodjenu borbu protiv poretka.
Sve do izborne pobede u septembru 2000. godine najveci uspeh srpske opozicije (ako se izuzmu protesti 96-97) bilo je stvaranje Demokratske opozicije Srbije. Ona je formirana u trenutku kada su opozicione stranke izgledale vec gotovo potpuno iscrpljene neuspesnom desetogodisnjom borbom protiv Milosevica, dok je rezim na celu sa, za ratne zlocine optuzenim, Milosevicem ostavljao utisak da je u svojoj odbrani spreman da ide do kraja. Formiranje koalicije u koju su usle sve stranke i odluka da se izadje na izbore koji su vodjeni pod najneravnopravnijim uslovima od svih prethodnih bili su potezi koje nije pratio veliki optimizam. Medjutim, izborna katastrofa koju je doziveo Vuk Draskovic i njegov Srpski pokret obnove potvrdili su opravdanost tih odluka i pokazali su da je biracko telo trazilo jasnu i jedinstvenu poruku propalom rezimu. Vec umorna opozicija smogla je snage da iskoristi tu, mozda i poslednju, sansu.
Izborna pobeda, dobra organizacija generalnog strajka, mase gradjana koji su u do tada nezabelezenom broju preplavili ulice gradova i puteve po Srbiji i, mozda na prvom mestu, prelazak vojske i policije na stranu DOS-a, doveli su do mirne promene vlasti u Srbiji. Bio je to rasplet decenijske agonije kakav je malo ko od analiticara ocekivao.4 Opozicija kojoj se najcesce zameralo na slaboj organizovanosti i razjedinjenosti uspela je da prevazidje te svoje slabosti i pruzi gradjanima ono sto su od nje odavno ocekivali: odlucan otpor rezimu. Za svega nekoliko sati tog 5. oktobra na ulicama Beograda pao je autoritarni sistem koji je na prostorima bivse Jugoslavije ostavio stotine hiljada raseljenih i ubijenih ljudi. Opozicija je izgledala spremna da otvori krug u cijem je zatvaranju ranih devedesetih i sama ucestvovala.
Taj zatvoreni krug iz kojeg su stranke tako dugo trazile izlaz stvoren je tako sto su se, u odlucujucim godinama za citavu istocnu Evropu, predstavnici srpske politicke elite (kako one na vlasti tako i one u opoziciji) nasli na istom politickom i nacionalnom programu. Umesto da kao izlaz iz pedesetogodisnjeg razdoblja ponude demokratiju, privrednu i drustvenu tranziciju, srpska vlast i njena opozicija predlozili su biracima anahrono vracanje na nacionalni program koji je podrazumevao postavljanje etnickih granica po prekomponovanom prostoru Jugoslavije. Tako je, paradoksalno, visepartizam ucvrstio program koji je odveo Srbiju u rat. Zbog toga ce se, u ovom radu, kao kljucno postaviti pitanje da li je opozicija uspela da sustinski napusti program koji je i nju i celu zemlju deset godina drzao u agoniji. Da li je ona imala snage za diskontinuitet sa sopstvenim idejnim konceptima i beskompromisan raskid sa centrima moci bivseg rezima? Da li je njen alternativni identitet ojacao u toj meri da je mogla da postavi nove, moderne matrice politickog misljenja i ponasanja? Iako postoji mnostvo problema koji se mogu analizirati da bi se objasnila priroda nove vlasti u Srbiji, ovaj rad bice posvecen tim, cini se, kljucnim temama koje mogu pomoci da se odgovori na sustinsko pitanje: kako je i da li je Srbija izasla iz ideoloskog modela koji je doveo do najnize tacke u njenoj istoriji.

Politicka klima u Srbiji

Peti oktobar doneo je gradjanima Srbije veliko olaksanje i utisak sustinske promene. Nestalo je straha od razjarenog rezima i stvorena je nada da ce Srbija brzo i bez vecih smetnji obnoviti veze sa svetom i poci putem demokratije i opste drustvene tranzicije. Nova vlast uspela je da, cak vrlo efikasno, ostvari deo tih nada. Pristupanje medjunarodnim institucijama i obnova diplomatskih odnosa odvijali su se zavidnom brzinom. Spretnoscu ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovica i potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa SR Jugoslavija je s lakocom prevazilazila desetogodisnju izolaciju i uspela je da obnovi politicke i ekonomske veze sa najvaznijim svetskim institucijama. Vrhunac uspeha tih napora bili su Donatorska konferencija i otpisivanje dela drzavnih dugova od strane Pariskog kluba kada je medjunarodna zajednica pokazala veliku podrsku naporima novih vlasti da u sto kracem roku ostvare pocetne ekonomske pretpostavke za dubinske promene. Umesnost i predanost teskim duznostima potpredsednika srpske vlade Nebojse Covica unela je nadu da je formirana nova generacija politicara koja je cak i etnicke sukobe sposobna da resi na miran i civilizovan nacin, kao sto je to bio slucaj na jugu Srbije i sa vracanjem Vojske Jugoslavije u zone bezbednosti. Ministarstva kulture i prosvete Republike Srbije su nekim kadrovskim resenjima i najavljenim reformama ostavila utisak stvarne modernizacije. Grupa mladjih eksperata okupljenih oko Vlade Srbije i guverner Mladjan Dinkic uspeli su da svojim zalaganjima i cestim nastupima u medijima pridobiju podrsku i poverenje gradjana, da ostave utisak ozbiljnog i sistematskog rada na reformama privrede i drustva i da cak vrlo bolne mere (poreske reforme, prestrukturiranje velikih drustvenih preduzeca i gasenje najvecih domacih banaka) izvedu na nacin koji je izazvao najmanje moguce potrese. Delatnost Miroljuba Labusa, Mladjana Dinkica i Bozidara Djelica dovela je do toga da se oni nalaze na najvisim pozicijama svih lista koje pokazuju popularnost politicara u javnom mnenju. Njihova retorika usko je strucna, prepuna podataka i lisena socijalne demagogije, ali su oni, uprkos tome, postali najcesci gosti vecernjih televizijskih emisija. To je zanimljiv podatak o srpskoj javnosti za koju se verovalo da je podlozna povodjenju za harizmatskim vodjama romanticnog stila. Njihov govor jeste govor nove Srbije, reformske i modernizatorske, koja, sto je u modernoj istoriji Srbije bio redak slucaj, daje prioritet ekonomskom i drustvenom razvoju. Mozda je njihov uspeh u javnosti najveci dokaz spremnosti srpske sredine za promene.
Medjutim, uprkos vidljivim uspesima novih vlasti, politicki zivot u Srbiji nije postao dosadan kako su njeni predstavnici obecavali posle petooktobarskih dogadjaja. Kako je vreme proticalo sukobi u DOS-u poceli su da se prenose na najvisi drzavni nivo, stvarajuci utisak stalne nestabilnosti. Na prvi pogled moglo je izgledati da se radi o vec poslovicnoj sukobljenosti liderskih sujeta i pukoj netrpeljivosti izmedju dva najupadljivija predstavnika vlasti - Vojislava Kostunice i Zorana Djindjica.
Prvi sukob koji je mogao uputiti na takav zakljucak dogodio se vec prilikom sastavljanja lista za republicke izbore koji su u Srbiji odrzani 23. decembra 2000. Predsednik Jugoslavije tada je postavio tri uslova da bi se njegovo ime naslo na celu liste Demokratske opozicije Srbije. Sva tri zahteva (od toga jedan i eksplicite) pokazivala su javnosti da, u to vreme gotovo plebiscitarno prihvacen novi sef drzave, nema poverenja u namere buduceg srpskog premijera. Trazeci da savezna drzava ucestvuje u pregovorima sa Crnom Gorom, da se borba za demokratizaciju i promene vodi iskljucivo u okvirima pravne drzave i da se mandatar za sastav srpske vlade odredi tek posle izbora, predsednik drzave obznanio je pocetak sukoba u DOS-u: "Neke razlike su se pojavile odmah posle 5. oktobra. One vise nisu samo programske vec su sve vidljivije u praksi i ispoljavaju se u odnosu prema pravnoj drzavi, drzavnim institucijama i korupciji".5 Time je ukazano da predsednik nema poverenja u potencijalnog mandatara cime je podupro onaj deo javnog mnenja koji je u Zoranu Djindjicu video coveka nesklonog da bira sredstva radi postizanja svojih zamisli. Kostunica i njegova DSS pokazali su licni i politicki zazor od konkurentske Demokratske stranke i njenog predsednika, ukazujuci da je ugrozena pravna drzava koja se, inace, isticala kao najvazniji cilj posle svrgavanja autoritarnog, na sili zasnovanog poretka. Bio je to vec prvi javni i sasvim otvoreni znak da clanice koalicije nisu uspele da prevazidju surevnjivosti koje su ih tokom prethodnih deset godina onemogucavale da preduzmu bilo kakvu ozbiljnu zajednicku akciju.
Takvi odnosi medju vodecim strankama i njihovim liderima pogorsavali su se s vremenom i zbog toga sto je DSS, zahvaljujuci stecenoj popularnosti njenog predsednika, dobijala sve vise na svojoj snazi i od male, gotovo zaboravljene stranke s margine politicke scene postala vazan politicki cinilac. Izjave o sopstvenoj snazi i znacaju pocele su se davati ubrzo po izvrsenom preokretu, cime se u javnosti stvarao utisak da su ta stranka i njen predsednik postali arbitri politickog zivota. Tako je svega mesec i po dana posle preokreta potpredsednik DSS Aleksandar Popovic na konferenciji za stampu izjavio da je njegova stranka "po svim anketama najveca stranka, a njen predsednik dr Vojislav Kostunica, najpopularniji politicar u Srbiji", dodajuci da uprkos tim cinjenicama stranka nece za sebe traziti mesto mandatara srpske vlade.6 Receno je to u trenutku kada su sve stranke DOS-a izjavile da podrzavaju Djindjica kao buduceg mandatara, cime se DSS vec jasno distancirala od koalicionih dogovora.
Stvaranje utiska da se radi o licnom sukobu dvojice vodja imalo je svoje utemeljenje u rezultatima anketa javnog mnenja koje su pokazivale da je podrska Kostunici u ranim mesecima nove vlasti cak prelazila onu koju je u svojim najsjajnijim trenucima ostvario Slobodan Milosevic. S druge strane stajao je Zoran Djindjic, stigmatizovan svih deset prethodnih godina, koji je svojom brzinom, modernoscu, zapadnjastvom i komplikovanim stilom govora tesko sticao licnu popularnost. Taj licni uspeh poneo je Vojislava Kostunicu da se u vise navrata poredi sa De Golom7 i da nedvosmisleno stavi do znanja kako veruje da je njegova popularnost autenticnija od one koju je imao Josip Broz: "Ne znam koliko je autenticna bila podrska naroda Josipu Brozu. Ova koju ja danas imam pre svega je izraz velikih ocekivanja od promena i ta su ocekivanja personalizovana u liku predsednika".8
S vremenom, licno je sve vise ulazilo u politicki govor, vracajuci ga u retoricke obrasce koji su vladali tokom prethodnog rezima, a koji su i deo srpske politicke tradicije. Sukobi oko vaznih pitanja cesto su se svodili na obostrane licne uvrede cime su stranke nove vlasti propustile priliku da uticu na razvoj politicke kulture u Srbiji. Tranzicija iz autoritarnog u demokratski poredak, izmedju ostalog, novim vlastima daje i prosvetiteljske duznosti i obavezuje ih da obucavaju gradjanstvo za zivot u modernom drustvu. Masovnu podrsku DOS je mogao da iskoristi za uvodjenje novih obicaja u politicki zivot Srbije i za postepeno sazrevanje politickih odnosa. Buduci da su medjusobna optuzivanja i licne uvrede predaleko otisle, moze se reci da je tu priliku vladajuca koalicija propustila i da, bar u tom segmentu, nije izvela Srbiju iz stanja slabo razvijene politicke kulture. Time je i propustena prilika da se postave cvrsti standardi za razlikovanje onoga sto je u politici dopustivo od onoga sto nije, cime Srbija i dalje ostaje zemlja u kojoj je, kako se jos na pocetku 20. veka govorilo, "sve politicki moguce".
