Dijalog

Struktura drustvene svesti*

Spontano kriticko misljenje

Razmisljanja "obicnih" gradjana, izvan shema prosecnosti i profesionalizma
Fatima Bogucanin / Enes Dizdarevic

Imate li porodicu, da li zivite s njima, i koliko imate dece?
Imam porodicu, sacinjavamo je ja i cerka.

Da li vam porodica mnogo znaci u zivotu?
Najvise u zivotu mi znaci porodica. Uopste, uza i sira porodica.

Da li znate kakve probleme imaju clanovi vase porodice?
Sve probleme koje moja porodica snosi znam i resavamo ih zajedno. Nema skrivanja problema.

Da li razgovarate o tim problemima?
Razgovaramo. I o najmanjem problemu, i o vecim problemima, razgovaramo uvijek. Pokusavamo da (ih) rijesimo, da izbegnemo to sto se moze izbeci.

Koliko vremena provodite u kuci?
U kuci provodim vrlo malo vremena. Zbog poslova, zbog obaveza.

Sta radite?
Radim... osim svoje struke radim sve, k'o radnik radim, radim, sijem, i tako to. Normalno, sve kucne poslove obavljam, zajedno.

Gde ste ranije radili?
Trikotaza Raska, radnica sam 30 godina u tom preduzecu, mada ne radim izvesno, duze vreme, zato sto sam na prinudnom odmoru, ukinuto je moje radno mesto, tako da sad radim privatno.

Jeste li bili zadovoljni svojim poslom koji ste nekada radili?
Bila sam zadovoljna sve dotle dok se moglo od tog posla da zivi. Da se izdrzava. Kada sam zadnju platu primila 600 dinara, e onda nisam bila zadovoljna. U stvari, duze vreme nisam bila zadovoljna, jer je sve, sva mogucnost za jedan normalan zivot bila niza.

A sta mislite, zbog cega ste vi na prinudnom odmoru?
Pa, preduzeca su propala, 10, 12 godina, ja mislim da je vecina preduzeca u Novom Pazaru isla sve u propast, sve dublje i dublje, stigla su dotle da su radnici ostali da gladuju.

Da li je vas rad adekvatno vrednovan, da li je bio dobro placen? Ranije, a i sada?
Pa ranije je bio dobro placen, jer sam ja mogla k'o podstanar da placam te dazbine, i da prezivim kako-tako mesec dana, medjutim, kasnije, u kasnijim godinama, vise nije moglo da se izdrzi, nisam tada bila zadovoljna svojim radom, kad ja za osam sati nisam mogla da zaradim ni za tri obroka. Sa dvoclanom porodicom. Zadovoljstva su sve bivala manja, dok... dok smo dosli do ivice.

Kada kazete kasnije, na koji, otprilike, vremenski period mislite?
Pa, prije jedno mozda 12, 13 godina. E, onda je sve krenulo nizbrdo. Svaki mesec se razlikovao po tom platnom spisku od prethodnog, u smislu negativnosti, jer svaki mesec je plata bila manja od prethodne. Tako da je zivot postajao sve tezi i tezi za one ljude koji su radili u proizvodnji. Jednostavno, za radnika kojem je to bio jedini izvor zivota.

Sta ste sve spremni da radite da biste zaradili za zivot?
Pa, da bih zaradila za zivot, na svaki posten nacin zaradjivanja sam spremna, od cistacice pa do nekog boljeg posla. Da se zivi mora se, ne bi se bavila nemoralnim stvarima da bi prezivela, jer uvijek je covjek, dok je sposoban da radi... moze da zaradi. Na posten nacin.

A sta biste najvise voleli da radite kad biste sad mogli da birate?
Najvise bih volela da radim posao koji sam nekad radila, radila sam k'o kontrolor, bila sam za to... al' mnogo davno, dobro placena, e, sad, vise biranja nema, radim ono od cega mogu da zivim.

Da li imate neke planove koje smatrate da je moguce ostvariti?
Pa svaki covjek, sa nekim svojim ciljem, postigne da ostvari jedan plan, na nivou njegovih mogucnosti. Tako da se nadam da mogu jos ponesto da ostvarim, jer zivim u takvoj sredini, da moze i da se zaradi, dokle god coveka sluzi zdravlje, da moze da se zaradi. E, sad, neke velike ciljeve, ja to ne mogu ostvariti, jer takav je nacin zivota. Jedan radnik nikad i nije mogao da ostvari neke svoje ciljeve, neke ne znam kakve ciljeve, neke specijalne. Ono, najosnovnije, eto, moze da se zaradi.

Da li smatrate da su se u zadnjih desetak godina obogatili samo oni koji nisu imali obzira ni prema cemu ili su se obogatili postenim radom?
To je ocevidno da su se obogatili samo oni koji nisu imali obzira prema onima za koje su, takoreci, bili odgovorni. To su radnici, to su radnici u prosveti, u medicini, narocito radnicka klasa. Ona se nije obogatila, a na njih niko nije ni obracao paznju, sta ce biti sa njima. Jednostavno, da se obogati onaj sto je mogao da se obogati. I obogatili su se ljudi, na taj nacin na koji nisu trebali da se bogate oni su se obogatili. E, ostali su oni sto nisu mogli niotkud da se obogate, ne da se obogate, nego da stvore normalan zivot. Jedni se bogatili, drugi vise siromasili, i tako se kretalo komplet drustvo u ovoj zemlji.

Kad kazete "na taj nacin", na kakav to nacin mislite?
Pa na nacin nepostenog zaradjivanja. Nepostenog, jer svako je mislio samo da ugrabi sto vise za sebe i za svoju djecu, sta je nekoga bilo briga sta ce biti sa mnom i sa mojim djetetom i sa milionima ljudi. Jednostavno, da ja imam, drugi ne mora da ima, on nema nacina da se obogati i ne mora da ima. Nisu se ti obogatili radom, postenim radom nisu se obogatili.

Sta mislite, ko im je omogucio da se na takav nacin obogate?
Pa omogucio im je, jednostavno, omogucilo im je rukovodstvo drzave, vlada im je omogucila, jer je nastalo jedno opste rasulo u drzavi, tako da, jednostavno, niko nije mislio sta ce sa drugima biti, nego kao da je neka rulja krenula, rulja koja moze da grabi za sebe. A oni sto nisu bili jaci da ugrabe, oni su ostali da gladuju. A oni sto su mogli da ugrabe, oni su debelo ugrabili, sagradili i vile i vikendice i... luksuzna auta.

Da li vam se svidja sto zivite bas u Novom Pazaru?
Ili je to stvar navike, meni se svidja, i cini mi se da nikad ne bih mijenjala tu zivotnu sredinu, da bi pozelela da zivim negde gde je luksuznije. Kada odem na godisnji odmor, dok sam mogla da idem, ja bih jedva docekala da se vratim. To je jedna jaka, jaka veza za to mesto gde zivim, da ja nikad ne bih pozelela da odem nigde na svijetu, da zivim na drugom mestu.

A sta vam se najvise svidja u Novom Pazaru?
Iskreno receno najvise mi se svidja ponasanje ljudi u Novom Pazaru, na prvom je mestu ponasanje ljudi, jer to je visenacionalna sredina, gde se maksimalno postuju medjusobno, ne gledajuci na ime, komsija se postuje bilo ko da je bio, ako je tesko nekome uvijek ce potrcati onaj koji je cuo da ti je tesko, pruzice ti pomoc, ako si bolestan, ako nemas, ako... Zbog toga je nasa sredina, verujem, jedna od najbogatijih sredina u ovoj Jugoslaviji, to nikad ne bih mogla da smetnem s uma. Sigurna sam, na primer, da ako nemam, da odem u komsiluk i da kazem: nemam. Niko ne bi odbio da mi izadje u susret. Nijedan komsija, bez obzira na veru.

A je li se sta u zadnjih desetak godina, to kad ste spomenuli "bez obzira na veru", je li se nesto promenilo u smislu odnosa sa Srbima?
Sto se tice komsijskih odnosa nije se promenilo, jer svi ti ljudi koji su radili, to je moje licno misljenje, na razjedinjavanju nacija, nisu uspeli, bar ovde u nasoj sredini, da unesu te nemire, mi smo ostali i dobre komsije i dobre kolege i dobri drugari, prijatelji.

Da li ucestvujete u nekim zajednickim proslavama, manifestacijama, putovanjima, sto organizuje neko, na primer, iz preduzeca?
Da, sve dok je moglo materijalno da se podnese isli smo zajedno i na slave i na bajrame, isli smo svuda, isli smo na godisnje odmore zajedno, kolektivno, isli smo jedni kod drugih na svako veselje, na zalost ("zalost", smrtni slucaj u porodici, prim. E. D.), medjutim, to je trka za zivotom ucinila da se mnogo malo posecuje, prijatelj prijatelja, bez obzira ko je i sta je. Mnogo malo se obilazimo, jer svako trci da zaradi da bi preziveo.

