Ogledi

Politicka teorija ne poznaje drugu krajnju instancu kontrole i kritike vlasti osim ustanove javnosti

Javnost - cudo u Srbiji

Javnost je nezaobilazna pretpostavka zato sto samo ljudi okupljeni u publiku koja pazljivo promatra sta politicari cine i adekvatno reaguje na to mogu da obuzdaju sklonost politicke moci ka preziranju iskustva i ponistavanju realnosti

Djordje Pavicevic

Javnost nije drustvena kategorija cija se prisutnost u jednom drustvu moze meriti jasno odredjenim pokazateljima. To je proces koji je uvek manje ili vise ziv i strukturisan. Moze se govoriti o nepreglednoj mrezi razmene informacija i uticaja, ciji je konacni efekat najcesce neizvestan. Kao polazna tacka u ovom radu bice uzet 5. oktobar 2000. godine. Geografsko mesto - Srbija. Razlog za to jeste preokret koji se dogodio ne samo u smislu promene rezima, nego i u pogledu slike o politickoj zajednici u kojoj zivimo i njenog samorazumevanja. Neupuceni citalac glavnih "drzavnih" novina sa datumima od 5. i 6. oktobra, a mogao ih je citati istog dana, mogao je pomisliti da se radi o dve razlicite grupe ljudi. Medjutim, kao sto i svako cudo traje "dva dana", tako se i srpsko cudo brzo potrosilo i zivot je poceo da tece nekim drugim, manje cudnim tokovima. Sta je ostalo kao tekovina ovog cuda od 5. oktobra u pogledu formiranja javnosti?
U prvom delu teksta pokusacu da naznacim neke karakteristike stanja u Srbiji koje su prethodile promeni rezima. To, naravno, nije opis stanja srpskog drustva nego selektivan izbor karakteristika koje smatram bitnim za ovu temu. U nastavku teksta cu najpre ukratko objasniti sta podrazumevam pod javnoscu i izloziti njeno sistemsko mesto i ulogu u politickom sistemu koji se legitimise kao demokratski. Zatim cu pokusati da ocenim koliko su neophodni strukturni elementi javnosti prisutni u razumevanju onoga sto se cesto pausalno naziva srpska ili srbijanska javnost.1
Na ovom mestu moraju se postaviti i neke ograde u pogledu ogranicenja ovog rada. On je ogranicen u vise pogleda. Najpre, radi se o fenomenu koji bi, kada bi se podrobno razmatrao, podrazumevao analize svih faza formiranja zajednickih sudova, od sistema socijalizacije i obrazovanja do razmene informacija na dnevnom nivou na relaciji politika-mediji-gradjani. Naravno da tako nesto, ako je uopste ostvariv zadatak, prevazilazi okvire ovog rada. Autor ovog teksta, medjutim, ne smatra da je to dovoljan razlog da ne izlozi svoje parcijalne uvide, nuzno zasnovane na ogranicenom iskustvu i obrazovanju. Ovaj rad razumem kao pokusaj da se podstakne rasprava o ovom, kod nas dosta zanemarenom pitanju, koje se najcesce razmatra u veoma redukovanom obliku - kao ispitivanje rezultata istrazivanja javnog mnenja ili politickog uticaja na medije. Drugo ogranicenje jeste veoma redukovana analiza onoga od cega se poslo nakon 5. oktobra. U tekstu je data samo gruba skica onoga sto bi bio osnovni zadatak srbijanske javnosti u njenom samokonstituisanju - a to je, grubo receno, suocavanje sa vlastitom realnoscu i inventarisanje raspolozivih kapaciteta kao nuznih koraka ka konstituisanju demokratske javnosti u Srbiji.
Konacno, autor ovde vidi i jedan principijelni problem, a to je da su i stavovi koje zeli da iznese na javnu proveru bili pod uticajem iste javnosti koju pokusava da analizira i da kritikuje. Javnost je u tom smislu obuhvatni pojam koji je konstitutivan za svaki sud, pa i sud o javnosti. Kada govorimo o javnosti moramo biti svesni cinjenice da na bitan nacin vec jesmo deo nekakve javnosti i da moramo u svom govoru uzeti u obzir tu cinjenicu. No, ovo svojevrsno kretanje u krugu jeste nuzna polazna tacka bez koje se ne moze dalje. Izlazak iz kruga podrazumevao bi dalje korigovanje ovih stavova kroz javnu diskusiju, sto je ujedno i jedini nacin konstituisanja javnosti.
Ovaj tekst ne pretenduje na potpunu argumentativnu zasnovanost. To bi bilo nemoguce izvesti na ovom mestu. Primeri navedeni u njemu su vise ilustracija teza koje se navode nego potpuni dokazi za njih. Medjutim, to ne znaci da se one ne mogu potpunije braniti. Ovde navedene teze su vise rezultat celokupnog iskustva autora i pokusaj njegove sistematizacije. Njihovo potpunije obrazlaganje zahtevalo bi napor drugacije vrste koji je nemoguce sprovesti u ovakvoj vrsti rada.

