Zbivanja

Misterije i histerije

Revitalizacija aparata totalitarne vlasti, ma koliko to izgledalo paradoksalno, najvise zavisi od spremnosti delova nove vlasti da ih koriste u medjusobnim sukobima i obracunima

Nebojsa Popov

U protekloj godini nizale su se afere medju kojima su najpoznatije one oko hapsenja i isporucenja Slobodana Milosevica Haskom tribunalu (mart-april 2001), ubistva Momira Gavrilovica (avgust 2001), pobune "crvenih beretki" (novembar 2001) i hapsenja generala Momcila Perisica (mart 2002). Mada nijedna od njih nije valjano razjasnjena, upadljiva je njihova misteriozna pozadina i histericno reagovanje. Takav utisak naveo me je da se posluzim naslovom jednog svog davnasnjeg teksta koji se bavio istom pojavom. Dabome, mnogo toga se u medjuvremenu promenilo (i sam autor), ali sustina izvesnih pojava ostaje, izgleda, trajna: gomilanje i udvajanje aparata vlasti mimo javne kontrole.

Javna i tajna vlast

Gubitkom na izborima 2000. godine Milosevic je lisen javne vlasti ali je za znatan broj pristalica ostao vlast: partijski (i iz zatvora rukovodi svojom strankom), ideoloski (vladajuca ideologija nije izmenjena) i emocionalno (mnogi vezuju svoj identitet za njega). I delovi aparata vlasti (stare i nove) suprotstavljaju se njegovom izvodjenju pred sud, i upotrebom oruzja, a ne samo povremenom histericnom galamom (protiv "izdajnika" i "stranih placenika"), na mitinzima i u medijima. Ubistvu Gavrilovica prethodili su, prema izvestavanju medija, tajni razgovori u najblizem okruzenju predsednika Kostunice o promenama u tajnoj policiji. Sredista javne vlasti (oko premijera Djindjica i predsednika Kostunice) razmenjivala su optuzbe, sto se slikovito naziva prepucavanjem, a u medijima je bujala verbalna histerija oko nerazjasnjenog ubistva i odnosa u DOS-u. Larma je naglo utihnula. U stvari, izbila je nova afera: "crvene beretke", jedan deo aparata vlasti koji je izvan javne kontrole, pobunio se zbog, kazu, zloupotrebe te jedinice u hapsenju osumnjicenih za ratne zlocine. Ova jedinica, pod naoruzanjem, blokirala je javne puteve i saobracajnice, i u Beogradu (deo javnosti je u ovom dogadjaju video pokusaj puca). Opet su pomenuta sredista javne vlasti "razmenjivala vatru". Ova afera je utisana izvesnim promenama u delu aparata vlasti i ritualnim izmirenjem ("rezanjem kolaca" na slavi "crvenih beretki", uz ucesce premijera i resornog ministra). I ova afera je utihnula (zataskana), da bi ubrzo izbila nova, "spijunska afera". Sredinom marta uhapsen je, u jednoj kafani na periferiji Beograda, general Momcilo Perisic, bivsi nacelnik Generalstaba VJ (1993-98), a u tom trenutku potpredsednik Vlade Srbije i narodni poslanik, prilikom, kako tvrde iz jednog sredista javne vlasti (oko predsednika Kostunice), predaje (prodaje) drzavnih tajni jednom stranom diplomati (deo medija tvrdi da je rec o sefu CIA-e za Balkan). Za premijera Djindjica i krug njegovih pristalica ovaj dogadjaj tumaci se kao skandal i do tada najveci udar na Vladu. Opet su razmenjene ostre reci, zestoki uzajamni napadi, uz histericnu halabuku u medijima. Iznudjena je Perisiceva ostavka na mesto potpredsednika Vlade, a optuzbe za spijunazu nisu rasvetljene i sankcionisane. U ovoj aferi je pao nesto jaci tracak svetlosti na tajne delove vlasti. Naime, hapsenje je obavila jedna od tajnih vojnih sluzbi (pod komandom generala Tomica), dok nacelnik Generalstaba VJ (general Nebojsa Pavkovic) tvrdi ne samo da nije znao za tu "operaciju", nego da ta sluzba nesto bas i nije pod njegovom kontrolom. Inace, oko samog Pavkovica, kao jedne od kljucnih figura starog rezima, traje sukob od prvih dana dolaska DOS-a na vlast; jedni (okupljeni oko premijera Djindjica) traze njegovu smenu, a drugi, svrstani oko predsednika Kostunice, odrzavaju ga na starom polozaju i podrzavaju kao promotora reformi vojske.
Svakako su vazne osobine svih kljucnih licnosti u ovim dogadjajima, kao i njihova ideoloska i politicka usmerenost, pa je i razumljivo sto mediji svemu tome pridaju veliku paznju. Teze je, pak, razumeti previdjanje karakteristika samoga sistema: postojanje tajnih centara vlasti i njihova nerazgovetna upotreba i zloupotreba. Ovom potonjem cemo se vratiti nakon krace retrospektive.