Dobro, to su vise i privatne stvari, ali, da li neko iz preduzeca organizuje...
Ne organizuju preduzeca nista.

A je li nekad organizovalo?
Jeste, ranije redovno, isle su po tri grupe, u toku leta, na odmor, na more, na planine, isli smo na Zlatibor, isli su obicno radnici koji su materijalno ugrozeni, to ih je slao sindikat preduzeca, tako da sam bar ja 4, 5 puta koristila tu mogucnost. Medjutim, ja verujem da od osamdeset prve, druge, da niko vise nigde nije otisao. Nismo se sastavili ni za jedan 8. mart, ni za jednu Novu godinu, ni za jedan Dan penzionera, to je nagli pad, kad preduzece vise nije moglo da podnese takve troskove da bi se neko skupljao.

Vec smo ovo u predintervjuu "obradjivali", ali ipak da pitam, idete li u dzamiju?
Ne idem, ne idem u dzamiju, nemam vremena, mozda bih isla, al' sad zasad (ha ha).

Jeste li zadovoljni kvalitetom svog zivota?
Pa, jesam i nisam. Sad, na kraju radnog veka, kad bih trebala manje da radim, da mogu da zivim od onoga sto radim za osam sati, ja sam sad "mladja" nego kad sam imala 18, 20 godina. Trcim da vise radim i vise vremena provodim na radnom mestu, zdravstveno sam sve slabija, tako da ne mogu da budem zadovoljna takvim zivotom.

Sta mislite, sta je uticalo?
Pa, uticalo je opste stanje u drzavi. Jer da je sve islo svojim tokom, ja bih sad mogla da radim 8 sati i da zivim normalno, da se posle 8 sati rada odmorim, da imam vikend za odmor, medjutim, ja nemam ni vikend, ni odredjeno radno vreme, a sve to zbog toga da bih mogla da zivim, da prezivim. Nisam zadovoljna.

Kako izgleda jedan vas dan, prosecan?
Prosecan jedan radni dan izgleda ovako: ustajem, moje radno vreme kod privatnika pocinje u 7 sati. Od 7 pa navece do 20, 21 sat ja sam na radnom mestu, tako da je to jedno veliko opterecenje za coveka. Prvo, posle 8 sati on nije vise sposoban za dalji rad, medjutim, takve su okolnosti da ja moram da radim dokle ne zadovoljim gazdine potrebe, jer taj radni dan, to radno vreme je predugo, za jednog radnika mojih godina, 49 godina, to su vec istrosene te radne mogucnosti. A zivot je zivot, tako se mora.

A jeste li zadovoljni platom koju primate kod privatnika?
Pa, za toliko radno vreme koje provedem nisam zadovoljna, s jedne strane, a s druge jesam, jer mogu da zivim koliko-toliko jedan normalan zivot, u materijalnom smislu, i bez obzira na teret ovih godina, mislim, deset godina je stvar prezivljavanja, ko radi, prezivece, ko ne radi... To je vecina naroda, tu mogu komotno da ubrojim, bar sa ovih prostora Novog Pazara, da je radnicka klasa uopste takva.

Vi ste radili u drzavnom preduzecu...
Jesam.

... i bili ste zdravstveno osigurani.
Jesam.

A kod privatnika...
Ja sam jos uvek u radnom odnosu, gde mogu da overim knjizicu, medjutim, kod privatnika nisam, ne mogu ni da budem osigurana, jer vodim se kod drustvenog preduzeca.

Ovo je pitanje bitno zbog onih koji...
Koji nisu osigurani, rade i preko 12 godina, 10 godina, najzalosnije je sto taj radnik nema nikakvu sansu za osiguranje, nikakav oslonac u godinama kad ne bude mogao da radi. Takva je sredina kod privatnika, izbegavaju da osiguraju radnika zbog svojih poreza, prireza, zbog tog placanja, najzalosnije je sto omladina propada u tom smislu, jer ja sam donekle zaradila jedan svoj zivotni oslonac dok, na primer, moje dijete radi 7 godina bez ijednog dana uvedenog u knjizicu. A 7 godina, u tim starijim godinama, je mnogo. Nemoguce je nadoknaditi za neki oslonac, kasnije, da bi se stekla penzija. Jer, i to je... to je ono sto ubija. Propast za omladinu.

Imate li nekakav porodicni ili kucni biznis?
Nemam nikakav biznis jer ja nisam u tim mogucnostima da bilo sta drugo radim osim kao radnik. Isto tako i moje dijete. Ovim nacinom zivota nikad necu ni postati (mali biznismen), jer to nije sto ja ne bih zelela, ako ne bih sebi bar bih detetu (nesto obezbedila), ali nema mogucnosti, nema sanse, jer radnik se nikad nije obogatio, radnik je uvijek bio radnik, koliko da moze da zivi, prezivi, i niko nije stekao kapital, bilo koliko da je radio, da li 8 da li 16 sati, on samo zaradi da prezivi za mesec dana.

Odlazite li u posete prijateljima, rodjacima... stignete li?
Vrlo rijetko. Ako je neki dogadjaj neizbezan da se ode, odem, inace, da odem radi neke razonode, obilaska nekog bez neke velike potrebe, ne mogu, bas i zbog tog radnog vremena i dje god da se ide ne moze da se ide, sto se kod nas kaze, "praznih ruku", nego uvijek moras da poneses nekom nesto, i to je sve, to sve udaljava jedne od drugih. A i radno vreme je predugo...

A dolaze li oni kod vas?
I oni retko dolaze. Jer uvijek znaju kad nisam tu, radim, a i kad sam tu, umorna sam, treba da se odmorim, tako da osim uze porodice svako izbegava da obilazi, cak i porodicna harmonija je postala mnogo krhka zbog tih obaveza.

Idete li na neka mesta gde se, eventualno, mozete razonoditi?
Ne idem. Mozda kod par prijateljica odem, gde mogu jednostavno da se opustim, da se malo nasalim, da se ismejem, e, to mi je jedina vrsta razonode, ako ugrabim to pola sata, 15 minuta, da skinem neki teret sa duse, a drugo ne.

A o cemu pricate najvise?
Najvise pricamo o zivotu. Tesko mi, nije mi (tesko), i tako.

A svadjate li se oko politike, eventualno?
Ne svadjam se, nemam ni potrebe da se svadjam oko politike jer nikad nisam bila clan nijedne partije, mnogo se malo u to i razumem, jer nemam vremena ni da slusam da bi nesto razumela... tako da nema svadje.

Da bi razgovarali o politici ne morate da budete clan nijedne partije, politika se debelo umesala u nase zivote, mislite li, ovako, iskreno, da bas nikako ne pominjete politiku u tim razgovorima?
Pominjemo politiku u smislu teskoca. Jer nas je prethodna politika dovela do ovoga da vise nemamo poverenja ni u koga, ni u sta ne verujem vise, jer u takvo stanje su nas doveli tako da politiku u nekom negativnom smislu (pominjemo), jer mi jos zivimo pod jednim utiskom od prethodne vlade. I dok sam imala vremena da pratim nisam znala kome da verujem, jer su mi se svi, kako se god neko pojavio, cinilo se, med i mlijeko za narod, tako da su, da je narod, ja to po sebi osecam, u jednoj zabludi bio. Ko se god pojavi, aman ima li boljeg od ovoga, nema, a oni sve... sve narodu gore. Medjutim, sad, o ovima (misli na novu vlast) nemam sta da kazem, jedino da se zahvalim od srca sto vise ne strepimo od ratova, sto mozemo mirno da spavamo, a sto zivot sporo ide na oporavak, to je normalno, u praznoj kuci luda domacica, jer oni su ti koji su dosli na sve prazno, to svako mora da zna da tu nema nekog oporavka, naglog, da bih osetila ja, da bi osetio uopste narod, jer mora dobro da se namucimo svi, da svi zapnemo da radimo, da manje ima pisara, da vise ima proizvodnih radnika, zemljoradnika, da je jeftiniji pijac, da je sve jeftinije, pa da covek oseti da bolje prodje. Svi napustili imanja, napustili sve i dosli...

Na teret drzave...
Na teret nama koji zivimo od ove plate.

Pomenuli ste da imate kcerku, kad je bila mala, jeste li joj pomagali u skolskim zadacima?
Jesam do jednog izvesnog vremena, otprilike kad je zavrsila drugi, treci razred, e posle je ona navikla samostalno da radi. A ranije, znala sam svaku lekciju koja je na redu, sve sta je radila, jer kad je ona isla u skolu ja sam mogla da kontrolisem, medjutim, roditelji sad, koji rade privatno, sanse nema da kontrolisu svoje dijete. Niti on ima vremena, kad dodje sa privatnog rada, tamo gde nema sekunda da se stane, onda nema vremena bas da kontrolise dijete.