I politika i realnost

Dejvid Homel, kanadski pisac, objavio je roman cija se radnja desava u Beogradu, a cija je tema "posttraumatski stresni nered", nastao "posle raspada zemlje i svih tih ratova". U intervjuu datom dnevnom listu Danas Homel navodi jednog od junaka u pomenutom romanu koji kaze: "Mozda smo mi neka vrsta 'dzankija uzbudjenja'", i dodaje "to jest, ovim ljudima trebalo je uzbudjenje kao neka vrsta droge. Sada ucite da zivite sporim, gotovo dosadnim ritmom obnove" (Danas, 3-4. 11. 2001, str. XXII). Opisujuci iskustva u Beogradu tokom skupljanja gradje za roman, Homel je naisao na niz za njega, u tom trenutku, tesko razumljivih fenomena. Jedan od njih jeste dinamika ovdasnjih zbivanja. Opisujuci svoj "predratni" boravak u Beogradu, pocetkom marta 1999. godine, kaze da se "nasao u jednom novom, sveprisutnom predtraumatskom stresu... (b)ilo je to cudno osecanje: iako imate temu romana, situacija se ovde neprestano menja". Druga stvar koja mu je bila cudna i zbog koje je bio licno zapanjen jeste da je otkrio "da su mnogi ljudi ovde, inteligentni, savremeni, slutili sta ce se desiti, ali dok se to desavalo nisu nista preduzimali da to sprece".
Ova dva fenomena dobro odslikavaju teskocu da se "uhvati i snimi" situacija u Srbiji i da se odredi nesto sto bi predstavljalo pretezni zajednicki stav njenih gradjana. Stalna promena teme i situacije, s jedne strane, i "neodgovorno" shvatanje i neodgovarajuci odgovor od strane gradjana, s druge, pomracuju vezu izmedju uvek nove realnosti, njenog tumacenja i delovanja gradjana. Cinilo se kao da se veza izmedju realnosti i gradjana negde prekida. To proizvodi beketovsku situaciju u kojoj realnost, njena interpretacija i nacin delovanja nemaju nikakvu ili imaju pomerenu medjusobnu vezu.
Mnogi ljudi u Srbiji su u proteklih deset, trinaest ili jos vise godina "videli" ono sto se zbiva i pretpostavljali sta ce se zbiti, ali, opet, kao da je njihov kapacitet delovanja bio u toj meri blokiran da je izgledalo da su u jednom trenutku odustali od svakog pokusaja da se nesto promeni. Nije rec samo o fenomenu unutrasnje emigracije ili povlacenja ljudi iz javnog zivota u privatnost zbog zasicenosti, razocarenja ili zatecenosti situacijom. Cini se kao da su se isto tako ponasali i oni koji su aktivno ucestvovali u javnom zivotu. Kao da je realnost napustila ovu zemlju. Svaki put kada bi se nesto lose iznova dogodilo Srbija i njeni gradjani bi se ponovo nasli u cudu sto se to dogodilo, mada su u isto vreme svi tvrdili da su znali da ce se to dogoditi. Reakcija je bila ili bezanje ili prilagodjavanje realnosti radi ostvarenja licnih ciljeva i individualnih zivotnih planova. Ovo svojevrsno praznjenje javnog prostora odigravalo se zato sto je zajednicko delovanje radi ostvarivanja opstih ciljeva bilo nemoguce ili usled proizvodnje i zadavanja uvek nove situacije koja je zahtevala novo redefinisanje onoga sto bi bilo zajednicko ili usled ideoloskog okupiranja javnog prostora.
Naravno, nemoguce je utvrditi broj ljudi koji su se ponasali na ovaj nacin. Koji su "znali" i u isto vreme nista nisu preduzimali kao odgovor ili su "znali" ali su se i dalje ponasali kao da ne znaju ili kao da je nesto drugo istina. Ali sudeci po dogadjajima u Srbiji neposredno pre i nakon pada Milosevicevog rezima 2000. godine cini se da je i veliki deo onih koji su se javno drugacije ponasali, a cak i veliki deo establismenta, bio svestan apsurdnosti situacije u kojoj je iz ovog ili iz onog razloga istrajavao. Cini mi se da nema razloga da ne verujemo izjavama mnogih estradnih licnosti2 ili sada vec bivsih politicara, da je njihovo podrzavanje sluzbenih stavova rezima bilo neiskreno i da su oni intimno verovali nesto drugo. Tesko je i zamisliti da nije tako. Nadam se da na ovom mestu ne treba ni pominjati da cinjenica neiskrenosti postupanja nikoga ne amnestira od odgovornosti za ono sto je cinjeno.
Ovaj svojevrsni "zivot u lazi", medjutim, nije dugo odrziva zivotna opcija. Ne samo zato sto takav pakt vlasti i njenih podanika dovodi do erozije moci vladanja, gubitka legitimiteta i konacno do samourusavanja vlasti, kako to Havel u svom cuvenom eseju opisuje. Nego i u jednom jacem smislu. "Lazi se razumu cesto cine mnogo ocevidnijim i privlacnijim nego stvarnost, posto lazljivac ima tu veliku prednost da unapred zna ono sto publika zeli ili ocekuje da cuje. On je svoj opis pripremio tako da ga javnost prihvati i brizljivo je pazio na to da ga ucini verodostojnim, dok stvarnost ima tu neprijatnu naviku da nas suceljava sa neocekivanim na koje nismo bili pripremljeni", ali "(u)vek se dolazi do tacke kada laganje daje suprotne rezultate. Do te tacke se dolazi kada je publika, kojoj se lazi upucuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku izmedju istine i lazi da bi prezivela".3
Laz nikada ne moze biti odrziva zivotna opcija, pise u istom eseju Hana Arent. "Ubedjeni proizvodjac svesti je u zabludi ako veruje da moze da predvidja promene iznosenjem neistina o cinjenickim stvarima koje svako zeli da na bilo koji nacin ukloni."4 Medjutim, ako ideolozi, propagatori i strucnjaci za odnose sa javnoscu ne mogu da izgrade adekvatan zivotni okvir, oni ipak mogu da uzdrmaju cinjenicku stvarnost. Da proizvodi situaciju u kojoj se gubi bezbednost i sigurnost cinjenicke stvarnosti, u kojoj ne postoji nikakav trajan i stabilan okvir za delovanje.
Odsustvo cvrste osnove pri formiranju stavova cini proces formiranja zajednickih stavova osetljivim na razlicite vrste upliva. Narocito sa pozicija moci. Dolazak do zajednickog stava odvija se u zajednickom cinu definisanja koji se odvija kroz slozenu mrezu komunikacija. Posebnu nepogodnost predstavlja to sto su forumi za komunikaciju u savremenim, masovnim drustvima mediji. Masovni mediji imaju losu osobinu da nemaju istu strukturu kao licem-u-lice komunikacija. Medijska komunikacija je u najvecoj meri jednosmerna. Onaj koji prima poruku nema uvek priliku da odgovori ili da iznese svoje misljenje. Zbog toga mediji sadrze ogroman potencijal za manipulaciju. Preko masovnih medija je moguce lagati i istovremeno spreciti opovrgavanje. Ovu moc medija Dzon Kin naziva "demokratski Levijatan". "Demokratski Levijatan" je centar moci koja se suptilnim manipulacijama uplice u oblikovanje javnog mnenja prema sopstvenoj volji, uz pomoc vanrednih ovlascenja, naoruzane tajnosti, laganja, drzavnog oglasavanja i korporativizma.5
Sklonost vlasti, koja uvek u rukama ima i monopol na upotrebu sile, da manipulise socijalnim cinjenicama (i ne samo socijalnim), nije nov izum, bila je uvidjena i pre nego sto je dvadeseti vek sa elektronskim medijima i vizijama o "globalnom selu" ili "vrlom novom svetu" ili "1984"... izneo na videlo sve opasnosti koje po kolektivni zivot moze imati ekskluzivno raspolaganje informacijama i njihovo proizvoljno koriscenje. Jos je Hobs uvideo ravnodusnost prema istini koju moc sa sobom nosi onda kada je istina suprotna "dobiti i pozudi". Svaka vlast je zbog toga sklona da iskoristi koristi i zadovoljstva koje donosi raspolaganje istinom koju svi ljudi odobravaju: "Ja ne sumnjam, kad bi samo bilo neceg u tome sto bi bilo protivno pravu gospodarenja nekog coveka ili interesu ljudi koji gospodare, u tome sto su tri ugla u trouglu ravna dvama uglovima kvadrata, ne sumnjam, velim, da bi to ucenje bilo, ako ne i osporavano, a ono bi spaljivanjem svih knjiga o geometriji bilo unisteno ako bi samo onaj kome je to u interesu bio sposoban da to ucini".6
Ova sklonost vlasti da koristi osobine masovnih medija za ostvarenje vlastitih ciljeva prkosila je prosvetiteljskoj veri da ce oslobodjena javnost koja slobodno raspolaze informacijama, a koja je u to vreme opremljena "gutenbergovskim komunikacijskim univerzumom malih brzina" (stampa: knjige i novine) biti poslednji kriterijum slobode misljenja i delovanja, kao i obecanje stvaranja sveta u kojem ce vladati "sloboda, bratstvo i jednakost". Cini se da ova dva univerzuma, politicki i slobodna javnost, stoje u nepremostivoj opoziciji i da politicki univerzum ugrozava pravo na istinitu, nemanipulisanu, cinjenicku informaciju, bez koje "sloboda postaje uzasna prevara".
Svet je sa elektronskim medijima, satelitskim vezama, kompjuterima i kompjuterskim mrezama, optickim kablovima povecao ovaj ambivalentni kapacitet medija. S jedne strane, svet se sve vise pretvara u "globalno selo" u kojem ce svakome u svakom trenutku biti dostupna svaka znacajna informacija. Dovoljno bi bilo medije tako organizovati da pristup njima bude oslobodjen politickog paternalizma pa da se sloboda konacno u punom obimu ostvari. S druge, fenomeni kao CNN, SKY itd., i pojava velikih medijskih mogula poput Teda Tarnera, Ruperta Mardoka ili Silvija Berluskonija, doneli su novi zamah veri u suprotno, da se sve moze izmanipulisati i da se svaka informacija moze preformulisati i upotrebiti za vlastite ciljeve. Dizajniranje i plasiranje informacija je sada posebno zanimanje. Specijalisti za odnose sa javnoscu i ekspertske grupe zamisljeni su kao dizajneri "javnosti" ciji je cilj da javno mnenje oblikuju prema potrebama narucioca. Potreba za javnim dizajnom postala je sastavni deo svakog posla, kako frizera tako i naucnika.
Nigde ta vera u dizajn nije toliko opasna kao u poslu politicara. Ona u posebnim vrstama rezima moze odvesti toliko daleko od realnosti da se moze poverovati da je realnost samo ono sto se moze proizvesti. Beskonacno proizvodjenje realnosti postaje posao politicara. Realnost se tretira kao neporozni materijal, a cinjenice samo kao tvrdoglava prepreka koju treba preoblikovati da bi se doslo do zeljenih javnih uverenja, koja dalje vode do zeljenog stanja stvari. Kada se dogodi da takav politicar nema dovoljno moci da ponisti cinjenice i iskustvo (a verovatno niko nema, postoje razlike samo u stepenu) dolazi do destabilizovanja realnosti, ali i sive zone u kojoj se realnost i njena konstrukcija dodiruju, nadmecu, uvek iznova proizvode neko novo podjednako mutno stanje. Siva zona se siri. Nestabilna, varljiva i nedefinisana.
Verovatno je Srbija dobar deo svoje novije istorije provela u sivoj zoni. Napori rezima Slobodana Milosevica da ponisti realnost i njegov prezir prema iskustvu doveli su Srbiju u stanje u kojem su se neprijatni dogadjaji smenjivali, a stvarnost uvek iznova menjala i dobijala nove dimenzije. Ljudi su postali "dzankiji uzbudjenja", zavisnici od novih, uzbudljivih informacija koje su uvek iznova ponistavale staru i proizvodile novu realnost. Jedina nepromenljiva tacka takve stvarnosti trebalo je da bude upravo taj isti rezim. Jedina istina u vidu tvrdoglave i trajne cinjenice. Medjutim, takav rezim moze postojati samo dok postoji njegov kapacitet da proizvodi uvek novu stvarnost, uprkos cinjenicama. To nije lak posao. Takav kapacitet se brzo trosi u stalnom sukobu sa realnoscu. Pokusaj konzerviranja nekog stanja dovodi do neodrzivog zivota u lazi i, konacno, urusavanja poretka moci.
Preokret koji se dogodio 5. oktobra moze se tumaciti i na ovaj nacin. Rezim Slobodana Milosevica je nakon bombardovanja SRJ 1999. godine izgubio kapacitet proizvodnje dogadjaja koji ce destabilizovati okruzenje i blokirati kapacitet gradjana da deluju, samostalno ili zajednicki. Za smisaono ljudsko delovanje potrebni su stabilan okvir i vreme. Ceste i radikalne promene obesmisljavaju prethodne postupke. Kada je rezim izgubio (ili bitno umanjio) svoju moc proizvodjenja novih i uzbudljivih dogadjaja koji zahtevaju uvek novo redefinisanje stvarnosti, izgubio je i moc da to stanje tumaci na privilegovan nacin. Pokusaj konzerviranja bede "posleratne realnosti" kao "velike pobede nad nadmocnim neprijateljem", "ocuvanja teritorijalnog integriteta", "obnove i izgradnje" (i uopste kao ostvarenja svega onoga sto se i zelelo) toliko se sukobljavao sa neposrednim iskustvom i stvarnoscu da nikakav medijski napor nije uspeo da ubedi ljude u to. Mediji su, u takvoj situaciji, jednostavno izgubili moc manipulacije. Pitanje istinitosti ili neistinitosti nekih drustvenih cinjenica izgubilo je znacaj pred neizdrzivim iskustvom realnosti.
Dogadjaji od 5. oktobra 2000. godine mogu se u ovom smislu tumaciti kao svojevrsna osveta realnosti. Realnost je u ovom slucaju sacinjavala sveprisutna ljudska nesreca koja se nije mogla staviti u drugi plan nikakvim drugim uzbudljivim dogadjajima. Pretnja ratom u Crnoj Gori nije bila dovoljna da blokira sposobnost gradjana da deluju, i to da deluju zajednicki, na osnovu zajednicki donetog suda da se nesto mora promeniti. Ovaj znacajan trenutak srpske istorije probudio je mnoga ocekivanja gradjana u pogledu buduceg zivota u jos uvek nedefinisanoj politickoj zajednici - Srbiji ili Jugoslaviji, sa Kosovom ili bez Kosova. Najvaznija od tih nada je mozda ona da se od sada i gradjani nesto pitaju i da ce i njihovo stanje biti drustvena realnost koja ce se uzimati u obzir pri donosenju politickih odluka.
Nije slucajno sto se iz usta sadasnjih srpskih politicara cesto cuje rec realnost. Realnost se u tom kontekstu najcesce tretira kao nedaca, kao nesto sto nam se ne svidja ali protiv cega se ne mozemo boriti. Premijer Djindjic cesto ponavlja da je "to jednostavno nasa realnost", nazivajuci tako svaku neprijatnu cinjenicu, od saradnje sa Haskim tribunalom, preko niskih plata, do otpustanja radnika sa posla. Predsednik SRJ Kostunica je, na primer, odluku za izlazak Srba na izbore na Kosovu obrazlozio ne kao rezultat "pritiska iz inostranstva nego kao pritisak realnosti". Sada surovu realnost imamo kao zastrasujucu cinjenicu koja opet blokira nas kapacitet za delovanje. Realnost je ta koja stoji kao prepreka za formiranje stabilnog drustvenog okvira unutar kojeg se moze voditi "normalan" i coveka dostojan zivot. Da li uvek moramo birati izmedju borbe sa realnoscu i predaje i pomirenja sa njom ili se radi o tome da srpski politicari i gradjani Srbije imaju problema sa "politickim stavom prema cinjenicama".
Ne treba sumnjati u to da je drustvena realnost koju je za sobom ostavio rezim Slobodana Milosevica veoma bliska katastrofalnom stanju. Bez obzira na to, medjutim, i takva realnost ili bas takva realnost ostavlja dosta prostora za delovanje. Politicko delovanje u tom pogledu mora se orijentisati kako prema cinjenicama tako i prema jasno definisanim opstim ciljevima. Takva izgradnja politickog stava prema realnosti podrazumevala bi u Srbiji pravljenje dve vrste drustvenog inventara. Inventar neprijatnih elemenata nase realnosti koji blokiraju kapacitete zajednickog delovanja i inventar onoga sto se popularno zove ljudski resursi ili drustvene sposobnosti gradjana da deluju zajednicki, odnosno da zajednicki definisu i ostvaruju odredjene ciljeve. Nezaobilazna pretpostavka i institucionalno mesto pravljenja ovakvog inventara jeste razvijena i strukturisana javnost. Javnost je nezaobilazna pretpostavka zato sto samo ljudi okupljeni u publiku koja pazljivo promatra sta politicari cine i adekvatno reaguje na to mogu da obuzdaju sklonost politicke moci ka preziranju iskustva i ponistavanju realnosti. Adekvatno institucionalno mesto za pravljenje takvog inventara jeste javnost, zato sto se samo opstim izlaganjem i zajednickim naporom definisanja mogu odrediti kapaciteti delovanja i mesta na kojima je promena moguca, pozeljna ili hitna.
U svakom slucaju, dogadjaji od 5. oktobra i narocito ono sto je prethodilo tome, kampanja za izbore 24. septembra, izbori i desavanja nakon izbora, mogu posluziti kao dobra polazna osnova, jer su gradjani Srbije u tom periodu iskazali visoku sposobnost javne koordinacije i uspesnog ostvarivanja ciljeva u veoma teskim okolnostima.7 Upravo je ovaj iznenadni izliv uspesnog javnog delovanja bio razlog da se u ocima mnogih, pa i velikog dela sveta, ova desavanja tretiraju kao cudo. U periodima kada je izgledalo da ce se Miloseviceva vladavina beskonacno produziti (npr. u prolece 2000. godine), iznenada je buknulo organizovano gradjansko nezadovoljstvo. Medjutim, da li je bilo iznenadjenja? Da li se moze govoriti o iznenadnom budjenju ili erupciji nekakve misticne slobodarske energije?
Svakako da ne. Cuda su tesko moguca u formi jednog slozenog drustvenog procesa. Verovatnije je da je 5. oktobar rezultat kumulativnog procesa ucenja javnog suprotstavljanja rezimu, kroz koji su gradjani i neke opozicione stranke u Srbiji prolazili tokom prethodne decenije.8 Od devetomartovskih demonstracija 1991, studentskih protesta i Vidovdanskog sabora 1992. godine, i narocito preko visemesecnih studentskih i gradjanskih protesta 1996-1997. godine, gradjani i deo opozicionih stranaka ucili su se uspesnim nacinima otpora rezimu i oblicima samoorganizovanja koji mogu dovesti do promena. Stari i neuspesni obrasci su svaki sledeci put odbacivani i pokusavalo se sa novim, vise ili manje domisljatim nacinima borbe. Mozda protesti 1996-1997. u ovom pogledu predstavljaju preokret. Po prvi put se nakon njih pocelo ozbiljno razmisljati i o trajnijim oblicima samoorganizovanja gradjana koji bi cuvali izborene tekovine protesta. Mozda se delovanje Studentskog parlamenta ili Politickog kluba moze posmatrati kao neuspesna epizoda studentskog organizovanja, ali na poukama tog neuspeha rodio se Otpor koji je uspeo da mobilise mase. Jos vaznija tekovina ovih protesta jeste decentralizacija i demetropolizacija politickog delovanja gradjana. Najpre Savez slobodnih gradova, a zatim i Gradjanski parlament cuvali su tekovine gradjanskog otpora u lokalnim sredinama.9 Nije slucajno sto su nakon toga Cacak, Kraljevo, Valjevo, Nis... a ne Beograd, postali izvoriste i srediste najefikasnijeg otpora Milosevicevom rezimu. Otpor rezimu nije vise imao glavu u koju je rezim mogao ciljati i koja se lako mogla unistiti ili pokvariti.
Medjutim, ne treba precenjivati ove oblike samoorganizovanja gradjana. Narocito ako imamo u vidu siri cilj, koji prevazilazi jednokratnu svrhu promene loseg rezima. Iskustva samoorganizovanja i javnog zajednickog delovanja jesu u ovom smislu povoljna, ali ne i dovoljna da se na osnovu njih moze govoriti o konstituisanoj srpskoj javnosti rodjenoj iz haosa Milosevicevog rezima. Ovaj optimizam koji je svojim bljeskom 5. oktobar probudio i u Srbiji i u svetu brzo se gasi ako se ova nova iskustva ne pretoce u tekovine koje ce neko cuvati, postovati i institucionalno stititi. Ne postoji drustvena zakonitost koja ce ovaj "bljesak srpske javnosti" pretociti u stabilnu institucionalnu strukturu. Do cvrste i strukturisane javnosti u Srbiji ceka nas dug i mukotrpan put koji ce se kretati u krugu ili, tacnije, spirali: javnost-artikulacija-institucionalizacija. Jer, nema stabilne javnosti bez njene institucionalizacije. Nema ni institucionalizacije bez artikulacije onoga sto zelimo da ustanovimo. Artikulacije ne moze biti bez nekakve javnosti. Javnost u Srbiji mora proci kroz ovaj mukotrpan put samokonstituisanja, koji ponekad izgleda kao beznadezno obrtanje u krugu, ali koji je verovatno jedini trajan i stabilan nacin normalizovanja zivota.