Medjutim, problem sa dominacijom licnog nad politickim imao je jos jednu, daleko ozbiljniju posledicu. "Pena reci", licnih optuzbi i ogovaranja odvlacila je paznju javnosti od sustinskih ideoloskih i politickih razlika koje postoje medju strankama DOS-a i time je zamaglila dubinski proces odvajanja razlicitih politickih pozicija unutar koalicije. Taj proces mozda je i jedno od najvecih dostignuca DOS-a, a njegovo dalje sazrevanje dovelo bi do formiranja dva (liberalni i konzervativni) ili tri bloka (socijaldemokratski, liberalni, konzervativni) stranaka. To bi bio veliki napredak u pluralizaciji srpske politicke scene i sazrevanju demokratske politicke kulture. Jasna artikulacija razlicitih politickih blokova u javnosti doprinela bi stvaranju stabilnijih politickih odnosa u kojima bi se te politicke grupe medjusobno kontrolisale. Postepeno bi se razvijala svest kod gradjanstva da su vlast i opozicija ravnopravni delovi sistema i da su, sto je najvaznije, promenljivi i smenljivi. Zamagljujuci sustinsku podelu (ili podele) licnim zadjevicama vodje DOS-a su i taj proces ostavile za neko kasnije vreme, a kod glasaca pojacali, inace netacan, utisak da se nista nije promenilo.
Medjutim, pored licnih sukoba, politicku situaciju u Srbiji pod novom vlascu bojile su i stalne krize koje su, s protokom vremena, postajale sve ucestalije i sve su se dramaticnije odrazavale na stabilnost same drzave. Prva takva kriza nije bila, kao sto su to tvrdili predstavnici vladajuce koalicije, ona koja je nastala protivljenjem DSS da se pre izbora odredi mandatar republicke vlade. Naime, prvi ozbiljan sukob izbio je u javnost samo mesec dana po izvrsenom preokretu: pocetkom novembra 2000. u stampi je plasiran izvestaj o pracenju ubijenog vlasnika lista Evropljanin Slavka Curuvije koji je nedvosmisleno pokazao umesanost Sluzbe drzavne bezbednosti u taj slucaj. Time je bilo pokrenuto pitanje smene Radeta Markovica, sefa te sluzbe, ciji je ostanak na toj funkciji posle oktobarskih dogadjaja zbunjivao javnost. Zoran Djindjic je tim povodom zapretio da ce izaci iz prelazne srpske vlade ukoliko se ne "unese svetlo u Drzavnu bezbednost" i izjavio da "Markovic treba da ode i tu kompromisa nema. To urusava ugled sistema, poverenje u institucije, steti mu, kao i drzavi i vlasti".9 Tom zahtevu pridruzile su se i ostale stranke DOS-a. Medjutim, dan kasnije, predsednik savezne drzave poslao je nedvosmislen odgovor: "Brzopleto sudjenje ljudi sa celnih polozaja u policiji i vojsci nesumnjivo je protivno drzavnim interesima, jer neminovno dovodi do destabilizacije i samih tih institucija i drustva u celini. (...) Niti sam trazio niti trazim ostavke celnih ljudi vojske i policije".10 "Afera Markovic" trajala je tokom citavog novembra 2000. godine i, uprkos tome sto su predstavnici stranaka trazili smenu ljudi koji su se nalazili na celu Milosevicevog represivnog aparata, ni do kakvih promena nije doslo, a samog Markovica smenila je i uhapsila srpska vlada tek u martu 2001. godine.
Sledece krize izbile su u vezi sa hapsenjem Slobodana Milosevica i, posebno, u vezi sa njegovim isporucenjem Haskom tribunalu za ratne zlocine, o cemu ce biti reci u daljem tekstu. Naredna nestabilnost pojavila se mesec dana posle pocetka krize izazvane Milosevicevim izrucenjem Haskom sudu. Tada je DSS pokrenula pitanje korupcije u, kako je navedeno, nekim ministarstvima Vlade Srbije, cime je stavljeno do znanja javnosti da "neki ministri" odrzavaju veze sa krugovima organizovanog kriminala.11 Samo deset dana po pokretanju "korupcionaske krize" ubijen je Momir Gavrilovic, bivsi funkcioner Sluzbe drzavne bezbednosti. Tokom afere koja je usledila utvrdjeno je da je Gavrilovic neposredno pre nego sto je ubijen bio na razgovoru sa savetnicima predsednika Kostunice i tom prilikom ih upoznao sa podacima koji, kako je receno, dokazuju vezu izmedju organizovanog kriminala i Vlade Srbije. Takodje, pokazalo se da je Gavrilovic o nekim kadrovskim pitanjima Sluzbe drzavne bezbednosti raspravljao sa Zoricom Radovic, suprugom predsednika Kostunice i njenim kolegom Laslom Sekeljem. Tokom te afere, predstavnici DSS-a napustili su ministarske i sve druge pozicije u srpskoj vladi, sto se cesto smatra i stvarnim krajem koalicije DOS.
Nova afera izbila je sa strajkom specijalnih jedinica policije za borbu protiv terorizma koje su pod punom opremom zatvorile najvazniji beogradski most. Na pokusaj predsednika Vlade Srbije i ministra unutrasnjih poslova da vrate te jedinice pod civilnu kontrolu, predsednik SRJ cinicno je izjavio da se radi o socijalnom buntu i da je prirodno da specijalci strajkuju u svojim uniformama i pod punim naoruzanjem jer to cine i druge struke. Afera Delimustafic ponovo je u zizu politickih sukoba dovela tajne vojne i policijske sluzbe i njihovu delatnost tokom rata u Bosni i Hercegovini. Afera Perisic bacila je svetlo na vojnu sluzbu bezbednosti, njen odnos sa civilnim vlastima i ulogu savetnika predsednika Kostunice u radu te sluzbe.
Ovo grubo iznosenje samo osnovnih podataka o aferama koje su potresale Srbiju u prvih godinu i po dana nove vlasti pokazalo je da su sve afere bile povezane sa obavestajnim sluzbama, vojnim i policijskim institucijama. Ta cinjenica unosila je napetost medju gradjane Srbije, vrativsi strah od neizvesnosti i spektakularnih preokreta za koje se, posle petog oktobra, verovalo da su zauvek prevazidjeni. Time je ozbiljno ugrozen onaj kapital petooktobarskog prevrata koji se zasnivao na uverenju stanovnistva da su egzistencijalne opasnosti prosle i da se otvara period mirnog, stabilnog i stalozenog razvoja. Neizvesnost i strah od novih nemira ponovo su vratili gradjane pred televizore i naterali ih da do sitnih sati cekaju saopstenja iz kojih bi se moglo naslutiti resenje krize, sto je nacin na koji su ziveli i prethodnih deset ratnih godina. Time je DOS odrzao jedan bitan kontinuitet u odnosu na prethodnu vlast i dalje ne dozvoljavajuci gradjanima da "zive kao sav normalan svet", sto je bila jedna od predizbornih parola. Vazno je naglasiti da se u svim tim prilikama od Predsednistva DOS-a ocekivalo da resi probleme, sto je od tog tela stvorilo centar za donosenje svih vaznih odluka. Time je ne samo vracen gorak utisak ponovnog zivljenja u partijskoj drzavi, vec je nastavljeno da se razgradjuje poverenje u institucije pravne drzave cija je funkcija svodjena samo na izglasavanje onoga sto je usvajano na mestu koje za to nije bilo ustavom predvidjeno.
Jos je mnogo vaznija od toga cinjenica da su sve afere koje su potresale Srbiju postavile pitanje odnosa civilnih vlasti i represivnog aparata, pokazujuci jasno da postoje "neformalni centri moci" koji deluju mimo kontrole i pokusavaju da ostvare svoje politicke interese. Time se svaki put iznova postavljalo pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta sa Milosevicevim aparatom, odnosno zasto institucije - simboli prethodne diktature, nisu dozivele nikakve, makar simbolicke izmene. Zbog toga se u analizama sve vise postavlja pitanje kako novi sistem zasnovati na staroj strukturi vlasti. To pitanje vraca nas na pocetak - na dogadjaje od petog oktobra - i po ko zna koji put upucuje na staru zagonetku: ko koga u Srbiji drzi - vlast represivni aparat ili obrnuto?12 Davanje odgovora na to pitanje nije ambicija ovoga rada, ali je ukazivanje na taj problem nuzno da bi se odgovorilo na osnovnu temu ovog projekta: da li je Srbija izasla iz krize i ideoloske matrice koja je dovela do ratova devedesetih godina.

Odnos prema »drugom«

Jedan od bitnih elemenata za prepoznavanje nacina politickog misljenja, koji je obelezio prethodnu deceniju, jeste specifican odnos prema "drugom". Arogancija, netrpeljivost, netolerancija i omalovazavanje "drugog" doveli su srpsku elitu do potpune izolacije koja je dodatno ojacala uverenje da se moze ici mimo Evrope, medjunarodne zajednice, puta kojim su krenuli susedni narodi. To podrazumeva i da se moze ici mimo istorijskih trendova, poznatim "sopstvenim putem". Takav obrazac politickog misljenja daje misticnu notu ukupnom politickom delovanju, fanatizuje politiku i omogucava prevagu iracionalnog nad racionalnim, cime se u realnosti otvara prostor u kojem sve postaje politicki moguce. "Odbrana sopstvenog identiteta" shvacenog kao "organske razlike" u odnosu na sve druge narode postaje tada vrhovni cilj koji drustvo kojem je nametnut dovodi u tesko popravljiv sukob sa realnoscu. Neke komponente takvog tumacenja stvarnosti bile su prepoznatljive u poslednjim decenijama dvadesetog veka kod srpske politicke i intelektualne elite i cine deo razloga koji su Srbiju sukobili prvo sa svim jugoslovenskim narodima, a potom i sa celim svetom.