Da li stizete da procitate nesto sto zelite, bilo novine, literaturu neku?
Pa, stignem. Uvijek, makar kad hocu da spavam, ta mi je navika da bar nesto uzmem da procitam, pa neka je to i staro, ne znam ti kadasnje, da prolistam, da procitam i, cini mi se, mirnije zaspim.

A uspevate li da obavite sve ono sto planirate za jedan dan?
Stignem. Da li ce to biti bas u tancinama vrijeme koje sam planirala, ali uglavnom sve ono sto stavim sebi za zadatak, za cilj, to sve uradim.

Jeste li cesto umorni?
Jesam. Umorna sam, nekad sam umorna i da sednem da jedem.

Sta se u vasem svakodnevnom zivotu promenilo nakon 5. oktobra?
Pa, to je sad jedna velika promena. Ne mislim u materijalnom pogledu. Velika promena, veliko skidanje tereta od tih strahota, od tih ratova, zarati se danas, zarati se sutra, bar za one koji nemaju mogucnosti, novca da idu negde (da beze iz drzave), za njih je (ono vreme, prim. E. D.), to bilo nesto strasno da ne moze da bude strasnije, jer nocima na primer nisam spavala, sta ce biti sa mojim djetetom, sta ce biti sa djetetom komsije, sta ce biti uopste sa ovim narodom, sve bi to bilo lakse da je to bilo, da je to bio neki napadac sa strane, a napadac iz...

Sopstvene drzave?
Svoje drzave, onda, to je toliko strasno, jer ne znas ni od koga ces da strahujes, niti kome ces da se radujes, jer, jednostavno, ne znas ko je taj, ko bi mogao da ti nesto ucini nazao.

A posle 5. oktobra?
A posle 5. oktobra pao je taj kamen straha, jedna dusevna sloboda se dozivela, jedno rasterecenje, ipak neki blagi dani su nastupili od tog 5. oktobra, vraca se vera u ljude, vera u zivot.

A sta vam najvise smeta u sadasnjoj situaciji. Evo godinu i vise je od 5. oktobra?
Ako covek realno razmisli, da su ti ljudi koji su sad dosli prihvatili drzavu koja takoreci nije postojala, onda sve te promene ne mogu da dodju odmah, i jos i ko zna koliko. Moramo mi da trpimo, ovo sto sad ovi ljudi pricaju, ako budu iskreni, ako bude istina ono sto oni pricaju... dozivecemo bolji zivot, dozivece nasa djeca bolji zivot. To je stvar realnosti.

A verujete li vi u ovo sto oni pricaju, kako ste rekli?
Pa, verujem, jer k'o makazama su prekinuti ratovi, to je prvi faktor zbog cega verujem, pa bore se svi za nacionalna prava, bore se da komsija pored komsije moze slobodno da zivi, da zajedno zive, i to mi se mnogo svidja, jer drugacije je bilo dok je prethodna vlada samo govorila: mi Srbi, mi Srbi, mi Srbi... k'o da niko na svijetu vise nije postojao, niti je ikom u zivotu bilo tesko osim Srbima. Bilo je tesko i svima ostalima, ali niko nije uporedjivao tezinu zivota onog drugog, samo tezinu svojeg zivota. E, toga vise nema, na primer, sadasnji politicari govore "mi", ne odvajajuci nikog od nikog, ne mora to da bude, da je neko bio samo na strani Srba, tako su govorili i Muslimani, Bosnjaci za sebe, mi Muslimani, tako su... e, to da se iskoreni, volela bih da se iskoreni, da budemo mi uopste na jednom istom nivou.

Ovi koji zive u ovoj drzavi?
U ovoj drzavi. Mi smo ti Jugosloveni, e sad, ko je Mujo, ko je Jovan, to je njegov problem, svako treba da veruje u ono svoje, to mu je vera propisala, a ostalo... da budemo mi.

Spomenuli ste da je komsija sa komsijom u dobrim odnosima, sad, kad se tice ove nove vlasti. Ali, i partija JUL je takodje govorila da su komsije Muslimani i Srbi u dobrim odnosima. I oni su se zalagali za Jugoslaviju, u cemu je razlika izmedju toga sto je pricao JUL i ovoga sto prica nova vlast?
JUL je pricao jedno, a radio drugo, k'o sto su na primer pricali i socijalisti. Medjutim, sad se (misli na novu vlast, prim. E. D.), zalazu da to stvarno bude. Oni su (JUL) govorili "mi", ali su radili drugo, jer dje je god puklo tamo je bio i JUL. Tamo su bili i socijalisti, tamo su bili... nemam ja nista protiv njih, ali sad je drugacije.

Konkretno...
Konkretno radi se na smirivanju dvije nacije, k'o sto Covic radi po Kosovu, nikad ne okrivi, ni da je kriv Albanac, ni da je kriv onaj Srbin, sto je pored Albanca, nego jednostavno gleda da ih zblizi, da im dokaze da oni treba da zive zajedno, dok je JUL pricao jedno a u praksi radio drugo.

Da li su poskupljenja nuzna? Mislite li da je to stvar nekog dugorocnog boljitka ili?...
Ako covjek ovako dublje sedne i razmisli poskupljenja moraju da postoje, moraju da budu. Milioni ljudi koji zive (od malih plata) nisu za to. Ali, ako drzava nema nijedan fond, nego ceka da joj neko sa strane donese, kad nema fond od svoje zarade, onda je normalno da poskupljenja treba da su odobrena. Jer mi nemamo od cega, dok se ne ispune fondovi, nema od cega ni penzija, nema od cega ni decji dodatak, ni plata. To je jedan normalan pojam za drzavu u ovakvoj situaciji.

Ko najvise pati zbog ovih promena?
Pa zbog ovih promena normalno da najvise pate oni sto su se obogatili u prethodnoj vlasti, sto su im bili mali porezi, takoreci, imalo je ljudi koji ni ne placaju poreze, nista ne daju drzavi a uzimaju sve za sebe, e, oni su garantovano osteceni. Oni zale proslu vlast. Jer oni su ziveli k'o bogovi u prosloj vlasti, kaze: u, super sam prosao na carini, nisam ni banku platio, doteraju ljudi kamionima robe, na plati ni banku carine, a onaj se (radnik) drzi ovamo za stomak, nema da plati ni za pola hleba. Ti zale proslu vlast. I masovno se (neki) narod obogatio bas za vreme prosle vlasti.

Ali kad se tice naroda, mislite li da trebaju da se u samom narodu, kod svih nas, pomalo, menjaju neke navike koje smo stekli za ovih zadnjih 10 godina, jesmo li se malo ulenjili ili se mozda navikli na neki mali mito, korupciju, da svi pomalo radimo van nekih legalnih tokova?
Navike bi trebalo da se menjanju i to munjevitom brzinom. Jer dokle god covek ne radi, dokle god covek ne dâ (stvori, prim. E. D.) proizvod bilo sa poljoprivrede, industrije, ne znam ti odakle, dok ta drzava nema od jednog coveka korist, nema cime da dopuni svoje fondove, onda, zato bi svi trebali da radimo i da osecamo jednu veliku duznost prema toj drzavi, a dokle god ne osetimo duznost prema drzavi, ta drzava ne moze da oseti nikakvu duznost prema narodu sirotinjskom.

Koliko se trudite da saznate sta se desava u vasem okruzenju, bilo blizem, bilo daljem... U smislu drustvenih promena (zbivanja)?
Pa, u smislu drustvenih promena interesuje me koliko napreduje ova vlast, koliko uspesno radi, a, iskreno receno, drugo da se nesto raspitujem ne raspitujem se. Promenila bih nesto kad bih mogla, mnogo davno, u smislu pozitivnih stvari, dzaba sto cu se ja raspitivati kad ne mogu nista da promenim, da pomognem nekom da promeni.

Citate li novine?
S vremena na vreme procitam novine, mada to, kad bi covek pratio stampu, treba redovno da cita jer tamo svaki dogadjaj politicki, svaki dogadjaj uopste iz zivota ide jednim redosledom, da moze covjek to da prati, da je u toku, medjutim, to moje mogucnosti ne dozvoljavaju.

Ako vec s vremena na vreme citate, koje novine najradije citate?
Pa procitam Svet, Novosti, eto, od ovih listova za zene, tu i nema nesto.

A od dnevne stampe?
Vecernje novosti, obicno njih procitam.

A koje TV stanice najradije gledate?
Pa, od TV stanica, nesto sam bila ogorcena, dok su radile TV stanice u prethodnoj vlasti, nista nisam verovala, sve sta gledam, gledam jedno, sutra se zbiva drugo. Tako da sad gledam RTS, pogledam Dnevnik, pogledam neki politicki razgovor ovih funkcionera.

Verujete li RTS-u nakon 5. oktobra?
Pa i verujem. Verujem, gledajuci sve one ljude, da se trude da nesto bude bolje, jednostavno, otvoreni su.

