Sta citate

Breme slobode *

Ovo nije jadikovanje, to je, cini se, sudbina. U Rusiji put reformi nikada nije bio miran. Nama daj bunt, revoluciju i sto vise neprijatelja da bi bilo dovoljno krvi. A reforma je drugacija stvar - to je tezak posao koji podrazumeva strpljenje i trazi da se misli. A slave tu nema. Druga je stvar kada treba sve razrusiti, a zatim sve ponovo graditi uz plac i proklinjanje zbog toga sto je ucinjeno.
Evo vec hiljadu godina puzimo po svakakvoj blatustini, umaramo se od bede i bespravlja. Vec stotine godine se zestoko borimo ne zaleci ni zuci, ni mastila, ni uvreda, ne bojeci se ni Boga, ni vraga samo da unistimo bliznjega, da ga razmazemo po zemlji, kao blato, a jos je bolje da ga ubijemo.
Ne moze se zakopavati glava u pesak, to smo mi bez casti i savesti trovali sebi slicne, dojavljivali susede, razoblicavali ideoloski "neciste" na partijskim i drugim sastancima, u novinama i casopisima, u filmovima i na pozorisnim daskama. A zar i nas same nisu bacali na kolena na raznim skupovima da se pokajemo, i sve se to nazivalo kritikom i samokritikom.
Zbog toga se ne treba cuditi sto proslost danas terorise nas zivot. To je logicno. Zato danas treba voditi borbu na tri fronta - s nasledjem totalitarizma, sa sadasnjom diktaturom cinovnistva i sa sopstvenim robovskim mentalitetom.
I uvek kada razmisljam o Reformaciji u Rusiji, cija je aktivna faza zapocela 1985. godine, pitam se: sta se u stvari dogodilo, i ko su bili ti ljudi koji su nosili na svojim ledjima tesko breme reformi?

*

Nije bilo ni odgovora, ni prakticnih mera. Boris Jeljcin i njegovo okruzenje nisu mogli da shvate da je politicki lakomisleni odnos prema izazovima slicne sadrzine, koji pozivaju na nasilje, dao snage boljsevicko-fasistickim snagama za koordiniraniju kampanju protiv demokratskih snaga.
U novim uslovima, kada je Jeljcin napustio predsednicku fotelju, cekisticki veterani otvoreno priznaju da su njihovi predstavnici usli u sve nivoe vlasti. Uz pomoc njihovog novca izdaje se veliki broj novina i casopisa koji su u izvesnoj meri uspeli da okrenu javno mnjenje od zlocina boljsevizma ka greskama demokratije. I ponovo je proradilo politicko klatno koje pokrece dogadjaje cas na jednu, cas na drugu stranu.

*

A evo sta u vezi s tim prica Filip Babkov (Dijalog, br. 10, 2000): "U moru ideja Zubatova, CK KPSS-a je predlozio da se formira pseudopartija, koja bi bila pod kontrolom KGB-a i preko koje bi se usmerili interesi i raspolozenja nekih socijalnih grupa. Bio sam kategoricki protiv, to je bila cista provokacija. Vodjen je razgovor na Plenumu, i o tome postoji informacija u 'Izvestijama CK KPSS-a'. Tada se za to zauzeo sam CK. Jedan od sekretara partije bavio se upravo tom stvari. Tako su oni 'porodili' poznatu liberalnu, demokratsku partiju i njenog lidera koji je postao veoma koloritna figura na 'politickom horizontu'".

*

Tako se zavrsio XX vek. Za Rusiju najstrasniji, najkrvaviji, do nepojmljivosti zasicen mrznjom i netrpeljivoscu. Cini se da je vreme da se razmisli i pokaje, da se zatrazi oprostaj od logorasa koji su ostali zivi, da se klekne pred milionima streljanih, umrlih od gladi, da se probudi zaspala savest i prizna da smo mi sami pomogli rezimu da nas porobi - sve nas zajedno i svakog pojedinacno.
Licno se stidim pred novim pokoljenjem zbog toga sto smo mi pripadnici uzasnih generacija, utonuli u strah pred cudovistima koja su nosila nadimke Lenjin i Staljin, prijavljivali jedni druge kao poslednje stvari, aplaudirali "vodjama", jednom recju bili - ljudi bez dostojanstva. I treba se duboko pokloniti onima koji su prezirali logore i streljanja, koji su dizali glas protesta, spasavajuci sopstvene duse.