Zbog toga se cini da je vazno odgovoriti na pitanje da li je u Srbiji posle 5. oktobra doslo do promene u odnosu prema "drugom", da li su stranke koje su dosle na vlast uspele da nametnu drugacije vidjenje razlicitog, da promene diskurs samobitnosti koji su ranije i same cesto koristile i da tesko obolelom srpskom drustvu pomognu u izgradnji racionalnog odnosa prema okolini. Ta pitanja mogu se najbolje testirati ako se analizira odnos vladajucih stranaka prema medjunarodnoj zajednici i prema Crnoj Gori. Iako su ta dva odnosa komplementarna vazno ih je u izvesnoj meri i odvojeno posmatrati u prvom redu zbog toga sto odnos prema Crnoj Gori moze pokazati promene do kojih je doslo prema "drugom", sa kojim se deli zajednicka drzava pa, prema tome, i prema samoj slozenoj drzavi, dok je odnos prema Evropi i medjunarodnoj zajednici pokazatelj promena u razumevanju odnosa Srbije i sveta. Mnogi su ocekivali da ce nova vlast lako i brzo, bez dilema, napraviti jasan rez u ponasanju prema "drugom". Vecina stranaka DOS-a i njihovih vidjenih predstavnika to je zaista i ucinila, ali je ponasanje DSS-a i Vojislava Kostunice cesto bilo u kontinuitetu sa postupcima i izjavama prethodnog rezima. Zbog toga ce u ovom delu rada biti analizirani u vecoj meri ti kontinuiteti, jer se polazi od toga da se diskontinuiteti podrazumevaju. Analiza kontinuiteta cini se posebno vaznom i zbog toga sto je predsednik Kostunica, kao najistaknutiji pojedinac u oktobarskom preokretu, i u zemlji i u svetu dugo bio smatran simbolom promene.
Vec prvi govori predsednika Kostunice posle oktobarskih dogadjaja pokazali su da njegovo shvatanje "drugog" i polozaja Srbije u medjunarodnoj zajednici nije znacilo ostar zaokret u odnosu na prethodnu vlast. Iako je i sam, bar na pocetku, mnogo doprineo obnovi medjunarodnog ugleda zemlje i svojim cestim putovanjima ojacao njenu medjunarodnu poziciju, predsednik Kostunica je, gotovo u svakoj svojoj izjavi, slao jasnu poruku onom delu javnosti koji je negovao uverenje o posebnosti "naseg polozaja" i potrebi zadrzavanja distance i nepoverenja prema svetu. Vec u svom prvom obracanju masama sa terase Skupstine grada u noci 5. oktobra, Kostunica je nedvosmisleno nagovestio da se u Evropu nece bezazleno hrliti i da smo "mi" ti koji ce dozirati saradnju i birati narode s kojima je mozemo i zelimo ostvariti: "I sada ce ta Srbija, naravno, prvo sa prijateljskim narodima u Evropi, koji su nas razumeli, sa Grcima, Francuzima, sa Norvezanima i drugim narodima u Evropi krenuti u jednu novu buducnost".13 Vec nekoliko dana kasnije, prilikom svecane inauguracije za predsednika republike, Kostunica je, doslovno preuzimajuci Milosevicevu formulu, porucio: "Nadam se da cemo (...) nasu zemlju uspeti da vratimo u medjunarodnu zajednicu, ali uspravno, dostojanstveno, postujuci i braneci nase nacionalne interese i dostojanstvo".14 Time je, svesno ili ne, pokazao da ni za njega, kao ni za prethodni rezim, odnos sa svetom nije neminovnost, da je potreban oprez, da takvi odnosi mogu ugroziti nacionalne interese, da je dostojanstvo prece od racionalnog odnosa sa medjunarodnom zajednicom i da smo i dalje "mi" ti koji odredjuju ritam, dubinu i nacin obnavljanja tih odnosa. Time je, u tom vaznom segmentu koji je mogao pokazati istinsku promenu, uspostavljen kontinuitet sa prethodnom matricom misljenja.
Arogancija prema svetu u najvecoj meri dosla je do izrazaja prilikom posete tuziteljke Haskog suda Karle del Ponte Beogradu. Tada je, u januaru 2001. godine, iz DSS-a prvo saopsteno da je predsednik nece primiti jer ona nije, kako je receno, ni predsednik vlade, ni ministar, ni ambasador, ukratko - "nije dovoljno visoko".15 Buduci da su na tu izjavu dosle izrazito negativne reakcije i iz samog DOS-a,16 predsednik je sa konferencije za stampu iz Atine porucio: "Radni dan predsednika Republike u drzavi kakva je SRJ ima vise od 24 sata, tako da o tome (da li ce primiti Karlu del Ponte) jos nisam ni razmisljao".17 Tek nekoliko dana kasnije, pod snaznim pritiscima, Kostunica je dao izjavu da ce tuziteljku primiti i to u prvom redu da bi joj postavio pitanje o bombardovanju SRJ osiromasenim uranijumom.18 Takav odnos nipodastavanja i prezira prema medjunarodnoj zajednici (odnos prema samom Tribunalu bice opisan kasnije) bio je u potpunom skladu sa prethodnom praksom i retorikom, ali je jasno ukazivao i na nedostatak politicke odgovornosti i slabo uvidjanje realnog polozaja zemlje kojoj je isticao rok koji je za odobravanje finansijske pomoci odredio Kongres SAD. Istom prilikom, portparol DSS-a Milorad Jovanovic je, na novinarsko pitanje o tome da li postoji opasnost od uvodjenja sankcija, mirno odgovorio: "opasnost ne postoji u ovom trenutku, mozda tek za nekoliko meseci".19 Takvim izjavama je jasno pokazano da je specificno shvatanje nacionalnog dostojanstva i dalje prece od urgentnih potreba unistene zemlje i da je riskantno ponasanje u spoljnoj politici jos uvek moguce.
Otvoreno je to pokazano i tokom sve napetijih priprema za Donatorsku konferenciju cije je odrzavanje bilo pod znakom pitanja zbog nedovoljne saradnje SR Jugoslavije sa Haskim tribunalom. Po povratku iz Vasingtona predsednik drzave je saopstio okupljenim novinarima da ce se zaloziti za usvajanje zakona o saradnji sa tim sudom, ali je i dodao: "Nasim sagovornicima to nije bilo dovoljno, tako da je sada ostalo otvoreno pitanje americkog ucesca u donatorskoj konferenciji".20 Pomirljivost s kojom je izrecena navedena izjava pokazivala je spremnost da se za otpor Haskom sudu plati i najvisa cena, a da se ekonomija zemlje ponovo dovede u izolaciju.
Posebno poglavlje u odnosima Jugoslavije sa svetom cine Kostunicine izjave koje se ticu odnosa sa SAD. Otvoreni antiamerikanizam cesto je nalazio mesto u njegovim obracanjima javnosti cime je ne samo otezavana normalizacija odnosa sa najvecom svetskom silom vec je i stanovnisvu frustriranom sankcijama, bombardovanjem i propagandom dat signal da se u spoljnopolitickom ponasanju nista nece promeniti. Tako je dve nedelje posle 5. oktobra predsednik u intervjuu za nemacki list, sluzeci se starom retorikom, dao do znanja da ce Jugoslavija u odnosu prema prvoj sili sveta zadrzati distancu: "Nemam nameru da ostanem na kursu konfrontacije sa najmocnijom silom sveta. Ali, ja necu biti ni kvisling".21 Slicne izjave pokazivale su da sa starim fobijama nije zavrseno i da ce saradnja sa svetom ostati opterecena provincijalizmom. Pored toga, te izjave svedocile su i o slabom poznavanju medjunarodnih odnosa i sveta koji se tokom poslednje decenije dvadesetog veka ubrzano menjao. Kao primer moze se uzeti anahrona izjava predsednika Kostunice data, sto nije nevazno, za nemacki Spigl: "Prisustvo Rusije je vazno ne samo zbog Evrope, vec kao protivteza Americi, koja se u ovom regionu previse ugnjezdila".22 Pored uvredljivog i nipodastavajuceg tona, ovim recima izrazeno je dubinsko nerazumevanje novih odnosa u svetu, posebno odnosa Rusije i Amerike. Uz to, moze se prepoznati ideja koju je u svojoj politici cesto zeleo da koristi Slobodan Milosevic, odnosno da se prostor Balkana, bivse Jugoslavije ili makar Srbije ponudi Rusiji kao sfera interesa u kojoj ce odmeravati snage sa jedinom preostalom velikom silom.
Gotovo sve druge stranke DOS-a trudile su se da svojim izjavama i svojim politickim ponasanjem pokazu da je odnos Srbije prema svetu sustinski promenjen. Deklarativnih izjava o tom pitanju gotovo da nije ni bilo, cime se ojacavao utisak da se radi o necemu normalnom, uobicajenom, povratku Srbije u svet. Brz povratak u medjunarodne institucije koriscen je da bi se porucilo da "svet" nikada nije bio neprijateljski raspolozen prema narodu, vec samo prema Milosevicevom rezimu i da bi se smanjilo nepoverenje i ksenofobija koji su gajeni tokom prethodne decenije.
Kao drugi test na kojem se moze proveravati da li je doslo do sustinske promene u Srbiji moze posluziti odnos prema Crnoj Gori. U ovom radu to pitanje nece biti iscrpno analizirano, vec samo u onoj meri koja moze odgovoriti na pitanje da li je u odnosu prema "drugom" u zajednickoj drzavi ostvaren drugaciji odnos. Time se u sustini odgovara i na pitanje razumevanja zajednicke i slozene drzave jer su upravo greske ucinjene u toj oblasti dovele do raspada Jugoslavije.
Analiza izjava datih tokom prve godine Kostunicine vlasti pokazuje da se u njegovom odnosu prema Crnoj Gori ponovio niz bitnih osobina koje su karakterisale i odnose Srbije prema federalnim clanicama SFRJ pred njen raspad. Na prvom mestu bilo je to ignorisanje faktickog stanja, odnosno cinjenice da je tokom poslednjih godina Milosevicevog rezima Crna Gora, uz veliku podrsku medjunarodne zajednice, nacinila niz sustinskih koraka prema odvajanju iz zajednicke drzave i da vecinska Crna Gora nije pokazivala spremnost da ponisti te rezultate i vrati se u cvrsci federalni okvir. Ta namera da se stvari vrate na neko ranije stanje i da se time ukinu neke slobode i stecena prava do kojih je "druga strana" veoma drzala podsecali su na odnos ranog Milosevica prema Kosovu i Vojvodini, s tim sto nove vlasti u Srbiji nisu imale onu snagu i plebiscitarnu podrsku kakvu je imala Miloseviceva politika krajem osamdesetih. Uz to, i odnosi sa Crnom Gorom su, usled komplikovanog problema crnogorskog i srpskog nacionalnog identiteta, bili daleko slozeniji od odnosa Srbije sa njenim pokrajinama, sto je pokusaje DOS-ove vlasti u Beogradu cinilo jos manje politicki racionalnim.
