Preispitivanja

Bekstvo od slobode

Razgovor sa rediteljem "Karamazovih"

Republika je pokrenula preispitivanje uspona i padova slobode umetnickog stvaralastva i represije, koji su se u pozoristu proteklih decenija najdrasticnije odrazili na predstavama "Kad su cvetale tike" (prema tekstu Dragoslava Mihailovica, u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, u reziji Bore Draskovica, 1969) i "Karamazovi" (drama Dusana Jovanovica u Narodnom pozoristu u Beogradu, u reziji Nikole Jevtica, 1980).
Obe predstave bavile su se posledicama koje na ljudima ostavlja tortura na Golom otoku. U "Tikvama" se po prvi put u nasoj dramskoj knjizevnosti govorilo o tome. Bilo je to dovoljno da, spletom jos ne sasvim razjasnjenih zbivanja iza scene, a podstaknuto Titovim razgovorom sa politicko-privrednim aktivom Banata u Zrenjaninu, predstava dozivi samo pet ili sest izvodjenja i nestane sa repertoara. Formalno, ukinuli su je sami njeni stvaraoci. Jos perfidniji metod odlucivanja "iznutra" primenjen je 11 godina kasnije, kada je Programski savet Narodnog pozorista "samoupravno", pomocu spoljnih clanova, "odlozio" premijeru "Karamazovih". Do danas ovu predstavu videli su samo oni koji su imali privilegiju da dodju na generalnu probu.
Posle autenticnih zapisnika sa dveju sednica Programskog saveta Narodnog pozorista (koje je Republika objavila u 279. broju) reditelj Nikola Jevtic seca se okolnosti pod kojima je jedno jos nerodjeno delo uguseno.
Nikola Jevtic: Ima tu vise tema. Jedna je u cinjenici da su se politicke oligarhije vise bojale zive nego pisane reci i zato je pozoriste uvek bilo na udaru cesce nego knjiga, stampan materijal. Oni znaju da ziva rec, koju interpretira glumac, tumaci reditelj, obogacena muzikom, ima neverovatno snazno dejstvo, dok pisana - znaci onoliko koliko ima u sebi i tu je kraj. Zato su predstave cesce zabranjivane nego knjige. Recimo, Dragoslav Mihailovic nema nijednu zabranjenu knjigu, cak je dobio Oktobarsku nagradu... ali su predstave po njegovim knjigama stradale.
Sto se tice "Karamazovih" ima jedan paradoks, koji raskrinkava celu tu ujdurmu kaznjavanja. U ekipi koja je to radila - sada, posle dvadeset godina mogu da je nazovem "ekipa za eliminisanje gresaka u kulturi", odnosno za kaznjavanje kulturnih poslenika, pri Gradskom komitetu, koji je bio centar tadasnje inkvizicije - svi su bili ili pesnici ili nezne poetske duse. Bora Radovic, najveci gensek, tanan, istancan refleksivni pesnik, lep covek, naocit. A bio je, u stvari, kulturni kasapin! Bio je najbolji prijatelj Vece Lukica, tadasnjeg upravnika Narodnog pozorista, zato ga je i naterao da on sam na neki nacin skine predstavu. Onda Djoko Stojicic, njihov vrhunski intelektualac. Imao je pet knjiga u ono vreme, pravi aparatcik... Tako su pesnici, pod firmom intelektualaca, dolazili da zavrsavaju najprljavije i najmracnije poslove za komuniste koji su bili na vlasti. I sta ste vi onda mogli da uradite? To su ljudi koje niste mogli da osporite kao budale, ostali su bili sitne ribe, po raznim programskim savetima, kao onaj sto je celu noc citao Bracu Karamazove Dostojevskog, a ne Karamazove Dusana Jovanovica. Tuga jedna. Kako tog coveka da napadnete, kad je on, jadan, isto zrtva? Sve je bilo dobro smisljena masinerija, koja je, navodno, stitila svetlu ideologiju. A u stvari, u sustini, sve je to bilo branjenje svojih pozicija, svoje stecene vlasti.
I, sta se desilo? Godinu ili dve posle "Karamazovih", u istom, Narodnom pozoristu sam rezirao Vermorelov komad "Lenjin, Staljin, Trocki". Ta predstava je izazvala medjunarodni skandal, sovjetska vlada je trazila da se skine sa repertoara, upucivane su diplomatske note, Njujork Tajms je o tome pisao, u "crvenom biltenu" je Tanjug svakodnevno donosio nove izvestaje, a isti oni aparatcici su nas, odjednom, branili! Secam se jednog naslova u Vjesniku - i hrvatska stampa nas je napadala - koji citira Janeza Vrhovca: "Nisane na Staljina, a gadjaju Lenjina". Oni su bili jako potreseni "napadom na komunizam", a ovi ovde ne. Zasto? Zato sto nismo doveli u pitanje njihove funkcije, njihovu oligarhiju. Njih nije interesovao komunizam, nego licne pozicije. I to sto je predstava "Karamazovi" skinula oblandu sa mracne strane komunizma, sa njegovog zlocinstva, njih nije uznemirilo zato sto su hteli da sacuvaju lepu sliku komunizma, nego ih je potresao strah da ne "zglajznu", jer Tito je bio na samrti. Ruski komunizam, internacionalni komunizam, trockizam, zbog kojeg su ranije hapsili Udovickog, Vladu Mijanovica i druge, njih nije zanimao. Kao "branitelji kulture" zaklanjali su se iza cinicnih recenica u saopstenjima, poput one da Vlada SFRJ ne moze da se mesa u stvaralastvo, u jednom od odgovora Sovjetima.