Da li su bolji lokalni listovi ili oni veliki, koji izlaze u prestonici? Da li ste uopste i citali neke od ovdasnjih lokalnih listova?
Pa iskreno da kazem nesto i ne pratim te listove.

A od lokalnih televizija?
Lokalne televizije... obicno gledam Ekran, Jedinstvo. Eto, ipak, cini mi se da Jedinstvo ima bolji program.

A kada se dogodi nesto vazno, kako se informisete sta se zaista dogodilo?
Jedino se informisem putem lokalne televizije, ako je to sredina u kojoj zivim, a ako nije, onda...

Ako se desi nesto vazno, recimo, u Srbiji, preko koje se televizije informisete?
Preko RTS-a.

Kojoj najvise verujete?
Preko RTS-a, eto, nju najvise gledam, onda B-92 isto (TV Jedinstvo preko ANEM-a preuzima neke emisije B-92, prim. E. D.), mada vesti koje se daju skoro su iste na svim kanalima.

To je nakon 5. oktobra, ali u zadnjih desetak godina RTS nije imao, koliko ja znam, neke pouzdane informacije, jeste li preko satelita pratili nesto?
Nisam imala satelitsku antenu.

A da li poznajete neke ljude iz ovog grada koji imaju pouzdane informacije? Da li njima verujete, kad se nesto desi da znate da se zaista to desilo?
Pa poznajem ljude, mada ne kontaktiram i nikad ne bih prisla da pitam sta se desilo, sta je bilo, jer i ti ljudi valjda ne bi pojedinacno objasnjavali svakom gradjaninu sta je bilo, sta se desilo, sta ce se desiti, jer u prvih 10 godina to niko nije smeo ni da pita, kao prvo, jer svaka sitnica mogla je nekog da kosta, obrnuto ako je kazao od onoga sto odgovara vlastima, ako sam ja to obrnula, pa rekla da je taj rekao drugacije, onda... zbog toga nikad nikog nisam ni pitala, niti sam kontaktirala, ni sta se dogadja, ni kako se dogadja. Sta bi pogledala, Vesti su bile najgledanija emisija, Crnogorci su jedno vrijeme davali k'o realne vesti, uvijek sam isla u komsiluk da vidim sta Crnogorci pricaju preko satelita, jedno vrijeme ukinuli su i taj satelitski program, tako da pravu istinu, i pravo ono sto se dogadja nismo znali, niko nije ni znao to javno, mozda je znalo, po mojoj pretpostavci, par ljudi iz vlade, sta je ono pravo sto ce da se dogodi, inace narod to nije znao, garantovano.

A da li ste o nekim dogadjajima iz ovih zadnjih desetak godina, na primer o dogadjanjima u Srebrenici, raspravljali s rodjacima ili komsijama?
To jesmo. Gledajuci one strahote, jednostavno, nisam raspravljala, ja sam zalila taj narod, nisam zalila u smislu sto su to Muslimani stradali, nego sam zalila uopste te zrtve. I uvijek bih sedela i pitala se: boze, kakav je covjek koji moze da podje s nozem, s puskom na jedno dijete i da gleda taj njegov preplaseni pogled. To i sad ponekad sedim i razmisljam, sta u tom covjeku ima, ima li on osecanja neka, ima li on savest, ima li... bilo o kome da se radi, bilo... A Srebrenica, gledala sam kad Mladic deli bombone djeci, i posle toga ih vodi na streljanje. Eto, tu sliku na primer, sto sam gledala preko Ekrana, cini mi se u zivotu nikad necu zaboraviti, a onaj sto je to preziveo, on to ne da nece zaboraviti nego nikad nece biti normalan covek u zivotu. Ja nocima nisam mogla da spavam, gledajuci kako odvoze djecu kamionima, nisam znala ni ko... cija su djeca, nije me bolelo to sto su to muslimanska djeca, nego uopste sto su djeca. Nesto sto... jednostavno zver, najopasnijoj zveri baci mladunce neke druge zivotinje, ona nece... da ga onjusi, ona nece. A dzaba ti covjek covjeku, nikad mi to u zivotu nece biti jasno. I uvijek se jezim na svaku pomisao da djeca, starci, sa polumrtvim pogledima, da ide covjek da ubije, to nije ni covjek, to je za mene nesto... pa zver bi se uvredila kad bi je neko nazvao pojedinim covjekom.

Kako ste doziveli 5. oktobar, ono kad je krenulo sa onim dogadjajima?
Ja se taj dan 24 sata nisam pomakla od televizora. Gledala sam, e pa bio mi merak kad su obarali one kamione u kanal, pa sam se sladila. E, kad su stigli tamo ispred Skupstine, ja sam se samo pomerala s mesta na mesto, ha, kad ce, ha, kad ce. E, posle kad sam videla da milicija nece da batina, da vojske nema, onda mi je bas nesto bilo lakse, mada, stvarno mi nije bilo jednostavno kad sam videla da plamen izbija na prozore, to je... a mozda se drugacije nije moglo. Mozda drugacije nisu mogli da ih isteraju, ali nesto je jezivo kad covjek, jednu takvu kucu, da bi nekog izbacio, mora da zapali.

Sta mislite, ko je vodio te proteste?
Te proteste vodila je istina jednog naroda koji je bio u zabludi, kojem se obecavalo, kojem su se zlatna brda prikazivala, e to su oni krenuli, kad su videli da ih je neko 10 ili 12 godina iskoriscavao, lagao, to je narod krenuo, ogorcen narod na zivot, na vladu, na... nije to posao ni Velja Ilic, ni... posla je masa naroda, posao je jednostavno narod i svako se radovao toj promeni koju je jedva ocekivao, u stvari, tad je narod... krajnje je vrijeme bilo da narod sagleda istinu.

A kako su u vasem okruzenju, komsiluku ili na radnom mestu reagovali na taj dan?
Pa, tog dana ceo grad, koga sam god srela, drugaciji mu je izraz lica bio od prethodnih dana, veseliji, ozaren bas nekom neizmernom radoscu, sto znaci da su se svi tom danu obradovali, dosta je bilo svega.

A jeste li strahovali da se to moze i drugacije zavrsiti?
Strahovala sam sve dok nisam videla da nema vojske, da policija ne dize palicu k'o sto je bilo u prethodnom periodu, ona batinanja po ulicama, zrtve su bile od udaraca te policije, e kad sam videla da policija stoji mirno, ja sam skakala od srece. Znaci, tu je kraj, nije vise ni policija ono sto je bila u prethodnom periodu, isti su ljudi, ali drugaciji osecaj, sto znaci da su i oni, sve sto su radili, radili pod necijim naredjenjem.

Da li ste, eventualno, u nekom momentu, za ovih 10, 12 godina, podrzavali Slobodana Milosevica?
Pa, mozda u pocetku. Podrzavala sam ga, par godina sam glasala jer je to bio covjek koji je znao da pridobije narod, koji je znao tako lijepo da isprica, da je covjek, jednostavno, ocaran njegovom dobrotom, koliko ce taj zivot nama biti bolji, da ce to biti demokratija, da je on jedan veliki demokrata pod znacima navoda, kasnije su se ti znaci navoda upisali, e, posle, kako koja godina, sve gori zivot, celokupan narod je poceo da se povlaci. Povlacio se narod, povlacila sam se i ja, videla sam, jer jedan mandat prica lijepo, drugi jos lepse, a nama sve gore. E, vec kad su pocela krvoprolica svima je bilo jasno, i onima sto su bili, opet pod znacima navoda, srpski dobrovoljci, a gurali ih s lisicama tamo u autobuse da idu u rat, nije narod bio za rat.

A mozete li da se setite u cemu je bila ta snaga, ta lepota te price Slobodana Milosevica, u pocetku, kad vas je to privukao?
Bilo je lepote, da ce biti bolji zivot, da ce radniku sve biti bolje, da je zagarantovana sloboda, da je zagarantovana ravnopravnost naroda, da... jednostavno, sve pozitivno, sve sto treba za jedan demokratski zivot, on je to govorio. Ali, kad je poceo da radi sasvim drugo, pocevsi od Slovenije, pa... zavrsio sa Kosovom, onda, svi su pognuli glave, i oni sto su glasali, i oni sto su urlikali za njim, dje sam i ja nekad pripadala...

A sta mislite, zbog cega je Slobodan Milosevic pao?
Pa, pao je zbog svojih teznji, u stvari, on je pao jer je izgubio ono sto je narodu obecavao. Obecavao je narodu Veliku Srbiju, obecavao je da ce svi Srbi ziveti u istoj drzavi, da druge nacije nece postojati u Srbiji, osim Srba i, kad je sve to narod video, narod iz Srbije izgubio je sinove, izgubio je djecu, izgubio... u stvari djeca predstavljaju zivot jednom covjeku, a to su sve bila radnicka djeca, i tu je on morao da padne, morao je da padne jer je mnogo naroda zavio u crninu, a od onoga sto je obecavao nije dao nista.