Vec i sama cinjenica da, po dolasku na vlast, DOS nije ukinuo ustavne amandmane koje je Milosevic nasilno uveo pred savezne izbore i zbog kojih je (izmedju ostalog) DPS te izbore bojkotovao, uticala je na produbljivanje nepoverenja izmedju dve federalne jedinice. Tome je posebno doprinelo i stvaranje koalicione vlade sa crnogorskom opozicijom sto je omogucilo Djukanovicu da nastavi bojkot savezne drzave i da Crnu Goru dalje vodi ka samostalnosti. Medjutim, uprkos tom procesu i vec skoro potpunom povlacenju Crne Gore iz svih obaveza prema saveznoj drzavi, savezni predsednik ostao je uporan u svojim tvrdnjama da Jugoslavija postoji. Smatrao je, uz to, da je zvanicna Podgorica tu cinjenicu duzna da usvoji: "SRJ postoji, to je drzava koja je medjunarodno priznata i to je cinjenica s kojom ce svako dobronameran i razlozan u Podgorici morati (podvukla D. S.) da se slozi".23 Cinjenica da se vladajuca crnogorska stranka sa takvim shvatanjem nije slagala i da se, s vremenom, sve vise udaljavala od zajednisva, nije uticala na promenu Kostunicinog stava. Naprotiv - navodila ga je na to da, ponavljajuci taj stav,24 pokaze i da je njegova "istina" vaznija od one u koju je verovao crnogorski predsednik: "Nasa neslaganja proizlaze otud sto g. Djukanovic tvrdi da drzava koja se zove SRJ ne postoji. Ja tvrdim da ona postoji. Mislim da je moj stav i moje tumacenje blize istini od stava g. Djukanovica".25
Uprkos tome, odnosi izmedju crnogorske i federalne vlasti bivali su sve losiji, a ponude Beograda o stvaranju, kako se govorilo, efikasne federacije, bile su odbijane. To, medjutim, nije dovelo do ozbiljnih pregovora, vec je u javni jezik unosilo sve vise netrpeljivosti slicne onoj koja se tokom procesa raspada bivse Jugoslavije selila od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne do Kosova. "Drugi" se sve vise diskreditovao, isticane su njegove stereotipno definisane "mane", verbalno se ponizavao i ismevao, cime je mogucnost stvarnih i ozbiljnih razgovora o zajednickoj drzavi bila postepeno sve vise smanjivana. Tako je vec samo mesec dana po izvrsenoj promeni vlasti u Srbiji, Kostunica o predsedniku Crne Gore izjavio sledece: "Izgleda da ceo svet vidi ono sto Djukanovic ne vidi. U tom poluautisticnom pogledu pomalo me podseca na Milosevica koji je takodje video stvari koje svet nije video".26 Stalno naglasavanje vlastoljubivosti crnogorske vlasti27 i njene koruptivnosti28 u izjavama federalnog predsednika dosli su do vrhunca posle prolecnih izbora u Crnoj Gori. Izborni rezultati po kojima Djukanoviceva pobeda nije bila onako ubedljiva kako je to on ocekivao navela je Demokratsku stranku Srbije da preko svog potpredsednika na konferenciji za stampu izjavi da je "opcija koju zagovara Milo Djukanovic dozivela potpuni poraz" i da dovede u pitanje i licnost ponovo izabranog crnogorskog predsednika: "Njegove izjave (poput izjava Nenada Canka) imaju vrlo sirok dijapazon i nijedna nije nalik drugoj. Dace on jos izjava i trazice stosta".29
Ostale stranke DOS-a trudile su se da se u svojim javnim izjasnjavanjima drze koalicione platforme o potrebi stvaranja efikasne federacije i da u svojim saopstenjima ne prelaze granicu politicki korektnog govora o drugoj strani. Srpska vlada i njen premijer kao da su zeleli da i to pitanje iskoriste za stvaranje utiska o sebi kao modernim, efikasnim, racionalnim i pragmaticnim politicarima. Srpsko-crnogorske odnose prikazivali su prvenstveno kao pravni i privredni problem, upozoravajuci da bi dalje cepanje drzave bilo suprotno evropskim procesima integracije. Naglasavali s+u da je jedinstvena drzava u interesu obe federalne jedinice i da je to formula koja bi mogla obezbediti vecu pomoc medjunarodne zajednice. Tako je srpski premijer, u svojoj "milenijumskoj izjavi" za novu 2001. godinu rekao: "Savez Srbije i Crne Gore najmanje je rizicno i predstavlja medjunarodno prihvatljivo resenje. Jedino koje i jednoj i drugoj republici moze da donese interesovanje stranih ulagaca koji izbegavaju, kako smo videli, zemlje sukoba i rizika".30
Nasuprot tom "poslovnom odnosu", retorika DSS-a obilovala je emotivnim i istorijskim argumentima u korist zajednicke drzave, sto je, takodje, podsecalo na odnos srpskih vlasti prema prethodnoj SFRJ. Vec u jednoj od svojih prvih izjava datih u Dnevniku RTS-a Kostunica je izjavio da "imamo kucu koja se zove Jugoslavija",31 cime je potvrdio svoju usku povezanost sa tradicionalistickim i narodnjackim nasledjem u srpskoj politici koji je u drzavi video prosirenu porodicu. U skladu sa tom tradicijom je i isticanje kulturnih i istorijskih razloga za opstanak drzave, sto je cesto bilo direktno suprotstavljeno stavovima srpske vlade i njenim tumacenjem zajednickog interesa. Tako ce, samo mesec dana po dolasku na vlast, Kostunica izjaviti: "Odnosi Srbije i Crne Gore nisu stvar nijedne stranke, trenutne politicke konjunkture, ekonomskih i drugih interesa: to je mnogo dublje, slojevitije, istorijsko i duhovno pitanje".32 Drzavno pitanje time je prikazivano kao rezultat gotovo misticnih istorijskih teznji, pa cak, i jos teze uhvatljivih, "prirodnih stremljenja". Takva shvatanja dala su osnovni ton Kostunicinom predlogu za ustavno preuredjenje SRJ iz januara 2001, koji je zapocinjao sledecim recima: "Srbija i Crna Gora su tokom celokupne novije istorije tezile drzavnom ujedinjenju. Stvaranje zajednicke drzave smatrale su prirodnim ciljem i kljucnim uslovom ostvarenja svojih interesa i svoje unutrasnje i spoljne slobode".33 U daljem tekstu navedeni su razlozi koji idu u prilog ocuvanja zajednicke drzave. Kao najvazniji istaknuti su sledeci: "Razlozi za ocuvanje zajednice su duhovne i istorijske veze, jezik i tradicija, vera i kultura, cvrste rodbinske i imovinske veze..." Tek na kraju svoje mesto su nasli privredni i razvojni interesi, koji su u izjasnjavanjima drugih stranaka DOS-a bili gotovo jedini pominjani.
Medjutim, bez obzira na to sto su stranke vladajuce koalicije imale razlicite retorike, pa i pristupe srpsko-crnogorskim odnosima, do bitnijih pomeranja u pregovorima nije dolazilo. Drzavna kriza se produbljivala, savezna vlast nije bila priznavana u jednoj od dve federalne jedinice, budzet se punio samo sa srpske strane, a gradjani su i dalje ziveli u provizorijumu, u iscekivanju resenja drzavnog pitanja. Ni srpska ni crnogorska strana nisu pokazivale zelju da prilagode svoje platforme i da pregovori krenu ozbiljnijim pravcem. Medjusobno udaljavanje je postajalo sve drasticnije, a mediji su nastavili sa stigmatizacijom one druge strane. Crnogorska strana drzala se cvrsto stava o potrebi vracanja suvereniteta svoje drzave, dok je srpska strana, ostajuci na svojoj platformi, ignorisala procese dezintegracije, zeleci da vec gotovo rastocenu drzavu vrati u cvrsci zajednicki okvir. To je najbolje pokazano u Platformi DOS-a za preuredjenje SRJ iz avgusta 2001, kojom je Predsednistvo te koalicije predlozilo da buduca federacija ima zajednicku spoljnu politiku, trziste, gradjanski zakonik i krivicni postupak. Redosled kojim je trebalo voditi pregovore, a koji je predlozio predsednik Kostunica, ukazivao je na to da savezna vlast i dalje razgovore sa vladajucim krugovima u Crnoj Gori postavlja na poslednje mesto.34 Uz to, njegova izjava data tom prilikom da se sa vlastima u Podgorici moze razgovarati o svemu, ali da je "zajednicka drzava granica ispod koje DOS nece ici" izazvala je veoma burne reakcije vecinske Crne Gore i pojacala je utisak da ni nova vlast u Srbiji, kao ni ona prethodna, nije spremna da u "drugom" vidi ravnopravnog partnera, a da zajednicku drzavu shvati kao rezultat saradnje, kompromisa i medjusobnog postovanja.
Iako u ovaj rad nije ukljucena analiza stavova i postupaka crnogorske vlasti, moze se reci da su nove vlasti u Srbiji pokazale nedovoljnu racionalnost u vodjenju slozene drzave i nespremnost da prihvate realne politicke cinjenice koje su jasno govorile o tome da su procesi rastakanja savezne drzave otisli predaleko da bi druga strana bila spremna da prihvati vracanje nazad i da odustane od elemenata sopstvenog suvereniteta koje je vec bila ostvarila. Sustinska nespremnost da se uvidi politicka realnost i da se "drugi" shvati kao ravnopravni partner dovela je do toga da je drzavno pitanje ponovo resavala medjunarodna zajednica. Ustavnom poveljom koju je nametnuo Havijer Solana kao predstavnik Evropske unije sustinski su priznati gotovo svi elementi suverenosti koje je Crna Gora do tada ostvarila, pri cemu je definitivno resavanje drzavnog pitanja odlozeno za tri godine, sto ce gradjane ove drzave zadrzati u provizornom stanju. Uz to, i nova vlast je pokazala spremnost da trosi vreme ne nudeci realne predloge za resenje situacije, spremna da ceka pritisak medjunarodne zajednice da bi se ostvarilo nesto sto je mogla i sama, daleko ranije da ucini.

Suocavanje sa prosloscu

Jedno od najvaznijih pitanja pred kojima se nasla nova vlast u Srbiji bio je odnos prema razdoblju ratova i prema srpskoj odgovornosti u njima. Spremnost za suocavanje sa tim pitanjima odredjivala je meru zrelosti nove vlasti i resenosti da se demokratski poredak postavi na sustinskom diskontinuitetu u odnosu na program koji je Srbiju i citav prostor bivse Jugoslavije odveo u desetogodisnji rat. Upravo se zbog toga to pitanje moze oceniti kao kljucni pokazatelj politickih pozicija na kojima su se nasle razlicite stranke DOS-a jer su u postmilosevicevoj Srbiji i tranzicija i demokratizacija zavisile od spremnosti politicke elite da se distancira od nacina misljenja koji je Srbiju doveo do kolapsa devedesetih godina. I to ne samo zbog toga sto je distanciranje od te politike bilo uslov za dobijanje strane finansijske pomoci bez koje ni tranzicija ni demokratizacija nisu bile moguce u rastocenom i siromasnom drustvu, vec sto je ono bilo nuzan uslov za mentalno odvajanje od prethodne, autoritarne politicke matrice. Bez tog odvajanja stvaranje novog drustva i nove politike nije moguce. Zbog toga ce odnos prema ratnim zlocinima i Haskom sudu u ovom radu biti analizirani kao najvazniji test koji se nasao pred novim vlastima, test koji ce omoguciti odgovor na pitanje da li je Srbija smogla snage, politicke zrelosti i odgovornosti da sustinski izadje iz kovitlaca nacionalizma koji je odveo u pogubni projekat. Moguc je prigovor da spremnost za suocavanje sa istinom i odnos prema Tribunalu u Hagu nisu nuzno povezani. Ipak, u ovom radu oni ce biti posmatrani kao deo jedne celine, jer se polazi od toga da samo medjunarodni sud ima mogucnosti da prikupi dokumentaciju svih zaracenih strana i obezbedi izrazito veliki broj svedoka iz svih bivsih jugoslovenskih republika sto, cak i da je bilo volje, nijedan domaci sud ne bi mogao da ucini. Samim tim, veruje se da samo medjunarodni sud moze izneti i analizirati sve podatke neophodne za rekonstrukciju dogadjaja i utvrdjivanje istine o svemu sto se dogodilo tokom ratnih godina, pa da je, zbog toga, to i najpotpuniji put za utvrdjivanje odgovornosti zaracenih strana. Dalje, proteklih godinu i po dana svedoce o tome da su samo otvorene pretnje uvodjenjem novih sankcija i uskracivanjem finansijske pomoci od strane medjunarodne zajednice bile te koje su pokretale i pitanje odgovornosti i pitanje saradnje sa Hagom, sto pokazuje nespremnost prozvanih bivsih jugoslovenskih republika da same pokrenu proces suocavanja. Zbog toga se Haski sud cini nuznim i, za sada, jedinim ozbiljnim mestom koje pokrece pitanje odgovornosti. Uz to, polazi se u ovom radu i od toga da je obaveza saradnje sa Tribunalom morala biti jasno objasnjena predstavnicima nove vlasti prilikom njihovih kontakata sa medjunarodnim institucijama, pa se njihovi pokusaji da to prikriju od javnosti shvataju kao izbegavanje citavog kompleksa pitanja odgovornosti za pocinjeno u prethodnim ratovima i dovodjenje u pitanje programa koji je Srbiju odveo u rat.
