Zbivanja

Nadire zebnja

Ovoj je vlasti sada najpotrebnije da objasni sta su to uradili, ili propustili da urade, cime su ohrabrili ponovni povratak na javnu scenu nacionalistickih ekstremista i mafijaskog podzemlja

Dragos Ivanovic

Srbija upravo prolazi kroz dva paralelna toka dogadjanja cije mogucne efekte jos se niko ne usudjuje da izmeri. S jedne strane imamo nesmanjene napore za ekonomske reforme i priblizavanje evropskim standardima (donosenje zakona o manjinama, ukidanje smrtne kazne itd.), sto sve daje povoda politicarima za optimisticke izjave da je prijem nase zemlje u Savet Evrope gotova stvar, najdalje do septembra ove godine. S druge strane, unutrasnja politicka scena dobija sve izrazitija nasilnicka obelezja - bombe u sedistu DSS, napad na sediste DHSS, sve razdeseniji govor mrznje medju politicarima i na nekim medijima, nemoc da se u federaciji donese zakon o saradnji sa Hagom, otvoreno ruganje pravnom sistemu zemlje nekih politicara (Pelevic) koji se javno nude kao jataci optuzenim za ratne zlocine. U taj koncert pretnji i zastrasivanja spada i Milosevicevo razmetljivo davanje na znanje pred Tribunalom da je i dalje ekskluzivni kontrolor obavestajnih izvora, zatim sve cesci agresivni verbalni ispadi celnika bivseg rezima, medju kojima je klevetnicki ispad Zeljka Mitrovica prema profesoru Cedi Cupicu samo jedan od najsvezijih primera.

Strahovi i slutnje

Sve ono sto u politickom smislu predstavlja proslost sada se konsoliduje i organizovano krece u osporavanje dosovske vlasti. Pri tom - a to i jeste najbitnije u celoj stvari - oni i ne pomisljaju na ustavnu i izbornu smenu vlasti, vec su jasno i otvoreno zaigrali na kartu nasilja i politickog terorizma. Nista jos nije razjasnjeno od ubistava i otmica za vreme ranijeg rezima, zatim od mafijaskog smrtonosnog razracunavanja za vreme ove vlasti, a vec nam se otvara i ovaj najnoviji, treci krug nasilja. Sve ono sto se privremeno primirilo posle 5. oktobra 2000. sada ponovo marsira nasim ulicama, pojavljuje se u medijima, iz senke uticu ili vladaju zvanicnim institucijama. Medju gradjane se uvukao strah, mnoze se crne slutnje i pitanja kakvi nam sukobi tek predstoje. Uprkos tome, kod zvanicnika jos nema ozbiljne upitanosti zasto nam se sve ovo desava, siri se neka zacudjujuce olaka rezignacija pred opasnostima. Nije daleko od istine strahovanje da kada jedna vlast preterano dugo zivi bez rasciscavanja sa prosloscu, sama se izlaze opasnosti da postane deo te proslosti. Posto nova vlast nije pokazala sposobnost da pocupa korene zla iz bliske proslosti, udruzeno politicko i kriminalno podzemlje ponovo nam natura svoju avanturisticku politiku.
Ovoj je vlasti sada najpotrebnije da objasni i sebi i svima nama sta su to uradili, ili propustili da urade, cime su ostavili sirok prostor za komotno delovanje starih snaga. Dve bombe na ulazu u sediste DSS prosle su u javnosti sa mlakim i uglavnom rutinskim komentarima koji su vise doprineli da se dogadjaj sto pre zaboravi nego da se valjano razjasni. Mozda tako nesto ima veze sa pokusajem hvatanja Radovana Karadzica u Bosni, kako to neki tumace, ali sta ako je to deo jedne sire strategije - da se DSS, ionako sklon nacionalizmu, pod pritiskom natera da se uverljivije prikloni nacionalistickim ekstremistima. Karakteristicno je da je odmah posle toga doslo do nove krize u izradi zakona o saradnji sa Hagom, u cemu se DSS vise ponasa kao koalicioni partner SNP nego ostatka DOS-a. Iste veceri, kada su bombe eksplodirale na ulazu u DSS, predsednik Kostunica je rekao "da nam je ocigledno drzava u krizi", ali je ta izjava vise bila inspirisana stranackim nego drzavnim razlozima. Ako je zaista u pitanju drzavna kriza, kako tvrdi predsednik, onda je to tema za razgovor na drugim mestima i povod za razmatranje ozbiljnijih mera koje pretpostavljaju sveobuhvatnu strategiju za odbranu drzave i demokratije. Medjutim, upravo je ovaj plan organizovane akcije izostao.