Pojam i struktura javnosti

Pojam javnosti ima dvostruki istorijski koren. U svojoj najranijoj upotrebi pojam javnosti ima znacenje opsteg drustvenog dobra. U ovom smislu pojam javnosti stoji u opoziciji prema onome sto je privatno. To znacenje pojam javnosti bastini iz starogrckog razumevanja politike,10 rimske republikanske tradicije i rimskog prava. Ovo znacenje lezi u korenu latinske reci res publica, kojom se po prvi put pravno definise javna stvar. Javna stvar je opste dobro, dobro koje je dostupno svima za upotrebu.11 Ovaj leksicki koren imaju npr. engleska rec za javnost (the public) ili francuska rec (le public). Drugi smisao reci javnost modernijeg je porekla i stoji u opoziciji prema onome sto je tajno. Podrazumevao je ono sto je manifestno, objavljeno, odnosno otvoreno opstem opazanju. Ovo znacenje lezi u korenu nemacke reci (die Öffentlichkeit) ili srpskom korenu reci javnost. Prosvetiteljstvo je ovom pojmu dalo poseban znacaj. Sud koji je kriticki preispitan od strane mnogih ispravniji je nego sud koji donose samo neki. Ovo epistemolosko uverenje je vremenom dobilo i svoj politicki znacaj.
Drustveno-istorijskim i teorijskim spajanjem ova dva znacenja nastalo je ono sto se danas obicno naziva gradjanska javnost. Javnost koju cine ljudi, u ulozi gradjana politicke zajednice, koji su sposobni da donose sudove i preispituju ono sto jeste i treba da vazi kao opste dobro. Opste dobro je rezultat (politicke) odluke donete u otvorenoj raspravi prema pravilima foruma predvidjenih za to, ali i uz ucesce publike koja donosi svoj sud. Gradjanska javnost postaje kriticka kada nije samo instrument periodicne saglasnosti sa donetim odlukama, nego onda kada trazi da bude saslusana i uvazena na svakom nivou donosenja odluke. Pretpostavka da vlast treba da slusa misljenje gradjana ili cak da joj to misljenje bude vodic i mimo periodicnih izbora, daje pojmu javnosti posebnu normativnu snagu. To je razlog zasto se u demokratskim teorijama pojmu javnosti pripisuje toliki znacaj da se govori da u drustvu bez slobodne i institucionalno zasticene javnosti ne moze biti demokratije.
Zasto je javnost toliko znacajna za demokratiju? Neuputno je na ovom mestu ulaziti u drustveno-istorijske razloge da bi videli kako je doslo do toga da javnost zauzme tako vazno strukturno mesto unutar poretka koji se deklarise kao demokratski. Postoje i dva vazna unutrasnja razloga zasto je za demokratiju bitno da ima razvijenu i institucionalno zasticenu javnost. Prvi je da je za odrzanje i stabilnost demokratskog poretka od sustinske vaznosti da vlast u demokratskom poretku bude pod stalnim nadzorom, ogranicena i kontrolisana. Drugi razlog je sto polozaj u vlasti daje ovlascenje onima koji ga zauzimaju da odluku donesu, ali da polozaj u vlasti nista ne doprinosi kvalitetu odluke. Naprotiv, smatra se da taj polozaj cesto toliko krivi perspektivu da je neophodna njena stalna provera i korekcija.12 Zato se smatra da ce odluka biti kvalitetnija ukoliko bude doneta u "zajednickom cinu definisanja", uz konsultovanje i uvazavanje misljenja onih na koje se ta odluka odnosi.
Kako je moguce da javnost odigra ovu funkciju ako je vec receno da je upravo javno mnenje predmet politicke i druge manipulacije? Mozemo odgovoriti da je svodjenje javnosti na javno mnenje kao puki agregat aktuelnih stavova gradjana upravo preduslov takve manipulacije. Javnost je nesto vise od javnog mnenja. Ona ukljucuje ne samo stavove gradjana kao krajnji rezultat, nego i procedure nastajanja i oblikovanja takvih stavova. Samo institucionalna zastita procedura zajednickog cina definisanja moze obezbediti da o javnosti govorimo kao o drustveno vaznom faktoru. Javno mnenje je u tom smislu samo konacni produkt ovog procesa. Ono nam govori o rezultatu vise nezavisnih, ali prepletenih zajednickih napora da se definise ono sto je zajednicko svima i sto zasluzuje ime opste dobro. Samo pod odredjenim uslovima rezultat ovog procesa mozemo nazvati istinskim sudom javnosti. Svaki slucajni agregat pojedinacnih misljenja nije javnost.13 Javnost podrazumeva princip publiciteta, a ne shvatanje publiciteta kao sredstva koordinacije i korekcije postupaka vlasti prema podredjenima i, u krajnjem, kao instrumenta disciplinovanja i kontrole ponasanja.
U tom smislu postoje i ogranicenja istrazivanja javnog mnenja, koja su u poslednjem veku dobila izuzetan politicki znacaj. Istrazivanja javnog mnenja se najcesce koriste u dvostrukom smislu, u smislu naknadne legitimacije pojedinih postupaka, ali i u smislu predvidjanja i koordinacije postupaka, ciji krajnji cilj moze biti i instrumentalizacija javnosti radi efikasnije drustvene kontrole. Medjutim, ovaj oblik "samorefleksije javnosti" prenosi jedan komercijalni model ophodjenja u sferu javnosti. Takvim suzavanjem pojma javnosti gubi se princip publiciteta koji je u proslosti obecavao efikasniju kontrolu vlasti i aktivno ucesce gradjana u donosenju kolektivnih odluka. Publika se tretira kao kupac informacija, javni zivot kao trziste na kojem je svaka taktika dozvoljena. Teme se plasiraju prema njihovoj ceni na trzistu radi ostvarivanja povratne dobiti. Jedino pravilo postupanja je pravilo ponude i potraznje. Kao sto mozete kupiti lose cipele po visokoj ceni, tako mozete kupiti i laznu informaciju. Kao sto neke firme imaju visok rejting na osnovu spretne marketinske strategije, a ne na osnovu kvaliteta proizvoda, tako se moze glasati i za pogresnu politicku partiju. Jedina razlika je u tome sto posledice u podrucju politike mogu biti tragicnije, a greske tesko popravljive ili nepopravljive.
Da bi gradjanin "prosveceno ispunio glasacki listic" potrebno je doci do informisane i slobodne odluke, koja je rezultat slobodne upotrebe vlastitog uma. Ali, sloboda misljenja bez slobode informisanja pretvara se u tragicnu prevaru. Stoga se javni prostor mora urediti tako da bude vodjen principima argumentovane javne rasprave. Samo tada mozemo reci da je saglasnost gradjana razumna saglasnost, a ne rezultat manipulacije i proizvod postojecih odnosa moci. Naravno da se ovde radi o idealizaciji, ali o idealizaciji koja se, u krajnjem, moze efikasno upotrebiti kao kriterijum procene legitimnosti i nelegitimnosti odluka. Od cega se sastoji ova idealizacija?
Javnost cine gradjani, okupljeni u publiku, koji raspravljaju i donose svoj sud o opstim temama prema kulturno ili institucionalno odredjenim pravilima i procedurama. Ovako odredjena javnost ima sledece strukturne elemente:

a) publiku koja efektivno ucestvuje u dijalogu i zajednickom zivotu zajednice;
b) javni zivot koji se sastoji iz tipa aktivnosti koje publika praktikuje, javnog prostora i dostupnih sredstava koja se koriste u tu svrhu;
c) teme o kojima je dozvoljeno raspravljati se, davati im publicitet i njihov redosled unutar javnog dijaloga;
d) procedure i pravila javnog dijaloga koja definisu pravila postupanja unutar javne sfere i predstavljaju kriterijum kada je saglasnost postignuta u dijalogu istinska.

Strukturni elementi javnosti u Srbiji

U ovom delu teksta cu pokusati da razmotrim u kojem obliku i u kojoj meri su gorenavedeni strukturni elementi prisutni u srbijanskom drustvu. Pitanje je jos ogranicenije - da li je i ako jeste u kojoj meri u poslednjih nesto vise od godinu dana doslo do uspostavljanja elemenata gradjanske i kriticke javnosti, a koliko se nastavilo starim putem politicke kontrole javnosti, ali i prinude i otvorenog nasilja nad javnoscu. Ukratko, da li Srbija polako izlazi iz nedefinisane, varljive i nestabilne sive zone, u kojoj zbog toga vladaju sila i moc?
U trouglu vlast-mediji-gradjani formira se ono sto vazi kao javni stav. Ukoliko unutar njega vladaju surova pravila sirove sile, onda ne mozemo govoriti o javnosti kao polju usaglasavanja koje ima politicki znacaj. To je onda arena za odmeravanje odnosa moci, u kojoj interes prezivljavanja vodi do kompromisa. Vlast, mediji i grupe gradjana ne saradjuju nego sklapaju pakt o nenapadanju i cekaju trenutak kada ce neko prigrabiti dovoljno moci da druge izgura iz arene. U tom slucaju nije samo rec nego je i sve drugo, ukljucujuci oruzje i golo nasilje, element borbe za prevlast. Nisu argumenti nego uspesne taktike, niz lazi, prevara, obmana, pljacki, ono sto donosi pobedu. Srbija se ocigledno krece u nekom pravcu. Srpsko drustvo trenutno ima kapacitete za razlicite ishode. Da li ce prevladati oni koji su spremni da ubiju ili oni koji su spremni da razgovaraju i usaglasavaju svoje stavove ili cemo ziveti u stanju dugotrajne borbe za prevlast, pitanje je ciji odgovor zavisi od mnogih faktora. Jedan od bitnih medju njima jeste i nacin uredjenja javnog prostora i nacina donosenja odluka od opsteg znacaja. Da li ce kljucni argument biti pistolj usmeren u pravom pravcu ili jasno i logicki strukturisano iznesena tvrdnja, ostaje neizvesno.14 To ce svakako biti rezultat ozbiljne drustvene borbe, koju mozemo posmatrati sa strane, ali i u kojoj mozemo uzeti ucesca.