Zadatak koji su pred sobom imale stranke DOS-a nije bio lak. Javno mnenje koje je trinaest godina bilo izlozeno najzescoj nacionalistickoj propagandi nije bilo sklono da prihvati cinjenice o pocinjenim ratnim zlocinima ni da se suoci sa odgovornoscu sopstvene strane. Bilo je potrebno mnogo politicke zrelosti i umeca da bi se zapoceo proces suocavanja i da bi on doveo do postepenog procesa ozdravljenja drustva. Bila je potrebna i jedinstvena politicka volja da bi se taj proces pokrenuo. Medjutim, do jedinstvene politicke volje nije bilo jednostavno doci. Pre svega, vladajuce stranke imale su razlicita misljenja. Medjutim, cini se da je jos vaznije bilo to da je u prethodnom razdoblju vecina tada opozicionih stranka imala isti nacionalni program ciji je osnovni cilj bilo stvaranje drzave u kojoj ce ziveti, kako se govorilo, ceo srpski narod. Zbog toga je pocetak procesa ozdravljenja zahtevao ne samo postavljanje jasne linije diskontinuiteta u odnosu na Milosevicev rezim, vec i u odnosu prema sopstvenim programskim ciljevima. Ta cinjenica pokazala se kao kljucni problem DOS-a, problem koji je produbljivao vec postojece unutarkoalicione sukobe, ali i unosio dodatnu pometnju u vec duboko frustrirano javno mnenje.
Analiza stavova stranaka DOS-a o tom pitanju pokazuje da se, kao i u mnogim drugim pitanjima, koalicija podelila na tri dela. S jedne strane stajala je DSS, koja je na celu sa svojim predsednikom dosledno kocila svaku mogucnost saradnje sa Tribunalom i isporucivanje onih protiv kojih su podignute optuznice. S druge strane nalazila se grupa stranaka gradjanske orijentacije koje su se isto tako dosledno, iako nedovoljno cesto, izjasnjavale za neophodnost te saradnje i suocavanje sa istinom o proteklim dogadjajima. U sredini izmedju te dve grupe nalazila se Demokratska stranka koja je o tim pitanjima davale razlicite, cesto kontroverzne izjave.
Demokratska stranka Srbije i njen predsednik samo su u nekoliko navrata govorili o odgovornosti u prethodnom razdoblju. U kratkim i veoma retkim izjavama o toj temi dominirale su dve ideje. Po prvoj, koja je bila i zvanican stav stranke, Milosevic je bio, pre svega, odgovoran pred svojim narodom kojem je naneo najveca zla.35 To je bio stav koji se cesto mogao cuti i od predstavnika drugih stranaka. Sustinski on je znacio nepriznavanje svega onoga sto se prethodnih deset godina desavalo na prostorima bivse Jugoslavije i pokusaj svodjenja Miloseviceve krivice samo na one postupke koji podlezu domacem krivicnom zakonodavstvu. Tu se nije radilo samo o demagogiji kojom bi se ojadjeni narod pridobio za ideju krivicnog gonjenja smenjenog diktatora, vec i o pokusaju zamene teza koji bi omogucio izbegavanje kljucnog pitanja odgovornosti za ratne zlocine.
Druga ideja koja je dominirala u izjavama DSS-a bila je da se odgovornost mora podeliti, ali da najveci deo tog kolaca pripada medjunarodnoj zajednici. Tu ideju jasno je formulisao Vojislav Kostunica u jednom od prvih intervjua datih nemackom listu Spigl: "Pokusacemo da otkrijemo celu istinu a krivce da pozovemo na odgovornost. Moracemo, medjutim, da porazgovaramo i o pogresnim odlukama medjunarodne zajednice, o punoj istini o Kosovu i bombardovanju nase zemlje od strane NATO-a".36 Taj cesto ponavljan stav proizlazio je iz opsteg Kostunicinog odnosa prema medjunarodnoj zajednici, odvlacio je paznju sa sopstvene odgovornosti i bio opsteprihvatljiv za javno mnenje obelezeno traumom bombardovanja.
O pitanju odgovornosti predsednik Kostunica je najduze govorio prilikom otvaranja medjunarodne konferencije o istini i pomirenju koju je u Beogradu, u maju 2001. godine, organizovao Radio B-92. Tom prilikom on se slozio da se pred Srbijom nalaze dva velika izazova izrazena u pojmovima istina i pomirenje i zalozio se da se pronadju odgovori na pitanja sta se stvarno zbilo i kako cemo dalje, polazeci od toga da je suocavanje sa njima nuzno da bi se uspostavio "pristojan zivot na ovim prostorima". Nacin na koji je dalje govorio o tom problemu pokazuje da on sam, medjutim, nije bio spreman da se sa tim pitanjima suoci. Naime, neposrednu proslost on je objasnio kao deo "zlehude istorije", kao "balkanski, bosanski, srpski, jugoslovenski usud". Mistican pristup istoriji koji podrazumeva da se ona neprestano okrece u istom, zatvorenom krugu osnova je svakog autoritarnog nacina misljenja koje natprirodnim silama daje moc koja potire ulogu pojedinaca. Drustvo i pojedinci u njemu su, po tom tumacenju, samo objekt nad kojim se smenjuju sudbinska, metafizicka istorijska kretanja na koja se ne moze uticati. Samim tim, nemajuci zasluga, pojedinci nemaju ni odgovornosti. Taj duboko antihumanisticki stav koji iz istorije iskljucuje coveka istovremeno je i deo mitskog nacina misljenja jer tumaci vreme kao vecno vracanje istog. To mitski shvaceno vreme izjednacava proslost, sadasnjost i buducnost, stvarajuci utisak da su nam se dogadjaji jednostavno desili, da su naisli na nas u svom ciklicnom hodu, da smo se mi u njima, bez ikakve zasluge, "nasli": "Jos sasvim nedavno smo se po ko zna koji put nasli (podvukla D. S.) u vrtlogu velikih unutrasnjih politickih sukoba, medjunacionalnih mrznji i neprijateljstava, koje su u prethodnih pola veka precutkivana i sakrivana, da bi se, cim su se za to stekle spoljne i unutrasnje okolnosti, starom zestinom rasplamsale".37 Uz dopustenje da postoje spoljne i unutrasnje okolnosti taj govor ipak sugerise da su "nas" dogadjaji zatekli i da, izuzev "nemale pomoci spolja", odgovornost za to niko konkretno ne snosi. U tom kljucu shvacena je i odgovornost Slobodana Milosevica koju je, neposredno posle hapsenja bivseg predsednika, Kostunica opisao sledecim recima: "Odgovornost Slobodana Milosevica se ogleda uglavnom u necinjenju i u svemu onome sto je propusteno da se uradi",38 pri cemu je ostalo nejasno da li je Milosevic "necinjenjem" propustio da spreci radnje na koje je mogao uticati ili mu se zamera sto program nije doveo do kraja.
Pored osnivanja Komisije za istinu, koja do sada nije javnosti predocila svoje rezultate, Kostunica i DSS su se jos u dva navrata izjasnili o pitanju odgovornosti. Prvi put prilikom otkrivanja zakopanih hladnjaca punih ljudskih leseva iz kosovskog rata kada je portparol stranke izjavio da su hladnjace verodostojne i da "taj slucaj baca novo svetlo ne samo na bivse politicko rukovodstvo, vec i na ponasanje celnih ljudi Vojske Jugoslavije i policije".39 Drugi put, prilikom zvanicne posete Hrvatskoj, predsednici obe drzave dali su zajednicko saopstenje: "Slazemo se u tome da se obe zemlje i njihovi gradjani na najbolji moguci nacin mogu i moraju suociti s punom istinom o zbivanjima iz prethodne decenije. Striktno primenjujuci nacelo licne odgovornosti i krivice, cime se sprecava svaki pokusaj konstruisanja kolektivne odgovornosti, odnosno krivice bilo kog naroda".40 Najozbiljniji stav o pitanju odgovornosti izgovorio je tadasnji potpredsednik stranke Aleksandar Popovic i ta njegova izjava ostala je usamljena u ukupnom izjasnjavanju te stranke: "Kao drzava i kao narod moramo da nadjemo snage da saznamo pravu istinu za protekle dogadjaje. Mi smo ti koji to treba da obave i tu nam nikakav Hag ne moze pomoci. Moramo da rascistimo stvari sami sa sobom (...) Moramo da pribegnemo tom bolnom ali jedinom pravom nacinu utvrdjivanja istine jer cemo samo tako izgraditi istinski demokratsku drzavu".41
Izuzev te Popoviceve izjave sva navedena izjasnjavanja o problemu odgovornosti bila su neposredno motivisana nekim konkretnim povodom - bilo da se radilo o konferenciji na kojoj se raspravljalo o toj temi, osnivanju komisije ciji bi to zadatak bio, sokantnim prizorom masovnih grobnica u okolini Beograda ili zvanicnom susretu sa predsednikom Hrvatske. Sistematskog bavljenja tom temom, pa samim tim ni ozbiljnog otvaranja tog pitanja nije bilo od strane DSS. Zbog toga je cesto iznosen negativan stav o Haskom sudu stvorio utisak da se ta stranka izricito protivi kritickom preispitivanju novije proslosti. Taj sud je oznacavan kao neobjektivan,42 kontroverzan,43 irelevantan politicki sud44 koji primenjuje selektivnu pravdu.45 U javnosti se neprestano ponavljalo da Srbija i Jugoslavija imaju mnogo vaznijih zadataka od saradnje sa tim sudom,46 da on nikako nije prioritet ni vitalni politicki interes.47 Pitanje saradnje sa Haskim sudom predsednik je otvoreno nazvao sredstvom koje, zbog finansijske pomoci, moze doneti bolji zivot gradjanima, negirajuci da sama saradnja moze biti i cilj.48 Da je Hag za njega deveta rupa na svirali, kako je izjavio u svom prvom televizijskom nastupu posle 5. oktobra, predsednik Kostunica potvrdio je i tokom burne krize koju je izazvalo hapsenje Slobodana Milosevica: "Hag nije u mojim mislima zbog problema sa kojima se suocavamo na jugu Srbije, siromastva u drustvu i odnosa izmedju dve federalne jedinice (...) U slucaju daljih pritisaka koji mogu dovesti u pitanje donatorsku konferenciju, smatram da medjunarodna zajednica mnogo vise duguje nama nego mi njoj. Saradnja sa Haskim tribunalom ne znaci prihvatiti sve i pogaziti nacionalno dostojanstvo za nekoliko dolara".49
Stranka se, kako je vreme prolazilo, sve vise pocela zalagati za usvajanje zakona kojim bi se regulisalo pitanje saradnje sa Haskim sudom uprkos elementarnoj pravnoj cinjenici da se medjunarodno zakonodavstvo nalazi iznad domaceg i da ekstradicija sudu ciji su osnivac Ujedinjene nacije nije u suprotnosti sa domacim zakonodavstvom. Pri tom se, na konferencijama za stampu DSS-a i njenog predsednika, sve cesce govorilo da saradnja sa sudom ne znaci nuzno i izrucenje optuzenih, pa da ni sam zakon tu stavku ne mora podrazumevati.50 Buduci da se koalicioni partner na saveznom nivou - crnogorska Socijalisticka narodna partija, posle konsultacija sa svojim lokalnim odborima, izjasnila protiv usvajanja tog zakona i da, samim tim, DOS nije imao vecinu koja bi taj zakon izglasala u Saveznoj skupstini, insistiranje na zakonu postajalo je s vremenom direktna prepreka toj saradnji. Time je SRJ usla u blokadu saradnje sa medjunarodnim sudom koja je trajala godinu dana, sve do usvajanja zakona pocetkom aprila 2002. godine, kada je pod pritiskom uvodjenja sankcija od strane Kongresa SAD crnogorski partner odlucio da zakon podrzi.
