|
Svakidasnjica
O jednom uobicajenom sofizmu
Izbegavanje istine o zlocinu
To sto ce svi narodi sa ovih prostora
na svojim stranputicama obaviti svoj ritualni korzo u kojem ce pregaziti
preko zrtava sakrivenih i od samih sebe nece im dati kvalifikaciju za
moderne evropske autostrade vec samo za dalje balkanske stradije
Megaranin Eubulid ostavio je iza sebe sofizam koji kaze: "Mozes
li poznati svojega oca? Mogu. Mozes li poznati ovoga zastrtoga coveka?
Ne mogu. Ti sebi protivrecis; jer ovaj zastrti covek je tvoj otac. Ti,
dakle, mozes svoga oca poznati, pa opet ga i ne poznati". Isti
sofizam mogli bismo danas primeniti na ovdasnja (ne)razumevanja i (ne)prepoznavanja
zlocina, a pitanje bi glasilo: mozes li poznati zlocine? Oni su na ovim
prostorima toliko zastrti "opravdavajucim" argumentima
da ih vecina niti zeli niti hoce prepoznati. Opet je stvar u naivnoj
pretpostavci da rec "pre-poznati" za svakoga znaci isto stanje
stvari, i to subjektivno (moralno) i objektivno (na terenu dokaza i
cinjenica). Ali ovde je zanimljivo to sto sami "saznavaoci",
sopstvenom mislju a nekada cak i svojerucno, zastiru mogucnost svoga
moralnog znanja, dok su u antici to cinili njihovi seretski ucitelji.
Svesno se cini sve sto je moguce na saznajnoj samodestrukciji na
temu "domacih" ratnih zlocina i udovoljenju zeljama mnogih
da se o njima nista ne (sa)zna.
Mozda izgleda nepotrebno navoditi plitke sofizme ljudi koji obicno i
ne misle ozbiljno ono sto misle (da misle) i da je pametnije upustati
se samo u rasprave na visem nivou. Ali kada se zna ne samo da je takvo
misljenje jos uvek preovladjujuce, vec i da ga zastupaju oni koji misle
da u ime svih (ima da) misle, to postaje vazno. Takvi ljudi se, u stvari,
zalazu da za neke falsifikujemo propusnice neosumnjicenika i pred nekim
belosvetskim prekim sudom i pred jos precom kolektivnom
srpskom savescu. Medjutim, ovde se izgleda pokazuje kao u onoj narodnoj
"preko prece, naokolo blize". Tj. ako je nacionalnoj pristrasnosti
najprece da jednostavno, ne trepnuvsi, kaze kako (joj) je njena kolektivna
savest mirna, a o tudjim savestima i te kako moze da promislja, to pokazuje
koliko sopstvena nacija kod same sebe ima protekciju. Medjutim, posto
je moral nepristrasan to bi jedini moralni happy end ovde bio
onemogucavanje falsifikatora ljudskih (ne)dela u retusiranju kolektivne
svesti. To sto ce svi narodi sa ovih prostora na svojim stranputicama
obaviti svoj ritualni korzo u kojem ce pregaziti preko zrtava sakrivenih
i od samih sebe nece im dati kvalifikaciju za moderne evropske autostrade
vec samo za dalje balkanske stradije. Oni koji pored popisa zivih ne
izvrse i popise stradalih nemaju nijedan put kojim iduci napred ne dolaze
tamo odakle su posli. U prilicno mracnu proslost. Ako nas bela kuga
kao podatak o "manjku" rodjenih plasi, kako da ne uplasi i
podatak o neprirodnom "visku" mrtvih. To sto se ista prica
valja otkako je sveta i veka ne moze biti nicije bljestavo znamenje.
