Preispitivanja

Bazdarenje kriticke misli

Po staroj ideji Dusana Makavejeva da se u okviru FEST-a nakon projekcije pojedinih filmova organizuju razgovori, Republika, Dokumentacioni centar "Ratovi 1991-99" i Gradjanski parlament Srbije, uz pomoc Ministarstva za kulturu Republike Srbije, krenuli su na put po Srbiji sa filmom "Srbija godine nulte" Gorana Markovica i razgovorima na temu "Istina i odgovornost". Ideju je podrzala i Kinoteka, pa smo gratis dobili film "Novo novo vrijeme" Rajka Grlica da dopuni pricu. Da sam na pocetku znao... ne bih propustio ni za zivu glavu

Znam za najmanje jedan dokumentarac koji govori o devedesetim godinama proslog veka u Srbiji, a koji smatram vrednijim od "Srbija godine nulte", pa moram da objasnim zasto sam prihvatio poziv Nebojse Popova da krenem kroz Srbiju sa Markovicevim filmom kao inspiracijom za razgovore na temu "Istina i odgovornost". Zato sto je "Srbija godine nulte", preko svih svojih nedostataka, svedocenje. Pristup istini koji sugerise forma svedocenja je onaj koji uvek zelim u razgovorima o Srbiji Milosevicevog vremena, jer istinosnu vrednost svedocenja ne nosi tautologija sa cinjenicama, apsolutnim, birokratskim, bozanskim ili partijskim, vec iskrenost onoga koji svedoci. Svedocenje je tacno samo ako sadrzi ono sto je covek koji svedoci zaista video, i sto je razumeo da je video. Mozemo se sporiti oko mnogo cega sto je Markovic ili neko od pratecih mu likova izneo u filmu "Srbija godine nulte", ali u jedno nema sumnje: to je ono sto je on video. Tako shvacena istina onda sugerise istu vrstu odgovornosti: odgovornost pred sobom. Sta sam ucinio protiv partijske drzave koja je moj zivot pretvorila u pakao? I sta radim sada, kada sam izborio smenu vlasti da se i u mom zivotu promeni jos nesto osim sto je drzava postala koaliciona?
Na razgovoru "Istina i odgovornost", posle premijere filma u beogradskom DKC-u 3. februara, Markovic je pozurio da se ogradi kako on nije bog i da u filmu nije izneta nikakva apsolutna istina. OK, nije. Ali jedan covek garantuje sa deset godina svog zivota da je bilo bas tako. Ako on sam misli da to sto je rekao mozda i nije tacno? Ako glavni junak filma Goran Markovic i nije bog, reditelj Goran Markovic jeste odgovoran sto je za film o deset godina pod Milosevicem izabrao bas svedocenje gradjanina Gorana Markovica, a ne nekog drugog. Mozda preterujem, covek je, mozda, samo preterano skroman. Posle premijere desetak ljudi se skupilo na brifingu o putovanju filma i razgovora. Dogovoreno je gostovanje u 16 gradova. Profesionalci iz VANS-a su preuzeli na sebe distribuciju plakata i koordinaciju sa B-92 oko reklame i sve je moglo da krene jos koliko sutra.
Problemi su poceli pre pocetka turneje. Skupstina grada Beograda, sa cijom sekretarkom za kulturu je bilo dogovoreno da podrzi projekat, nije ga podrzala. Kako? Tako, gospodja Gorica Mojovic se ne javlja na telefon. U poslednjem trenutku stize pozitivan odgovor od Ministarstva za kulturu Republike Srbije. VANS malo kilavi oko plakata, a malo vise se i oni i B-92 bune zasto je u program ukljucen i Grlicev film.