Totalitarna aparatura

Vec sam pomenuo da sam clanak pod istim naslovom objavio poodavno. Trudeci se da vlastitu tastinu drzim pod kontrolom i da ne podlegnem naknadnoj pameti, podseticu na glavne stavove u tom tekstu koji je kao uvodnik objavljen u petom vanrednom broju lista Student, juna 1968. godine, desetak dana nakon okoncanja strajka Beogradskog univerziteta i govora Josipa Broza Tita koji nije, kako se i danas najcesce tvrdi, bas na svim mestima docekan veseljem ("kozarackim kolom" i sl.). Jos uvek je bio na sceni studentski pokret koji se borio za slobodu kriticke misli i izrazavanja, slobodu stampe i politickog delovanja, za drukciji - demokratski - socijalizam, a ne, kako se i danas cesto tvrdi, za "vise komunizma". Spram njega stajala je vlast kao prepreka promenama. Primetio sam, u pomenutom tekstu, da nije rec samo o javnoj vlasti, drzavi, cak ni o "siroj partiji", kako bi rekao Orvel, vec o "uzoj partiji". Pokazalo se, naime, da u vlasti postoje paralelne strukture ("politicki stabovi" pored raznih komiteta) koji su najborbenija jezgra vlasti, i to izvan bilo kakve javne kontrole, cak i same partije i drzave. A bas iz tih tajnovitih delova vlasti nadolazili su talasi represije, povremeno i izrazito histericni. Da bih pojacao uverljivost svojih reci, pozivao sam se na Dostojevskog (Legendu o velikom inkvizitoru) i Kafku ("tavanska sudanija") a za moto sam, ne bas najsrecnije, izabrao stihove Branka Miljkovica: "Kad narod otkrije tajnu kako se postaje veliki / Trgovi ce ostati bez spomenika". Vec zbog ovih stihova izlozio sam se optuzbi da hulim na Tita, a zbog tvrdnji o tajnoj paralelnoj vlasti list je zabranjen (kao razlog pominjani su jos neki tekstovi), a pokrenuta je i istraga koja je godinama trajala.
Tada, svakako, nisam video bas sve sto se krije iza fasade samoupravljanja i formalne strukture drzave. Dalji dogadjaji ucinice vidljivijim fanatican otpor nomenklature stvaranju bilo kakve pukotine u "monolitu" partijske drzave i histericne reakcije iste te vlasti na svako i najmanje ugrozavanje datog poretka. Najpre ce biti razorena autonomija studentskog pokreta (ukidanjem zborova i akcionih odbora), potom ce biti ugusena sloboda stampe, u prvom redu listovi Student i Susret, da bi potom pod sve jaci udar dosli protagonisti kritickog misljenja, narocito u sociologiji i filozofiji, koji su optuzeni za "kvarenje mladezi". U godinama koje slede na udaru ce se naci svi i sve u kulturi sto se ne uklapa u kanone vladajuce ideologije - sve sto je slobodoumnije u umetnosti - u knjizevnosti, pozoristu, na filmu i u slikarstvu - proglaseno je za "crni talas" protiv kojeg je vodjena sistematska kampanja, uz histericne nasrtaje i primenom svih sredstava. Legalizovano je i odstranjivanje "nepodobnih" i promovisanje "moralno-politicki podobnih kadrova" u svim oblastima javnog zivota.