O tome da se radilo o dubinskom protivljenju saradnji sa tim sudom i da je pozivanje na nuznost usvajanja zakona bilo samo legalisticko pokrivanje te sustine, svedoce burne reakcije te stranke prilikom izrucenja Slobodana Milosevica. U posebnom obracanju naciji predsednik Kostunica je izjavio: "Ovo se moze protumaciti kao ozbiljno ugrozavanje ustavnog poretka zemlje. (...) To je preuzeto iz arsenala Miloseviceve politike: bezakonje, ponizavajuci potezi koje niko u medjunarodnoj zajednici nije ni trazio. (...) Nije postovan ni najosnovniji postupak, kao da se nekome ovde, a ne nekome spolja, zurilo da sto pre ispuni ko zna kada, kako i od koga preuzetu obavezu. Ovim putem ne mozemo ni u buducnost, ni u Evropu ni u svet. Bez prosperitetne i dostojanstvene drzave necemo daleko stici".51 Produbljujuci krizu tih dana, DSS je, iz protesta, napustio poslanicki klub DOS-a u republickoj skupstini, a njeni najistaknutiji predstavnici nastavili su da daju izjave kojima su opominjali da je ugrozen ustavni poredak zemlje.52 U svojoj izjavi torinskoj Stampi Kostunica je izjavio da se radilo o "ogranicenom pokusaju drzavnog udara".53
Takvim ponasanjem i izjavama predstavnici DSS-a sustinski su nastavili prethodnu, Milosevicevu politiku, koju su obelezavali prkos medjunarodnoj zajednici i njenim institucijama, spremnost na rizike koji ugrozavaju stabilnost zemlje i dovode njenu ekonomiju u gotovo neresive probleme i, na kraju, povinovanje spoljnim zahtevima posto je propusteno vreme da se to uradi na politicki zreliji i manje opasan nacin. Medjutim, za ovaj rad je vaznije napomenuti da je takvim izjavama podrzavano prethodnom propagandom stvoreno uverenje da o ratnim zlocinima ne treba raspravljati, pa ni postavljati pitanje o njihovom postojanju. Iako je bilo jasno da ce Haski sud postati, ne samo u ocima medjunarodne zajednice, pravo merilo kojim se odredjivala spremnost Srbije za sustinske promene, DSS se sistematski opirala saradnji sa tim sudom, pa je i njen predsednik izjavio da se u njegovom stavu nista nece promeniti.54 Time je sistematski davano na znanje, i unutrasnjem i spoljnjem javnom mnenju, da Srbija i Jugoslavija staju u zastitu optuzenih za ratne zlocine cime se, u sustini, naknadno preuzimala kolektivna odgovornost. Potvrdjivalo se da se pocinjena dela i ne dovode u pitanje, sto je posredno znacilo da neupitan ostaje i projekat "drzave u kojoj ce ziveti svi Srbi" koji je do njih i doveo.
S druge strane politickog spektra nasla se grupa stranaka koje su od dolaska na vlast, dosledno, izlagale stav da je saradnja sa Haskim sudom neophodna. Potpuno suprotno DSS-u te stranke isticale su da se radi o najvaznijem politickom pitanju, da Haski tribunal nije sredstvo vec cilj i da je, kao takav, u najvisem nacionalnom interesu. Prvi je to jasno izgovorio Zarko Korac prilikom svoje posete Zagrebu, mesec i po dana po dolasku DOS-a na vlast: "S Hagom se mora saradjivati i to je medjunarodna obaveza novih vlasti. To je pitanje jedno od najvaznijih s kojim ce se demokratska vlast u Beogradu suociti. (...) Nema stvarne demokratizacije Srbije bez toga. Nije stvar samo u pritisku Haskog suda nego je to pre svega unutrasnje pitanje same Srbije".55 Slican stav izneo je, u ime Nove demokratije, Zarko Jokanovic, zalazuci se za utvrdjivanje istine o hladnjacama: "Nacionalni i drzavni interesi brane se istinom, ma kakva ona bila".56
Tih dana slicnu izjavu dala je i Nada Kolundzija, portparol Demokratske alternative: "Odgovornost pojedinaca za eventualno pocinjene zlocine skida odgovornost sa srpskog naroda i to je jedan od bitnih nacionalnih i drzavnih interesa". 57 Na tim pozicijama cesto je bila i Demohriscanska stranka Srbije i njen predsednik, ministar pravde u Vladi Srbije Vladan Batic: "Ne moze se praviti nikakva paralela izmedju donosenja zakona o saradnji sa Haskim sudom i donatorske konferencije. To je pogresno i vulgarno. Mi ovaj zakon moramo doneti zbog nas".58
Te stranke su i o pitanju odgovornosti zastupale sustinski drukcije misljenje od DSS. Tako je Korac prilikom navedene posete Zagrebu izjavio da je, i pored Haskog suda, otvoreno pitanje sta se dogadjalo u proteklim ratovima, kao i da je cilj nove politike "utvrdjivanje kriterijuma i trazenje krivaca za zlocine i njihovo kaznjavanje".59 I Goran Svilanovic je na Izbornoj skupstini Gradjanskog saveza Srbije opominjao da se "ne sme bacati pod tepih pitanje odgovornosti onih koji su krivi za zlocin", kao i da tu odgovornost jasno treba odvojiti od obicnog sveta.60 Izrazavajuci nadu da ce Komisija za istinu otvoriti puteve ozdravljenja drustva, Dragor Hiber je podsetio i da je saradnja sa Haskim sudom potrebna ne zbog toga da bi se obezbedio novac na Donatorskoj konferenciji, vec i da bi se "ostvarili pravo i pravda".61 I DHSS je zakljucivala na slican nacin: "Zbog nase snage treba da pogledamo istini u oci i da vidimo sta su neki nasi ljudi uradili. Ako zakon ne donesemo normalno je da ce medjunarodna zajednica smatrati da nismo spremni da prihvatimo da je bilo zlocina i da su neki nasi ljudi krivi, bez obzira ko je to bio".62
Zbog svih tih razloga te stranke su se zalagale za saradnju sa Haskim tribunalom. Upozoravale su protivnike da nema zakonskih prepreka izrucenju optuzenih, jer je to, kao telo Ujedinjenih nacija, "delimicno i nas sud";63 da za krivicna dela pocinjena nad gradjanima bivsih jugoslovenskih republika treba da se odgovara pred medjunarodnim sudom;64 da domaci sudovi nisu sposobni da sude za ratne zlocine jer za sve to vreme nije pokrenut nijedan sudski postupak;65 da Haski sud ima primat u procesuiranju za ratne zlocine.66
Stranke koje su se na taj nacin izjasnjavale o Haskom sudu i pitanju odgovornosti dokazivale su da postoje sustinske razlike medju strankama vladajuce koalicije. Njihovo stanoviste bilo je u potpunosti drukcije od onog koje je zastupala DSS, kao i u mnogo cemu drukcije od onog za koje se zalagala Demokratska stranka. Pitanje odgovornosti za zlocine povezivale su sa Haskim sudom kao institucijom iza koje stoji citava medjunarodna zajednica, smatrajuci da taj sud moze pomoci u procesu suocavanja sa istinom, za sta domaci sudovi i javnost nisu pokazivali dovoljno zrelosti. Time je vecina tih stranaka i njihovih vidjenih predstavnika potvrdila kontinuitet sa antiratnim pozicijama na kojima su se nalazili tokom devedesetih godina, dok su stranke koje su kasnije nastale (DA, DHSS) pruzile dokaz o politickom sazrevanju svojih lidera.
Problem je u tome sto te stranke nisu dovoljno cesto i dovoljno jasno izlagale svoje stavove u javnosti. Sada, kad su imale i jake pozicije u vlasti i medije na raspolaganju, one nisu iskoristile sansu da raspolucenoj javnosti jasno stave na znanje da je srpski ratni program doveo do desetina hiljada poginulih i stotina hiljada raseljenih ljudi, da taj program bez takvih posledica nije ni moguce sprovesti i da se takav rezultat u medjunarodnom pravu tretira kao ratni zlocin, zlocin protiv covecnosti, pa cak i genocid.
Te brutalne cinjenice tesko je izgovoriti, a jos je teze s takvom politikom dobiti naredne izbore. Tesko je razviti kriticka suocavanja u drustvu u kojem prethodni projekat nije doziveo poraz, a predstavnici intelektualne i kulturne elite koji su ga stvorili nesmetano ostaju na pozicijama autoriteta i u istim, najuticajnijim medijima. Veliki je problem pokrenuti proces suocavanja kada i u samoj vladajucoj koaliciji postoje tako duboke razlike o tom pitanju i kada predsednik drzave, koji je stekao licni autoritet, neprestano podrzava vecinski deo javnog mnenja u uverenju da zlocincima ne treba suditi. Problem je senzibilirati javno mnenje koje uprkos, na primer, svim cinjenicama koje se danas znaju o Srebrenici, ne pokazuje sazaljenje prema zrtvama u kojima kao da jos uvek vidi samo neprijatelja. Zapocinjanje tog posla veliki je politicki rizik kako za sopstvene pozicije tako mozda i za samu zemlju u kojoj moc onih koji su rat vodili i dalje nije pod civilnom kontrolom. Ali, da bi Srbija izasla iz prethodnog traumaticnog kruga i da bi krenula putem demokratije i tranzicije to pitanje je nuzno pokrenuti. Stranke koje su imale prethodni moralni kapital nisu u proteklih godinu i po dana jasno dovele u pitanje program koji je stvorio takve posledice. Navedeni citati pokazuju da se o tom pitanju najvise raspravljalo tokom juna 2001. kada je u okviru DOS-a doneta odluka o ekstradiciji Slobodana Milosevica i kada su u medije pustene informacije o hladnjacama i masovnim grobnicama koje je trebalo da pripreme javnost za isporucenje optuzenih. Ni pre ni posle toga, sa retkim izuzecima, pitanje odgovornosti nije ozbiljnije pokretano, sto pokazuje da se, u trenutku kada je doneta takva politicka odluka, to moglo izreci i da je u delu koalicije postojala sasvim jasna svest o sustini problema.