Pocetak

Kikinda, 11. februar. Plakati nisu stigli, ali lokalna organizacija Kikindskog kluba stima svetski.
Nakon petooktobarskih promena 2000. lokalna vlast u Kikindi je uspela da vrati gradu rudnu rentu od nalazista gasa i nafte na teritoriji opstine, koja im tokom Miloseviceve vladavine nije isplacivana. Posledice su, cini mi se, ocigledne. Paradoksalno, u gradu koji se za poslednje dve godine osetno obogatio razgovaram sa ljudima o ratu i cujem recenicu koja se, na primer, u Boru, medju radnicima cacanske "Slobode" ili ono malo preostalih u kragujevackoj "Zastavi" smatra za svetogrdje: "Jos uvek nismo svesni koliko nas je rat kostao". Koliko? Milosevic je deset godina na pohod za ujedinjenje svih srpskih zemalja trosio tri cetvrtine drzavnog budzeta. Broj poginulih, prognanih, izbeglih, pobeglih, pokradenih do gole koze ce se jednom utvrditi.
Film je zavrsen, a gost razgovora Goran Markovic jos uvek nije stigao. Kasnice jedan sat. Gotovo svih stotinak ljudi koji su gledali film muva se po hodniku Doma omladine i bistri lokalnu politiku da prekrati vreme. Puno je mladog sveta. Kad smo letos pustali filmove u Cacku i posle toga imali razgovore, uglavnom je ostajalo manje od pola. Ne verujem da je razlika samo u rudnoj renti.
Pojava rediteljske zvezde u Kikindi pomalo blokira razgovor. Gradjani bi radije slusali Markovica kako je dosao na ideju da snimi "Godinu nultu". Po narudzbini, kaze, producent je trazio od njega da snimi film o sebi. Dakle, producent je bog?
Markovic prica o neophodnosti gradjanskog aktivizma da bi se vlast kontrolisala i naterala da radi svoj posao. Priseca se pocetka devedesetih, pre nego sto se aktivno ukljucio u borbu protiv Milosevicevog rezima (dokumentarac "Poludeli ljudi" o protestu 1996/97), u vreme kada se ratu suprotstavljao u zatvorenim intelektualnim krugovima i kako je mislio da time pruza moralni otpor. Hm... Pokusavam da se setim sta sam sve protiv Milosevica, Kostunice, Djindjica ili Velje Ilica izgovorio medju prijateljima, sta javno, a sta pomislio u sebi. Ne ide mi bas...

Naporedo sa sudjenjem

Zrenjanin, 12. februar. I dalje nista od plakata, a razgovor nece imati gosta. Ispostavilo se da nije ni bio potreban.
U prelepoj sali SO Zrenjanin atmosfera dosta neveselija nego u Kikindi. Rudna renta? Moguce. Usput u autobusu, od cikice koji sedi pored mene, cujem kako se u Zrenjanin nakon Drugog svetskog rata doselio veliki broj kolonista, noseci sa sobom neku drugu kulturu. Kikinda je, kaze, ostala postedjena. Iako me od celog filma "Evropa" Larsa fon Trira zanima jedino Barbara Sukova, mozda ima veze. Vecerasnji domacin Slavko Golic (Gradjanska citaonica Zrenjanin) pokazuje mi grad, posebno centar na kojem stoji nesto sto on zove Postament gluposti. Mermerna kocka postavljena pocetkom devedesetih da ceka spomenik kralju Petru, po kojem je grad nekada nosio ime (Petrograd). Jos uvek ceka. Ne znam za koloniste, ali prepoznajem tri izrazita obelezja srpske kulture: lako padamo u grobljanski zanos, jos lakse ga zaboravljamo i ne cistimo za sobom.
Razgovor protice potpuno u znaku pocetka sudjenja Milosevicu. Govoreci o vaznosti utvrdjivanja krivice i, jos vaznije, istine o zlocinima pocinjenim u ratovima na prostoru bivse SFRJ, lokalni organizator Slavko podseca na brojne rane koje su ostale nezalecene i precutane: Drugi svetski rat, Goli otok... Nerasvetljen zlocin i nezadovoljena pravda vode novom zlocinu. Oni koji danas opravdavaju masovne pokolje cesto staju u odbranu nekog fiktivnog srpskog domacina iz istocne Bosne kojem su muslimani pobili celu porodicu i koji je u slepilu osvete mozda pocinio sve te strasne stvari sto se sada nepravedno stavljaju na teret citavom narodu. Milosevicev ratni poklic je bio poziv na osvetu za Jasenovac (i tamo su, zna se, stradali iskljucivo Srbi), a jos vise pretnja da bi mogli da se ponove, pa hajde onda da zavrsimo rat kod njih pre nego sto oni dodju ovamo, i spiralu nasilja je nemoguce zaustaviti. Ili ipak jeste? Jedan stariji gospodin se seca kako je godinama posle Drugog svetskog rata mrzeo sve Nemce, ali pamti i koliko mu je sudjenje u Nirnbergu pomoglo da shvati da krivicnu odgovornost za zlocine snose samo oni koji su ih cinili. Politicka odgovornost gradjanina za zlocine koje je cinila njegova drzava preispituje se na drugoj instanci - pred ogledalom.