Mislim da Milosevic nikada nije rekao da ce u Srbiji ziveti samo Srbi?
Cim je on hteo da stvara Veliku Srbiju i uvijek je govorio: mi Srbi, mi Srbi, znaci, po nekim njegovim pojmovima, drugi narod tu nije postojao, jer nikad nije umesao drugu naciju da pomene, osim Velika Srbija, braco Srbi... ipak smo svi mi braca koji zivimo u Jugoslaviji.

A ipak, u pocetku ste rekli da je bilo neceg u njegovoj prici. Do koje godine otprilike to?
Pa, mozda tu do 1989, '90, e, posle '90. svakoj prici u pozitivnom smislu je kraj.

Da li ste eventualno ucestvovali u onim protestima, ovde u Novom Pazaru, kada su gradjani pozivani da dodju ispred Skupstine i protestuju zbog uvodjenja prinudne uprave?
Nisam ucestvovala, nisam ni prosla gradom, nisam bas nista videla i o tome nista ne bih mogla da kazem.

A jeste li bili obavesteni?
Obavestena sam bila od prolaznika, a drugo nista, nisam nista licno videla.

A zbog cega niste nasli za shodno da odete dole i pokazete svoje nezadovoljstvo sto je u skupstini neko ko ne treba da bude?
Nisam, prvo, zbog obaveza, jer ako sam na poslu nikoga ne interesuje sta se zbiva u skupstini, sta se zbiva na ulici, nisam mogla da odem.

Mnogi nisu otisli iz straha. Prethodni sagovornici su bas govorili...
Mene sto se tice, nisam zbog posla isla, jer dje idu svi ti ljudi isla bih i ja, nije me strah, ali nisam.

U kakvoj Srbiji biste zeleli da zivite?
U jednoj recenici: u jednoj demokratskoj Srbiji. U jednoj Srbiji sa boljim nacinom zivota, u materijalnom smislu, takva Srbija odgovara i Srbinu i svim ostalim nacijama, jedna demokratska Srbija, gde moze da se krece dje ko hoce, da ga niko ne pita kako se zove. Samo takvu Srbiju bih volela da imamo jer drugu nemamo.

A u smislu drzavnog uredjenja, da li bi voleli da je to republika ili monarhija, jer u zadnje vreme ima dosta zahteva za uvodjenjem monarhije?
Mi smo, na primer, moja generacija, mladje generacije, starije, navikli da imamo republiku, monarhiju moja generacija nije zatekla, ja bih volela republiku, ne monarhiju, jer necemo, ne bih volela da se vracamo nazad, nego da idemo napred, k'o ceo svet, mislim, mi se racunamo u civilizovani svet, onda da idemo napred, da se ne vracamo nazad.

Da li ste zadovoljni nacinom i brzinom promena u ustanovama nakon 5. oktobra?
Zadovoljna sam koliko-toliko, iz razloga sto i te ustanove su materijalno ugrozene, bilo da se radi o zdravstvu, o skolstvu, bilo o cemu... svi su oni ugrozeni, jer nema od cega da se vodi jedan normalan posao.
E, sto se tice ovog skolstva, valjda, malo su se i opustili, i ucenici i nastavnici, nastavnici zbog male plate, a ucenici, valjda navikli da ih deset godina niko ne nadzorise, da im niko od tih predavaca roditeljski ne upucuje znanje, nego, onoliko koliko 45 minuta traje cas, da sto brze izadje ili ucenik ili predavac na vrata. E, tu jos uvijek ima nekog propusta, malo vise zalaganja, jer djeca su nedisciplinovana, znaci, da su i roditelji optereceni necim drugim, i profesori zbog toga sto nisu dobro placeni. I kod zdravstva isto, lekova nema, nije imalo prije, ali je najzalosnije sto, sto se tice zdravstva, u drzavnim apotekama ne moze da se nadje lijek na recept, prva ja, posto sam dijabeticar, ne mogu da nadjem lijek u drzavne prodavnice, dje necu da platim, nego placam 230 dinara privatnoj apoteci. U privatnoj apoteci uvijek ima, e, to, to je opet neka manipulacija, davno stecena, jer cim se snabde jedan privatnik, kako ne moze da se snabde jedna bolnica, to mi nikad nije bilo jasno.

A kad smo vec kod ustanova, koja se ustanova najbrze promenila, u pozitivnom smislu?
Mada nisam nikad u zivotu, niti neko iz moje porodice, imao sukob sa policijom, ali, nesto mi se cini da se policija promenila bas maksimalno. Jer, ovaj, nekad sam se plasila nesto od uniforme, bilo mi je nezgodno kad prodje pored mene uniformisano lice, bio vojnik ili policajac. Sad mi je vec svejedno, oni su prolaznici za mene kao i svi drugi, bas tu, to je ono od cega se nesto narod plasio, ustrucavao, sad je postalo normalno sve, e, to mi je najdraze sto se promenilo.

A u policiji su maltene isti ljudi.
Isti ljudi sa drugom naravi. Ista policija, isti ljudi, druga direktiva i druga narav tih policijskih radnika. To su isti ljudi, sa istim osobinama, ali druga komanda jednostavno.

Kad smo vec kod policije, desavalo se zadnjih godina dosta ubistava, verovatno ste pratili, sta mislite, ko je jaci, mafija ili policija?
Pa jaca je, ja mislim da je jaca mafija. Jer policija jos nije, po mojem, obezbedjena svim tim sredstvima za borbu protiv kriminala, ljudi u podzemlju imaju sva sredstva, imaju prisluskivace mobilnih telefona, bolje su informisani dje je ko, koga treba da smaknu, tako da... policija bi bila jaca kad bi ona imala sve uslove koje ima mafija, ali i policija je osiromasena.

A ko je omogucio mafiji da ima takve uslove?
Pa oni sto su radili s njima, jer ja racunam da je 10 godina radila mafija, komplet, od Milosevica pa do njegovog zadnjeg telohranitelja. Da je to sve jedna vrsta mafije. Oni su im omogucili, oni su radili za njih, oni su skupljali pare od reketa, kome je sta trebalo, oni su medjusobno saradjivali i to je, ti koreni ce se tesko, duze vremena ce proci, a nece se iskoreniti.

Da li se plasite novog rata?
Pa i ne plasim se, jer su svi ljudi protiv rata, nova vlada ne spominje ni rat, ni... jednostavno spominju samo jedno medjusobno postovanje, medjusobnu toleranciju, zajednicki zivot, tako da o ratovima niko ne prica. Meni je taj strah opao.

Da li se plasite otkaza?
U sustini, plasim se. Zbog toga sto se preduzeca vecinom gase, plasim se da ne ostanem na ulici sa toliko radnog staza, bez ikakve egzistencije, jedino zbog toga se plasim.

Je li mislite na privatnika ili?...
Ja to kod privatnika i ne racunam za neki siguran posao. Siguran je onaj u kojem ti tece radni staz.

Smatrate li da direktori u preduzecima imaju previse ovlascenja?
Imaju previse ovlascenja, jer se direktori, po nekim njihovim pravilima, k'o vlasnici preduzeca ponasaju k'o da se nalaze u privatnom preduzecu, da je to njihovo, lako mogu da kazu: tebi prestaje radni odnos, ti mozes da ides napolje.

Kako ste vi doziveli NATO bombardovanje?
Ja verujem, k'o i vecina naroda u Jugoslaviji, to sto kazu, bilo ne vratilo se, jer to su bili dani kad je svako ziveo sa strahom, cekao svako da mu strada porodica, da strada narod, da mu se srusi ono sto je cijelog zivota radio, sto je stekao, to je bilo bas strasno.

Sta mislite, ko je kriv za NATO bombardovanje?
Vlast je, po mojem misljenju, kriva, prethodna vlast, jer nije prihvatala sve sto se od njih trazilo, trazilo se da se obustave ratovi, da se obustave krvoprolica, medjutim, oni su nastavili da rade po svom, jer kad je doslo do bombardovanja, onda, stradao je neko ko nije kriv, unistila se imovina onih sto su je sticali godinama, tu imovinu nije sticala vlast, drzavnu imovinu, nego radnici i seljaci. Zao mi je sto se to unistilo, a da su oni direkt (gadjali) onu njihovu licnu, lako stecenu imovinu, unistili, meni ne bi bilo nista ni zao, ni...

Bilo je nekih pomucenih osecanja, u prvo vreme, kada je pocelo bombardovanje. Pojedini su sa izvesnom dozom odobravanja pratili to NATO bombardovanje. Zbog cega li su oni to?...
Pa to, ja mislim, da potice zbog necije tvrdoglavosti. Jer taj NATO je non-stop govorio da ce bombardovati, a oni su uvijek bili, vlast je bila k'o jedan pobednik, k'o (neko) najmudriji, najpametniji, k'o da niko to njima ne moze i ne sme uraditi. E, to je ta dilema kad se covjek oseca, da to sto se ucinilo, da je trebalo da se ucini. Inace, kad se pogleda koliko je rusevina, to je opet sve po ledjima radnika, po ledjima naroda koji nije ni kriv ni duzan za takve stvari.

