Preispitivanja

Vrlo je tesko u klaustrofobicnim kulturnim elitama odvojiti politicki pritisak od carsijskih naravi, oni se medjusobno hrane, podupiru

Cas sociologije

Ja sam iz cele afere oko »Tikava« naucio da se predstava nikad ne sme zabraniti

Afera Tikvi se za mene okoncala u jednoj beogradskoj gimnaziji.
Nasa profesorka sociologije se iskreno trudila da njeni casovi budu i tribina za raspravu o drustvenim problemima za koje smo, kao sedamnaestogodisnjaci, mogli biti zainteresovani. Cini mi se (koliko se secam) da se nasa "Soca" (bilo je u tom nadimku i nesto od tepanja) trudila da pronadje ravnotezu izmedju (socioloske) doktrine, u koju je, mislim, i verovala, i nekakve zdravorazumske skepse u teoriju koju je "praksa izdavala". I danas, Soca (izgovarati sa dugouzlaznim akcentom) je za mene ostala cudan spoj "gradjanske" (videcete malo nize, mozda i "malogradjanske") cestitosti i lojalnosti. Cemu je to Soca bila lojalna? O tome nismo puno razmisljali. Partiji? Marksistickoj dogmi koju se trudila ne da nam prenese vec da je objasni, da nas u njenu "istinitost" uveri (mozda je, zamisljena pred izvesnim pojavama, pokusavala da uveri i sebe)? A mozda se radilo i o prikrivenom materinskom instinktu: da ucini dobro "toj deci" i poradi na drustvenom pomirenju generacija izmedju kojih je nastajao jaz?
Prvi pridev koji mi i danas, kada na Socu pomislim (a vraca mi se, poneki put), pada na pamet jeste blagost; svojski se trudila da saobracanje sa nama njome obelezi. I njen izgled je trebalo da se sa tom namerom pomiri: okruglo, napuderisano lice na malom telu blagih oblina, obavezne "nezne" boje "setova" (tako se tada nazivao trikotazni "komplet" - prsluk kratkih rukava i dzemperic). I izgledom Soca kao da je htela da dosegne ono sto i komunisticki ideali: sklad.
Mislim da sam krivac za izbacivanje iz takta te drage i pomalo smesne Soce bio ja. Odnosno da sam ja zatrazio da se na casu razgovara o Tikvama. Profesorka prihvata. Ne secam se kako je debata pocela (pretpostavljam mirno, mozda njenim, vec i smisljenim, objasnjenjem tek zapocete javne kampanje). Ali i danas cujem da u jednom trenutku Soca ustvrdi (verovatno na moju kritiku pretnje zabranom) da o predstavi mogu raspravljati samo oni koju su je videli. Nadobudno izjavljujem da sam taj. Na Socinom licu uzas (gotovo sam siguran da ga nije vreme u mom secanju izmislilo, mozda ga je samo uvecalo)! Moje sledece pitanje, da li i ona ispunjava kriterij debate koji je sama postavila, Socu potpuno destabilizuje (bila je i suvise cestita da bi slagala i tako izbegla neprijatnu raspravu sa svojim djakom).
E, to njeno priznanje je donekle ublazilo moju zelju za provokacijom. Jer, cini mi se da se nije kulturna elita tadasnje beogradske palanke toliko delila na protivnike i pobornike Tikava koliko na one koji su predstavu videli i one koji nisu. Istina, tako uspostavljene "grupe" su se raslojavale. Medju "privilegovanim" je bilo kako onih koji su isli po duznosti (da na ovaj ili onaj nacin ucestvuju u harangi ili, u najmanju ruku, da od ucesca, makar i diskretnog, mozda i simbolicnog, i indirektno od nje "profitiraju") tako i onih koji smo odlazak na predstavu dozivljavali kao dokaz drustvene hrabrosti. Medju onima koji nisu videli predstavu bilo je naravno i nesretnika koji nisu dosli do karte ali i apriornih presuditelja koji su "iz principa" odbijali da "to" vide. Sigurno i onih koji su izbegavali "da se mesaju".1
E, pa meni se upravo to dopalo, u tom "klincu" sa Socom, sto je na predstavi ipak bila (a u sta nisam mogao biti unapred siguran); da li "po duznosti" ili iz iskrene radoznalosti za pojave koje su bile van njenog svetonazora, nisam mogao znati, ali sam i dan-danas naklonjeniji drugoj pretpostavci jer je Soca, izmedju ostalog, bila i poslusni pobornik nacela "kritike i samokritike".