Publika Ko sacinjava publiku koja se zove srpska ili srbijanska javnost? Ovo pitanje postaje posebno vazno zato sto pozivanje na javnost u ovom smislu jeste legitimacijsko sredstvo za svaku donetu odluku koja pretenduje na opste vazenje, a narocito za one koje se smatraju posebno vaznim ili narusavaju uobicajenu politicku praksu. Odgovor na ovo pitanje je dosta razlicit, ali po pravilu neodredjen. Rec javnost se u Srbiji vrlo cesto upotrebljava na nekoliko potpuno nediferenciranih nacina. Javnost je u ovom smislu pojam bez jasno odredjene reference. Odnosno njena referenca je fluidna, lako je prelazila sa jedne grupe ljudi na drugu, bez menjanja svoje prvobitne normativne, legitimacijske snage. Tako javnost u jednom slucaju znaci strasni sud, u drugom je to nacija/etnicka grupa, u trecem su to samo ideoloski istomisljenici, ponekad je to samo bezoblicna masa koja prima informacije i uticaje.15 No, u svakom slucaju, to je narod. Odnosno neposredniji izraz demokratske snage i supstance naroda, nego sto to gradjani kao pojedinci umeju i mogu da izraze.
U skladu sa tim "javnost" (ili ljudi koji je cine) tretira se na razlicite nacine. Pozivanje na javnost moze znaciti pozivanje na grupu istomisljenika. To je smisao masovnih okupljanja i javnih aklamacija koji treba da potvrde da nase misljenje dele mnogi i da su spremni da se za njega bore. Isti smisao imaju i telegrami podrske, razlicite vrsta anketa. Sve to treba da potvrdi da je stav koji mi zastupamo dominantan ili makar znacajno zastupljen u siroj publici i da zbog toga imamo pravo na ispunjenje nasih zahteva ili donosenje adekvatnih politickih odluka. Ovakav oblik tretiranja javnosti bio je dominantan u Milosevicevo vreme, ali i danas postoje njegovi preziveli oblici. Pozivanje na ispitivanja javnog mnenja (bez jasne metodologije) jeste sofisticiraniji oblik ovakvog oblika shvatanja publike. Ovakvo pozivanje na plebiscitarnost jeste oblik ekskluzivnog prisvajanja i normiranja javnog misljenja, koje se onda moze arbitrarno upotrebljavati u najrazlicitije svrhe.
Publika se ponekad, dalje, tretira kao plastika koju je moguce beskonacno oblikovati. Dovoljno je imati uverljiv nastup i resurse da neki stav bude dovoljno prisutan i ponavljan dovoljan broj puta pa da javnost poveruje u bilo sta.16 Naivno je uverenje da "javnost" moze bez obrazlozenja svariti svaku promenu stava. Ceste i nagle promene stavova ponekad prolaze "nekaznjeno", ali ne i neopazeno. Milosevicevi "nekaznjeni" nagli obrti u razumevanju situacije u pogledu stava prema medjunarodnoj zajednici, izbeglicama, odredjenim "omiljenim" i neomiljenim politickim oponentima itd., idu u prilog ovoj tezi. U prilog joj idu i stavovi nove vlasti prema sudu u Hagu, reformama i ostalim olako datim obecanjima itd. Ali, kapacitet za razumevanje ovakvih promena stavova nije neogranicen i nije svako "nekaznjavanje" i prihvatanje. Pre se moze reci da je prihvatanje rezultat "nepostojanja kanala javnog delovanja" nego nemogucnosti publike da shvati promenu stava i da na nju adekvatno reaguje.
Publika koja se tretira kao puki posmatrac nase predstave shvata se kao konzumentska javnost koja je tu samo da aplaudira ili ne aplaudira nasim predstavama.17 Cirkus koji Vojislav Seselj pravi po Skupstini Srbije izraziti je primer ovakvog tretiranja javnosti kao konzumenta. Posebno sto Skupstina jeste mesto reprezentovanja javnosti, a sednice skupstine dogadjaj koji se prikazuje na televiziji. Nastup u ovakvoj konstelaciji dobija funkciju predstavljanja proizvoda koji se, ako se dovoljno dobro upakuje, moze dobro i prodati. Tragove ovakvog tretiranja javnost mozemo naci na svakom koraku. Primer moze biti i nastup mnogostruko javne licnosti - narodnog poslanika, bivseg fudbalera Crvene zvezde, direktora jednog fudbalskog kluba, vlasnika kafica itd. - Dragise Binica,18 ali se isto moze prepoznati i u saopstenjima NUNS-a, koji se prezentuje kao nosilac novog medijskog samorazumevanja. NUNS u jednom od svojih postpetooktobarskih saopstenja u svom biltenu Dosije iznosi razumevanje uloge medija u "profesionalnom i informisanju javnosti o svim bitnim dogadjajima i misljenjima i, s druge strane, u spremnosti na argumentovanu kritiku svake vlasti i svakog oblika formalnih i neformalnih centara moci" (br. 7, decembar 2000-januar 2001). Kao da sama javnost nije mesto gde se definise sta je bitno a sta nije i gde se formulise takva kritika, nego je javnost neko koga tek treba informisati o tome.
Javnost u znacenju konacnog suda je mitologizovano mesto na kojem se donosi krajnja presuda o necijim postupcima ili krajnja ocena nekih dogadjaja. Ta rec se, stavise, cesto poteze i kao pretnja onima koji grese ili kao cistiliste u kojem ce biti doneta konacna presuda ko je kriv a ko je nevin. Dovoljno je pripretiti da ce nesto biti objavljeno javnosti19 i da nam savest bude cista, a svaki nas buduci postupak opravdan. Javnost je nesto sto ce presuditi svacije postupke u neodredjenom trenutku istine, kada se bude delila pravda. Problem je sto takav istorijsko-sudbinski trenutak nije specifikovan ni u jednom znacajnom smislu. Niti u smislu sastava publike, vremena, kriterijuma sudjenja itd. Odgovornost pred jos neformiranim sudom javnosti svodi se na samoodgovornost bez drugima znanih kriterijuma.
Svi nabrojani oblici tretiranja publike imaju, manje ili vise, plebiscitarnu (populisticku) formu. Nediferencirano shvacena publika pretvara se u narod.20 Narod je misticno telo koje se izrazava ili putem aklamacija ili njegov istinski sud bolje znaju neki drugi. Shvatanje publike kao naroda (koju je do tada sacinjavala radnicka klasa) je kvazilegitimacijski cin koji je bio jedan od oslonaca Miloseviceve strategije vladanja. Tesko je odreci se takvog sredstva politicke manipulacije koju prepoznajemo i u danasnjim pozivanjima na "tekovine 5. oktobra" (ma sta to znacilo) i na tada izrazenu volju naroda (ma ko to bio).
Nabrojani oblici tretiranja publike pokazuju koliko se gradjani Srbije potcenjuju kako od strane vlasti tako i od strane medija. Oni nisu ti koji aktivno ucestvuju u donosenju kolektivnih odluka, nego su oni grupa koju treba ubediti u ispravnost odluka, informisati je o donetoj odluci i staviti je na naknadni uvid i procenu. Javnost nikako nije mesto na kojem se ove odluke formulisu kao rezultat zajednickog cina. Sve to upucuje, prvo, na jednosmerni odnos komunikacije koji ide od predstavnika vlasti, preko medija, do gradjana. Ovaj, sada vec ustaljeni nacin opstenja, u vidu jednosmernog saobracaja, jeste pogodan nacin kako za razlicite oblike drustvene kontrole gradjana, tako i za izbegavanje odgovornosti za posledice vlastitih odluka. Donete odluke se naknadno opravdavaju ili se za njih pripisuju zasluge, u zavisnosti od ishoda. Socijalni dijalog, u poslednje vreme cesto upotrebljavana rec, ne postoji u obliku dvosmerne komunikacije. Drugo, na nedostatak profilisanja aktera javnosti, odnosno nedostatak komunikacije unutar vlasti, samodefinisanja uloge medija, ali i nedostatak jasnije samodiferencijacije i komunikacije unutar drustvenih grupa. Dovoljno je podsetiti na nedostatak samodefinicije tela kao sto je Predsednistvo DOS-a ili na rasprave izmedju medija o nezavisnosti, novom zakonu o informisanju i raspodeli frekvencija ili na atomizirano delovanje sindikata, pa da se uvidi koliko je ova komunikacija unutar posebnih segmenata javnosti neophodna za njeno puno funkcionisanje.
Mozda je izvinjenje koje su Covic i Trajkovic uputili srpskoj javnosti sto su je maltretirali svojim prepirkama, upuceno 3. 10. 2001, prvi ozbiljan gest uvazavanja srpske javnosti. To je jedini ohrabrujuci cin (opet bez obzira na njegovu iskrenost) koji javnost tretira kao grupu ljudi koja ima vlastita interesovanja i nije duzna da slusa razlicite prepirke, koje su obicno cin licnih politickih obracuna. Uvazavanje publike kao skupa gradjana koji zive svoj zivot nezavisno od vlasti i ciji je zivot briga vlasti (a ne obrnuto), jeste jedan od uslova formiranja gradjanske javnosti. Srbija je ocigledno daleko od ispunjenja ovog uslova, ali za to je potrebno da se i ostali akteri javnog zivota samorazumevaju kao deo jedne gradjanske javnosti - ukljucujuci tu i gradjane i medije. Publiku moraju sacinjavati konkretni ljudi, pojedinci, kojima se obracamo kao ljudima sa vlastitim stavom i misljenjem, a ne difuzna masa. Manipulacije publikom mogu biti uspesne, ali su cesto i kratkorocne. Nemogucnost neposrednog odgovora od strane publike, usled zakrcenosti kanala delovanja, ne znaci da odlozeni odgovor nece biti jaci i bolniji.

