Preispitivanja

Floskule i stid

Kazivanje Ksenije Jovanovic

Iako nije bila u ansamblu "Karamazovih", a ni clan Programskog saveta, glumica Ksenija Jovanovic zalagala se da se odrzi premijera i predstava ostane na repertoaru. Danas kaze:
"Bila je to komunisticka perfidija, cinizam: kako naterati glumca da izvrsi samoubistvo i da bude i kriv i odgovoran za taj cin. Tako se desilo da ja nikada nisam igrala u zabranjenim predstavama, ali u vreme 'Karamazovih' bila sam, mislim, clan Umetnickog veca i u samoj sebi prozvana da dodjem na taj sastanak, iako nisam morala, i da kazem sta mislim. Videla sam generalnu probu, bila je sjajna predstava, sa odlicnim glumcima i imala sam potrebu ne da branim kolege nego pozorisni cin izveden na visokom umetnickom nivou.
Drugi aspekt je eventualna ideoloska poruka te predstave. Shvatila sam je kao trenutak u kojem neko ko sedi u publici moze sam da se zamisli nad cenom koju placa za svoje zablude, lutanja. Mislila sam da to delo ima katarzican karakter i smisao koji duboko opravdava njegovo mesto na repertoaru. Pada mi na pamet da sam ja, igrajuci Jelenu Cetkovic (u istoimenom komadu Aleksandra Popovica) otvorila, ili bar mislim da jesam, taj isti problem. Ja sam igrala zenu cija je ideologija, bar sto se mene tice, potpuno s druge strane barikade. Ali, ja sam poverovala u velicinu njene patnje i tragiku njene zablude, koju je zivotom platila. Sa tog aspekta sam branila 'Karamazove'. A posebno je bilo uvredljivo to htenje, taj pokusaj da pozoriste samo sebe demantuje: posto je to delo proslo sve forme odlucivanja i stavljeno na repertoar, pozoriste je stalo iza njega, da bi dosli neki ljudi van kuce i kazali nam da ovo nije trenutak!
Ta floskula za mene je uvek bila zagonetka - a koji bi to bio trenutak da se kaze istina?
U to vreme kada je nastala i nestala predstava 'Karamazovi' bili smo potpuno nemocni. Vidite da ljudi koji su napravili sjajne dve predstave nisu nicim mogli da ih odbrane, nijedan argument nije dopirao do vlasti da bi nesto promenila. Sve je to bila jedna velika, opet kazem cinicna, predstava u kojoj je poslednju rec imao neki aparatcik iz Gradskog komiteta.
Kad je rec o 'Karamazovima', tada je clan Gradskog komiteta bio jedan nas sjajan, moderan pesnik, prevodilac, koga sam, slucajno, poznavala. I sretnem ga na Terazijama, tih dana, kazem mu svoje misljenje i svoj bunt zbog celog tog slucaja, zbog skidanja predstave i pokusam da argumentujem to... Nije imao mnogo strpljenja za tu pricu, samo je rekao: 'To je zato sto ti nisi clan Partije i sto ne mozes sa tog aspekta da cenis.' Jeste da ja imam drugo glediste, clanovi Partije imaju druge parametre, druge procene, ideologiju. Ali, bilo je i medju glumcima clanova Partije koji su stali iza predstave i branili je.
Cega se vlast tada plasila? Pitala sam se zasto te, 1980. godine, nije trenutak, sta se to desilo. U blizini Titove smrti, mozda je ovakva predstava, koja govori o strahotama komunisticke vladavine, mogla da zamagli, da pomuti lik i delo umiruceg? S druge strane, ja sam razmisljala, verovatno naivno, da ih je bilo stid i imali su negde duboko u sebi svest o tome da je Goli otok ljaga na moralu komunista i citavoj toj plejadi rukovodilaca koji su ga koncipirali i sprovodili i stajali iza toga...
Bilo je vec knjiga o Otoku. Ali, to je mrtvo slovo na papiru. Predstava je ziva rec i otuda njena snaga i naravno da su imali svest o tome. U kontaktu sa scenom, sa scenskom istinom, posebno kada je ona zaista dosegnuta, a ne isprazna patetika, nego istinski kvalitet scenskog zivota, onda je to veoma ubojito oruzje. Ide direktno u srce i direktno u misao. Dejstvo te zive reci je neuporedivo jace nego onih par stranica koje, eventualno, procitate pred spavanje. Sa ovakvim predstavama, uopste sa dobrim, snaznim predstavama, zivi se dalje.
Ja se vise ne secam kako sam saznala o nameri da se predstava zabrani. Ako ste u pozoristu, ako radite neki drugi komad i srecete se sa kolegama, neminovno cujete i sta se dogadja na nekoj drugoj pozornici. Cula sam da ce se odrzati kontrolna proba na kojoj bi trebalo da se odluci sta ce biti sa predstavom. Znam da je to bilo neocekivano i da sam otkazala druge obaveze ne bih li videla predstavu, jer, ponavljam, mislim da sam bila clan Umetnickog veca Drame. Vladala je uzbudljiva i tajnovita atmosfera, ocekivalo se ko ce doci, neki eminentni ljudi iz kulture su ulazili tajnim prolazima, posto se sve odigravalo na pozornici. Kao i sve zabranjeno, imalo je cari. U tom trenutku se jos nije znalo da ce biti zabranjeno, ali lebdeo je problem.
Posle zabrane - osecanje poraza. Ne bih htela da budem pateticna, ali to je kao kad vam umre neko drag. Ja kroz karijeru nisam imala takvu situaciju, ali sam imala druge - da predstave u koje ulozite celog sebe, kao sto je bio 'Magbet', 'Gospoda Glembajevi'... silaze s repertoara ne voljom nas, aktera, nego voljom spoljnih faktora. Ili je to bila indolencija uprave ili ukus nekog spolja koji nije zeleo takvu predstavu na repertoaru. Takve su predstave, hajde da kazem, posle najvise deset izvodjenja nestajale. Bilo je tako i posle dolaska Berceka kada su mnogi umetnici napustili pozoriste. Ja sam tada izgubila predstavu koju sam veoma volela i, mogu bez preterane skromnosti da kazem, sa uspehom igrala - 'Ricarda Treceg'. Otisao je Miki Manojlovic i to sam dozivela kao ubistvo. Mozda bi u tome mogao da se sazme moj utisak o tome kako se mora osecati glumac koji, posle dva ili tri meseca rada, dodje do onog osecanja mira kada tacno zna da je pogodio u metu, da je dostigao punocu. Gluma je nacin zivota, nacin misljenja i kad to oduzmete ubacili ste bacil u krv. Otrovali ste ga i on se zatvorio kao skoljka i treba vremena da se ponovo otvori i pocne ponovo da funkcionise. To se desilo i sa pozoristem. U vreme 'Karamazovih' na celu pozorista su bili ljudi spremni i da - poslusaju..."

Sl. V.

Preispitivanja: Bekstvo od slobode «

» Preispitivanja: Cas sociologije