Dijalog

Kolaci kraljice Marije Antoanete

Ima okamenjenih fraza - "fraza fosila" kako strucnjaci kazu - koje s vremena na vreme izrone i uzimaju se kao "u obicaj uzete rijeci" o kojima je jos Vuk govorio. One se vezuju za neke dogadjaje i za neke istorijske licnosti, i upravo tu gube svoj smisao, ali ozbiljno ugrozavaju i smisao dogadjaja i ulogu licnosti o kojoj govore. Za takvim frazama posegne cesto poslanik u parlamentu, ne libi ih se ni akademik pod sedim kosama, a u novinama su obavezne kao neka vrsta ukrasa. Promaknu one i ozbiljnim glasilima koja neguju kriticko misljenje - Republika br. 281 - i tu posebno zasmetaju. Naime, sretnemo ih i u naslovu teksta koji inace dobro tretira problem osiromasenja koji tisti Srbiju poodavno i o kojem i valja pisati.
Navodno je nesrecna francuska kraljica kazala da narod moze da jede i kolace ako hleba nema.
Francuzi inace ovu frazu ne koriste jer njihova kraljica nije izrekla nista ni slicno u vreme ulicnih nereda koji su bili izazvani nestasicom hleba. U glasovitoj monografiji A. Castelota koji je detaljno prikazao scene na ulicama u to vreme i kraljicino reagovanje, nema ni pomena o tome, kao sto nema ni u zapisnicima sa sudjenja gde su strogi islednici lovili upravo slicne zgode. Ni P. de Nolhac o tome ne nudi nista iako je izucio kraljicino drzanje iz dana u dan u vreme revolucije i famozne nestasice hleba u gradu. Uzalud je nesto slicno traziti i u trotomnom delu A. Dumasa koji je takodje do najsitnijih detalja u to usao, od afere "ogrlica" do kraljicine garderobe. Ta se fraza nalazi u jednom drugom delu i najverovatnije su revolucionarni harangeri odatle to i uzeli, iako u tom delu fraza nikakve veze nema sa M. Antoanetom niti cak sa bilo kakvim neredima iz vremena velike revolucije. Naime, u delu Ispovesti cuvenog prosvetitelja Z. Z. Rusoa ima jedno mesto - u sestoj knjizi drugog dela - gde pisac kazuje banalnu zgodu kako je voleo da cita i da istovremeno jede parce hleba. I tekst i kontekst su sasvim jasni. "Najzad setih se neke velike vladarke" - kaze Ruso - "kojoj su rekli da seljaci nemaju hleba a ona odgovorila - pa neka jedu zemicke". Ruso detaljno razvija ovu scenu - postoji i srpski prevod dela iz 1950. - ali nista ne upucuje da je imao na umu kraljicu, a brioche su inace obicne "pletenice" od brasna i malo maslaca kojih ima i u vreme najvecih nestasica hleba. Ruso inace slicne izreke obilato koristi u svom delu i veoma im se divi.
Ali ima nesto sto je vaznije i od kraljice i njenih kolaca i u vezi s tim se valja zapitati jos o necem.
Ovakve fraze - najcesce lisene autenticnog istorijskog "sadrzaja" - veoma cesto imaju drugu funkciju. One pokrivaju klisee i stereotipe o istorijskim zbivanjima i predstavljaju ozbiljnu prepreku za prodor kritickog misljenja. Nije stoga cudno sto ozbiljni istoricari - kao F. Fire recimo - skrecu paznju na potrebu da se u njih valjano zaviri jer cesto svojim besmislom skrivaju smisao dogadjaja. I stoga uistinu nema smisla nakon ozbiljnih razgovora i vrednih istrazivanja posluzivati citaoce tim famoznim kraljicinim kolacima. Stilska retorika i naucna istoriografija ipak nisu isto - a kraljica je i takve kolace platila glavom, a istoricari je ne mogu tek tako ostaviti na miru.

M. Dj.

Dijalog: Monarhija i(li) republika «

» Hronika: Nevolje, ali resive