Republika: Da li ste tokom rada na "Karamazovima" predosecali sta se sprema?
Nikola Jevtic: To je posebna prica. U Zagrebu je Ljubisa Ristic cak pre nas poceo da sprema taj komad. Petnaest dana pred zabranu nase predstave on je prekinuo rad na svojoj. Mislim da je dobio signal da to ne moze da ide. On koji je bio drug sa Vecom Lukicem, sa Vidom Ognjenovic, to nije njima javio. A mogao je da im kaze da se manu corava posla, da predstave nece biti. Tako smo nastavili da radimo... Posle nekoliko meseci Ristic se pojavio sa "Karamazovima" u kojima je potpuno eliminisan drugi cin, komad falsifikovan, gde je, u stvari, opravdana uloga islednika na Golom otoku. Odnos zrtva-dzelat je relativizovan, a komunizam opran od svog zlocinastva.

Republika: Kako je bilo moguce da ne predosetite ubijanje predstave?
Nikola Jevtic: Apsolutno nismo nista znali! U svakom pozoristu postoje udbasi, policajci. U Narodnom je bio neki Koljensic (Milorad), zaduzen za civilnu zastitu ili nesto po liniji opstenarodne odbrane. E, on je stalno zakerao zato sto je trebalo da i publika bude na sceni, u hinter bini, u rupama, coskovima... A mi smo predstavu pocinjali tako sto smo spustali gvozdenu zavesu. Znate da u pozoristu postoji protivpozarna zavesa, a mi smo je koristili kao metaforu - i glumci i publika trebalo je, kad se ona spusti, da budu uhvaceni u klopku komunizma i nije se moglo napolje. Koljensic je stalno prigovarao, "iz bezbednosnih razloga". Znali smo da nije to, da, cim je nesto o komunizmu, on mora da se buni po sluzbenoj duznosti i nismo obracali paznju. Naprotiv, bili smo sigurni da ce sve biti u redu, jer je tekst vec bio nagradjen i druga pozorista su pocela da ga spremaju... mi uopste nismo imali nikakve podle namere, nismo nista hteli da radimo "ispod zita". Hteli smo da otvorimo pitanja koja pokrece drugi deo "Karamazovih", zbog kojeg je i napisana drama, koji se desava trideset godina posle Golog otoka i govori o posledicama zabrana politickog misljenja. To su velike posledice. Posle "Tikava" Boro Draskovic je prestao da rezira u pozoristu, posle "Karamazovih" su prestale da se rade angazovane predstave u Beogradu, poceo je larpurlartizam, pocelo je da se bezi... Zasto bi neko tri meseca radio predstavu koju ce posle da mu zabrane... Ta je predstava, u stvari, govorila koliko ce jos dugo Goli otok, taj mracni deo komunizma, delovati na nove ljude, na mlade generacije. Mi smo zbog toga pravili predstavu i radili smo je iskreno, punog srca, potresno, ozbiljno, nismo navijali... Mislim da je to najbolja predstava koju sam uradio u zivotu, ne zato sto je zabranjena... videlo je to 400-500 ljudi, ozbiljnih, koji su hteli da je vide i razumeli je.