U svakom slucaju, moja polemicka ostrina sigurno pocinje da jenjava. To mi potvrdjuje i drugi upecatljiv momenat: Soca prelazi u kontranapad, zacrveni se, njen glas dobija nekakvu prozuklost, kao da se raspukao; od uobicajenih ljupkih tonova Lole Novakovic prelazi na reskost i afektaciju Edit Pjaf. Ali, Socina osuda, i predstave a i mene koji se za nju zalazem, nije bila "ideoloska" vec - moralna. Otprilike: takve predstave i treba zabranjivati kako "nasa deca" ne bi gledala silovanja. Jer, koliko se secam, jedina scena oko koje smo se Soca i ja "zakacili" bila je ona (odlicna, to sam i tada pred profesorkom, cini mi se, ustvrdio) sa Radom Djuricin (da, bilo je u njoj uznemirujuce surovosti, ali one samog dogadjaja, ne scenskog znakovlja koje ga je docaravalo).
I tu me je Soca negde presla: ja sam napadao partijsku samovolju - ona je branila "moral" (malogradjanski zgrozena sto se u jednom "hramu umetnosti" prikazuje ono sto je smatrala "gadnim"; i zbog tog gadjenja nad gadnim je, mozda, i bila spremna da svoj svetonazor uklopi u izvesne "ideoloske stege", one su joj valjda nudile iluziju nekakvog "reda"). Moju Socu, sa golubije plavim "setovima", je "ruzno" destabilizovalo.
Zato su mi i njen napad i osuda bili tada smesni, gotovo nedostojni odgovora. Sigurno je da se tog trenutka nisam osetio porazenim. Jer, ja sam iz cele afere oko Tikava naucio da se predstava nikad ne sme zabraniti.
Odakle mi ta "smelost", uprkos dvogodisnjoj budnosti Soce da nam usadi nazore o ljupkom redu i poretku?
Za tu moju svest o "umetnickim slobodama" zasluzan je, cini mi se, jedan bas "partijski covek" (kako su govorili oni koji su ih se bojali). Da je moj profesor knjizevnosti u gimnaziji bio to shvatio sam tek kao student, kada je on, napustivsi profesuru, otisao da radi u kulturnom odeljenju CK Srbije, da bi pred svoju pogibiju u neverovatnoj saobracajnoj nesreci (ispred istog nebodera CK) bio postavljen za glavnog i odgovornog urednika izdavacke kuce "Prosveta". Tako moj profesor nije uspeo da vidi prvi rediteljski uspeh svog miljenika (Svabica je gostovala u Beogradu samo nekoliko dana po njegovoj pogibiji) za koji ga je, strascu knjizevnika2 i umetnika, spremao od prvog razreda gimnazije. Sigurno je da sam ja bio "ljubimac" tog tek diplomca, "ljubimac" kome je, dok su drugi djaci pisali pismene zadatke, gotovo krisom, ispod klupe, doturao svoja "otkrica" iz "tekuce" knjizevnosti. Zahvaljujuci njemu procitao sam tek izaslu Knjigu o Blamu (kojoj je, po misljenju mog profesora, nezasluzeno "izmakla" NIN-ova nagrada - Tisma ce biti ovencan nekoliko godina kasnije, za Upotrebu coveka) ali i "realisticke" romane, Memoare Pere Bogalja Slobodana Selenica i, naravno, Mihailoviceve Kad su cvetale tikve. Za mene su ta citanja bila otkrivanja stvarnosti (mozda upravo one od koje je Soca pokusavala da me sacuva), iz cega se radjao osecaj (u svest ce se pretvoriti mnogo kasnije) da umetnost mora biti slobodan (najslobodnije moguci) tumac stvarnosti (u protivnom, prepusteni smo njenom divljanju).