Bas zato sto je previse dosadan navodimo sofizam koji je najcesci "argument"
protiv istrazivanja "nasih zlocina", sofizam koji sa nasih
pleca ne skida nijedan teret vec samo i dalje tovari:
"Hteli bi i mi da se Milosevicu sudi, ali ovde". Lako
je proveriti da je to obicno zavaravanje nas ostalih (kao da ih mi ne
znamo), a ponekad mozda i samozavaravanje. Dovoljno je samo pokusati
progovoriti o zlocinima koji su, na kraju, pocinjeni i na teritoriji
ove zemlje pa dobiti odgovor kako je to obican falsifikat ili nesto
umerenije: "ALI to je samo bio nas odgovor na..." Logicno
sledi pitanje kako bi mu se ovde sudilo, i za sta, ako se o predmetu
sudjenja ne moze ni progovoriti a da neko ne prigovori sa ALI? Jer oni
kao podju od toga kako ne bi valjalo da se desi da svi mi postanemo
krivi, ali i kada se, nekako stigne do samoga S. M.-a - vidi se u cemu
je, u stvari, stvar: cak je najmanje prihvatljivo i patriotski unosno
da on postane kriv. Tu kao da deluje onaj Hajzenbergov princip neodredjenosti
koji u fizici kaze kako ne mozemo istovremeno znati i polozaj necega
veoma sicusnog i njegov impuls - kako znamo jedno drugo nam izmice i
obratno. I kao sto se u fizici u nasem znanju ne mogu spojiti dve stvari
koje po prirodi jedna drugoj pripadaju i u ovoj stvari se desava slicno:
dok oni kao hoce da mu sude njega nema, vec su na redu samo neke
opste, globalne teme, ali cim treba lokalizovati, tj. personalizovati
stvarna zlodela nema njihove volje za to. Gledajuci po stvarnom
zalaganju, a ne formalnom deklarisanju, njihovo sudjenje njemu je nemoguce
jer oni ne korespondiraju svojoj sopstvenoj nameri: ili postoji zelja
da mu se sudi ili zlodela, ali nikada oboje istovremeno. Ovde,
dakle, neprimereno vazi Hajzenbergov zakon neodredjenosti, a ne precizni
zakoni prava i moralni zakon kao adekvatniji ljudskom duhu. Deklarativan
stav po kojem bi mu oni bili najstrasniji i jedini (is)pravan sud stoji
na jednoj, a zla na drugoj strani i to dvoje se u njima ne srecu. Kao
da ukrstanje tog coveka i zlodela nije vec stvar proslosti, a ne sadasnjosti
koja bi nesto prepravljala u bilo ciju korist. Kao da ikome moze biti
milo da se iz cista mira, hobija ili dosade bavi zlocinima. Kao da sadasnjosti
nije najpametnije da potrazi nesto mira za sto vise pojedinacnih savesti
pred ovakvom zajednickom prosloscu. Kao da sve to ne znaci da se mora(mo)
suociti sa suocavanjem.
Namerno je prvo izostavljen drugi deo ustaljenih izjava o "silnim
zeljama" za ovdasnje sudjenje. Da neko ne bi podigao jos i tuzbu
zbog pogresnog citiranja jedne masovne izjave, istine radi, treba reci
da cela misao obicno glasi: S. M.-u treba da se ovde sudi, ali (samo)
za ono sto je ucinio ovom narodu. Sto su plate sa 1000 spale na
50 DEM, sto su izgubljeni toliki ratovi i teritorije, sto je bilo nestasica...
Nigde coveka. Tako se pokazuje visak emocija, naravno, samo u odnosu
na same sebe, ali se ne pokazuje ni zdravorazumsko poznavanje krivice
i prava. Npr., ko je, gde i kada coveku sudio zato sto (mu) je narod
osiromasio ako istovremeno protiv njega nije imao optuzbu povodom nekih
finansijskih malverzacija? A ipak postoji samo taj deklarativan zahtev
prema njemu, dok za to sto su u neposrednoj okolini njihovog osiromasenja
neki drugi i ubijeni - postoji ALI. Sto ih za to nije briga - to vec
dolazi od moralnog, a ne ekonomskog osiromasenja.