Republika: Generalnu probu ipak nije izvela prvobitna podela. Koliko znam, Miki Manojlovic je izasao dvadesetak dana pre zakazane premijere. Zasto?
Nikola Jevtic: Izasao je u vreme kada je, verovatno, po "strukturama" poceo da kruzi glas o zabrani. Ja ga cenim kao glumca, ali, ne zaboravite, u to vreme on je imao kolumnu u Komunistu i verovatno je imao nacina da nesto sazna. Ja nisam imao nacina, nisam bio clan Partije... Kada je odlucio da ode, rekao mi je da ne moze da radi sa nama, da je to, za njega, los posao... Ali, kao sto obicno biva u tim igrama, on se na kraju, kao clan Programskog saveta, zalagao da predstava ipak ide, s tim da se nesto u njoj promeni.

Republika: Koliko su programski saveti imali udela u slamanju ljudi?
Nikola Jevtic: Reci cu vam na primeru "Karamazovih". Nije bilo nade za predstavu, ali niko iz ansambla nije slomljen! Niko! Cak ni oni koji nisu bili neki moralni gorostasi voleli su tu predstavu i bili "unutra", cestito radeci tri meseca. Teze je bilo clanovima Partije, oni su morali da postuju disciplinu. Ali, letele su partijske knjizice kao behar u prolece, samo su ih bacali, cepali. Predrag Ejdus je, na primer, tada izasao iz Partije. Kad imate pred sobom takvo a priori pokazivanje snage i moci, Programski savet je zmijin svlak, sa tim sednicama, pa kao diskusijama... Ma ne! Oni su znali da ce predstava biti skinuta. Cak je onaj Dimitrijevic (Zoran Dimitrijevic, spoljni clan), takodje Vecin prijatelj, bio iskren i otvoreno rekao da se ne zamajavamo, predstava svakako nece ici. Mislili smo da je najgori medju njima, medjutim, on je ispao najposteniji. Pri tom, ni po zakonu Programski savet nije imao pravo da skine predstavu. Njegova uloga je bila savetodavna.

Republika: Da li je upravnik pozorista ipak mogao da spreci zabranu predstave?
Nikola Jevtic: Veca (Velimir Lukic) je trazio da se njemu ostavi da sâm odluci o tome, ali mu cak ni to nisu dozvolili, jer nisu hteli da ga dovedu u prljavu poziciju. On bi morao da skine predstavu, jer je bio clan Gradskog komiteta i on je drugima stavljao zabrane, zbog drugih stvari. Ne, rekli su, ne moze to upravnik da uradi, nego ce pozoriste, odnosno Programski savet samoupravno odluciti da se premijera "odlozi".