Citanja tih knjiga su se vremenski poklapala sa mojim pozorisnim "univerzitetima". "Lud za pozoristem" jos od desete godine, gledao sam ne znam koliko puta, valjda jos kao osnovac, "Prljave ruke" u Beograd tek pristiglog Bore Draskovica, uspeo da se uvucem (ako se dobro secam) na samu premijeru Pirandelovog "Henriha IV" (mozda najslabija predstava od Borine cetiri u JDP-u), poistovecivao se (opet u vise navrata) sa nesrecama junaka "Junone i pauna" (koja je Draskovicu valjda ponudila "rediteljski kljuc" za Tikve) i radovao se Bojanovom povratku u kucu u cijem osnivanju je odigrao glavnu ulogu. "Jugodrp" je tada za mene, kao i mnogim starijim koji se jos nisu bili izlecili od slave "Dedinceve ere", bio "pojam pozorista" (Atelje 212 cu istinski otkriti, i razumeti, tek po ulasku na pozorisnu Akademiju). Znaci, ja sam nastanak predstave Tikava pratio (koliko je to jednom klincu moguce) od samog pocetka (secam se i danas jednog Bojanovog intervjua, cini mi se u Ilustrovanoj politici, u kojem oglasava da je Dragoslavu Mihailovicu narucio tekst). Tako, ja sam se za predstavu "spremao", bolje receno, bio sam za nju spreman: zahvaljujuci mom profesoru vec sam procitao dramatizaciju (ukoliko se ne varam, objavljenu u Letopisu Matice srpske) i nahranio se pravom, kako bi se danas reklo, "medijskom kampanjom", koju su pozoriste, Draskovic i njegovi saradnici sjajno, za tadanje beogradske uslove, orkestrirali (reportaze sa bokserskih treninga glumaca, niz intervjua u kojima se afirmisao "magicni realizam", kao scenski pandan "stvarnosnoj prozi" itd.). Cak bi se danas moglo pomisliti da je cela afera zabrane te predstave bila hranjena ljubomorom palanke prema "pretplacenim na uspeh". (Jer Bora Draskovic je, ne zaboravimo, jos pre Tikava postao "zvezda", on je prva rediteljska zvezda "modernih pozorisnih vremena" bivse Jugoslavije; tek posle njega ce se inaugurisati Korun, Mijac, Ristic, Unkovski, Pasovic. Pre Draskovica zvezdom bi se mogao smatrati samo "neukrotivi" Bojan, uspesni reditelji njegove generacije su vecinom nosili titulu "afirmisanih", postovanih kao personifikacije vlasti, uvazavanih kao autoriteta; ili su bili voljeni, od strane glumaca, redje publike. Gavella je uzivao poseban status, "bozanstva".) Vrlo je tesko u klaustrofobicnim kulturnim elitama odvojiti politicki pritisak od carsijskih naravi, oni se medjusobno hrane, podupiru (trebalo je sacekati jos punih deset godina da bi jedan umetnik integriteta kao sto je bio Kisov, sa dovoljno pronicljivosti i intelektualne snage, Casom anatomije raskrinkao harangu palanackih velicina protiv jednog umetnickog dela, Grobnice, cije su ih moguce reperkusije na drustvenom planu, i estetske, pa i politicke, mimoilazile; znaci, dovodile makar i indirektno u pitanje njihove "neprikosnovene" autoritete). Nisu ne bas tako ujedinjena rukovodstva tadasnjeg SKJ-a bila "ideoloski zadrta", bila su prevashodno palanacka, poluge odbrane "zajednickih" interesa (moci i autoriteta, tj., kako su smatrala, "stabilnosti kolektiva", koji su se, "kulturnim otvaranjem" ka Zapadu sezdesetih, sve vise ljuljali); da bi ih zastitila, baratala su, cesto u panici, cim god su stizala, ne imenujuci prave probleme i pribegavajuci budjenju straha masa kako bi ih sakrili. Ta mimikrija palanke, koja se krila "vertikalom ideologije", bila je i ostala najveca opasnost umetnickih i drugih sloboda sada vec drustava bivse Jugoslavije.
Istovremeno, istorija "cenzura" u periodu 1968-1990. je istorija proizvoljnosti: Tikve su kao roman slavljene - predstava je zabranjena; Karamazovi Dusana Jovanovica u produkciji KPGT-a su bili najveci "kasa-stih" jugoslovenskog pozorisnog prostora osamdesetih da bi, u istom trenutku, postavka u beogradskom Narodnom bila "skinuta sa repertoara" pred premijeru. "Plasticni Isus" je najtragicniji i najapsurdniji slucaj: zabranjen je dok jos kulturna pojava nije ni postao (niko za njega do tada nije ni znao). Zabrane su pokretane (sa svom odgovarajucom hajkom) nesistematski, ne u ime "ideoloskih cistota" vec kada su se neke lokalne strukture (naravno, ljudi u njima) osetile dovedenim u pitanje (ponajbolji primer za to je "Golubnjaca": "skinuta sa repertoara" jos