Da li je to bombardovanje uticalo na vas stav prema medjunarodnoj zajednici, odnosno prema Amerikancima?
Licno prema NATO bombardovanju i prema Amerikancima imam jednu zamerku sto je mnogo kasno reagovala u Bosni i Hercegovini, a brze na Kosovu, mada, donekle mislim da, ako vlada vec nije prihvatila sve sto je trebalo da prihvati, i trebalo je da bombarduju, jer su nastala nagla etnicka ciscenja na ovim prostorima, na prostorima Kosova i Metohije, onda, kod naroda je veliki strah bio da se ne prosire ta etnicka ciscenja i u Sandzaku, u Crnoj Gori, jer vlast je, po nekim njihovim pravilima, imala i taj cilj. Svud su nastojali da etnicki ociste mesta gde oni treba da zive. I to je, jedna, ovako, zamerka.

Koliko ova nova vlast ima razumevanja za poteskoce gradjana?
Nova vlast u sustini ima mnogo razumevanja prema svim ljudima kojima je tesko, sa kojima vode razgovore, sa kojima se susrecu, bez obzira da li je Albanac, da li je Musliman, da li je Srbin, oni nastoje da te teskoce ublaze, da ce to doci da jednog dana bude bolje i da ce svima biti bolje. Tu je prednost velika kod nove vlasti.

Da li nova vlast u nekim segmentima lici na prethodnu?
To je vec jedno od tezih pitanja, mada, u nekim stvarima, pa i lice, a, s druge strane, nije ni slicna.

Da li nova vlast vise uvazava zahteve medjunarodne zajednice ili gradjana?
Po mojem misljenju, oni uvazavaju medjunarodnu zajednicu, njihove stavove, ali, prema mogucnostima, uvazavaju i zahteve gradjana, koje ne mogu da ispune, zbog raznih elemenata. Tako da oni obostrano to dele, koliko-toliko.

Da li se razlicito ponasa ova lokalna vlast u Novom Pazaru u odnosu na centralnu, u Beogradu?
Tesko je to odgovoriti jer imam malo vremena, malo kontaktiram s bilo kim iz nove vlasti, tako da... ali mislim da treba svi da krenu istom stazom, da imaju svi iste ciljeve, iste nacine da nam bude bolje.

Koliko je nova vlast sklona licnom bogacenju?
Na to pitanje je mnogo tesko odgovoriti, jer narod ne zna sta se u sustini zbiva kod vlasti, to se nikad i nije znalo u tancinama, dok ne bude kraj. Ne znam koliko su skloni bogacenju.

Zasto se po vasem misljenju raspala bivsa Jugoslavija?
Bivsa Jugoslavija, po mojem misljenju, raspala se zbog nekih ideja bivse vlasti, to su ideje o stvaranju Velike Srbije, o etnickom ciscenju, to su planovi ljudi iz vrha, tako da narod nikad ne bi rasturio tu Jugoslaviju, ali, vodjeni pogresnom politikom, doslo je do cega je doslo.

A da li su ratovi bili neizbezni?
Ratovi nisu bili neizbezni. Nije moralo da dodje do ratova, nije, jer k'o sto rat nikom nista nije dobro doneo, to je, to su vodili politicari u rat. A Jugoslavija nije morala da se raspadne.

Ko je u ovim ratovima najvise dobio, a ko izgubio?
Pa ja mislim da, osim licnih bogacenja, da pobednika nema u ovim ratovima, svi su gubitnici, a niko nije pobedio. Jer narod se izmedju sebe napadao, tu nema... nema nacina da bi bio pobednik. Jedino, gubitnici su svi. U ljudstvu, u materijalnom pogledu, u velikom broju zrtava na svim stranama, tako da istorija ne moze zabeleziti pobednika, niko nije pobedio a svi su izgubili.

Da li znate za neki zlocin koji su u ratu pocinili Srbi?
Pa, pocinili su u svim mestima gde je bio vecinski muslimanski zivalj, oni su pocinili zlocin. Srebrenica, Mostar, Banjaluka, Bijeljina, po svim mestima su vrsena ta etnicka ciscenja u granicama gde su oni bili zacrtali da bude Srbija. Onda, da bi bila Srbija, bila su velika etnicka ciscenja, tako da kod svakog ciscenja tu ima mnogo stradanja i zrtava.

A znate li za neke zlocine koji su pocinili Bosnjaci?
Ne znam, ne znam ni za kakve zlocine... jer to ni javnost ne belezi, mozda je bilo zlocina pojedinacnih, mozda je bilo to sto... valjda iz osvete, iz branjenja svojeg, znam, jer nije bio nijedan slucaj da su odvodjeni gradjani iz autobusa, iz voza, u nepovrat negde, da je neko poveo Srbe na taj nacin, da je vrsio ono sto je vrseno u Srebrenici, nad Muslimanima, to nisam cula da je vrseno nad srpskim narodom, ili hrvatskim, a za pojedinacne slucajeve i to... (mozda), a masa ljudi da je stradala, to nisam cula.

Da li poznajete nekog Sandzakliju koji je ucestvovao u ratu u Bosni, a da je napravio neki zlocin?
Poznavala sam dvojicu koji su izgubili zivot u Bosni, a sad, stvarno, da je neko neki zlocin uradio, nisam poznavala. Na primer, moja dva zeta su odvedena sa spavanja, nikad, ni danas se ne zna gde je njihov grob.

A gde su ziveli?
U Sarajevu su ziveli, nisu bili ucesnici rata, dosli su, poveli ih, do Kule negde ih kompjuter prati, posle nema vise nikakvog traga.

A koje godine je to bilo?
1993.

Da li treba objavljivati informacije o zlocinima?
Po mojem misljenju, treba. Da se zna sta covjek covjeku, sta komsija komsiji moze da uradi. Mada je to, tim putem, k'o da se stvara neki bacil mrznje, ali ipak, covjek treba da poznaje drugog covjeka. Nije pogresno prikazivati, ni stampati, ni pisati o nedelima bilo kojeg naroda, bilo koje nacije. Jer valjda bi se tim putem probudila savest kod ljudi, da vide sta covjek covjeku moze da uradi. Da se ljudi vrate na pravi put, jer nicija vera ne nalaze ubij onoga sto nije ta vera. Ni kod Srba, ni kod Muslimana, ni kod Hrvata, kod nikog ne nalaze vera da ubija drugog.

A kad smo vec kod Muslimana, odnosno Bosnjaka, neki su vec u Hagu. Da li treba suditi zlocincima?
Nema veze da li je on Bosnjak, ako je on ucinio neko veliko zlodelo, uopste zlodelo, neka se sudi, treba da se sudi, za svaki zlocin treba sud da postoji.

Da li smatrate da treba da se plati odsteta zrtvama rata?
Odsteta, po mojem, treba da se plati svima onima koji su na silu oterani da ratuju, to je aktivna vojska, nikakvu odstetu paravojnim formacijama ne bih platila, platila bih aktivnoj vojsci, narodu, a paravojne formacije su isle radi licnih bogacenja, radi osveta, radi unistavanja, bilo koja da je strana.

A ko je po vama zrtva kojoj treba da se plati odsteta?
Zrtva je narod, zrtva su djeca koja su ostala bez roditelja, bez krova nad glavom, bez icega, veliki je broj nezbrinute djece bez ijednog roditelja, i s jedne i s druge strane, e to su zrtve, i njima drzava treba da obezbedi sve licno sto su izgubili, zbog te nejaci, to su zrtve, zrtva je neduzan narod, nisu zrtve oni sto su vodili rat niti ovi sto su planirali rat, oni nisu zrtve, zrtva je neko neduzan.

A u smislu drzave, koja je drzava po vama najveca zrtva?
Pa, sve drzave po mojem misljenju su zrtve, sve drzave su izgubile veliki broj ljudi, uostalom, veliki broj invalida, jer i ti invalidi nisu sposobni da zarade, nisu sposobni za zivot, drzava prema njima... to je prethodna vlast ucinila, slala ih je k'o dobrovoljne borce, onda obecavala posao, stanove, skolarine, medjutim, od toga nikad nista nisu dobili, 10 000 invalida ima samo Vozdovac, to je jedna tragedija licno za Srbiju, samo to jedno mesto, koliko ima grobova, koliko ima... E, to su zrtve, nije zrtva ni onaj most sto se srusio, ni zgrada, ni... zrtve su ljudi, omladina. Jednostavno, omladina je stradala. Narod. Majke su ostale da im vise zivot ne lici na zivot. E, to je tragedija, kojima niko ne moze pomoci, nikad.

