Dogadjanja

Prodavanje koze

Nedavno je objavljeno da je strajk zeleznicara ovu zemlju kostao 130 miliona dinara. Zeleznicari nisu dobili od republicke vlade nista vise (ili mozda jedva vise) od onoga sto im je vlada nudila pre strajka. U pocetku grlati, sindikati su otkrili svoju ranjivost. Ona u prvom redu dolazi zbog nespremnosti sindikata za reforme. Samostalni sindikat se busao u sirotinjske grudi svojih clanova, a Nezavisnost ih je podrzavala iz pristojne udaljenosti. Kada su oba sindikata, osim sindikata masinovodja, prihvatila vladine uslove, iz centrale Nezavisnosti stiglo je obavestenje da je rec o otcepljenom delu tog sindikata. Sta je sada sa tim sindikatom - niko ne zna. Kao sto javnost nikada nije saznala sta je sa onim nestalim unajmljenim stranim vagonima za koje se placa skup dnevni najam.
Ubrzo posle strajka, vlada, sindikati i poslodavci osnovali su pri vladi Srbije Socijalno-ekonomski savet, s vaznim ciljem da se unapredi socijalni dijalog. Sindikati se moraju suociti s cinjenicom da su odskolovane generacije cija zanimanja nisu potrebna. Trzistu rada nude se srednjeobrazovani ljudi, a nama su potrebni radnici sa visokom strucnom spremom, izjavila je Mirosinka Dinkic, direktorica Odeljenja za socijalnu politiku u G 17. Ona sindikate opisuje kao "podrucje kojem je neophodna reforma".
Ubrzo je dosao i 12. kongres Samostalnog sindikata. Predsednik Smiljanic je izabran opet, ali tajnim glasanjem, a imao je i protivkandidata, sto na kongresu Nezavisnosti, odrzanom tri meseca ranije, nije bio slucaj. Medjutim, predsednik SSS nije mogao da izadje iz stare koze. Najvaznije mu je bilo da istakne kako njegovi clanovi nisu "snishodljive ulizice" nego "autenticni, buntovni borci za radnicka prava". Uveliko najavljeni prvomajski radnicki protesti naprasno su otkazani, a takvu odluku podrzala je i Nezavisnost. Obrazlozenje za organizovanje protesta bilo je nezadovoljstvo oba sindikata brzinom tranzicije i efektima privatizacije, ali nije objasnjeno cime su to sindikati u medjuvremenu postali zadovoljni. Verovatno je tek sklopljeni sporazum o osnivanju Socijalno-ekonomskog saveta uticao na odustajanje od protesta, jer sada su vlada i sindikati partneri. Medjutim, neuobicajeno je to kako Smiljanic razume partnerstvo. On daje primer radnicima tvrdeci u intervjuu (Blic, 7. april) kako "hocemo da svoju kozu sto skuplje prodamo".
Smiljanic samouvereno tvrdi da njegov sindikat hoce da ga kandiduje za predsednika Srbije. S obzirom na stranacke podele i sve vecu popularnost sindikata "glat bih dobio, jer vidite, ovi politicari samo se svadjaju". Da li je u sindikatu drugacije? Ni posle 5. oktobra 2000. godine Samostalni sindikat ne ustupa prostor Nezavisnosti u reprezentativnoj zgradi Doma sindikata, vec od iznajmljivanja prostora zaradjuje lep novac. Pitanja te vrste, kao i ona o proslosti opterecenoj nacionalizmom, poslusnoscu rezimu i polutkama kojima je sve to placeno, samostalci docekuju svadjalacki, ne pokazujuci narocitu volju da se i oni suoce sa prosloscu. A kada neko u okviru sindikata ne moze da uspostavi dijalog, kako ce ucestvovati i sta ga stvarno kvalifikuje za ozbiljan socijalni dijalog?
Videcemo sta ce se dogoditi Prvoga maja.

Olivija Rusovac

Dogadjanja: I oni su »nasi« «

» Dogadjanja: Opet muke oko verovauke