Javni zivot Sta se smatra javnim zivotom u Srbiji? Ovo pitanje sadrzi niz drugih, podjednako slozenih potpitanja koja se ne mogu sva posebno razmatrati na ovom mestu. To su npr. koji poslovi, mesta i sredstva se uopste smatraju javnim?21 Kako se odlucuje o tome ko ce obavljati te poslove?22 Na koji nacin treba da se obavljaju ovi poslovi koji po svojoj drustvenoj ulozi treba da se staraju o opstem dobru? Sve to bi ukljucivalo slozene analize koje prevazilaze sposobnosti ovog autora. Koncentrisacu se na dva pitanja, a to su: postoji li u Srbiji jasna distinkcija izmedju javnog i privatnog i gde se ona nalazi i, drugo, da li su sredstva za javno ispoljavanje misljenja i uticaja u Srbiji rasporedjena tako da neumereno favorizuju odredjene grupe.
Prvo pitanje je jako znacajno zbog toga sto je razlika javno-privatno rezultat kulturnog nasledja, ali i neposrednog politickog upliva u podelu prostora na javni i privatni. Ova mesavina se najbolje izrazava u jako umnozenom broju novina koje se obicno nazivaju zutim, a koje se bave javnim skandalima ili prljavim vesom iz zivota javnih ljudi, odnosno privatnim zivotom ljudi koji obavljaju i neku javnu delatnost. Ono sto se naziva javni skandal na najbolji nacin otkriva kulturnu i politicku pozadinu fenomena, ali i njegovu komercijalnu stranu uvijenu u oblik zabave. Jer skandal se desava "u trenutku kada javan postane neki postupak ili niz postupaka koji su do tog trenutka drzani u tajnosti ili skrivani... jer da nisu, takvi postupci ne bi mogli biti izvrseni".23 Zutu stampu interesuje upravo ovo prekoracivanje granice tradicionalne podele javnog i privatnog. Slucajevi Zeljka Mitrovica, vlasnika TV Pinka, ili Roberta Cobana, vlasnika niza zutih novina kao sto su Svet, Zona sumraka i sl., i u jos ozbiljnijem vidu Nedeljnog telegrafa koji ekskluzivno prenosi "poverljive" policijske informacije, svedoce o tome.
Intervju Roberta Cobana ilustruje splet skandaloznosti, politike, zabave i komercijalizacije.24 Delovi privatnog, cak i intimnog zivota ulaze u polje javnosti. Publika se intimizuje sa javnim licnostima. Ova "tiranija intimizacije"25 koju sprovode ovi mediji, medjutim, samo je radikalan oblik fenomena koji je sve vise rasprostranjen, a koji ukazuje na mesanje sfera javnosti i privatnosti. Interes za licnosti i njihov zivot, njihove licne motive, uvodi u polje javnosti razloge koji vise nemaju formu opstosti. Naime, o javnim postupcima ili odlukama se vise ne sudi na osnovu kvaliteta postupka/odluke, nego na osnovu toga ko je sta ucinio i motiva da to ucini. Zbog toga je vazno napraviti sliku u javnosti o sebi kao coveku koji zadovoljava kulturne standarde zajednice i kome se moze verovati, a onda je svaka glupost oprostena. Zbog toga je vaznije da li je nesto rekao Kostunica ili Djindjic od toga sta je receno. Da li je neki zakon donet iz ovog ili onog razloga, nego da li je on dobar. Politika se vodi izvan polja javnosti, u podrucju u kojem se unapred veruje nekoj licnosti i ciji se postupci ocenjuju u skladu sa tim. Put kojim ide srpsko drustvo u dobroj meri lici na karikaturu ovog fenomena. Ricard Senet, iako nije pred ocima mogao imati Srbiju devedesetih, u pomenutoj knjizi, kao posledice ovog fenomena izdvaja: a) obozavanje i bliski kontakt sa politicarima, sto moze biti uvod u tiraniju i b) beskonacnu segmentaciju drustva, usled solidarnosti koja se ostvaruje na osnovu bliskosti (cija logika deljenja ide u beskonacnost), a ne na osnovu interesa (npr. zamena radnicke solidarnosti nacionalnom).
Isti ovaj splet demonstrira se i u raspodeli javnih resursa za komunikaciju i u strukturisanju javnog prostora uopste. Polemika vlasnika TV Pinka, reprezenta zabavno-komercijalnih i samo posredno politickog medija i glavnog urednika TV B-92, politicki angazovanog medija koji je bio "protiv struje" u kulturnom i politickom pogledu to dobro ilustruje. Za Zeljka Mitrovica, vlasnika TV Pinka, nije vazna cinjenica njegove politicke pripadnosti koja mu donosi neposrednu materijalnu dobit u staroj i novoj raspodeli resursa. Za njega je razmena materijalne dobiti i strukturnih prednosti (citajte frekvencija) za politicku lojalnost nesto sto je bila normalna pozicija u starom rezimu. Sada on hoce potpunu liberalizaciju, na osnovu koje ce opet ostvariti dobit i zadrzati prednost, opet u zamenu za lojalnost - puno razumevanje za teskoce nove vlasti, placanje poreza na ekstra dobit itd. (Reporter, br. 188, 28. 11). S druge strane, Veran Matic i B-92, koji su u velikoj meri finansirani iz donacija, i koji traze ispravljanje ove strukturne nepravde, u stvari, prema recima premijera Djindjica, traze "orden" za svoj prethodni politicki angazman, a ne ravnopravnu utakmicu. Ocigledno je da se granica ispravljanja proslih nepravdi i sticanja politickih privilegija ovde izgubila.
Naravno da ovakve stvari vredjaju zdravu pamet. Politicka intervencija je uvek dobra kada ide meni u prilog, kao sto su i liberalizam i reforme dobri, kada je protivnik izgladnjivan pre trke.26 Raspodela frekvencija, kao javnog dobra, dobro ilustruje ovu situaciju i u raspodeli svih drugih javnih dobara. Zelja da se zadrze bolje startne pozicije pred pocetak nove trke, s jedne, i zelja za radikalnim ispravljanjem proslih nepravdi, u smislu obrtanja situacije, s druge strane, prepreka su za njeno otpocinjanje po novim pravilima. Ovo je posebno znacajno u slucaju medija koji su jedna od kljucnih karika u strukturnom oblikovanju javnosti. Mediji u ovom pogledu poseduju ogromnu moc. Pitanje je samo kako se ona koristi. Da li samo u komercijalne svrhe, uz nuzno prilagodjavanje svakoj politickoj vlasti. U svrhe ostvarivanja politicke moci i uticaja. Ili u cilju pretvaranja samih medija u centre moci po uzoru na vec u ovom tekstu pominjane zapadne medijske mogule. Pitanje je, medjutim, kako medije staviti u svrhu sluzbe gradjanima, kao mesto kritickog preispitivanja javno iznetih sudova.
Ocigledno je da se ova borba trenutno vodi u Srbiji. Sve opcije su u igri. Na jednoj strani imamo novinare-gresnike i one tradicionalno bliske centrima moci koji svoja radna mesta ili druge privilegije cuvaju davanjem bilo kakvih ustupaka vlasti. Ustrucavanje od bilo kakve kritike zastitnicke politicke opcije jeste glavna karakteristika ovakvih medija i novinara. Na drugoj strani imamo one koji bi najradje da sami postanu centar moci i da oni budu ti koji ce sami oblikovati javnost. Kritika svega sto vlast cini jeste glavna karakteristika ovakvih medija. Nijedna od ovih opcija ne obecava nesto dobro gradjanima, rasprava se vodi oko centra koji ce kontrolisati medije, a ne o nacinu kako da se oni stave u sluzbu gradjana. Mali broj onih trezvenijih, koji ne sude po pripadnosti, licnostima, moci i uticaju, nego na osnovu dobrih razloga, jeste u sredini koja se jos uvek nedovoljno cuje. Izbor da li ce sredstva informisanja kontrolisati politicari ili neki vlasnici-moguli i nije neki izbor.27
Gradjani svoju sansu ocigledno moraju da traze na drugom mestu i da sami otvaraju kanale za javno delovanje. Zajednicki zivot se tada izmesta izvan okvira koji je predvidjen da vazi kao opsti. To je stvaranje paralelnih javnosti. Put koji ne obecava stabilnost i dugorocnost, nego konstantnu smenu razlicitih javnih okvira. Ovo je mozda najosetljivije mesto prelaska ka normalizaciji srpske javnosti. Najosetljivije, jer pomaci mogu biti najbrzi, ali pocinjene greske u strukturisanju javnog prostora mogu ostaviti trajne posledice po opstu kulturu gradjana. Nije slucajno sto je vec skovan pojam pink-kultura, da oznaci dominaciju spleta skandaloznosti, politike i komercijalizacije uvijenu u bljestece ruzicastu boju. Naravno, niti mozemo niti smemo nasilno ponistavati neke kulturne obrasce. Isto tako ne smemo ni politickim sredstvima favorizovati neke kontrakulturne obrasce, kakav promovise B-92, ma koliko voleli da tako zaista bude. Ali takodje moramo naci sredstva da ponistimo posledice i dalje iskoriscavanje strukturnih prednosti koje su promoteri zabave za narod u ovom drustvu stekli u zamenu za neprincipijelnu politicku lojalnost i prilagodjavanje. To sto je mozda neko drugi razbio prozor radnje ne znaci da je neki slucajni prolaznik nevin ako iz izloga usput nesto uzme. To je takodje saucesnistvo u pljacki.

Javne teme Ne moze se reci da su gradjani Srbije koji su prethodne godine zeleli da ucestvuju u javnom zivotu bili besposleni. Teme koje su se redjale jedna za drugom ili istovremeno najcesce su otvarale probleme prema kojima ni oksfordski logicari ne bi mogli lako zauzeti jasan i nedvosmislen stav. Pomenucu samo neke probleme koje su odredjeni dogadjaji nametali srpskoj javnosti kao teme za razmatranje, a o kojima su gradjani Srbije morali brzo i bez lagodne akademske distance da zauzmu nedvosmislen stav.28 Uz to, uz ocekivanja da se nece raditi samo o prihvatanju odredjenih politickih odluka ili prostom menjanju stava, nego o iskrenom prihvatanju suprotnog.
Da bi ispravno prosudili neke politicke stavove stanovnici Srbije su morali postati strucnjaci za federalizam i manjinske aranzmane, ljudska prava i pratece dokumente, morali su poznavati odnose i pravila unutar medjunarodne zajednice, monetarnu politiku, pa cak i strucnjaci za genetiku. Tesko je u takvoj situaciji i zamisliti produktivno funkcionisanje, pa cak i elementarnu obradu takvih tema. Narocito u slucaju ako se te teme prezentuju u "nesvarenom obliku" ili cak zlonamerno interpretiraju. U ovakvim situacijama potrebna je velika strucnost i jedini nacin da se tema predstavi sirokoj javnosti jeste njena obrada na razlicitim nivoima, sto je u Srbiji, i pored opravdanja za veliku dinamiku, izostalo. Samo razgranata javnost, sa diferenciranom strukturom, mogla bi izdrzati ovaj tempo. No, tesko je poverovati da bi ovakvo ubrzanje uspela da prati javnost bilo koje sada postojece drzave.
Medjutim, postoji i problem druge vrste. U artikulaciji ovih tema nailazimo na citav spektar iskrivljenja koja se mogu izbeci. Od razlicitih oblika manipulacija, do elementarnog nesnalazenja ili nestrucnosti. Repertoar manipulacije temama je neogranicen i u savremenom svetu je dosegao neverovatno suptilne oblike. Zbog toga je nemoguce, ali i nepotrebno, nabrajati sve ove oblike manipulacije. Bitno je koliko su rasprostranjeni i koliko predstavljaju obrazac ophodjenja sa publikom, a ne kakvi su sve pojavni oblici manipulacije i koliki je stepen njihove sofisticiranosti. Pomenimo samo neke klasicne slucajeve.
Skretanje sa prave teme jeste jedan od klasicnih slucajeva manipulacije. Slucaj prvog srpskog politickog seks skandala potpredsednika vlade i predsednika jedne parlamentarne stranke Vuka Obradovica to dobro ilustruje. Mediji i politicari su se vise bavili pitanjima "Da li je i ko je Obradovicu podmetnuo?", "Zasto to nije objavljeno ranije, ako se znalo", nego time da li je to zaista ucinjeno. Cak i prema premijerovom obrazlozenju Obradovic nije smenjen sa funkcije potpredsednika Vlade zato sto je to cinio ili nije cinio, nego zato sto se za njegovo ime vezuju skandali, sto nije dobro za vladu. I umesto da u srediste paznje dodje veoma rasirena bahatost u ponasanju politicara, opet se srpska javnost bavila politickim intrigama u raspodeli moci.29
Svojevrsno zatrpavanje jedne teme drugom moze se dobro ilustrovati pokretanjem problema uvodjenja veronauke u skole neposredno nakon isporucenja Milosevica Hagu i krize u kojoj se nasla savezna vlada. Dinamika zbivanja i ocekivanih promena ide ovoj strategiji manipulacije naruku. Svaka neprijatna tema moze se zatrpati nekom drugom, koja opet moze biti zatrpana, pre nego sto postane opasna. Jedna znacajna tema se uvodi u dnevni red umesto druge znacajne teme, a da se nijedna od njih ne artikulise.
Slucaj, mozda i dobronamernog nesnalazenja imamo u obracanju javnosti, povodom gej parade, sefa beogradske policije Boska Buhe, koji je braneci pravo homoseksualnih parova na javno ispoljavanje svoje seksualnosti izrekao cuvenu recenicu da "svako ima pravo na slobodno ispoljavanje svoje nastranosti". Medjutim, i ova zelja jednog nacelnika policije (koji se usput receno ukljucio i u diskusiju na gej e-mail grupi) da koristi politicki korektan jezik i da komunicira sa marginalnim grupama, jeste nesto do tada nezamislivo u Srbiji. Ovaj znak dobre volje vlasti da se neka tema artikulise na racionalniji nacin nazalost nije pravilo, mada se u diskursu i postupcima nekih politicara mogu prepoznati neki pomaci u ovom smeru.
Otvaranje dosijea tajne policije, sa ingenioznim tumacenjem uredbe o otvaranju dosijea od strane Ministarstva unutrasnjih poslova, da su dosijei drzavna tajna za sve osim za one ciji su to dosijei, sto znaci da ono sto tamo pise mozete procitati i zauvek cutati o tome, jeste mozda najbolji pokazatelj otvorenosti vlasti prema javnosti. Maksima te otvorenosti moze se sazeti u parolu "do pola i da ne boli". Svuda tamo gde nisu upleteni interesi vlasti, istina je dostupna, i to do onog trenutka dok to ne moze imati negativne posledice po vlast. Tako je bilo i u slucaju dosijea, ali i u slucajevima korupcije, zakona o ekstra profitu, duvanskoj aferi, hapsenjima pripadnika bivseg rezima itd. Svuda se tema zatvarala u trenutku kada je ozbiljnije mogla uticati na postojeci raspored politickih snaga. U tom smislu se ne bezi ni od direktnih uticaja.
U ovom smislu se moze reci da je Srbija opet na nekakvoj klackalici izmedju zelje za obecanom otvorenoscu na jednoj strani i imperativa laganja i prikrivanja na drugoj, radi sticanja i odrzanja polozaja moci. Otvorenost u otvaranju i razmatranju tema jeste jedan od znakova uvazavanja realnosti i postovanja gradjana jednog drustva. Ali to ne sme biti samo znak dobre volje onih koji teme pokrecu ili razmatraju. Za to su potrebni institucionalni kanali. Tek njihovim uspostavljanjem mozemo biti sigurni da, makar nacelno, i uz dovoljan angazman, mozemo izbeci deo manipulacije temama cije zrtve mozemo biti.