Represivna tolerancija

Uzice, 13. februar. Plakati, stanje redovno.
Poluprivatna projekcija za aktiviste i prijatelje Uzickog centra za ljudska prava. Razgovor sa Vericom Barac i Nebojsom Popovim, koji se zatim otegao, nekoliko puta je zapao u corsokake karakteristicne za NVO caskanje po seminarima. Kritiku DOS-ove vlasti je prebrzo docekala samokritika: "A sta mi radimo da ih primoramo da rade u interesu gradjana?", sto ce verovatno biti slager za prolece/leto 2002. na birokratizovanoj srpskoj nevladinoj sceni. Ponovo cujem i evergrin iz prosle godine, da svako, pa i najcrnji Milosevic, ima pravo na svoje misljenje. Popov preporucuje koncept "represivne tolerancije". Moze da misli sta god hoce, ali to ne znaci da ga treba pustiti da blebece za nasim stolom, na drzavnoj televiziji ili u Skupstini, ili da sudjenje Josipu Brozu treba da organizuje poslednji covek na ovoj planeti koji bi mu mogao biti legitiman sudija.
Vojvoda Seselj.
Jedan stariji lik iz "Nezavisnosti" se nadovezuje na kraj Markovicevog filma: njegova generacija je imala pred sobom viziju da smene Milosevica, a kakvu viziju imaju mladi danas? Cini mu se nikakvu i zanima ga da li je u pravu.
Milosevic vizija?
Hit singl iz druge polovine devedesetih, za rat su krivi ruralni Srbi iz Knina. Popov podseca da je Uzice svojevremeno bilo poznato po velikom broju "vikend ratnika". "Dobro, to znamo, nego ovi ruralni..." Sta znamo? Da ubice slobodno hodaju nasim gradovima? Sta je tu dobro?
Za kraj poslovica koju bismo mogli nazvati kontrolnom. Nije tipicna NVO, ali je besmislica i predrasuda za primer: disidenti u SFRJ nisu postojali, zapravo su to bili simulirani disidenti koji su saradjivali sa Titovim rezimom, dobijali stanove i novac od njega. Nebojsa pita izvodjaca da li je cuo za Zivojina Pavlovica iz obliznje Cajetine.
Jeste, cuo je.