Republika: Kazete da je posle iskustva sa "Tikvama", "Karamazovima", pozoriste pribeglo svojevrsnom eskapizmu, da se niko vise nije usudjivao da hrabro kopa na "domacoj zemlji". Da li je to strah od kazne pobedio slobode?
Nikola Jevtic: Okrenuo ih je na drugu stranu. Gledajte koliko se do danas pomerio pojam angazovanog, ne politickog, nego angazovanog teatra. Ne zato sto vise nema problema u drustvu ili pisaca koji o tome pisu. Ljudi jednostavno vise ne zele da se bakcu s tim da im politika bude sudbina, kad lako mogu da rade inostrani komad sada moderne estetike "krvi i sperme". Zasto bi cackali po opasnim pricama? Ja sam se bavio pozoristem dok sam imao sta da kazem i dok sam znao zbog cega treba to da radim. Kada sam to izgubio, kada mi je sredina to uzela, prestao sam - nije vise bilo ni ljudi koji su hteli da se okupe u takve grupe, ni upravnika koji su hteli da stavljaju na repertoar provokativne tekstove, svi su krenuli ziheraskim linijama, razlicitim od one na kojoj ja dozivljavam pozoriste. Poceli smo da se lacamo klasike... Kad seku drvo, oni vade i koren. Radili su to raznim metodama: gusili jastukom, tukli u glavu, spletkarili, podmicivali, na mnogo monstruozan nacin iskorenjivali su ono sto su smatrali opasnim po sebe.

Republika: Zasto se umetnici - a pokazalo se i na primeru "Karamazovih" da su znali casno da brane integritet svog dela - nisu kasnije odlucnije suprotstavili?
Nikola Jevtic: O tome upravo govori tekst "Karamazovih". Shvatite da ste nemocni - drugi odlucuju da li ce se predstava ugasiti pre nego sto je i pocela da zivi, nemate mogucnost da mislite. To su sinovi onog nesrecnika sa Golog otoka - jedan je apolitican lekar, jedan homoseksualac, jedan otisao u inostranstvo... Digli su ruke i od svoje zemlje i od svojih zivota. Tako su radili i ljudi u pozoristu. Ko zna koliko ce vremena proteci posle Milosevicevog perioda dok ne pocnu da se rade slobodne, angazovane predstave. Klince ne interesuje ni "p" od politike, smatraju da je to nesto prljavo, ubijeno, prepusteno gadovima, nece ni da ulaze! Kakav otpor, kad znaju da ce dobiti po nosu?! Mi smo, 1980, govorili o Informbirou koji je bio 1948. Prema tome, tesko je da se 2002. govori o, recimo, 2000. Nije rec o potrebnoj distanci, nego ljudi moraju dublje da razumeju sta se i zasto dogadjalo, gde su koreni zla. A to nije isto kao napasti, ne znam, gradonacelnicu Beograda ili predsednika neke mesne zajednice. Mladi ljudi koji dolaze otvaraju drugu vrstu tabu-tema - tih tema ima uvek, u svakom segmentu zivota. Oni sad rade tu novu dramaturgiju, koja je u evropskim domenima hrabra i nepozeljna u mnogim katolickim zemljama. U Beogradu se, recimo, trenutno igraju dva Rejvenhilova komada koja zadiru u domen ljudskih prava i sloboda. Siguran sam da ce pronalaziti teme za koje mi mozda nismo imali hrabrosti ili nismo umeli da ih spoznamo.

Republika: Koja ce biti cena njihove slobode?
Nikola Jevtic: Te teme nisu neposredno politicke, ali su ne manje znacajne za osvajanje prostora slobode. Oni, dakle, imaju svoj deo kolaca, a verujem da ce imati manje problema nego mi. Boro Draskovic je platio veliku cenu, on je prestao da rezira u pozoristu kad je bio na vrhuncu karijere. Ja sam, posle "Karamazovih", znao da cu ili da okacim kopacke o klin ili da brzo pocnem bilo sta da radim, da me ne bi snasla sudbina pacenika i zrtve. Ali, sadasnji mladi umetnici nece imati te probleme. Imace ih sa novcem, publikom, borice se za slobodu i verujem da nece biti manje hrabri nego sto smo mi bili.

Slavica Vuckovic

Preispitivanja: Pandora specijalis «

» Preispitivanja: Floskule i stid