Izvesno je da bi pokretanje tog pitanje brze dovelo do raspada labave koalicije i do rizicnog remecenja ionako nestabilne politicke situacije. Ali, propustena je prilika da se to zapocne u trenutku kada je DOS imao izrazitu vecinu u javnosti. S protokom vremena, komplikovanjem unutrasnje politicke situacije, neminovnim rascepom koalicije, teskim socijalnim stanjem u zemlji i mogucim buducim izborima, cini se da ce pokretanje tog pitanje biti jos teze. Bez njegove problematizacije ostavlja se otvoren politicki prostor u koji se mogu vratiti one ideje i politicki krugovi koji su do kraha i doveli. Optuzeni za ratne zlocine mogu ponovo postati nacionalni junaci, sto moze dovesti do nove identifikacije citave nacije sa njima (tokom aprila Beograd je osvanuo oblepljen plakatima sa slikom Radovana Karadzica na kojoj je pisalo "Svaki je Srbin Radovan").Tako optuzeni pred Haskim sudom sve vise postaju zrtve, a drustvo se zatvara u ideologiju koja je, posle dozivljenog ratnog poraza, postala jos ekstremnija nego ranije. Uz postojanje nekontrolisanih centara moci u delovima represivnog aparata ta cinjenica pretvara se u stvarnu opasnost ne samo po osetljivi proces demokratizacije, vec i po sam civilni poredak.
Trecu poziciju prema problemu odgovornosti i Haskom sudu zauzela je Demokratska stranka. Njen predsednik Zoran Djindjic i drugi vidjeni funkcioneri mozda su i cesce od drugih govorili o pitanju odgovornosti, a u svojim analizama uzroka koji su do toga doveli otisli su dublje od bilo koga drugog. Istovremeno su, kada je u pitanju sudjenje za pocinjene zlocine, svojim kontroverznim izjavama najvise doprineli pometnji koja je u javnosti zamagljivala ne samo mogucnost suocavanja sa istinom vec i poziciju u kojoj se zemlja nalazila pred medjunarodnom zajednicom.
Pitanje odgovornosti za pocinjene zlocine predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjic pokrenuo je vec u svom prvom programskom govoru: "Pred licem pravde naci ce se i oni koji su ukaljali nasu zemlju i naciju vrseci zlocine nad decom i zenama a krijuci se iza toboznje patriotske misije".67 Takav stav ce Demokratska stranka poceti cesce da iznosi neposredno pred hapsenje Slobodana Milosevica i pre isticanja roka koji je postavio Kongres SAD.68 Od tada su stranka i njen lider u nekoliko navrata izneli svoj odnos prema prethodnim dogadjajima. Tako je, pocetkom maja, Zoran Djindjic izjavio nesto sto je bilo u dubokoj suprotnosti sa resenjem prema kojem je poceo da tezi deo politicke elite i javnosti, a koje je podrazumevalo da se sva odgovornost pripise samom Miosevicu i da se tako izbegne suocavanje sa masovnoscu kojom je njegov program bio podrzan. Djindjic je tom prilikom novinarima rekao: "Nasa je zelja da se na sudjenju Milosevicu u Srbiji obavi jedna kriticka rekonstrukcija nase neposredne istorije sa svima nama kao ucesnicima i delimicnim krivcima. Milosevic ne treba da se kao paket izveze u Hag i da se kaze on je bio kriv jer bi to bilo i suvise lako za nas u Srbiji".69 U jednoj drugoj prilici, ponovo u junu kada su pustene informacije o hladnjacama, Djindjic je u analizi otisao i dalje, tragajuci za uzrocima koji su Srbiju doveli do sloma: "Milosevic nije pao sa Marsa. Pojavio se u nas, kao i Hitler u Nemackoj, zbog slabosti drustva - opozicije, Pravoslavne crkve, intelektualaca. Odgovorni smo za to sto je tako dugo vladao".70 Neposredno pre Milosevicevog izrucenja Boris Tadic je na konferenciji za stampu jasno rekao da je suocavanje sa ratnim zlocinima koje su pojedinci cinili u ime ovog naroda pitanje pripadanja civilizovanom svetu, dok je lider stranke, posle hapsenja, u zvanicnom obracanju javnosti rekao i sledece: "Pre ravno 12 godina, na isti ovaj dan, na jedan od najvecih srpskih praznika Vidovdan, Slobodan Milosevic je pozvao nas narod da ostvaruje ono sto je nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja nase zemlje. Vlada Srbije obavezala se danas da sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas i nasih roditelja, vec zbog nase dece".71
Navedeni citati pokazuju da su Demokratska stranka i njen predsednik bili svesni ne samo znacaja pitanja odgovornosti, vec i postavljanja pitanja uzroka koji su doveli do srpske krize devedesetih. Kratka Djindjiceva analiza ukazuje na to da je on uvidjao drustvene i istorijske razloge koji su do toga doveli i da mu je bilo jasno da su koreni krize duboki. Medjutim, u politickim izjavama koje su davali o Haskom sudu, predstavnici te stranke pokazivali su izrazitu nedoslednost. U pocetku, stranka je forsirala stav da Milosevic treba da odgovara pred domacim sudovima i to za zloupotrebu polozaja i finansijske mahinacije, kako je na kraju i stajalo u optuznici po kojoj je Milosevic u martu uhapsen. Tako je Djindjic, u funkciji mandatara za sastav vlade, najavio i sledece: "Vec sada ima dovoljno osnova da se on (Slobodan Milosevic - prim. D. S.) pozove na saslusanje i ispita o mahinacijama u vezi sa njegovom kucom i novcem. Milosevic treba da pokaze ono sto zaista i jeste - sitan kriminalac kojem je istorija dala priliku da ucini velika nedela".72 Ta ideja po kojoj je Milosevicev preostali ugled u javnosti trebalo okaljati pricom o njegovim pljackama bila je dobro primljena u najcitanijoj stampi u kojoj su tih meseci danima, pa i na prvim stranicama Politike, izlazili senzacionalisticki tekstovi o njegovim kucama i racunima u stranim bankama. Ideja je bila da se on kao kriminalac obruka s pretpostavkom da ce tako lakse ici pokretanje pitanja odgovornosti. Tu "lukavost" je jednom prilikom otvoreno objasnio i sam Djindjic: "Mozda moze da se objasni zasto je zapoceo jedan rat i u to bi neki verovali a neki ne. Medjutim, niko ne moze objasniti zasto on poseduje kucu u vrednosti od 70 miliona silinga a imao je mesecnu platu od 1500 silinga. Treba najpre poceti sa tim stvarima koje su na ovaj nacin evidentne, a potom videti kuda cemo stici".73 Radilo se, dakle, kako i sam predsednik DS kaze, o demagoskoj formuli kojom se hteo pridobiti izmuceni i osiromaseni narod pricom o bogacenju bivseg diktatora. Zbog tog "lukavstva" propusteni su prvi meseci DOS-ove vlasti za pokretanje pitanja odgovornosti i ozbiljnog postavljanja pitanja sudjenja za ratne zlocine.
Jedan od dodatnih razloga za to bila je i strepnja vecine stranackih vodja da bi sudjenje u inostranstvu ucinilo Milosevica herojem, jer bi se ksenofobicno javno mnenje automatski okrenulo na stranu bivseg predsednika. Takve stavove izrazavala je Demokratska stranka ("Milosevic ne sme da bude predstavljen kao zrtva medjunarodne politike, cime bi mogao da stekne simpatije"74), ali i one stranke koje su o Haskom sudu imale daleko doslednije stavove. Tako je Goran Svilanovic izjavio da ne "zelimo da se nasoj zemlji dogodi ono sto se dogodilo nekim drugim zemljama da se osudjeni za ratne zlocine smatraju mucenicima i herojima".75 Te ideje otkrivaju jedan zanimljiv sloj u politickom razmisljanju lidera DOS-a. Naime, stice se utisak da su oni sami i dalje bili impresionirani Milosevicem i da su se najvise bavili pitanjem kako da umanje njegov autoritet za koji nije izvesno da je u narodu u to vreme uopste postojao. Dalje, oni su vise vremena potrosili na sitna "lukavstva" nego sto su se posvetili tome da jasno objasne problem ratnih zlocina i obaveza koje je zemlja imala prema Haskom sudu, cime je jos jednom propustena prilika da se javnosti predstave cinjenice. Da se to ucinilo na otvoren i dosledan nacin nije bilo potrebno strahovati od toga da ce Milosevic niti bilo koji optuzenik za ratne zlocine ikada ponovo postati heroj. Ta prilika je propustena, pa je samim tim i mogucnost povratka "heroja" ostala otvorena.
Pored toga, Demokratska stranka se, kao i ostatak DOS-a,76 sve vreme zalagala da sudjenje Slobodanu Milosevicu bude pred domacim sudovima. Takve izjave su celnici stranke neprestano davali,77 pa i u onim prilikama kada je bilo izvesno da je saradnja sa sudom u Hagu neminovna. Ukoliko ostavimo po strani pitanje da li bi sudjenje na domacim sudovima bilo delotvornije za proces suocavanja, ostaje pitanje kako je moguce da je Demokratska stranka koristila svoj autoritet da bi ubedjivala javnost da isporucivanje optuzenih nece biti nuzno. Pri tom je i sama cesto ucestvovala u jacanju legalistickog argumenta da bi isporucivanje bilo suprotno ustavu,78 iako su se strucnjaci slozili da je medjunarodno zakonodavstvo starije od domaceg. Takvo ponasanje svedoci o neodgovornosti jedne od najvecih stranka koalicije kojoj je pripao i najveci deo vlasti u Srbiji, jer je izvesno da je njenom predsedniku vise puta jasno i decidirano receno da je saradnja sa Hagom medjunarodna obaveza zemlje cije ce nepostovanje povlaciti za sobom ozbiljne posledice. Ali, takvo ponasanje svedoci i o tome da je celnicima stranke bilo vaznije da ne povrede javno mnenje i da u sve zescem sukobu sa nacionalistickom DSS ponovo, kao i u Milosevicevo vreme, ne ponesu krst izdaje. Time su pokazali da nisu izasli iz zatvorenog kruga, jer su se u odnosu prema DSS-u postavili na isti nacin kao i nekada prema Milosevicu. Umesto da skupe snage da se postave kao sustinska alternativa nacionalizmu oni su, kao najveca stranka, preuzeli i najvecu odgovornost za zbunjivanje javnosti i podrzavanje opste nespremnosti za suocavanje sa nedavnom prosloscu.