*

Vizantinstvo kao politicka kultura, kao nacin ne da se upraznjava politika nego da se jednostavno prezivi u nomenklaturi - to je sustina tog sistema.
Jedni su bili otvoreno licemerni, drugi su se podsmevali. Treci nisu ni u sta sumnjali i pokazivali su potpunu ravnodusnost, sto je i sluzilo kao socijalno-moralna osnova staljinizma. A ko nije bio u stanju da savlada nauku vizantinstva, otpadao je. Onaj koji bi preziveo, postajao je velemajstor vizantinstva, pobedjujuci na olimpijadama intriga aparata.
U sistem vizantinstva je moguce upisati se, ali nije dozvoljeno da se predlazu neka nova pravila igre. Tek kada se dostignu izvesne visine u vlasti, bilo je dopusteno da se ponesto doda tim pravilima, ali samo ono sto ne uznemirava druge igrace. Ponavljam, vizantinstvo nije moglo da prihvati principijelne promene, cak i ako bi to pozelelo, a da ne razrusi sistem.

*

Karakteristican primer je savremeni pogled na kapitalizam cija se "porocnost" ranije nije morala dokazivati. Desetinama godina je bilo nezamislivo pitanje koje se sada postavlja otvoreno: u cemu je konkretno socijalizam bolji od kapitalizma? Jos je manje zamisliv danasnji odgovor: materijalno nije bolji. Mozda je casniji, uredjeniji? Svakako ne. Onda u cemu je stvar?
Odgovor se moze dobiti ako se postavi zivotno pitanje: sta je socijalizam stvarno uradio za konkretnog coveka, a ne za GULAG, za vojno-industrijski kompleks, partijski aparat ili neko ministarstvo? Zasto sve sto ocovecuje i olaksava svakodnevni zivot dolazi sa Zapada?
Zasto smo se nasli u istom drustvu sa politicarima sumnjivog identiteta? Zasto zemlje koje nemaju ni prirodna bogatstva, ni plodnu zemlju zive mnogo bolje od nas koji sve to imamo? Sa kakvim svetom mi treba da budemo, i sa kojim cemo biti konkurentni? Cime je on "naoruzan" za zivot? Bezbroj ponizavajucih pitanja.

*

Lokalni komunizam se na nivou elita brzo transformisao u lokalni nacionalizam agresivnog karaktera.

*

Revansisticke snage su profitirale na tome sto drustvo jos uvek nije spoznalo punu vrednost slobode. Na kraju su ljudi osetili ukus slobode, ali se on nije svima dopao. Moram reci da ni danas ne postoji kvalitativno veca potreba za slobodom i demokratijom nego pre desetak godina, sto ne cudi s obzirom da se drustvo uplelo u ekonomske kucine, a to budi i destruktivne emocije.
Kada razmisljam o Perestrojki i njenim posledicama, sve vise sam uveren u ogromnu snagu "kolektivizovane svesti" koja koci pokret ka slobodi. Radi se o karakteru masovne psihologije.

*

Mislim da na pragu XXI veka, na koji smo vec poceli da obracamo paznju i prema kome smo poceli da usmeravamo intelektualnu radoznalost, necemo ziveti ni u svetu socijalizma, ni u svetu kapitalizma ili konvergencije dva sistema. Izbor ce biti principijelno drugaciji. To moze biti svet zdravog razuma i racionalnosti - svet suverene licnosti, svet slobode.
U svim delovima sveta u kojima je ideologiju potisnuo zdravi razum, narodi se bore za resenje jednih te istih problema.