Zanimljivo je da se u ovakvom razmisljanju - bilo da ga zastupaju neuke,
poluobrazovane ili ucene glave - ne moze povecati ni broj "argumenata"
ni suptilnost obrazlaganja. Tu naprosto nema vise dokaznog misljevinskog
materijala za ucenog nego za neobrazovanog - ni ucena glava od toga
ne moze napraviti nista vrednije od onoga sto je ono po sebi. Vec to
je dokaz za nevaljanost tog razmisljanja: ono sto je moralno istinito
sadrzi mogucnost da se razradjuje i argumentuje (cak i ako se sve, u
stvari, svodi na prastaru zapovest "ne ubij") dok je moralna
neistina jednolican i lazan materijal siromasan za bilo kakvu razradu.
S druge strane, u zastupanju teze da svi zlocinci treba da odgovaraju
(i da je najbolje da se svako postara o "svojim") postoji
vise nivoa u tumacenju i argumentovanju i cela zbirka etickih dokaza;
jer iz moralne jasnoce proizlaze mnogi argumenti kod onih koji ih samosvesno
zastupaju. Neki imaju moralnu intuiciju da za zlocin jednostavno, bez
ikakvoga ALI, treba da se odgovara, a drugi koji poseduju vise inteligibilne
moralnosti to i obrazlazu. Zato i stoji ono sto je neko skoro primetio
da se na pitanje o nasim osumnjicenima odgovara pitanjem "a zasto
ne taj i taj njihov?" i to jednom refleksnom, dakle i izrazito
predmoralnom reakcijom, istom i u njenim zastupnicima sa najvisim
i sa najnizim obrazovanjem. Za to je presudan uspostavljeni odnos prema
zlu pa pamet tu niti mnogo pomaze niti odmaze.
Ocigledno da je u ovakvoj sofistici rat oduvek bio olaksavajuca i opravdavajuca
"okolnost" za ljudsko zlo. I ako se za vecinu ljudi ipak moze
reci da ce osuditi nekoga ko u miru ucini nedelo, nazalost, izgleda
da ce ga, takodje vecina, u ratu i posle rata opravdati, cak i podrzati.
Za njih je rat ne samo olaksavajuca (npr. preko tumacenja ratnog
prava), vec i opravdavajuca okolnost! Otuda se onda pokusavaju
razne vratolomije u "argumentovanju", istorijske npr., ali
u njima nema istinske vestine, vec samo instrumentalizacije u korist
zlodela. Pa cak i ako je "ratno pravo" moralno naopak, paradoksalan
i sumnjiv izraz, u praktikovanju zala kojima je ljudski rod sklon, ono
se ipak pokazuje kao praktican pronalazak ljudskog roda. I eto to pravo,
ako ponekad i ne moze da znaci pravo na dostojanstven zivot, podrazumeva
bar pravo na dostojanstvenu smrt.
Ali neki idu i protiv tog dostojanstva i u tome kao da se ugledaju na
neke primerke iz zivotinjskog sveta, npr. na zolju potajnicu koja svojim
urodjenim instinktom i simpatijom ima informaciju o povredljivosti
svoje zrtve pa je ubada tako da je paralizuje - ne ubije, vec je poluusmrti.
Onaj ko u ljudskom svetu ne uspostavlja pravdom dostojanstvo necije
smrti, cini isto. U stvari, bolje receno, situacija je ovde i slicna
i suprotna jer ono sto je u zivotinjskom svetu uspeh u ljudskom je neuspeh.
I ono sto u zivotinjskom svetu predstavlja cudnu urodjenu simpatiju
izmedju dve zivotinjke i za jednu znaci njen opstanak, kada se pojavi
u ljudima u jednom coveku znaci mrznju. Paralizovati pricu o zlocinima
znaci ne prihvatati da je borba za ljudskost u ljudskom rodu njegova
najvaznija borba za opstanak.
Zanimljivo je i posle mnogo vekova prisetiti se nekih sofizama jer se
tako vratimo u staru i pomalo zaboravljenu gimnastiku misljenja koja
se, doduse, manje-vise lako pobija. Ali kada tragom necijih zlodela
idu sofisti koji ih opravdavaju, to nije nimalo zanimljivo. Ni trenutno
ni istorijski. Naravno, i njih ko hoce lako pobija.
Tatjana Jovanovic
Mediji: Kriza
i izneverena ocekivanja «
» Prevod:
Pravo
gradjanstva ili aparthejd?
|