Grad izobilja

Cacak, 14. februar. Iz VANS-a pocinju da salju plakate, bice sutra za Arilje.
Kad bi u politickom i administrativnom centru Nove Srbije bar jedna tribina GPS prosla bez problema sutradan bi zaratilo u Svajcarskoj. Sat pre pocetka stizemo u zgradu Tehnickog fakulteta da postavimo opremu, gde nas docekuje domar koji nema pojma da se veceras u velikom amfiteatru ista desava i ne moze da nas pusti da udjemo. Dekan nije u Cacku. Krece potera koja se zavrsava polucasovnim postrojavanjem predsednika Studentske unije Tehnickog fakulteta pored telefona, dok se zaklinje da nece biti nikakvog nereda. "To je skup visokog rizika", kaze dekan. Kasnije se ispostavilo da je doslo do nesporazuma, covek jeste bio potpisao odobrenje za koriscenje amfiteatra nekoliko dana pre, ali nije video sta potpisuje.
Jedna od najposecenijih projekcija, preko sto ljudi. Dosli u bioskop za dzabe - sa pus-pauze se na razgovor vratilo njih dvadesetak. Gospodin Popov govori o protestima u Cacku maja 1999. Sta je ostalo od suprotstavljanja unutrasnjem i spoljasnjem nasilju, NATO bombardovanju i vlasti koja je uvukla zemlju u rat protiv celog sveta?
Ostalo je misljenje da Markovicev film ne bi trebalo prikazivati bar jos deset godina, dok dobro ne zaboravimo sve o cemu govori. Ostala je neodgovorna i bahata opstinska vlast, njena prirucna agitprop kuhinja TV Cacak i slabacak pokusaj stvaranja javnosti o najvecim gradskim problemima koji se polako probija kroz strah od najnovijih pobednika i medijsku blokadu. Ostao je petooktobarski krik i grobna tisina posle njega. Jedan prijatelj predlaze samo da zamislimo projekciju filma radnicima u "Slobodi". Tog dana Milosevic je poceo svoju uvodnu rec. Jedna od najodvratnijih stvari koju sam video u zivotu: dzelat govori u ime zrtava. Kao da ih jos jednom ubija. Govori u ime svih koji su stradali pod njegovom vladavinom, u moje ime.
Prijatelj kaze da su radnici u "Slobodi" pomno pratili prenos sudjenja. Nisu bili uvredjeni.
Posle razgovora pustamo Grlicev film. Dule je impresioniran sustiklom preko ekrana televizora na pocetku i na kraju filma. Zakljucujemo da nema velike razlike izmedju Uzicke i Slavonske Pozege. Nismo srecni zbog toga.

Debakl

U Arilju, 15. februara, prvi put sam video plakate i to je jedino sto je tamo funkcionisalo. Ah, da, sala je bila puna, stotinak ljudi, i svi su ostali na razgovoru.
Jos ni uvodna spica nije izasla a vec je pocelo da pusi iz budzenog razglasa, pozajmljenog od prijatelja. Posle krace rasprave, krizni stab u sastavu Dule i ja donosi jednoglasnu odluku: "Show must go on!" Alalismo razglas, ionako je tudj. Samo da se ne zapali do kraja. Dvadesetak minuta pred kraj i slika je krenula da se krivi. Ne znam tacno sta se desilo, nesto se na bimu pomerilo tako da se slika udvostrucila pa su se Miri Markovic pojavili brkovi. Nismo namerno. Na zilet pred kraj smo ipak morali da priznamo poraz. Razglas bukti, nista se ne cuje, a i ne vidi se od dima.
Popov se ne uzbudjuje. Znamo, kaze, gde zivimo. Prepricao je kraj filma, i presao na razgovor. Medjutim, dama iz ariljske NVO Rasvit nije shvatila, a mi smo nekako propustili da joj napomenemo, da bi razgovor neko trebalo da vodi. Narednih pola sata Popov je sedeo sam za stocicem ispred bine i odgovarao na beskrajan niz pitanja tipa: "A ja sam cula da ste vi...", ili: "Da li mozete da date dijagnozu Srbije?" Pokusava da objasni da njegova biografija nema mnogo veze sa temom razgovora i da dijagnoza sugerise shvatanje naroda kao organske, a ne politicke zajednice...
"Dobro to, ali dijagnoza..."
Srecom, onaj baja sto cepa karte je najljubaznije zamolio da ispraznimo salu zato sto u 20,00 h pocinje crtac, a deca se vec tiskaju ispred...