*

Kao sto je poznato, pesimizam je dzelat svesti. On iz coveka izvlaci sustinu zivota. Svaka vucibatina je drama od koje tamni sunce, zuti trava, crni sneg, a vazduh postaje zagusljiv.
Sa takvim dramama - cerkama psihe, optimista se nosi veoma lako, on ih pretvara u komedije.
A sta se dogadja sa tragedijama? Rusija je za proteklih hiljadu godina sve vreme ratovala: prijatelja nema, samo neprijatelji i vazali. Hvale se da u Rusiji nikada nije bilo ropstva, ona je odmah iskoracila u feudalizam. Boze, nigde ona nije iskoracila, ona se nalazi u ropstvu sve do sada. Svi pokusaji reformisanja drustvenog uredjenja sagoreli su u ropskoj psihologiji tako pogodnoj za cinovnicko-feudalnu drzavu.
Vekovima ljuljamo u kolevci nadu u bolje sutra: lezemo i budimo se sa njom. Cekamo i od novog stoleca nesto zagonetno, neocekivano, brzo zaboravljajuci sta je sa nama bilo ranije.
Aleksandar II je resio da napusti robovlasnicki feudalizam - ubili su ga. Isto je to zeleo Stolipin - i njega su ubili. Zatrubio je o dolasku opste srece Uljanov (Lenjin) - prevario je, ostavivsi za sobom samo bronzane statue sa ispruzenom rukom. Gorbacov se drznuo da rascisti sa komunistickim totalitarizmom - nije uspeo, cekisti su ga zaustavili. I Jeljcin je obecao da nesto uradi za demokratiju - nije mogao, druge brige su ga ophrvale. Programsko-reformatorski se predstavio i Putin, vreme ce pokazati da li ce mu dozvoliti da spoji reci sa delima.
Tako mi nastavljamo da sedimo na panju cekajuci - bez nogu, bez ruku i glave. Ne zelimo da radimo, a i ne umemo da radimo. Dok panj drzi nasu golu zadnjicu, dobro je, ali i on trune.
Covek se na sve navikava. Svi smo navikli na tu nezamislivu tragediju koja je odredila ceo nas zivot u proslom stolecu. Beskonacni gradjanski rat, zestok, divlji, besmislen. Zajedno sa ratovima protiv suseda odneo je vise od 60 miliona ljudi - najpametnijih i najlepsih. Prirodne rezerve su do te mere bezvezno razgrabljene da se pojavio ozbiljan problem prezivljavanja ruskog naroda.
Rusija je sisla sa magistralnog puta razvoja i zaostala sto godina. Zlocinacka ideologija lenjinsko-staljinistickog marksizma porodila je rusofobsku civilizaciju koja je Rusiju videla samo kao vatru za svetsku revoluciju. Logika cilja je diktirala masovni teror. Boljsevizam, naoruzan cudnom stranom ideologijom, ne samo da je ekonomski razorio zemlju, vec je doveo i do kolektivizacije savesti. Zivotna savest je nestala, a nju je zamenila "savest vodja" - jedna za sve.
Umiruca savest jeste umiruca nacija.
Godine 1985. u Rusiji se pojavio zracak nade: ona je sirokim korakom zakoracila ka slobodi. Sloboda reci, parlamentarizam, prestanak politickih represija, zaustavljanje hladnog rata. Izbacila je iz opsteljudskog gradjanskog zakonika clanove koji se odnose na kriminal, nasilje, klasnu borbu, revoluciju, diktaturu proletarijata. Reklo bi se, saberi se, usredsredi i sve ce krenuti kako valja.
Ah, ne! Nama uopste ne treba to - kako treba. Mi ne znamo kako treba. Mi samo znamo kako ne treba. I ponovo ustanci, revolucionarni skokovi koji radjaju avanturizam.
Vlast je sebe nazvala demokratskom iako je po sadrzaju ostala klasicna sovjetska, jer se prema coveku odnosi jos ravnodusnije. Povecava se broj obrijanih glava i dugokaputasa za kojima idu lake zene - lutke. To su novi Rusi, bivsi komsomolski aktivisti. Njihova otadzbina nije Rusija, vec su to razna mondenska ostrva, gde odmah prepoznaju "nase". Ako dolare bacaju u paketima, znaci tu su nasi lopovi.
Zemlja je nervozna, pije neprekidno, kao da se zuri da popije poslednju flasu pre nego sto upadne u tamu. Nekako je postalo strasno, a i nekako hladno za potiljkom.
Strasno je i pomisliti da nas ceka sudbina Skita, Inka i mnogih drugih zagonetno iscezlih naroda.
Nestacemo i mi, ali, za razliku od drevnih, mi cemo isceznuti bez zagonetke, i to zbog toga sto smo jos uvek robovi na pragu treceg milenijuma, nikom nismo potrebni, jednostavno smo smesni. Prestali smo da budemo interesantni cak i kao eksperimentalno polje za greske.
Sta je to? Predodredjenost? Bozije delo? Pomracenje uma? Ne znam.
Daj Boze da gresim, imam deset unuka i praunuka.
Daj nam Boze da se sto pre oslobodimo psiholoskog boljsevizma, od imperijalne tuge, od vecne lenjosti i ponizavajuceg ropstva.
I, bez obzira na sve nedace zivota, ponosim se time sto sam ucestvovao u teskoj, neravnoj, ali sjajnoj borbi za slobodu coveka u Rusiji.
Reformacija, naravno, nije dala odgovore na mnoga pitanja: mozda nije mogla, a mozda nije uspela. U mnogim slucajevima ona im se priblizila, otvoreno i casno onoliko koliko su reformatori imali hrabrosti i pameti da je prihvate.