Verovanje u mogucnost demokratskih promena u partijskoj drzavi, mladalacko i naivno, hlapilo je protekom vremena, pod dejstvom samih dogadjaja i istrazivacke literature. Vlast je sve jasnije pokazivala da je "imuna" ne samo na sustinske demokratske promene, vec i na delimicne reforme koje je povremeno sama pokretala, optuzujuci druge (i studentski pokret) za vlastite neuspehe. Vlast je bila totalitarno usmerena i nije dopustala bilo kakve ozbiljnije promene, ni iznutra (iz same vlasti), a jos manje spolja, iz kulture, privrede, drustva.
Jedina promena za koju je kadra partijska drzava jeste vlastita prosta reprodukcija. Tako se zajednicka drzava rastakala na "nacionalne drzavnosti" republika i pokrajina u cijem su jezgru nacifikovane oligarhije i aparati vlasti partijske drzave, javne i tajne. U obracunima s levicom, partijska oligarhija, koja je inace represivna prema nacionalizmu, nastupala je u savezu s nacionalistima, da bi nakon likvidacije zajednickog protivnika bujali sukobi unutar desnice - komunisticke i nacionalisticke. Nastavlja se, u stvari, upotreba, cesto brutalna, javnih i tajnih aparata vlasti, od vremena uspostavljanja neogranicene vlasti, preko obracuna s onima koji je ugrozavaju (narocito protiv studentskih demonstracija 1954, 1959, 1968), do medjusobnih ne manje brutalnih obracuna i izmedju tajnih policija (civilne i vojne, na primer, prilikom likvidacije Rankovica, 1966. godine). Nacionalne partijske oligarhije, sve snaznije od pocetka 1960-ih godina, preuzimaju stare aparate vlasti i njihove metode vladanja. Iz zajednickog totalitarnog gnezda izleglo se vise totalitarnih "pilica" koji su, uceci zanat okrutnosti u aparatima vlasti ("aparatcici"), stekli krila izumiranjem "stare garde" na celu s Titom, koja je ipak drzala do izvesnog ugleda u svetu i libila se neselektivnog terora u zemlji. Pucevima nizih protiv preostalih visih eselona nomenklature ("antibirokratska revolucija") stvaran je novi poredak sile i nasilja iza fasade nadolazeceg pluralizma. Potom je sledio vrtlog populistickih revolucija, kojima je ubrzanje i razornu moc dala pre svega srpska populisticka revolucija. Tako su mobilisane i mase koje su dugo vezbane u pokornosti i ravnodusnosti prema bilo cijim, pa i vlastitim nevoljama. U ratovima koji su potom sledili, od 1991. do 1999. godine, pokraj nebrojenih zrtava i nepreglednih zgarista, jacale su "monolitne" strukture nacionalistickih ideologija i rezima s gomilanjem i udvajanjem centara javne i tajne vlasti (pored raznih aparata vlasti starog rezima, nastaju i brojne paravojne i parapolicijske formacije, jaca mafija i mnoze se najobicnije bande). "Klasni" totalitarizam je zamenjen "nacionalnim", zivot pojedinca je bezvredan, suvisan, sa stanovista "organske celine" nacije. Nicim ogranicena (totalna) vlast vidjena je kao glavno sredstvo nicim ogranicene borbe za neograniceni nacionalni suverenitet na sto vecoj teritoriji koja bi bila optimalno etnicki ociscena. Otpori takvom trendu ipak su postojali, ali su bili marginalni, i bez ozbiljnije podrske iz sveta. Promene nadolaze sporo i tegobno, pukotine u totalitarnom monolitu su sve vece, ali ishod jos nije sasvim izvestan.

