Dogadjanja

Palanka protiv palanke

Otisao sam da vidim novu postavku Muzeja savremene umetnosti. Za mene tu nije bilo prevelike razlike u odnosu na postavku iz doba bivse SFRJ verovatno zato sto nisam imao tu cast i zadovoljstvo da ulazim u muzej u doba Trkulje i etnonacionalista. Sada je u muzeju mnogo dela iz sedamdesetih godina koja su nastala oko Studentskog kulturnog centra kao stozera okupljanja tada buntovnih, prevratnicki raspolozenih mladih stvaralaca. Njihovi radovi su bili sinhroni sa konceptualistickim delima poznatih svetskih umetnika koji su takodje dolazili u SKC i drzali predavanja, obavljali performanse. Otkud to da u jednoj balkanskoj komunistickoj drzavi iza gvozdene zavese imamo Beketovu predstavu "Cekajuci Godoa", Bloha i Markuzea u Korculanskoj letnjoj skoli, Kejdza i Bojsa u SKC-u? Kao sto je to vec vise puta istaknuto, totalitarnoj vlasti je bilo u interesu da odskrine vrata prema zapadu da bi se stvorio utisak izvesnih sloboda u odnosu na umetnost i drustvo. Taj utisak se izrazavao u dolarskoj protivvrednosti stranih, preko potrebnih kredita za servisiranje skupog vojno-policijskog aparata, a vlastima to nije stvaralo mnogo glavobolje na unutrasnjem planu. Jezik Beketa, Encensbergera ili Bojsa nije bio razumljiv patrijarhalno orijentisanoj i ideoloski indoktriniranoj vecini, a manjina je bila lako kontrolisana od glomaznog represivnog organizma sa armijom uhoda i dousnika.
Donji deo partijske piramide, sve te moderne novotarije shvatao je kao udar na tekovine revolucije i ritualno se zaklinjuci u klasni karakter drustva skrivao od sebe svoju pravu sustinu, potisnutu tradiciju predaka. I tu je najvidljiviji odnos palanke prema samoj sebi. Potisnuti nacionalizam kao alter ego partijskog, klasnog cistunstva dolaskom Milosevica pretvara se u novi kredo svaljujuci sav svoj bes na Tita i mrski komunizam, poistovecujuci ga sa trulim zapadom. Neartikulisani odnos komunista prema tradiciji koju oni progone umesto da reinterpretiraju, osvetio se i doveo do erupcije nacizma - domacin i sveti Sava, srpska Golgota i Vaskrs, car Dusan Silni, pojavili su se u jezivijem vidu od svih ostalih utvara iz najludjih snova pravovernih komunista.
Avangardni teatar, konceptualna umetnost i kriticka sociologija, Bitefi i Bemusi kao teznja ka modernizaciji ocigledno nisu bili dovoljan podsticaj za jedno konzervativno i zatvoreno drustvo bez kapaciteta za promene. Prevladala je zilavija, mentalitetska realnost straha i sumnjicenja prema svemu sto je novo i sto dolazi sa strane. Zato palanka, dolaskom Milosevica i Seselja da joj vrate izgubljeno dostojanstvo, nalazi u tome svoju pravu sustinu.
I od tada pa sve do danas taj identitetski obrazac u kulturi je najvazniji. A sto se tice vracanja dostojanstva srpskom narodu pojedini lideri DOS-a kazu da sa tim nisu zadovoljni. Oni smatraju da njihov Politbiro tu moze da ucini mnogo vise i mnogo bolje pomocu nove, cudotvorne tehnologije pravoslavnog legalizma.

Dragan Miskovic

Dogadjanja: Demagosko licemerje «

» Svakidasnjica: Propovednici »ali«