Narodi SSSR-a su napravili veliki podvig kada su - otkrili svet slobode. Reformacija je vec samo zbog toga zasluzila da udje u zlatnu knjigu istorije. Ostaje samo da novim liderima Rusije pozelim mnogo uspeha i zdravo, mudro osecanje za humor.

*

Istupanje na mitingu ispred zgrade Moskovskog sovjeta
20. avgusta 1991. godine, 12 sati, podne

Danas je veoma tesko da se govori: desilo se najgore sto je moglo da se desi. Dogodila se kontrarevolucija o kojoj su sve vreme govorili boljsevici.
Cilj prevrata je prilicno jasan: vratice nas u tunel staljinisticke smrti, ponovo ce nam nataci jaram neslobode. Tu nema iluzija.
Danas smo obavezni da sve uradimo da izbegnemo novo more krvi, kako sinovi ne bi ubijali svoje oceve i majke.
Demokratija je obavezna da ispolji jedinstvo, svoju volju, svoje umece, svoju odlucnost.
Samo od nas zavisi da li cemo se izbaviti od dvorskih intriga i prevrata.
Samo od nas zavisi da li cemo konacno odbaciti vucje zakone postojece vlasti.
Samo od nas zavisi da li ce narod uzeti vlast, koje je danas lisen, i da li cemo zavrsiti sa strahom koji nas neprestano ugnjetava, sa kukaviclukom i prevrtljivoscu.
Samo od nas zavisi nasa buducnost i buducnost nase dece.
Danas se pitamo, gde je Predsednik? Moramo mu dati sansu da se obrati narodu, i onda ce biti jasno ko je ko.
Pozivam vas da formiramo komitete za zastitu Ustava, da objedinimo snage koje postuju cast i dostojanstvo zemlje i naroda.
Sramota ovoga sto se dogodilo je neopisiva, a stid bezmeran.
Za jedinstvo i cast, dole strah!

*

Posebno se obracam omladini: ne bezite od proslosti, ona je zajednicka za sve nas. Svaki od nas je deo Kontinenta koji se zove Covecanstvo. Zato ne pitaj kome zvono zvoni, ono tebi zvoni, poziva na savest i odgovornost. Njegovi odjeci zovu u buducnost, ali nece oprostiti ako zaboravimo nesrece i krv.

*

I jos nesto sto dovodi moja razmisljanja do bespomocnog stanja. To je heroizam ubica i destruktivaca, i gluvo odbacivanje svih onih koji su zeleli da pokusaju da naprave najmanji korak od nemisljenja - ka misljenju, od divljastva - ka civilizaciji. Ne trepnuvsi ubijali su reformatore, a teroristi i dalje stoje u obliku bronzanih statua na glavnim trgovima drzave.
Svi mi znamo da je civilizacija vecna, a imperije, drzave u bilo kojoj formi - imperijalnoj, etnickoj, pomesanoj - sve su one prolazne, ruse se u momentu cak i po sopstvenim zakonima. Vecna ostaje samo kultura - ona je nosilac covekove besmrtnosti.

*) Iz: Aleksandar N. Jakovljev, U vrtlogu secanja I-II, Od Stolipina do Putina, s ruskog prevela Jelica Kurjak, LIR BG, Forum pisaca, Beograd 2002, str. 10, 434-435 (I); 34, 153-154, 181, 233, 243, 249, 328, 341-343, 371, 401, 402 (II).

Preispitivanja: Izgon Ivana Ivanovica «

» Sta citate: Dragocen izvor