Da li smatrate da svi imaju pravo da se nakon rata vrate svojim kucama?
Smatram da apsolutno pravo ima, i treba da nastoji vlada da vrati svakog kod svoje kuce. Jer, ako odemo u goste, pa nam je lijepo, pa odemo na odmor, pa nam je toliko lijepo, pa ipak se najradije vracamo kuci.

Da li su za sve krivi politicari? Za ovo sto nam se desavalo zadnjih godina?
Krivi su politicari, to prvo, kriv je i narod koji nije imao bas dosta razumevanja, koji nije imao dosta pameti da vidi gde to ide, ko ih vodi i gde ih vodi. Kriv je i narod, jer narod je jedna najjaca sila u drzavi. Kako god su mogli da promene vladu, po mojem, moglo je i da se kaze stop ratu. Jednostavno, vojska je mogla da baci oruzje, ne bi mogao ni taj Mladic, niko ne bi mogao nekog da natera na silu nesto da radi, ali, eto, zavedeni politickim govorima, zavedeni nacinom zivota na koji su mislili da mogu da zive, radilo se to sto se desilo i sto ne moze da se ispravi.

Da li u svetu vladaju novac i sila?
Normalna stvar. Po nekim pravilima novac ide zajedno sa silom i sila sa novcem. Jer jedno bez drugog ne moze. To su dva najjaca pojma.

Da li ce biti sve onako kako Amerikanci hoce? S obzirom i na taj novac i na tu silu?
Ne bi trebalo da oni budu ko domacin u kuci cijelog svijeta, to je jedna greska, ta politicka greska u koju se ja mnogo malo razumijem. Trebalo bi i njima da se ne dozvoli da rade sve sta oni zacrtaju i sta se njima prohte.

A sta mislite, da li je onaj dogadjaj od 11. septembra, kad je bio onaj napad na zgrade Trgovinskog centra, da li je to nacin da se ostvare neki politicki ciljevi?
To, to se zna da je nacin. Za to sam toliko nepismena, ali to jedan laik, kad pogleda, moze da zna da je to, sto se kaze u narodu, namestaljka. Jer, prvo, kidnapovanje aviona u istom danu, u istim casovima, to je onda, to je planski uradjeno, jer, ne mogu da shvatim, tolika tehnika, tolika spremnost, a da se ne zna kad je kidnapovan koji avion, i u kojem smeru on leti, i ko je u njemu. To je... njihova stvar, stvar Amerikanaca, nije ni terorista, ni...

Bin Laden...
Ne, ne, to je njihov. Mozda i taj Bin Laden sad sedi u Americi, u fotelji. To su moja obicna neka shvatanja.

A sta mislite, ko bi mogao da stoji iza te namestaljke?
Amerikanci, zbog svojih nekih ciljeva, da osvoje naftna polja, da osvoje bogatstva tudje zemlje, eto, to je k'o neki razlog, ono sto se njima desilo, malo im se desilo, oni ce to sagraditi, ali ipak nece sagraditi porodice, izgubljene ljude u tom bombardovanju zgrade. Oni to ne mogu nadoknaditi nikad, porodice, a posto niko nije njihov stradao, oni ce to nadoknaditi (materijalno valjda).

Smatrate li da neko u svetu moze da se suprotstavi Amerikancima?
Posto je to jedna velesila, sad, narod ne zna ni koliko je ko naoruzan, ne daj boze da se vode ti ratovi, ti oruzani (sukobi), da (im) se oruzanim putem suprotstavlja, nego politickim putem, putem razgovora, pa valjda bi se ceo svet mogao tom jednom delu sveta suprotstaviti. Bez rata, bez krvoprolica.

Mora li Srbija da se povinuje zahtevima medjunarodne zajednice?
U nekim stvarima mora, jer ona zavisi od te medjunarodne zajednice, od svih vrsta pomoci, od kredita... ona mora da se povinuje medjunarodnoj zajednici, jer to nije jedino Srbija koja mora, nego, ima jos drzava u svijetu koje se povinuju toj medjunarodnoj zajednici.

A da li medjunarodna zajednica razlicito postupa prema Srbiji nego prema drugim drzavama u okruzenju?
Ona postupa prema svima isto, mada se Srbima cinilo da postupa drugacije, a ona postupa prema svim drzavama isto, po njihovim zakonima, po onome sta moze da uradi za koga, sve, svima isto.

Mislite li da medjunarodna zajednica ima nesto protiv Srba?
Mislim da nema. To je necija opsesija, opterecenje da neko ima protiv nekoga nesto, jer za medjunarodnu zajednicu, ko Srbin, ko Arap, ko Englez, ko Francuz, sve je to isto.

Da li je za mlade bolje da odu u inostranstvo ili da ostanu ovde?
Za mlade je bolje da ostanu ovde, to je njihova zemlja, to je zemlja u kojoj treba da rade, da izgradjuju, sad ponovo, onda, svugde se oseca stranac, osim u svojoj zemlji, svugde je drugacije, a ovde je ipak kod svoje kuce, svoja zemlja je jedna velika kuca i zbog toga ne treba niko da ide.

Iz Sandzaka je po procenama nekih organizacija, u zadnjih 10, 12 godina iseljeno oko 60 000 stanovnika. Sta mislite, koji je njihov motiv da napuste Sandzak?
Kod svih ovih koji su napustili Sandzak motiv je bio ratni strah, onda ekonomska kriza; jednostavno, neko je nekud otisao, da bi ziveo, da bi mogao da radi, da se prehrani. Pa i rat, da je neka druga sila napala Jugoslaviju, ne bi narod otisao, takvo je moje shvatanje, ali gradjanski ratovi, dje brat na brata polazi, to je nesto najopasnije i najteze. A druga strana je gasenje preduzeca, nezaposlenost, mora da se jede, da se zivi mora, druga strana je ta. Jer, u mojem preduzecu na primer, zadnja generacija koja je primljena, primljena je prije 16 godina, vec je 16 generacija doslo da treba da radi, da zaradjuje. E, ti su ljudi morali da idu. Jer, za 16 godina kad se neko ne zaposli k'o radnik, on mora negde da ode, da bi ziveo; najradije bi se oni, garantovano, svi vratili kad bi ih ovde cekao posao.

Ako bi vas neko pitao ko ste vi, sta biste mu prvo rekli?
U kom smislu?

Eto, sad neko nepoznat da dodje i da kaze: ko ste vi...
Koja sam nacija?

Ili jednostavno, samo pitanje, ko ste vi?
Ako treba ime i prezime, kazala bih tako, moje puno ime i prezime. Bez obzira gde se nalazila, bez obzira ko me pita, kazala bi prvo podatke o sebi.

Znaci, ipak bi prvo rekli ime i prezime...
Prvo ime i prezime...

... pa tek onda nacionalnost.
Nacionalnost, isto bi i to rekla. Bilo gde da se nalazim ja ne mogu da odem dalje od onoga sto jesam, da se menjam prema potrebi, u dusi osecam to sto jesam, da sam to, i zavrseno.

Kakvi su po vama Bosnjaci kao narod, mozete li neku generalnu sliku da date?
Prvo podjem od nekih istorijskih cinjenica, osim pojedinosti, da Bosnjaci kao narod nisu nikad zabelezeni kao zlocinci, izuzev sto je istorija belezila grupe, onda, zlocince ili pojedinosti osvete, istorija kao sto je belezila recimo kod Hrvata ustase, kod Srba cetnike, kod Muslimana se to nije desilo, mada na primer, kazu "balija", e, istorija ne pise da su Bosnjaci ikad bili balije, da su imali svoje vojske, da su radili zlocine, i o toj naciji, ne sto pripadam njoj, nego, ne bih mogla nesto ogorceno da kazem.

A jeste li culi za Handzar divizije? Iz Drugog svetskog rata, koje su operisale po Bosni?
Handzar divizija, to je ta grupa na koju ja mislim. Ja mislim da su to ljudi pljackasi, imamo i u privatnom zivotu pljackasa. Ovaj, cula sam za Handzar divizije, to su, na primer, ko se suprotstavio njihovoj pljacki ubijali su ga, ali nisu ubijali sve odreda. Ono sto su trazili, ako si imao da das, das, i zavrsena stvar, ako znaju da imas, a neces da udovoljis njihovim zahtevima, zna se sta je sledilo.

A kakvi su Srbi kao narod? Kako njih dozivljavate?
I tu ima podela, sto kaze narodna poslovica u svakom zitu ima kukolja, k'o i u svakoj naciji, i kod njih, i kod nas, k'o i kod svake nacije, imaju dobri i zli. Treba covek da se zahvali sto ima vise dobrih, nego zlih, tako da... i o njima isto su... ko i o sebi sto pricam.