samo kao predlog za izvodjenje u beogradskom "Bosku Buhi", igrana je potom nedeljama u Dramskom centru novosadskog Srpskog narodnog, u postavci istog reditelja koji ju je i u "Buhi" predlagao, da, zabranjena i u Novom Sadu nakon neverovatnih ucenjivanja zaposlenih, ista istijata predstava biva "preseljena" nanovo u Beograd, ovencana drustvenim uspehom i politickom "pobedom" nad vojvodjanskim "autonomasima"). Danas mi se cini da su te zabrane izricale mimoidjene uvredjene velicine, ne strukture moci vec strukture vlasti (ili paravlasti) koje su moc gubile. Nisu te zabrane vrsene iza debelih vrata partijskih kabineta vec se njima javno paradiralo, ne da bi se umetnicko delo zbrisalo vec da bi se njegova drustvena poruka, ili samo uspeh autora, zamenili drustvenim strahom; on se sirio ponajvise medju onima kojima je bilo uskraceno da u polemici ucestvuju jer "ono sto je uznemiravalo" nisu mogli ni da vide. Oni koji su mogli tako su se predstavljali kao dusebriznici zajednickog dobra a ne cenzori, uspevsi da nas ubede da nisu oni izrekli zabranu vec "drustvo", cime je to drustvo ubedjivano da je izvrsilo svojevrsnu samokastraciju. Ali, da paradoks bude veci, nisu zabranama manipulisane i unistavane vitalne funkcije drustva vec i vitalne funkcije vlasti, jer su njeni vrsioci, odbijajuci da preuzmu javnu odgovornost za zabranjivano, za arbitrazu u drustvu uopste, slabili i samu vlast. A mozda se po njihovom shvatanju i nije radilo o vlasti vec o ocuvanju "privilegija" (imati "dobru" platu, ziveti u dobrom stanu u "dobrom" kvartu; sloboda izbora postala je privilegija). Povecavanjem grabezi drustvo se sve vise rastakalo. A umetnicka dela su, kad je to (iz neumetnickih razloga) ustrebalo, sluzila za potkusurivanje (jer su samo "subjektivni odraz objektivne stvarnosti"; tako se umetnost omalovazavala a povlasteni se predstavljali kao stvarnost).
Vise od deset godina nakon zabrane Tikvi (koju sam, pogotovo kao reditelj, dozivljavao i kao licnu, nisam bio jedini) imao sam priliku da upitam jednog od Bojanovih prijatelja cime se Stupica rukovodio da tu zabranu prihvati, smatrajuci, mozda i naivno, da je imao dovoljno "partijskog bagaza" i umetnicke reputacije da se pritisku, pogotovo onom koji je dolazio od "carsije", makar i uzalud ali dostojanstveno suprotstavi. Odgovoreno mi je da je Bojan smatrao da je vaznije spasti pozoriste no jednu predstavu (u pozorisne price ne treba verovati ali ne treba nikad zaboraviti njihovu efektnost i dugotrajnost). Ukoliko je Bojan to mislio mora se reci da je pogresno procenio: Bora Draskovic je prekinuo da radi u pozoristu, "Jugodrpu" je trebalo petnaest godina da se umetnicki oporavi, a celoj generaciji glumaca - "Bojanovih beba" (uveren sam i danas, briljantnim u epizodnim ulogama) mozda jos i vise, da pronadju identitet koji im je u toj predstavi bio nadomak ruke.

Milos Lazin

1 Koliko je bilo "opasno" ici na Tikve svedoci i uspomena da je to jedina predstava u mom gimnazijskom periodu na koju sam bio prinudjen da povedem majku. Drugi presedan dogodio se ranije: na premijeru Brehtovog "Zivota Galileja" u Narodnom, usred junskih demonstracija '68, pratio me je otac (vrativsi se kuci, odahnuo je: nije se dogodilo, rekao je, nista; nesto ipak jeste: u prvom mraku na parter su sa cetvrte galerije baceni leci, samo sto su taj oblak papira i njihov sum stvarali utisak kao da se radi o pozorisnom efektu, gotovo "strelerovskom").
2 Dva objavljena romana i studija o poetici Laze Kostica. Napisao je i jednu dramu koju sam, jos kao njegov ucenik, ocenio kao losu; nije ni prikazivana ni stampana.

Preispitivanja: Floskule i stid «

» Preispitivanja: Bazdarenje kritickih misli