Sumnjiva etika vlasti

Zabrinjavajuce opadanje institucionalne moci u koriscenju ustavnih kompetencija zapaza se i kod drugih celnika vlasti. Djindjic je nedavno tvrdio da je Haski tribunal cirkus, javno odbijao da izruci generala Mladica, jer bi to, veli, izazvalo gradjanski rat ovde. Kako on uopste moze da se u sledecim izrucenjima optuzenih oslanja samo na Statut Tribunala, sto takodje tvrdi javno, kada ovakvim izjavama vise hrabri nacionalisticke ekstremiste, nego sto ucvrscuje zakonitost i sopstveno samopouzdanje? Prevrtljivost vlasti ponekad baca u veliku konfuziju javno mnenje. Kostunica i Marsicanin su pre nekoliko dana zestoko napali Djindjica, Labusa, Batica i Covica za podrivanje drzave, anticrnogorstvo i antijugoslovenstvo, a zatim su svi seli za isti sto i zajednicki doneli platformu kojom Havijeru Solani izlazu svoj jedinstveni pogled kako treba urediti odnos sa Crnom Gorom. Moralnost, svakako, nikada nije bila jaca strana politike, ali ono sto se u ovom pogledu kod nas dogadja pada ispod granice svakog ljudskog obzira i gradjanskog ukusa. Kada slusa Djindjiceve uvredljive izjave da su mu Zeljko Mitrovic iz Pinka i profesor Ceda Cupic dva podjednako ista "vrapca koja se tuku u prasini", onda se javnost pita moze li ova vlast da se izdigne do nacelne politicke odbrane etickih vrednosti i tako podupre i sopstvenu ekonomsku reformu?
Ovakvi cudni obrti u ponasanju deformisu i sliku nasih prilika. Umesto da kao zemlja u tranziciji dozivljavamo burne strajkove i snazne socijalne potrese, sto bi bilo logicno, mi imamo raspojasane pretnje vec dobro konsolidovanog fronta bivse politicke garniture i mafije, cemu je u dobroj meri svojom neodlucnoscu doprinela i ova vlast. Ovih je dana u Jagodini Djindjic, cak i sa socnim detaljima, ispricao kako se dobro zna da ljudi iz podzemlja i zvanicnici rucavaju i veceravaju zajedno po slavama i prave nelegalne poslove. Ova ce godina, dodao je on, biti presudna za obracun sa mocnicima s druge strane zakona: nema druge, mi ili oni! Tragikomicnost ove situacije je u tome sto je do njega upravo sedeo ministar policije Dusan Mihajlovic, koji je tu istu pricu ispricao negde u aprilu 2001. i za istu pretecu poruku (ili mi ili oni) obecao slamanje mafijaske moci do 15. maja, naravno prosle godine. Podzemlje, i politicko i mafijasko, na to se superiorno smejulji, prepustajuci nama da sami ocenimo za koga radi vreme u ovoj zemlji.

Revitalizacija a ne redefinisanje

Kod nas se vec mesecima jalovo prica o redefinisanju odnosa u DOS-u, a malo se zna kolika je istinska snaga te koalicije za stvarne i sveobuhvatne demokratske promene. Sta se - posle iskoraka DSS iz DOS-a - medju ostalih sedamnaest stranaka moze uciniti na okupljanju i revitalizaciji onog gradjanskog duha pod cijim su snaznim nabojem iznudjene promene i 1996. i 2001. godine? Gde se zaturila javna moc onih silnih nevladinih organizacija, nezavisnih sindikata i udruzenja, sta je sa javnoscu koja je pretprosle godine, onako poletno, izdigla DOS na vlast? Sadasnji DOS, izgleda, vise voli statistiku nego ove zivotne saveznike. On se sa lakocom prepusta zavodljivim nalazima raznih agencija koje ga uveravaju da u javnosti i dalje uziva natpolovicnu podrsku biraca. Medjutim, bilo je dovoljno da posle Milosevicevih atraktivnih i drskih istupanja u Haskom tribunalu odjednom skoci javni rejting SPS-u, pa da se i DOS osvedoci, ako je uopste iz toga izvukao neke zakljucke, koliko statisticke brojke mogu da budu nesiguran oslonac.
Kada svede sve utiske i sva mucna razmisljanja danasnji gradjanin ima mnogo razloga da bude pun zebnje i nekog neodredjenog osecanja da mu se ponovo prikrada neko zlo. Nase pitanje i jeste u tome: hocemo li da shvatimo sta nam se dogadja pre nego sto nam se opet dogodi nesto strasno.

Svet i mi: Potroseno «

» Zbivanja: Uloga Evropske unije u preuredjenju SRJ