Saradnja

Ivanjica, 16. februar. Vladan Adamovic iz organizacije Mea urba je jedan od retkih ljudi u NVO u Srbiji koji ne pati da ima kancelariju, firmu i tehnickog sekretara po evropskom radnom vremenu. Odlicno saradjuju sa Domom kulture, imaju salu kad god nesto organizuju i to je to.

Vladan i ja smo generacija sa Draganom, junakinjom Markovicevog filma koja kaze da je bila suvise mala i da nije ni za sta odgovorna. Kada neko izjavi da generacijski nije odgovoran (sto moze da bude tacno, kao bioloska cinjenica), to najcesce i jeste uvod u optuzbu da je neko drugi generacijski odgovoran (sto je budalastina) i svedoci o licnoj neodgovornosti onoga koji govori. Vladan postavlja Draganinu tezu smislenije, pominje Labusovu izjavu da mi sada vracamo dugove iz 1985, kada smo imali po desetak godina.
Vericu pitaju za smenu sa mesta opstinskog javnog pravobranioca u Cacku, da li ima veze sa njenom aktivnoscu u Gradjanskom parlamentu Srbije? Kaze da se tu ne radi o njoj, vec ponovo o nedostatku solidarnosti i saradnje.
Tokom 2000. godine gradjani, nevladine organizacije, sindikati uspostavili su solidarnu saradnju na smeni Milosevicevog rezima. Nazalost, ispostavilo se da je i solidarnost bila kampanjskog tipa. Nakon 5. oktobra ni DOS, kao i SPS pre njih, nema naspram sebe organizovanu javnost koja jedino moze da kontrolise vlast. Gradjani su se povukli, nevladine organizacije su prekinule saradnju istog trenutka kad je nestao finansijski interes (kampanja "Izlaz 2000"), od infrastrukture nije ostalo nista. Ponovo ne znamo sta se desava u drugim gradovima, Srbija je ponovo podeljena na mala geta u kojima mali Velimiri Ilici caruju bez kontrole. Tako je i moguce da Verica Barac bude smenjena bez veceg otpora.
Vracamo se za Cacak Vericinim rastimovanim "renoom 4", kroz maglu se ne vidi ni da li smo uopste na putu. Srbija, znate.

Kraj nedelje

Valjevo, 17. februar, opet nema plakata.
Valjevci najpre nisu bili raspolozeni da govore. Kao da se virus Makijevog povlacenja u ilegalu na remont bunta prosirio citavim gradom. "Dobro, onda cemo cekati Makija", kaze Popov i ustaje da krene. Zagrizli su.
Valjevo je pocetkom visestranacja u Srbiji vazilo za opozicioni centar iz kojeg se, medjutim, cula i varijanta da nam ne treba pluralizam vec sabornost. Valjevo je i grad u kojem je Seselj organizovao sudjenje Brozu, a Maki sazvao miting protiv vlasti i protiv (tadasnje) opozicije. Popov se seca strajka u "Krusiku" u vreme dogadjanja naroda. Strajk je poceo zbog niskih plata, a onda su pesnici sa Kosova preokrenuli strajk u borbu za Kosovo. Kako je moguce da iz strajka nije proizasao ozbiljan sindikat? Sta je bilo sa kulturnom tradicijom Valjeva?
Zoran je vodio strajk u "Krusiku". Stitili su se od policije kordonom lepih devojaka koje su nosile Titove slike. Danas bi trebalo 18 slika, kaze neko. Da li se jos nesto promenilo? Bivsi krivicni sudija prica o svom ocu koji je tokom devedesetih bio strastveni pristalica Milosevica. "Ukoliko se niste slagali sa njim, bilo je nemoguce razgovarati." U leto 2000. stari je video na televiziji poznati predizborni spot u kojem ga Ckalja podseca da je mator i izlapeo i savetuje da glasa onako kako budu glasala njegova deca. Mislim da mi je ta prica o mladima kojima svet ostaje i roditeljima koji pojma nemaju bila jedna od najbljutavijih kampanjskih zvaka za leto/jesen 2000. Cinjenica da je bar jednom potpuno upalila cini me tuznim.
Ponovo pitanje odgovornosti prema generacijama koje dolaze. Kako ziveti normalno ako se ne sankcionise zlocin, ako se ne utvrdi odgovornost? Otkud tolike "namenske" industrije po Srbiji i sta sada sa tolikim radnicima?
Spustam olovku i neko vreme ne pratim razgovor.
Drugu od najbljutavijih kampanjskih zvaka, ali za vreme NATO kampanje 1999, slusao sam od radnika "Slobode" koji su po patriotskim mitinzima ubedjivali jedni druge da se u fabrici proizvode usisivaci. Desetak godina pre ti isti ljudi su se hvalili po gradu kako je njihov tenkic u "Pustinjskoj oluji" duplo brzi od ostalih i da stalno mora da usporava ne bi li ga stigli. Mislim da znam bar deo odgovora na pitanje sta je bilo sa kulturnom tradicijom Valjeva, isto sto i u Cacku. Godinama su posle 15,00 h na gradske ulice izlazili ljudi koji su ziveli od ubijanja, zatrovani osmocasovnom konspiracijom i "vaznim drzavnim poslovima", tako su govorili u kafanama, tako su vaspitavali decu. Nema te gimnazije, pa makar bila i cacanska, jedna od tri najstarije u Srbiji, koja tome moze da se suprotstavi.
Na povratku kuci Goran Markovic se javlja da otkaze dogovorena gostovanja sledece nedelje. Zdravstveni problemi.
Verica i Popov, inace, pucaju od zdravlja.