Pravila i procedure: javni um i tajna znanja Oslanjanje na moc, cak i imaginarne centre moci, a cesto i na sirovu silu i surovo nasilje,30 nazalost jesu u Srbiji cesto mnogo jaci argumenti od logicki konzistentnih iskaza sa istinitim tvrdnjama. Tu se ne radi samo o seriji politicki inspirisanih ubistava sa mutnom pozadinom, sirenju straha od centara moci, nego i o jednom arogantnom diskursu koji tu praksu prati. Nijedno institucionalno resenje nije dovoljna garancija uredjenja javnog prostora ukoliko akteri koji u njemu deluju uvazavaju neka druga pravila i ukoliko se takvim akterima otvara javni prostor za sprovodjenje svojih namera ne-javnim sredstvima.31
Dobar primer za to je polemika Vesne Pesic i Aleksandra Tijanica. Polemika koja se vodila krajem oktobra i pocetkom novembra 2000. godine u listu Danas,32 neposredno posle petooktobarskih dogadjaja. Polemika je, moze se reci, javno obznanila novo mesanje karata u srpskom drustvu. No vaznije od samog sadrzaja polemike jeste nacin na koji je vodjena i stanje koje je nastupilo nakon nje. Najava novog stanja, koje je dovelo do utiska o superiornosti Tijanica u ovoj polemici, medjutim, nije rezultat polemickog dara autora. Ono je vise rezultat razlike u polemickoj praksi. Jednoj beskrupuloznoj, usmerenoj na diskvalifikacije ili glorifikacije, u zavisnosti od ocekivane vlastite uloge u novom mesanju karata. Drugoj, koja pomalo nevesto pokusava da izadje iz te prakse, loveci se upravo u zamke iste. Mozda je zbog toga steta sto ova polemika o polemisanju nije izvedena do kraja, nije do kraja rascistila pozicije, nego je prekinuta u trenutku kada su se odredjene prakse mogle lako demistifikovati.
Tijanic, u odgovoru na reakciju Vesne Pesic, "argumentuje" svoj stav za brzo razbijanje DOS-a i promociju predsednika Kostunice u odnosu na tada tek buduceg premijera Djindjica kaze: "Ali skrecuci paznju na moj gresni lik Pesiceva, kao negovateljica Djindjica, skrece fokus sa njegovih prljavih pampers-pelena, skriva pokusaj da se kidnapuje nacionalni bunt Srba i da se predstavi samo kao rezultat neverovatne sposobnosti opozicionih stranaka te maskira cinjenicu da unutar pobednika postoji jaka teznja da se, u novom startu, srpsko novinarstvo osedla, zauzda i istimari. Da li ja napadam njenog mezimca Djindjica ili Velja Ilic koji glasno kaze da je hiperaktivno cedo srpske opozicije uzelo previse vlasti, previse mesta za svoje ljude... Zasto Vesna ne napise uvredljivo pismo Velji? Zar se boji da ne bude bagerisana? Zasto ne napise uvredljivo pismo generalu Perisicu... Sto ne napise ovu gomilu prideva na racun Gorana Svilanovica... Razlog? Citiram, jedan njegov (Svilanovicev, prim. Dj. P.) kolega lider (Djindjic, prim. Dj. P.) mesetario je po sindikatima medijskih kuca? Sto ne istrazi Vesna ko gura Vucelica u sve srpske medije? Ko je skinuo serijal novinarskog vremeplova RTS-a? Ko ogovara Kostunicu pred stranim diplomatama? Ko glasno govori po Crnoj Gori kako je predsednik Jugoslavije samo njegov trenutni projekat, ali se pokazao nedovoljno efikasnim i modernim pa ce morati da ga zaobilazi? Sto ne pita kakve su obaveze preuzete prema sivoj finansijskoj i politickoj zoni? Zasto se ne raspita koga je doticni predlagao za ministra policije u prvim razgovorima sa socijalistima? Zasto se ne raspita koji od lidera koristi stranacki aparat da salje pretece poruke ljudima potpisujuci tudja imena i smrtne presude novinarima?... Neka principijelna, postena i pravedna a zaprepascena Vesna pobije bilo koju od ovih mojih tvrdnji."
Koliko Tijanica u ovoj polemici zaista ne interesuje argumentacija pored pozivanja na argumente, vidi se i po cinjenici da tvrdnje pise sa znakom pitanja na kraju. Ova logicko-gramaticka omaska jeste plod arogancije, ali ne i najbitniji deo. Druga vazna stvar formalno-stilske prirode, koja se vidi iz citata, jeste nacin ophodjenja Tijanica prema akterima polemike. Tijanic koristi familijarna imena kada govori o bilo kome, a bilo ko jesu potencijalni centri moci u novom raspletu dogadjaja u Srbiji. Mozda o toj bliskosti dosta govori i cinjenica da je nakon ovog intervjua upravo taj covek postao savetnik predsednika Jugoslavije za pitanja medija i time jedan od potencijalnih "dizajnera javnog mnenja". Opsednutost raspodelom moci jeste jedno od opstih mesta koje je obelezje nastupa ovog "novinara", koje ga je verovatno kvalifikovalo za tu funkciju.
No, jedna druga "omaska" je dosta vaznija i nimalo stilske prirode. To je pozivanje Tijanica da Vesna Pesic proveri neke informacije, umesto da napada njega, "novinara bez posla", a ako zeli nekoga da napada, neka udari na jacu silu. Nekoliko elemenata ovde upadaju u oci. Jedan je da kvalitet polemike zavisi od sile protivnika sa kojim se polemise. U tekstu je to Velja Ilic, koji u tom trenutku simbolizuje bager revoluciju i nimalo nezan nacin diskusije. Poruka je - ako hoces da diskutujes prvo moras moci da se tuces. Drugi, ono sto Tijanic naziva razlozima jesu nekakve arkanske istine kojima samo on raspolaze i koje nisu dostupne svima, pa ni Vesni Pesic, pa je poziva da se raspita za njih pri centrima moci. Samo neko ko je blizak centrima moci, sto po pretpostavci on jeste jer sve to zna, jeste sposoban za diskusiju. Neko ko ne raspolaze tajnim znanjima poteklim direktno sa izvora jeste nesposoban za diskusiju. Treci, ovi razlozi se nikako ne iznose javno u svrhu diskusije, oni ostaju tajni i u tome je njihova snaga. Oni su u isto vreme ponuda nekome drugome da ih iskoristi, ti kvazirazlozi nisu za javnost, oni su za prodaju. Konacno, razlozi cija snaga lezi u znanju sadrzaja privatnih razgovora i ogovaranja jesu nesto sto ukazuje na nacin vodjenja politike u Srbiji. Necemo mi valjda sada ovde javno polemisati o tome, kad mi/ja dobro znamo sta se iza brda valja i sta ko privatno misli, sto je i jedini, valjda istinski nacin misljenja. U takvoj strukturnoj podeli stvari ko je blizi ovim centrima informisanja biva i uspesniji u polemici. Ovakvo misljenje po svojoj strukturi odgovara policijskom u losem smislu reci (videti a ne biti vidjen, znati a ostati nepoznat) i suprotnost je javnom misljenju koje moze ostvariti normativna ocekivanja vezana za pojam javnosti.
Kada ce srpsko drustvo doci do uvazavanja javnog misljenja, u kojem stavovi koji se javno iznose odgovaraju razlozima koji se javno navode, jeste problem sa kojim se sada suocava srpsko drustvo. Neki pomaci u tom smislu postoje. Stalni pregovori vlade i sindikata, o radu ministarstava, uvazavanje medjunarodne zajednice i postepeno prihvatanje evropskih standarda, odricanje od nasilja u dijalogu sa Crnom Gorom i Albancima itd., pokazuju da se stvari i u ovom pogledu menjaju. Uvazavanje javnog misljenja, spram arkansko-policijskog, jeste vazan korak ka odgovornoj javnosti. To ce se verovatno dogoditi onog trenutka kada ce oni koji iznose svoje stavove biti pozvani da iznesu odgovarajuce razloge za njih, a ne svoju kvalifikaciju o pristupu tajnim znanjima. Tada cemo moci ignorisati neargumentovane stavove bez straha da budemo naivni i ispadnemo budale. U medjuvremenu, ostaje nam da se nadamo da ce diskurs sa mnogo manje elemenata nasilja i pretnji prevladati u srbijanskom javnom prostoru, a i sire. Tek tada ce javnost postati mesto drustvene racionalnosti, javni um, a ne prostor za demonstraciju moci.

