Svet i mi

Potroseno

Bojan al Pinto-Brkic

U ocekivanju isteka roka, koji je Kongres SAD postavio srbijanskim vlastima da urade sto je davno trebalo uraditi, i novih izrucenja optuzenih za ratne zlocine u predvecerje 31. marta, nestalo je magije. Zapravo, magije nikada nije ni bilo, no postojalo je nesto uverljivo za predstavnike medjunarodne zajednice da reformske snage u Srbiji cine apsolutno sve, da se krenulo u dobrom pravcu i da se rezultati po sebi podrazumevaju: nazovimo ga a priori uverenjem da je Milosevicev rezim pao da bi se ovde restitucionalizovala drzava, potom demokratizovala, trziste liberalizovalo, a "nova Srbija" izrasla u nosioca stabilnosti i integracija u regionu. Koliko je ta iluzija bila primamljiva, cak logicki primamljiva, pokazuje to da smo se svi pomalo ili potajno dali zavarati. Govorili smo, pisali smo o cudu, da je vecina gradjana Srbije ustala protiv autoritarnog sistema... Odrasli se valjda najteze naviknu da cuda ne postoje.
Protiv cega je vecina gradjana Srbije ustala u jesen 2000? I, s kojim ciljem? Uspostavljanja vlasnosti? Prema revolucionarnom pothvatu nekolicine sovjetskih mudraca koji su izmislili i glasnost i Gorbacova, obelezje pocetka nase tranzicije izgleda pateticno. Vlasnost je nesto poput okvira, sofisticiranog pakovanja za gomilu nepodopstina. Zalosno neoriginalna, oslonjena na autoritarnu tradiciju moderne srpske drzave, dizajnirana je da promovise malogradjanstinu i njen sistem vrednosti (crkva, vojska i kruna kao stubovi drustva, anahrono desnicarenje kao izraz lepih manira i vlast koja pociva na licnostima koje obavljaju javne funkcije - vlasnima). Da satiricari i komediografi s kraja XIX i pocetka XX veka nisu ismejali tadasnje stanje duha pitanje je da li bi ga danas mogli potpuno osvetliti. Ovako, dovoljno je citati Nusica. Njegova je gospodja ministarka pionir vlasnosti u Srbiji. Nacin na koji se ona bavi kadrovima, unutrasnjom i spoljnom politikom, pa to je naprosto fascinantno. A, tek Domanovica i ostale: imaju li slepi vodja i njegovi pratioci, ili oni koji su se gurali da budu zigosani, neke direktne potomke kod kojih atavizmi dominiraju?
Problem sa ovim slicnostima je promenjen kontekst. Civilizacija se ubrzano razvijala, mi smo zaostali i jos smo bili uvuceni u seriju krvavih ratova koji su obilovali zlocinima i pljackom. Resivsi se Milosevicevog rezima, ocekivalo se da cemo pokusati da, uz svesrdnu pomoc medjunarodne zajednice, postignemo zaostatak, i ucinjeni su neki potezi u tom pravcu, ali je ovde nadvladalo stanje duha da mi to mozemo na svoj nacin. Sada se grcimo pritisnuti sa svih strana, nase su inicijative uglavnom nespretne, upadamo u balkansku kolotecinu (iz koje se ostatak Balkana polako izvlaci), a nismo ni pokusali leciti psihosomatski nacionalizam.

Svastalice «

» Zbivanja: Nadire zebnja