Debakl II

U Pancevu se desilo nesto jako cudno. Gost razgovora je bio Lino Veljak, prilika da se napravi paralela do koje nam je bilo jako stalo. Za uzvrat dobijamo obrise ishodista prema kojem, izgleda mi, ide prica o nevladinim organizacijama u Srbiji.
Gospodja iz NVO koja postoji od 1991. godine napravila je jednocasovni intervju sa Veljakom, na bini pod reflektorima. Ljudi sede u potpunom mraku. "Ako ima pitanja, izvolite." Ako ste ikada sedeli pod reflektorima i pokusali da vidite sta se desava u publici, razumecete da je takav poziv na diskusiju cista poza. Jedan momak je usao kasnije i zanima ga ko je gost. "E, hvala." Toliko od pitanja.
Ni ja ne volim da govorim iz mraka.

Proboj

Novi Pazar. 24. februar. Lokalni organizator Urban in. Gost razgovora Drinka Gojkovic. O plakatima vise niko i ne razmislja.
U Pazaru je prvi put problematizovan sam film, pre svega neobavezujuci odnos autora prema onome o cemu govori. Sve moze i nista ne mora. Posebno vredja kraj filma, kada Markovic nakon devedeset minuta uzasa priznaje da mu nedostaju Slobodan Milosevic i vreme borbe koje je zauvek nestalo. Da li se borba zavrsila odlaskom Milosevica sa vlasti? Mozda za nekoga ko je imao nesto licno protiv gradjanina Milosevica, eventualno za one koji su ga zamenili na prestolu, ali kakve to ima veze sa zivotima nas ostalih? Malo je neukusno svoditi borbu protiv diktatorskog, genocidnog rezima na doba lavova i zal za mlados'.
Kazem kako ne razumem ono sa vaganjem. Da li uvek ima sto kila zato sto ga ne dotice ono sto se desava oko njega (sto je malo verovatno) ili zato sto se njegovi stavovi ne menjaju bez obzira na dogadjaje? Sto je detinjasto. Kako je moguce da covek ostane netaknut iskustvom? Popov je u Valjevu govorio kako se palio i gasio tokom devedesetih, verovao u razne dogovore i saveze, gresio i bio u pravu. Takodje me zbunjuje razgovor sa Veranom Maticem. Ja sam onaj deo sa advokaticom shvatio kao farsu, da njena prica treba da predstavi potpuno degenerisan pravosudni sistem u kojem pravnica licno "moze da se slozi" oko moralne odgovornosti jednog trovaca, ali ne misli da to ima veze sa njenom strukom. Ali, u razgovoru sa Maticem sâm autor istice kako izmedju "rasprave na nivou morala" i krivicnog gonjenja postoji "zid egzaktnih stvari" koji se ne zove razoreno pravosudje u Srbiji nego pravo! Da li Markovic zaista tako misli ili kao autor (kome je, valjda, jasno sta ima da kaze) hoce svog heroja da nacini simpaticno budalastim i naivnim? Licemerno ili pateticno?