Tome je dodatno doprinosio i argument koji je ta stranka koristila cesce od drugih u onim prilikama kada je javnosti saopstavala da je isporucenje optuzenih, ipak, neophodno. U tim situacijama funkcioneri stranke su cesto navodili da je saradnja neophodna zbog finansijske pomoci iz inostranstva koje nece biti ukoliko se medjunarodne obaveze ne ispune, pa se tako pitanje odgovornosti svodilo na ekonomsko pitanje. Pored raznih prethodnih prilika u kojima je taj razlog naveden kao najvazniji,79 istakao ga je i sam Djindjic u zvanicnom saopstenju Vlade Srbije dan posle Milosevicevog isporucenja. Tada je naveo da je najvazniji motiv isporucenja bilo "odrzavanje donatorske konferencije, reprogramiranje dugova, stand-by aranzmana i obezbedjivanja mesta Jugoslavije u Medjunarodnom monetarnom fondu".80 Takvim izjavama je bagatelizovana sustina pitanja odgovornosti i ponistavano sve ono sto su celnici stranke i sami izjavljivali o potrebi suocavanja sa prethodnim razdobljem i uzrocima koji su do njega doveli, cime je sama stranka ponistavala znacaj izjava koje je davala. Sama stranka stavljala se u poziciju u koju se cesto dovodila srpska elita i u mnogim prethodnim istorijskim situacijama: u strahu od suda javnosti ona je pribegavala dodvoravanju i ublazavanju sopstvenih emancipatorskih teznji, cime se, s vremenom, gubi potencijal nuzan da bi elita mogla uspesno predvoditi drustvo, posebno drustvo koje se nalazi pred najvecim reformama u svojoj istoriji. To je istorijski problem srpske elite koja se cesto merila izmedju potrebe za modernizacijom i pretpostavljene drustvene spremnosti za nju, cime je propustana prilika da se odgovori na izazove modernog drustva i politike.
Medjutim, situacija u kojoj se danas Srbija nalazi i ponasanje Demokratske stranke imaju izvesne posebnosti u toj dugoj tradiciji. Ta stranka i njen predsednik postali su poslednjih godinu i po dana simboli reformi i tranzicije. Oni su se otvoreno izjasnjavali protiv snaznih struja u drustvu, pa i samom DOS-u, koje se protive sustinskoj transformaciji drustva. Dosledno su se zalagali za modernizovanu, evropsku Srbiju iako su mogli pretpostaviti da bi i to moglo biti pitanje koje ce im pre doneti otpor nego podrsku glasaca. Takve izjave, uz niz usvojenih sistemskih zakona i ukupan imidz srpske vlade stvorili su, jasnije nego ikada pre, snazno reformsko krilo (uz sve ucinjene propuste ili jos nepokrenuta pitanja) koje deluje odlucno u svojoj nameri da ovu priliku iskoristi za korenite promene. Medjutim, i sada, kao i mnogo puta ranije u srpskoj istoriji, i ta liberalna i reformska struja kao da zastaje pred nacionalnim pitanjem, nemajuci snage da i njega cita u novom modernizacijskom kljucu, da i njega reformise. Oklevajuci da jasno postavi pitanje nacionalnog programa koji je doveo Srbiju do njenog najdubljeg pada, taj deo reformski opredeljene elite ostavlja prostor da se ponovo kolektivna, nacionalna sloboda stavi iznad svih drugih ideala modernog i demokratskog drustva, predstavljajuci ih kao one koji se mogu ostvarivati posle resenja kljucnog, nacionalnog pitanja. Strepeci od politickog rizika koji bi modernizacija pristupa nacionalnom pitanju potencijalno nosila u sebi, reformski deo elite sam sebi postavlja zamku jer se psiholoska spremnost drustva za tranziciju lako trosi (posebno u sve tezim uslovima zivota), a energija se moze ponovo, kao i krajem osamdesetih godina, preusmeriti na nacionalno pitanje kao ono koje prethodi svim drugim pitanjima. Takva zamena cilja dogodila se vise puta u srpskoj istoriji (bilo iz unutrasnjih ili spoljasnjih razloga), ali je problem sto je svako ponovno vracanje resavanju nacionalnog pitanja bilo anahronije i besperspektivnije od onog prethodnog. Samim tim je i cena bila visa, a put do razvijene pravne i stabilne demokratske drzave sve manje dostupan. Tacno je da je deo danasnje vladajuce politicke elite uspeo da, u mnogo cemu, nametne novi stil u politici i da odlucno pokrene kljucna pitanja razvoja, cime je napravljen jasan diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast. Time je jasno oznacen njen alternativni identitet kako u odnosu na prethodni poredak tako i na one delove vladajuce koalicije koji nisu sustinski napustili prethodnu matricu. Ali, otvaranje traumaticnog kruga nacionalizma nije jos uvek sustinski zapoceto. Deo stranaka DOS-a to i ne stavlja kao svoj programski zadatak, dok onaj drugi deo nema snage da to sam ucini. Time vlastiti reformski kurs moze da dovede u opasnost, a pitanje izlaska Srbije iz egzistencijalne krize ostaje jos uvek otvoreno.

Autorka je doktor istorijskih nauka i docent Filozofskog fakulteta u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

1 Detaljnije o tome u: D. Stojanovic, "Traumaticni krug srpske opozicije", u: Srpska strana rata, ur. N. Popov, Beograd 2002, str. 67-86.
2 O izborima i polozaju opozicije tokom devedesetih videti: V. Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politickim borbama od 1990. do 2000, Bar 2000; V. Goati, Izbori u SRJ od 1990. do 1998. Volja gradjana ili izborna manipulacija. Dodatak izbori 2000, Beograd 2001.
3 Videti: V. Ilic, "Srpska opozicija tokom i posle NATO bombardovanja", u: Potencijal za promene, Helsinske sveske, Beograd 2000, str. 86-130.
4 V. Goati, "Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji", u: Revolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji, ur. I. Spasic, M. Subotic, Beograd 2001, str. 43-57.
5 Politika, 20. novembar 2000.
6 Politika, 21. novembar 2000.
7 Obracajuci se po prvi put Savetu Evrope, Kostunica je rekao: "Tacno pre trideset godina umro je Sarl de Gol, primer nacionalno odgovornog drzavnika i istovremeno i demokrate. Izuzetna je cast za mene da se obracam ovom forumu najdemokratskije institucije Evrope upravo na danasnji dan i iskreno se nadam da to nije samo simbolicno", u: Politika, 10. novembar 2000. U intervjuu datom za nemacki Spigl Kostunica je rekao: "Veliki francuski predsednik je bio veoma svestan te problematike i ja se, po tom pitanju, osecam vrlo blisko De Golu", u: Politika, 14. novembar 2000.
8 Politika, 20. decembar 2000.
9 Politika, 4. novembar 2000.
10 Politika, 5. novembar 2000.
11 Politika, 25. jul 2001.
12 Ta pitanja su do sada obradjivana u: Revolucija i poredak. O dinamici promena u Srbiji, ur. I. Spasic, M. Subotic, Beograd 2001.
13 Politika, 6. oktobar 2000.
14 Politika, 8. oktobar 2000.
15 Politika, 16. januar 2001.
16 Vladan Batic, ministar pravde u srpskoj vladi, je tim povodom izjavio: "Politicki su stetne izjave da se jugoslovenski predsednik nece sastati sa Karlom del Ponte. To je institucija UN i mi je moramo postovati. Nije tu rec ni o cijoj volji i samovolji", Politika, 16. januar 2001.
17 Politika, 17. januar 2001.
18 Politika, 23. januar 2001.
19 Politika, 16. januar 2001.
20 Politika, 11. maj 2001.
21 Politika, 21. oktobar 2000.
22 Politika, 14. novembar 2000.
23 Politika, 30. oktobar 2000.
24 Politika, 17. novembar 2000; 12. decembar 2000.
25 Politika, 4. januar 2001.
26 Politika, 17. novembar 2000.
27 Videti npr.: Politika, 28. decembar 2000.
28 Videti npr.: Politika, 24. maj 2000.
29 Politika, 24. april 2001.
30 Politika, 30, 31. decembar 2000-1. januar 2001.
31 Politika, 30. oktobar 2000.
32 Politika, 12. novembar 2000.
33 Politika, 11. januar 2001.
34 Kostunica je predlozio da Platformu prvo usvoji koalicija Zajedno za Jugoslaviju, onda Savezna vlada i Vlada Srbije i onda da dodje do razgovora sa "vecinskim delom Crne Gore", Politika, 4. avgust 2001.
35 Politika, 6. februar 2001.
36 Politika, 14. novembar 2000.
37 Politika, 19. maj 2001.
38 Politika, 4. april 2001.
39 Politika, 5. jun 2001.
40 Politika, 9. jun 2001.
41 Politika, 10. april 2001.
42 Politika, 5. januar 2001.
43 Politika, 27. maj 2001.
44 Politika, 16. januar 2001.
45 Politika, 1. februar 2001.
46 Izjave V. Kostunice u: Politika, 15. oktobar 2000; 21. oktobar 2000; 1. februar 2000.
47 Politika, 14. februar 2001.
48 Politika, 14. februar 2001.
49 Politika, 4. april 2001.
50 Politika, 1. februar 2001; 26. mart 2001; 29. maj 2001; 27. jun 2001.
51 Politika, 29. jun 2001.
52 Dejan Mihajlov, predsednik poslanickog kluba DSS, u: Politika, 30. jun 2001; Dusan Budisin, u: Politika, 3. jul 2001.
53 Politika, 10. jul 2001.
54 Politika, 5. januar 2001.
55 Politika, 19. novembar 2001.
56 Politika, 9. jun 2001.
57 Politika, 10. jun 2001.
58 Politika, 19. jun 2001.
59 Politika, 19. novembar 2000.
60 Politika, 9. april 2001.
61 Politika, 6. april 2001.
62 Politika, 19. jun 2001.
63 Gaso Knezevic, u: Politika, 5. januar 2001.
64 Radmila Hrustanovic, u: Politika, 2. februar 2001. Reformisti Vojvodine, u: Politika, 3. januar 2001.
65 Dragor Hiber, u: Politika, 3. jul 2001.
66 Vladan Batic, u: Politika, 22. mart 2001.
67 Politika, 26. januar 2001.
68 Boris Tadic je tada na konferenciji za stampu izjavio da ce svi koji su "pocinili ratne zlocine morati da odgovaraju", Politika, 24. mart 2001.
69 Politika, 7. maj 2001.
70 Politika, 5. jun 2001.
71 Politika, 29. jun 2001.
72 Politika, 28. decembar 2001.
73 Djindjic u intervjuu austrijskom listu Profil, u: Politika, 19. decembar 2000.
74 Politika, 28. decembar 2000.
75 Politika, 7. februar 2001.
76 Videti izjave GSS u: Politika, 20. oktobar 2000; 7. februar 2000; 6. april 2001; SDU, u: Politika, 19. maj 2001; Nova demokratija, u: Politika, 4. april; DHSS, u: Politika, 6. mart 2001.
77 Politika, 19. decembar 2000; 28. decembar 2000; 25. januar 2001; 27. januar 2001; 5. februar 2001; 15. februar 2001; 7. mart 2001; 12. mart 2001; 13. mart 2001; 4. jun 2001.
78 Politika, 19. decembar 2000; 28. decembar 2000; 8. april 2001; 1. jun 2001.
79 Politika, 4. jun 2001; 9. jun 2001; 23. jun 2001.
80 Politika, 29. jun 2001.

Prevod: Pravo gradjanstva ili aparthejd? «

» Pravosudje: Test za pravnu drzavu