Zakljucak

Politicka teorija ne poznaje drugu krajnju instancu kontrole i kritike vlasti osim ustanove javnosti. Javnost je ta koja brine da ne zataje ostali institucionalni aranzmani predvidjeni da ogranicavaju i kontrolisu vlast. Ona brine da ih vlast ne zaobilazi u svojoj sklonosti ka sticanju sve vise moci. Samo budni gradjani koji brinu i o vlastitim interesima i pravima, kao i o opstem dobru, okupljeni u publiku, mogu se zastititi od zloupotreba politicke moci. Istovremeno, oni brinu i da odluke donete u centrima moci budu u najboljem interesu svih, a ne samo odredjenih grupa. Zbog toga je konstituisanje ili bolje receno samokonstituisanje javnosti od najveceg znacaja za jednu zajednicu. Medjutim, stvaranje i strukturisanje gradjanske i kriticke javnosti u jednom drustvu ozbiljan je i dugorocan posao. Takav posao zahteva veliki rad na vise polja - od obrazaca socijalizacije i obrazovanja, preko uredjenja fizickog i simbolickog javnog prostora, do promena zakona i uredjenja finansiranja javnih rashoda. Zahteva slozena institucionalna uredjenja za zastitu i odrzavanje javnog prostora.
Odakle onda da krene jedna ponovo konstituisana drzava? Kako izaci iz nepovoljnog, mutnog stanja koje je nasledjeno? Naravno, ukoliko postoji zelja, mogucnosti i sposobnosti da se tako nesto ucini. Spoljni podsticaji su nesto sto je svakako od neprocenljive koristi, ali svakako nedovoljno. Jer, u krajnjem, i oni moraju naici na prihvatanje ili neprihvatanje od strane javnosti.
Ispoljena zelja gradjana Srbije za stabilizaciju i normalizaciju zivota jedan je od pokazatelja da postoje i unutrasnji podsticaji. Zbog toga konstituisanje javnosti nije vazno samo iz politickih razloga. To je samo jedan deo problema. Javni zivot je znacajan deo svakodnevnog zivota ljudi. Koordinacija delovanja i otvaranje mogucnosti za zajednicko, javno delovanje su najjednostavniji nacini resavanja mnogih problema. To je moguce samo unutar strukturisanog okvira koji ce ponuditi stabilan i dugorocan okvir za planiranje i delovanje. Institucionalna zastita javnosti, odnosno takvo uredjenje javnog prostora koje ce omoguciti neometanu artikulaciju i sledjenje posebnih i zajednickih interesa jeste, opet, preduslov toga. U ovom tekstu je samo naznaceno koji su to elementi koje je potrebno unaprediti da bi se uopste moglo govoriti o strukturisanju i normalizaciji javnog zivota.
U tekstu su dati neki pokazatelji kretanja ka takvom cilju. To su: uvazavanje publike kao gradjana sa nezavisnim interesima, uspostavljanje razlike privatno-javno, uredjenje javnih prostora, dostupnost i otvorenost javnih poslova, fer raspodela i opsta dostupnost javnih resursa, otvoreno pokretanje i razmatranje tema od opsteg znacaja i uvazavanje pravila i procedura argumentovane rasprave unutar prostora koji se tretira kao javni jesu pocetni koraci koje treba uciniti. Medjutim, sve ovo deluje kao spisak lepih zelja. Ali ti koraci nisu toliko veliki, jer se ovde ne govori o uspostavljanju javnosti nego o pocecima konstituisanja gradjanske i kriticke javnosti. U tom smislu moramo biti i svesni velicine posla i u skladu sa tim prilagoditi nasa ocekivanja. Javnost se ne radja. Ona nastaje u mukotrpnom procesu koji je u nekim slucajevima trajao vekovima. No, niti moramo pocinjati od pocetka, niti moramo lezati decje bolesti tog procesa. Bitno je zapoceti proces institucionalizacije javnosti, voditi otvorene rasprave o tome, raditi na ostvarivanju preduslova i uciti se zajednickom javnom delovanju. Ponesto od toga vec imamo na delu. Kumulativni efekti ovog rada cesto su iznenadjujuci. Verovatno se gradjani Srbije nece probuditi jednog dana u slobodnoj i demokratskoj Srbiji, kao sto su se prividno jednog dana probudili bez Slobodana Milosevica na vlasti, ali svakako se mogu svaki dan buditi u slobodnijoj i demokratskijoj Srbiji.
U suprotnom, u Srbiji ce vladati neprozirnost koju je iza sebe ostavio Slobodan Milosevic i njegov rezim. Kako u sferi politike tako i u sferi polujavnih medjuljudskih odnosa i dobrom delu svakodnevnog zivota. Bice to i dalje siva zona, bez pravila, u kojoj ce svako grabiti koliko moze i koliko mu treba. Nasledje pljacke i ratova nastavice da vlada i bez njihovog uzrocnika. U tom smislu, Srbiji je neophodan jedan veliki inventar i jedan realan pocetak. Uredjenje polja javnosti je znacajno mesto za to.

Autor je magistar filozofije i naucni saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