Zov mora

Rastimovani "reno 4" se ne dâ smetati preko mesecevih pejzaza snegom pokrivenog Pestera. Dvadeset peti februar, na pola puta od Pazara do Prijepolja, dobrim kolima. Taman da se malo dremne.
Pred samim Prijepoljem, u brdima u kojima nema 063 mreze, po cici zimi, iz sna me je trgao manji zemljotres izazvan rupcagom dubine tridesetak centimetara, na sred sredine puta. Ode guma. Ode tocak, da si ti meni ziv i zdrav. A vec kasnimo.
Nakon sto smo nekih pola sata kontemplirali na koju se stranu odvrcu srafovi na tocku (ako u prvom cimanju zapnem na pogresnu stranu...), Verica i ja pristupismo operaciji. Dule nas sa filozofskim spokojem posmatra sa i suvise pristojne udaljenosti. Da se ne blamiram detaljima, prosao je barem jedan sat dok pored nas sasvim slucajno nije prosao policijski auto. Vec drugi put za poslednjih godinu dana da sam se obradovao pandurima. Trebalo im je manje od deset minuta.
Projekcija kasni sat i po. Razgovor je na pocetku malo nategnut. Jedni su solidno iznervirani kasnjenjem, drugi sa nevericom slusaju Vericinu pricu o stanju u Cacku. Nije lako ziveti u Prijepolju u kojem je SPS jos uvek na vlasti, i cuti takve stvari o gradu koji vazi za privredno i demokratsko cudo. Sta je bilo sa ljudima koji su izborili promene? Gde su gradjani koji nisu zainteresovani da vladaju? Direktor muzeja govori o svom predlogu koji je izneo na nekom strucnom savetovanju nakon 5. oktobra 2000, da se ojaca pozicija muzeja iz unutrasnjosti u odnosu na prestonicke, ali i da se poostri beogradska kontrola lokalnih muzeja. Kaze da je taj njegov predlog od strane drugih kolega van Beograda "naisao na inkviziciju. Hteli bi da kontrolisemo vlast, a mi sami nista da ne radimo". Jedan cikica: "Iste te reci mozes da nadjes u Polimlju (lokalne novine) iz 1952. godine". Cikica, medjutim, ne spori da je problem i medju gradjanima.
- Nedostaje nam razgovor, kaze Verica.
- Nisu ljudi spremni za promene, korumpirani smo... nastavlja cikica.