A sta mislite o Albancima?
Nikad u zivotu nisam imala nikakav kontakt licni sa tom nacijom, ali, gledajuci vesti, onda citajuci stampu, slusajuci razgovore onih koji su dolazili otud, (razgovore) ljudi koji su tamo ziveli jos prije rata, na primer, ja mislim da je taj narod bio potcinjen i potlacen jedno vreme od strane Srba, e, onda, one demonstracije, ukidanje fakulteta na njihovom maternjem jeziku, onda isterivanje masovno sa posla, svih onih Albanaca, isterivanje iz Trepce, isterivanje sa fakulteta... na primer, profesori sa fakulteta su po Pazaru cepali drva. Sto znaci... jos pre rata. E, onda, i macka ima sape da se brani. I oni su trpeli dok su trpeli, ja tako mislim. Jer, policija je imala na tim prostorima tolika ovlascenja da su mogli da batinaju koga oni hoce, koga... mnogo je malo u prvo vreme bilo poginulih tih milicionera, meni je zao za te ljude, oni su tamo po svojoj duznosti i po necijem naredjenju, da vrse to sto su vrsili, mozda nisu svi, svako ima u sebi svoje osobine, sta je mogao da radi, sta mu je dozvoljavala savest, e, onda, kad je doslo do pobune... i opet su stradali, i Srbi i Albanci. Na primer, za Srbe je tragicno, 1200 ljudi traze bez prestanka, demonstriraju, ne znam, ispred Skupstine, na ulici... gladuju da im se dokaze gde je 1200... to je veliki broj, to je zalosno sto je nestalo tih 1200 Srba, ali sto na primer nasa javnost ne kaze koliko je nestalo Albanaca na Kosovu. Koliko njih nema. I ti bi ljudi rado zeleli da znaju gde su njihovi, gde su hladnjace smestene, sa Kosova, kod Beograda, gde su oni sto su po potocima davljeni, prevrtani sa camaca, gde su ti ljudi. E, to je to sto treba da je covjek realan, i od sebe i k sebi. Ipak, ako se radi o jednom narodu, ako ti politicari sadasnji tragaju da pronadju 1200 ljudi, neka tragaju da pronadju mozda milion i dvesta Albanaca.

Covic je u nekoliko navrata, bas povodom toga, rekao da njega podjednako interesuje ne samo tih 1200 nestalih Srba nego, kako je rekao, cetiri i po hiljade nestalih gradjana s Kosova?
I to treba da se zna. Da bi se ipak jedna istina saznala, da su Albanci ostali na Kosovu, da su Srbi otisli sa Kosova i, jednostavno, ta politika je i one isterala sa Kosova i rasterala ih po celoj Srbiji, pa se sad osecaju k'o stranci. U svojoj zemlji oni su stranci. Nemaju vise slobodu nikad da se... ne kazem nikad, ali nece on imati neku slobodu vise da u svojoj kuci prenoci. To je zalosno, to je tragedija. Gledam, po Vrnjackoj Banji, to su im Srbi poskidali prozore, porodicama srpskim sa Kosova, poskidali im prozore, poskidali im vrata, nisu mogli drugacije iz nekog napustenog motela da ih isteraju. Sad, oni doveli novinare da snimaju sta im sopstveni narod radi. E pa kad im radi, neka im tamo obezbede mir, i neka se oni vrate svojim kucama.

A sta mislite, ko moze taj mir da obezbedi u ovakvoj situaciji?
E, to niko nikome ne moze garantovati, za dugo i mnogo, jer, niko ne moze pojedinacno jednu licnost da cuva, da stoji, da ga cuva, ni Albanca od Srbina, ni Srbina od Albanca, jednostavno, trebalo bi da kod svih tih ljudi koji zive na tim prostorima da se probudi jedna svest da moraju da zive jedni pored drugih, da rade zajedno, da bude svakom jasno da treba jedno vreme oprastanja da dodje. To bi bilo bolje za sve njih, da oproste jedni drugima. Nikad ne moze oprostiti roditelj onaj koji vise nema dijete, koji nema porodicu, ostao sam, na primer, niti ce ikad Srbin oprostiti Albancu niti ce Albanac Srbinu, kad mu je unisteno sve, a on ostao k'o po nekoj zivotnoj kazni da zivi, ali...

Kad se kaze Jugoslavija, na sta prvo pomislite?
Iskreno receno, kad kazem Jugoslavija, valjda sam 40 godina vaspitavana da postoji Jugoslavija od Triglava do Djevdjelije; prvo stvorim sliku u glavi da je to ona nekadasnja Jugoslavija, a onda svodim na neki minimum i stvaram jednu novu geografsku kartu, kolika je ta Jugoslavija. Gde, vecinom, svi ljudi govore istim jezikom, iste naravi, iste obicaje, istu kulturu, a postoji izmedju njih granica kod koje ne treba pasos. To je, bas je nesto zalosno. Ja uvijek prvo stvorim od Triglava do Djevdjelije, a posle... jer, sadasnja Jugoslavija je za mene... Srbija. Ne racunajuci trenutno Crnu Goru, k'o da je, i to otpada... ali, Jugoslavija je bila nesto najlepse, cini mi se, nesto najvece na Balkanu. Pa se nesto osirotila, deleci je na te republike, drzavice.

Da li ste, eventualno, imali priliku da, eto, mozda pratite neku fudbalsku utakmicu, ili neki drugi sportski dogadjaj, pa kad zvizde jugoslovenskoj himni "Hej Sloveni"...
E, jugoslovenska himna...

Smeta li vam to?
To mi strasno smeta. Jugoslovenska himna je bila himna... e, sad, nova himna, vec... ne smeta mi, nova himna "Boze pravde", to je jedna molitva, svaka cast molitvi, svaka cast veri, verovanju... ali, to se zna, na primer, druge nacije znaju da je to samo srpska molitva. A "Hej Sloveni", to je bila himna sviju nas, tako da ja, uvijek jos, verujte (kad je cujem), podjem da ustanem, da bi stajala mirno, da bi... smetalo mi je (zvizdanje himni), strasno mi je smetalo, a vec, ako bude "Boze pravde", ne znam, dok se ja sa tim srodim, kako cu se osecati, jer ja sam formirana licnost, ostarila, al' sam ostarila sa jednom koja je vazila za sve, "Hej Sloveni", zna se da smo svi zajedno bili Sloveni.

Pratite li fudbal, mozda je ovo suvisno pitanje, ali, onako?...
Kad imam vremena, te slucajno, ali nisam... jesam ja ljubitelj sporta, ali sve je, i godine su ucinile da ne moze covek da se bavi tim aktivnostima, da, eto, fudbal, a Jugoslavija kad igra, to obavezno, sednem, zauzmem dobru pozu i pratim. Kad se kaze Jugoslavija, to nesto covek bas treba da prati.

A da li bi vam smetalo kad bi u tu reprezentaciju Jugoslavije dosao neki stranac za selektora?
Pa, kod ovoliko nasih sposobnih ljudi cini mi se da bi mi smetalo. Jer sto da dodje neko sa strane da bude selektor kad mi imamo toliko sposobnih ljudi. Sve mi se cini da bi taj neko drugi nas drugacije vodio, pogresno nas vodio, vera u svoj narod je nesto veliko, pa i smetalo bi mi.

A na primer da je taj stranac poznat kao dobar strucnjak, bolji od ovih nasih, koji ce da nas odvede na svetsko prvenstvo?
E, to mi ne bi smetalo. Ne bi mi smetalo kad bi to bio neko dobar, pravi, pa mi da budemo na vrhu tog sporta, u, to bi mi bas ovako bilo merak. Jer, moze, moze stranac, ako nas ne bi vodio nedje pogresno, jer vise strancima ne verujem.

A da li bi vam smetalo kad bi u reprezentaciji Jugoslavije zaigrao neki crnac?
Ne bi, sto se boje koze tice, ne bi mi smetalo. On je covjek placen za to, nek' on igra dobro, nek' postigne rezultate, nek' mi budemo dobri u sportu, nek' igra ko hoce.

I za kraj, da li biste voleli da ste Amerikanka?
Ne bih volela. Da sam rodjena tamo, sigurno bih volela sto sam Amerikanka, i ostala bih Amerikanka. Ali, posto sam rodjena u Jugoslaviji, nikad ne bih promenila da budem Amerikanka, ni Nemica, samo Jugoslovenka.

*) Ovaj intervju nastao je u okviru istrazivanja "Politika i svakodnevni zivot" Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, u koordinaciji Zagorke Golubovic, Ivane Spasic, Djordja Pavicevica i Stjepana Gredelja; u 20 gradova Srbije 30 kvalifikovanih ispitivaca obavilo je 300 intervjua. Cilj istrazivanja je da se na mikroplanu, u uslovima svakodnevnog zivota, ustanovi kako su se formirali stavovi populacije u Srbiji prema drustvenoj stvarnosti i drustvenim promenama izmedju 2000. i 2002. godine.

Sta citate: Ironijsko-satiricno skeniranje rezima «

» Hronika: Dragi citaoci