1 U cilju ilustracije slozenosti ovog problema nabrojacu samo neke uslove koje Carls Tejlor navodi kao nuzne za postojanje delotvorne javne sfere koja moze omoguciti gradjaninu da "ispuni prosvecen glasacki listic". To su: zajednicki prostor koji je dostupan svima; mreza koja omogucava da o javnosti govorimo u jednini (ne postoji zabrana prenosenja informacija, nije rec o izolovanim, nepovezanim cinovima prenosenja informacija, nego se zajednicka odluka shvata kao deo jedinstvene rasprave); visesmerna komunikacija; odsustvo prinude i kontrole; spremnost da se drugi istinski saslusa i razgovor vodi u formi argumenta; zajednicko razumevanje problema (Carls Tejlor, "Liberal Politics and the Public Sphere", u: New Communitarian Thinking, ed. Amitai Etzioni, Charlottesville and London 1995).
2 Neki dnevni listovi, poput Novog Ekspresa, Novosti ili Borbe, bili su prvih dana nakon 5. oktobra puni izjava podrske novom rezimu od strane estradnih licnosti, za koje se do tada znalo da su bili bliski Milosevicevom rezimu ili cak clanovi neke od vladajucih partija. U tom pogledu zanimljiv je slucaj Novog Ekspresa, koji je u to vreme prednjacio u ovoj praksi, da bi godinu dana kasnije napravio feljton u kojem se analizira "prevrtljivost" estradnih licnosti i demaskira njihova politicka pripadnost uvek vladajucoj politickoj opciji. U jednom od nastavaka ovog feljtona navodi se da je, na primer, oko 600 pevaca sa srpske estrade bilo uclanjeno u JUL. Medjutim, nemamo razloga da im ne verujemo da su se mozda neugodno osecali u toj ulozi. Tesko da je levicarsko uverenje malog broja njih bilo iskreno.
3 Hana Arent, Istina i laz u politici, Beograd 1994, str. 71.
4 Isto, str. 59.
5 Ovo je jedna od centralnih teza knjige Dzona Kina Mediji i demokratija, Beograd 1995.
6 T. Hobs, Leviatan, Nis 1991, knjiga I, Deo I, glava 11, str. 117.
7 Podsetimo se na ulogu koju je imao Radio Lazarevac u danima neposredno pre 5. oktobra, u vreme kada je policija pokusavala da ugusi strajk rudara u rudniku Kolubara. Osoblje Radio Lazarevca je bilo to koje je pozvalo gradjane da zastite rudare od policije. Treba istaci i gotovo herojski i dovitljivi cin nekoliko gradjana Bora koji su ilegalno, uz pomoc privatno kupljenog predajnika, u periodu pre izbora organizovali prikazivanje programa ANEM-a za gradjane Bora, koji policija ni uz ogromne napore nije mogla da otkrije.
8 U tekstu koji je autor pisao zajedno sa Ivanom Spasic ova teza je detaljnije razvijana u tekstu "Prelazna ocena: Promene u Srbiji kao oblik socijalnog ucenja", objavljenog u zborniku Revolucija i poredak (prir.) Ivana Spasic i Milan Subotic, Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd 2001.
9Nemoguce je na ovom mestu nabrajati sve oblike lokalnog gradjanskog samoorganizovanja cije je delovanje doprinelo kumulativnom ucinku angazovanja javnosti protiv rezima. Veliki broj nevladinih organizacija je manje ili vise uspesno kanalisao i umrezavao delovanje gradjana i tako doprineo kumulativnom efektu.
10 Rec javnost najpre dobija znacenje prema starogrckom samorazumevanju politickog zivota kao suprotnog privatnom, pre svega porodicnom. Grcko iskustvo politickog zivota vezuje se za ucesce slobodnih gradjana u raspravama, optuzbama i savetovanjima koji su se odigravali na trgovima radi donosenja najboljeg suda ili saveta u pogledu obavljanja poslova od opsteg znacaja. Takve su za stare Grke bile odluke o vodjenju rata ili organizovanju svecanosti i igara. Zakonodavstvo, na primer, nije spadalo u opseg takvih poslova. Za donosenje zakona cesto su bili angazovani eksperti ili dovodjeni stranci. Oni koji nisu ucestvovali u javnom politickom zivotu za Grke su bili idiotes.
11 Res publica je narodu (populusu) opstepristupacan posed, koji je izvan prometa (res extra commercum) i za koji ne vaze prava koja se odnose na "privatne stvari", njihovu "svojinu" i upotrebu. Res publica su reke ili putevi koji su tako oznaceni, trgovi, cesme itd. Njihov status je bio regulisan posebnim pravom ius publicum.
12 Ovde cu samo pomenuti jedan od najcitiranijih politickih aforizama koji se odnosi na govore politicara, ali i na govore biskupa. To je misao Lorda Ektona da svaka vlast kvari, a da apsolutna vlast kvari apsolutno (Power tends to corrupt, and absolute power tends to corrupt absolutely).
13 Naravno da u ovom pogledu postoje mnogi metodoloski sporovi. Jedna krajnost je reifikovanje i pozitiviranje javnog mnenja, sto zastupa veliki broj orijentisanih sociologa sklonih takozvanoj "kvantitativnoj analizi" kao jedinom pouzdanom metodu istrazivanja javnosti. Druga krajnost su teoreticari koji u svom kvalitativnom sudu idu toliko daleko da tvrde da ono sto se predstavlja kao javno mnenje u radovima ovih sociologa naprosto ne postoji (Pierre Bourdie, "Public opinion does not exist", u: Sociology in Question, Sage, London 1993).
14 Uspostavljanje javne bezbednosti i sigurnosti svakog gradjanina je, u svakom pogledu, nuzan uslov bilo kakve normalizacije zivota u Srbiji. Iskreni javni nastup ne bi trebalo da bude cin gradjanske hrabrosti. Koliko je situacija u ovom pogledu dramaticna pokazuje i najnovija, prednovogodisnja najava premijera Djindjica o selidbi u rezidenciju Vlade iz bezbednosnih razloga. Ne radi se o tome da li to jeste ili nije osnovni razlog premijerovog preseljenja, nego o tome da nebezbednost jeste u Srbiji jak razlog za takav postupak. Jos znacajnije je to da ga kao razlog navodi premijer. Ako i on, pored redovnog policijskog obezbedjenja, ne moze biti siguran u svoju bezbednost ili, makar, moze svoju nebezbednost upotrebiti kao uverljiv razlog, onda se obicni ili manje mocni gradjani tesko mogu bez straha upustati u aktivnosti koje "diraju" u postojece, neprozirne odnose moci.
15 U smislu upucivanja na razlicitu vrstu publike, koje se tice samo odredjen tip problema, moze se govoriti o mnogim parcijalnim vrstama javnosti. Tako mozemo govoriti o strucnoj javnosti, lokalnoj javnosti, generacijskoj javnosti itd. Ove vrste javnosti nece ovde biti uzimane u obzir, ne zato sto nisu znacajne. Naprotiv. Najcesce ovakve grupe, okupljene u javnost, imaju veliki drustveni znacaj. Medjutim, ovde se radi o jednoj vrsti zloupotrebe pojma javnosti, koja je rezultat segmentacije drustvenog prostora, a ne njegove artikulisane interesne diferencijacije. Tek mreze ovih parcijalnih "javnosti", koje se same razumeju kao deo vece javnosti, cine javnost. Bez toga drustveni prostor cini arenu za borbu interesnih grupa, bez jasno i javno definisanih medjugrupnih pravila.
16 I ovo je deo Miloseviceve strategije, ali je ovakav stav prisutan i u poimanju javnosti mnogih njegovih radikalnih oponenata. Ovakav nacin potcenjivanja javnosti moze se prepoznati npr. u tekstovima Petra Lukovica koji cesto u svojim tekstovima pati sto je jedini ili jedan od retkih koji vidi istinu ili pamti i pravilno procenjuje ono sto se dogadjalo. Ovakvo shvatanje javnosti prepoznaje se i u izjavi sociologa Stjepana Gredelja da srpska javnost "ima kokosje pamcenje" (Reporter, br. 186, 14. 11. 2001) ili u izjavi ministra Svilanovica da bi "uz malo kampanje" preokrenuli stav gradjana Srbije u pogledu zajednicke drzave sa Crnom Gorom.
17 Model javnosti kao teatra ili stadiona na kojem se posmatraju predstave jeste po svojoj strukturi jedan od najrasirenijih oblika javnosti. Publika se u tome posmatra samo kao konzument, posmatrac koji odobrava ili ne odobrava, izrazava svidjanje ili nesvidjanje. Nije slucajno sto se u srpskom jeziku rec publika najcesce upotrebljava u redukovanom znacenju posmatraca, slusaoca, redje citaoca.
18 "Treba postovati volju naroda i sve sto uradis treba prethodno objasniti preko sredstava informisanja, sacekati i videti reakciju ljudi, a ne odraditi pa se posle kajati... (praveci paralelu sa sportom kaze)... To je isto neka politika, ali sportska. Mora ljudski faktor maksimalno da se skloni iz uticaja" (Reporter, br. 144, 24. 01. 2001).
19 U pismu sudija grupe aktivnih i penzionisanih sudija Vrhovnog suda sudiji Ivosevicu od 5. 02. 2001. godine (Republika, br. 225, 16-28. 02. 2001) izmedju ostalog se kaze: "Takodje, po svemu sudeci, ti mislis da je to samo prvi korak u tvom iscekivanju da te ova vlast ustolici u neku od najvisih pravosudnih ili slicnih funkcija. E, gospodine, ako na tome radis (u sta smo uvereni!), odmah to prekini, ili - ako ti neko u tom smislu bude nesto ponudio - odmah to odbi, ako mislis da sacuvas taj do sada steceni lazni autoritet svoje strucne i moralne (ne moralno-politicke) podobnosti. U protivnom, cim budemo saznali za takve namere novih organa vlasti, detaljno cemo ih upoznati sa tvojim stvarnim strucnim i (posebno) moralnim podobnostima koje si ispoljio u svojoj dugogodisnjoj sudijskoj sluzbi.... Ako zelis da o svemu ovome ne budu upoznati aktuelni organi vlasti i citava javnost odmah se uvuci u misju rupu i prestani sa svojim daljim reklamiranjem i kao strucnjaka i kao toboznje zrtve Milosevicevog rezima (koga i mi osudjujemo!)".
20 Pozivanje na istinsku, neiskazanu volju naroda bilo je oduvek oruzje protivnika parlamentarne demokratije. Na pocetku veka nemacki pravnik Karl Smit (jedno vreme blizak nacizmu) uvideo povezanost predstavnistva i javnosti vlasti i tvrdio da predstavnistvo moze da postoji samo u sferi javnosti. Medjutim, istovremeno Smit negira mogucnost ustanovljavanja istinskog suda javnosti putem cina glasanja i tehnikama istrazivanja javnog mnenja. Za njega je u svom stvarnom funkcionisanju parlamentarno misljenje izgubilo svoju racionalnu evidentnost i pretvorilo se u brbljaonicu. "Narod je pojam javnog prava. Narod postoji samo u sferi javnosti. Jednoglasno misljenje sto miliona privatnih ljudi nije ni volja naroda, niti javno misljenje. Volja naroda moze se isto tako dobro, i jos bolje, izraziti dovikivanjem, acclamatio, samorazumljivim, neosporenim postojanjem, negoli statistickim aparatom koji je od pre pola veka izgradjivan s tako minucioznom brizljivoscu. Sto je snaznije demokratsko osecanje, to je sigurnije saznanje da je demokratija nesto drugo nego sistem registrovanih tajnih glasanja... (D)ok diktatorske i cezaristicke metode ne samo da mogu nositi acclamatio naroda, nego one mogu biti i neposredna ispoljavanja demokratske supstancije i snage" (Karl Smit, "Duhovno-povesni polozaj danasnje parlamentarizma", u: Norma i odluka, Karl Smit i njegovi kriticari, prir. Slobodan Samardzic, prev. Danilo N. Basta, Beograd 2001, str. 160). Ma koliko se ponekad moramo sloziti sa ovakvim kritikama parlamentarne demokratije, svakako moramo biti skepticni prema ovim oblicima neposrednog izrazavanja volje naroda koje Smit predlaze. Tome nas uci istorijsko iskustvo kako Smitove politicke zajednice, Nemacke, tako i iskustvo drugih zemalja u kojima je politicki prevladavao ovakav oblik ustanovljavanja volje naroda. Ukljucujuci u dramaticnom vidu i Srbiju.
21 Na ovom mestu u igru ulaze sva pitanja koja se ticu uredjivanja onog sto je opste pristupacni prostor, u fizickom i simbolickom smislu. Suzavanje ili sirenje javnog prostora u ovom smislu je zanimljiv fenomen. Ako se pre 5. oktobra dogadjalo ono sto bi se moglo nazvati osvajanje i otvaranje javnog prostora, moze se reci da se, strukturno posmatrano, nakon toga desava suzavanje istog i njegovo prelivanje u kontrolisane institucionalne tokove. Ako su trgovi, ulice, zidovi, parkovi, kafane, bandere i neki drugi objekti bili korisceni kao neinstitucionalizovana mesta za javno izrazavanje, moze se reci da su sada institucije, koje jos uvek nisu postale javno dobro po svojoj strukturi, progutale dobar deo ovih vitalnih javnih kanala izrazavanja. Zidove kao mesto za grafite zamenjuju bilbordi kao mesto za poruke, kafane kao mesto gde se sedi i raspravlja zamenjuju restorani u kojima se jede i sklapaju dogovori ili kafei u kojima se brzo razmenjuju vesti itd.
22 U ovom smislu jedna od najcescih primedbi novoj vlasti jeste da je iz bivsih rezima nasledjena praksa postavljanja na javne polozaje politicki podobnih, umesto sposobnih. Na taj nacin se dokazuje zelja novih vlasti da u potpunosti drze pod kontrolom javni prostor.
23 Norberto Bobio, Buducnost demokratije, Beograd 1990, str. 94.
24 Pitanje novinara R. S.: U poslednjih desetak brojeva Sveta bilo je stvari koje su na ivici ukusa: recimo, polemika izmedju pevaca Nina i Ere Ojdanica pod radnim nazivom "cije je uze duze", slike Ksenije Pajcin snimljene odozdo, "braon mrlje na gacicama" neke misice (ovde se ne radi o misici nego o bivsoj ministarki Margit Savovic, prim. Dj. P.).
Odgovor: Da, da... To su sve normalne stvari, nikoga od njih mi nismo terali da se tako obuce ili da tako prica. Svako u ovim novinama ili bilo kojim slicnim ima svoje ogledalo: znaci ono sta kaze, kako se slika ili kako se pojavi, to je njegovo ogledalo i to citaoci zele da vide... Mi u Svetu pokazujemo sta oni jesu iza scene ili u privatnom zivotu.
... svakodnevno imate gomilu ljudi koji dostavljaju fotografije, informacije jedni o drugima, od obicnih gradjana do licnosti iz javnog zivota, tako da nije tesko doci do gomile prljavog vesa o gomili ljudi, samo je pitanje odluke.
... Do 5. oktobra zbog Zakona o informisanju i svega sto se ovde desavalo sami smo sebe uskratili za te teme. Resili smo da se politikom i politicarima ne bavimo uopste, jer je to bilo bezbednije za glave novinara, a i tiraznije... Da smo se bavili ljubavnim zivotom Vojislava Seselja ko zna koliko bi se kazni naplacali. Ali, sada cemo se slobodnije baviti tim temama" Reporter, br. 188, 28. 11. 2001.
25 Izraz potice iz knjige Richard Sennet, Nestanak javnog coveka, Zagreb 1989.
26 U ovom smislu ne moze biti amnestiran ni Veran Matic koji je u svim sadrzajnim elementima rasprave inace u pravu. Naime, i on je, samo na jednom drugom nivou, prilikom posete premijera Djindjica SAD, urgirao za neki oblik politicke intervencije u prilog svog slucaja. Koplja koja se lome oko raspodele frekvencija i zakona o javnom informisanju otkrivaju mnoge neprincipijelnosti koje se ticu buduceg uredjenja javnog prostora Srbije.
27 Koliko malo i jedna i druga raspodela moci odgovara funkciji javnosti analizira u vec pomenutoj knjizi Dzon Kin.
28 Javnost Srbije morala se u protekloj godini baviti odnosima Srbije i Crne Gore, statusom Kosova, izborima na Kosovu, problemom isporucivanja optuzenih za ratne zlocine Hagu, lesevima, saradnjom sa medjunarodnom zajednicom, uslovima za prijem u EU, uslovima MMF-a, Svetske banke i drugih medjunarodnih institucija, otvaranjem dosijea i obracunom sa losom prosloscu, uranijumskim bombama, sukobima unutar DOS-a i koalicionim problemima uopste, prvim srpskim politickim seks skandalom, odnosima prema manjinskim seksualnim orijentacijama, veronaukom u skolama, kloniranjem. Sa takvim intenzitetom otvaranja problema tesko je ocekivati neku znacajniju artikulaciju.
29 Pozitivan primer u ovom pogledu jeste neuspeli pokusaj sadasnje opozicije da skrene temu sa zlocina na Kosovu prilikom otkopavanja leseva zakopanih na teritoriji uze Srbije nakon eufemisticki nazvane operacije "asanacije terena" na Kosovu.
30 Koliko je ovaj diskurs rasiren pokazuje i pretnja Slobodana Janjica, poslanika SRS, Mehu Omerovicu, poslaniku SD u Skupstini Srbije (Beta, 21. 04. 2001): "Izadji na hodnik, ne bi bio ni prvi ni poslednji balija koga sam u svom zivotu zaklao". Naravno, ovde se radi o tome da ako taj covek govori istinu treba da bude u zatvoru, a ne u skupstini, a ako ne govori, opet ne treba da bude u skupstini zbog praktikovanja fizickih pretnji kao oblika dijaloga, a mozda i strozije kaznjen zbog toga. Medjutim, u smislu promocije odredjene vrste nasilja kao forme javnog dijaloga, ova pretnja deluje naivno jer daje javnosti na uvid sve elemente pretnje, tako da gradjani mogu adekvatno reagovati na nju. U normalno strukturisanim zemljama daje povoda i javnom tuziocu da reaguje na ovakve iskaze. Socijalno mnogo opasniji su prikriveni oblici nasilja u javno sofisticiranijem diskursu o kojima ce biti reci nize.
31 U ovom smislu, jos Kant navodi, svi javni postupci i odluke moraju imati formu publiciteta, odnosno jednostavnijim recnikom receno moraju biti receni recnikom razumljivim svima i zasnovani na razlozima koji su makar u nacelu poznati i prihvatljivi svima.
32 Polemika je vodjena u brojevima Danasa od 27. i 31. oktobra i 2. novembra 2000. godine. Vesna Pesic je reagovala na Tijanicev tekst "Kad je apetit veci od razuma", tekstom "Crni oblaci, opet". Tijanic je odgovorio tekstom "Vecito prolece, ponovo". Zanimljivo je da je ovo jedna od retkih polemika vodjenih nakon 5. oktobra na marginama politicke vlasti, ali koja najavljuje nove linije podele unutar ne samo srpske vlasti nego i celokupnog drustva. Vecina drugih polemika neposredno su se ticale politicke raspodele moci i korespondirale su sa trenutnom podelom karata unutar vlasti. Ukratko, samo su se ponavljale i utvrdjivale postojece linije podele, tako da prave diskusije nije ni bilo. Retke su bile polemike u kojima je pokusana problematizacija nekih vec uspostavljenih linija podele. U ovim slucajevima pre bi se moglo govoriti o pokusajima polemika, koje su, nazalost, prekidane pre vremena. Takve su u protekloj godini bile polemike Svetlane Slapsak i Biljane Srbljanovic, pokusaj pokretanja polemike Ljubise Rajica i Sonje Biserko, pominjana polemika Verana Matica i Zeljka Mitrovica, koja je uvukla i mnoge druge aktere, sve do premijera Djindjica ili delova americkog establismenta. Nazalost, gotovo po pravilu, ove polemike su se prekidale onog trenutka kada se sa argumenata o licnosti polemicara prelazilo na istinski sadrzaj rasprave.

Prevod: Utopija i pragmatizam 21. veka «

» Preispitivanja: Martin Hajdeger i Jagos Puric - razmisljanja o dva rektora