Policijska NVO

Jutro pre nego sto ce u Cacku krenuti da se primenjuje opstinska odluka o zabrani rada kafica posle ponoci, 28. februara, dekan Tehnickog fakulteta nam je otkazao Veliki amfiteatar za projekciju filma "Novo novo vrijeme" i nastavak razgovora na temu "Istina i odgovornost" sa Stasom Zajovic i Linom Veljakom. Dobio je telefonske pretnje da ce zgrada fakulteta biti kamenovana ako se u njoj odrzi tribina. U vremenskom tesnacu na brzinu resavamo da se ceo dogadjaj preseli u prostorije GPS. Bice malo tesno, no dobro.
Tako se u Cacku resavaju problemi, izmestimo ih da se ne vide. Izbeglice iz Hrvatske i Bosne su potrpane u zadruzne domove po vrskim cukama, sto dalje od ociju i srca Cacana koji cesto nemaju pojma da na teritoriji opstine jos uvek postoje ljudi koji deset godina zive u kolektivnom smestaju. Morate da predjete 150 kilometara da bi ih sve obisli. Slucaj izbeglica sa Kosova je manje-vise poznat: uz asistenciju iste one policije koja ga je tokom NATO bombardovanja vijala po sumama i Ravnim gorama, Velimir Ilic je zabranio konvoju "Siptara" (patriotski naziv za Srbe sa Kosova) da udje u Cacak. Nekoliko romskih kuca ce, ako pritisci romskih udruzenja, G17 + i GPS-a ne urode plodom, biti poruseno jer su bespravno podignute, a i smetaju komsijama zbog prljavstine (samo donekle tacno, prava rec je siromastvo). Ako se klinci koji duvaju uopste mogu nazvati narkomanima, i ako su nocni izlasci zaista zlocin, onda neka to ne rade po kaficima, gde se vide. Ako GPS vec mora da postoji u Cacku, onda bar da ih lokalizujemo u njihove prostorije, i da opstinski mediji (TV + radio + nedeljne novine) ne izveste lokalnu javnost o gostovanju Stase Zajovic i Lina Veljaka. Srecom, prostorije su bile male da prime sve zainteresovane, ljudi su gledali film iz susedne sobe. A, da, MUP Cacka nam je poslao dva policajca kao obezbedjenje. Nacelnik je rekao da je strasno to sto nam stalno prete, a radimo tako dobre stvari.
Veljak govori o razlikama izmedju politicke situacije u Hrvatskoj i Srbiji. Pre svega, Tudjman je zavladao na prici o rusenju komunizma, a Milosevic je potpuno isprostituisao levicu. U Srbiji ni radnicima ne mozete da pomenete radnicka prava a da vam ne kazu da ste komunjara. Da li smo blizi kakvoj-takvoj normalizaciji odnosa? Stasa kaze kako su Zene u crnom gostovale u Zagrebu bez problema.
- To je dobro, kaze Verica. A da li biste odrzale protest u Cacku?
- Ili u Sinju, dodaje Lino.

Dobri duh Milena

G17 + Kragujevac odradila je organizaciju krajnje ekspertski. Prvi mart. Bioskop "Limijer" se negda zvao "Radnicki" i, kako sam cuo, tu su se prikazivali pornici. Usred pijace, a ni stajga nije daleko. Zvuci privlacno.
Na moje veliko razocarenje, u renoviranom i, ako se ne varam, privatizovanom bioskopu nista od underground smeka. Fensi kafe sa filmskim programom, da gosti ubiju vreme.
Opet imamo pozornicu sa zvezdama, mikrofone i tako to. Neverovatno kako je ljudima tako tesko objasniti sta znaci rec "razgovor". Slusam kragujevacke eksperte kako ne priznaju tabu-teme i bez pardona govore o odgovornosti za ratne zlocine, lustraciji, problemima sa nasledjem starog rezima u lokalnom DOS-u i ne mogu da se otmem utisku da su Vukovar i Srebrenica postali teme za uz kafu u visokom drustvu. Surovo? Ne znam, ja zaista tako mislim.
Vracam se za nas sto i zaticem Duleta kako ispija ko zna koje pivo i prica sa devojkom u invalidskim kolicima. Milena boluje od multipl skleroze i ne pristaje da po ceo dan bude u kuci. Narednih par sati provodimo u razgovoru o nekim sasvim obicnim i neinteresantnim stvarima. Mi znamo kojim.
Turneja bazdarenja kriticke misli se nastavlja: Novi Sad, Kraljevo, Sombor, Gornji Milanovac i Nis.
I to ne sme da bude kraj.

Ivan Zlatic

Preispitivanja: Cas sociologije «

» Sta citate: Prava strava zaborava