(Dis)kontinuitet

O velikom preokretu na vlasti 2000. godine vec je mnogo toga receno. Izvesno je da je bila veoma vazna promena odnosa medjunarodnih organizacija prema Milosevicu (i njegovom rezimu), koji je dugo smatran "garantom stabilnosti", da bi maja 1999. bio optuzen za zlocine. Vazne su, svakako, i promene u inerciji "hladnog rata" na "ovim prostorima" od koje su najvecu korist imali ovdasnji rezimi (vaznija je bila njihova spoljna upotreba nego kakvi su oni iznutra). Manje je poznat doprinos promenama kako stalnog otpora marginalnih antiratnih grupa tako i snaznijih talasa osporavanja rezima, kakvi su bili 1991, 1992, a narocito 1996/97. godine. Jos manje su poznati izvori i dometi spontanih pokreta (mitinzi u Cacku, Leskovcu, Krusevcu, Valjevu 1999. i veliki strajk u Kolubari, krajem septembra i pocetkom oktobra 2000. godine). Nesto vise se zna o mitinzima koje je organizovala koalicija DOS i o akcijama pokreta Otpor i sve brojnijih nevladinih organizacija. O svemu tome, medjutim, nema ni temeljitijih istrazivanja, niti rasprave o realnim kapacitetima procesa demokratskih promena, tako da akteri promena nisu dovoljno vidljivi niti su njihova trajnija usmerenja dovoljno jasna.
Vidljivije su, pak, snage starog rezima koje ne pokazuju ni najmanju spremnost da se odreknu dominacije ideologije i prakse nasilja, zlocina i pljacke. Naprotiv, i dalje se pozivaju na mistifikovane nacionalne interese, kao da su se vazda i jedino borili za "svoj narod". Bivse vladajuce stranke (SPS, SRS i JUL) i dalje su ne samo legalne nego i u vlasti, i obecavaju (ili prete) da ce ponovo preuzeti svu vlast. Ipak, kao da slute prolaznost neogranicene vlasti, pa i svoj kraj u bilo kakvoj vlasti, te histericno reaguju na svaki zahtev da poloze racune za svoja (ne)dela, braneci svoje "junake" i napadajuci svoje kriticare i oponente za "veleizdaju". Organizuju opstrukciju nove vlasti i bucne skupove na kojima se "prozivaju", i dalje, razni "izdajnici" i "neprijatelji". Kontinuitet militantnih ideologija, dakle, nije prekinut, u ponecemu je i "obogacen" svojevrsnom estetizacijom mizerije.
Kontinuitet starog rezima odrzavaju ne samo bivse vladajuce stranke i njihove pristalice, nego i delovi nove vlasti. To su, najpre, oni delovi nove vlasti koji se odupiru (ili beskrajno odlazu) kriticko suocavanje s prosloscu, te razjasnjenje i sankcionisanje zlocina i pljacke. Ponekad izgleda da ne samo sto izostaje sankcionisanje zlocina, vec da nije izvesno ni da li ih je uopste i bilo, a ako ih je i bilo to su samo zlodela protiv srpskog naroda. U odrzanju inercije matrice starog rezima posebno mesto ima DSS koja, zahvaljujuci izbornoj pobedi svog lidera, od male postaje sve veca stranka sa sve vecim apetitima da uzme sto vise vlasti, sve do snova da postane nova vladajuca partija, ne prezajuci ni od saveza sa akterima starog rezima. Od virusa totalitarizma nisu imune ni jos manje stranke cije se vodje ponasaju kao neprikosnoveni baroni u svojim "nahijama" ili bahati vladari na "svojim" teritorijama. Ni nacionalne institucije (Crkva, Univerzitet, SANU, RTS itd.), koje su bile oslonac starog rezima, ne pokazuju primetniju spremnost za promene.
Koreni totalitarne vlasti su ipak oplicali. U javnosti je sve razgovetnije njihovo postojanje i delovanje. Time se smanjuju i rizici od paranoidnih slutnji o postojanju tajnih ("necistih") sila. Sve je manje misterija o njenim dubljim i skrovitijim korenima. Povremeni izlivi histerije njenih protagonista vise su izraz slutnje o kraju njihove dominacije nego sto svedoce o moci i vecnosti nekontrolisanih aparata vlasti. Zastrasujuca misterija tajnih policijskih dosjea takodje hlapi, uprkos svim manipulacijama i njihovoj reinkarnaciji u vidu bezocnih i prostacki srocenih "javnih tajnih dosjea", mahom u senzacionalistickim medijima. Promene su, ipak, krenule i reforme su zapocete. Neki delovi stare masinerije su delom "odsrafljeni", ali nije iskljuceno da se pritegnu "srafovi" masinerije nekontrolisane vlasti, pre nego sto se uspostavi, cesto najavljivana, vise estradno negoli delotvorno, civilna kontrola vojske i policije i reforma pravosudja. Bez autonomnog i razvijenog drustva nezamisliva je javna kontrola vlasti. Samo takvo drustvo moze se ratosiljati dominacije tvorevina totalitarizma. Revitalizacija aparata totalitarne vlasti, ma koliko to izgledalo paradoksalno, najvise zavisi od spremnosti delova nove vlasti da ih koriste u medjusobnim sukobima i obracunima. Na to su nedvosmisleno ukazale afere koje smo pomenuli na pocetku ovog teksta. Tu ima sve manje misterija, ne mogu ih prikriti ni povremeni histericni ispadi protagonista ni stare niti nove vlasti. Utoliko postaje sve vaznija artikulacija, pre svega u kulturi i privredi, stvarne politicke volje za promenama, i za diskontinuitetom s jednim nesumnjivo mracnim razdobljem i njegovim tvorevinama.

Svet i mi: Francuski eho «

» Zbivanja: Zakon o saradnji sa Haskim tribunalom