Ogledi

Da su vladajuca ideologija, njeni konzumenti
kao i njeni oponenti bili jasno profilisani,
danas bismo imali isto tako jasno profilisanu
suprotstavljenu politiku i znali bismo sta je
vodilo u rat a sta danas vodi u mir

Izbor ili nametanje tradicije

Savremenost bira a ponekad i namece tradiciju po svojoj meri i svojim potrebama; ona nije datost po sebi

»Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu
drago troskom dati da se na nas jezik prevede i nastampa,
nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji' velika zvona poizvesati:
zrno pameti nece se deci nasoj pridodati, ako cedu im doveka
zvona lupati. (...) Knjige, braco moja, knjige, a ne zvona i praporce!«
Dositej Obradovic 1932: 176

Olivera Milosavljevic

Razmisljanje o putu Srbije u mir posle deset ratnih godina i gotovo dve decenije ideoloske zbrke istovremeno je onoliko kompleksno i nezahvalno koliko su kompleksna zbivanja i procesi koji su obelezili proslost srpskog drustva. Da se ona moze pojednostaviti, da se moze prikazati u kratkim jednosmernim crtama, da postoji nesto sto je neupitno jedina tradicija srpskog drustva, da je ono i samô pojam koji je jednostavno definisati, lako bi bilo dati i odgovor na pitanje kakav ce biti put Srbije ka miru. Ovako, prvo treba utvrditi sta drustvo o kojem je rec uopste cini, da li je ono jasno profilisano, tj. da li ima jedinstvenu svest o sebi, sta je ono bilo u proslosti, kakve su ga ideje obelezavale i, na kraju, kakve su mu mogucnosti u bliskoj buducnosti.
Srpsko drustvo danas trazi svoj put uglavnom pokusavajuci da se osvrne unazad, na tradiciju, i da u nekim fragmentima svoje proslosti prepozna oslonac koji bi bio polaziste za buducnost. U iznalazenju te uporisne tacke "problem" mu prave kako razlicite ideologije, pre svega savremeni nacionalizam i prethodni komunizam, tako i razlicite drzave kroz koje je proslo. Zato, pre nego sto se osvrnemo na danas izabranu ili nametnutu tradiciju, treba reci nekoliko reci o onome od cega se u izboru tradicije bezi.
Komunizam (1945-1990) je definisao zajednicu uzimajuci za osnovu jugoslovensku drzavu i jedinstveni ideoloski interes svih "radnih ljudi i naroda" koji su u njoj ziveli. "Neprijatelje" zajednice, i spoljne i unutrasnje, koji su oznacavali medju drustva, prepoznavao je u ideoloskim protivnicima, pa su i predrasude koje je u odnosu na njih sirio proisticale iz dominantnih ideoloskih postulata. Pezorativna znacenja, na kojima su gradjene predrasude o "sebi" i "drugima", imali su ideoloski definisani pojmovi "kapitalizam", "burzoazija", "gradjansko drustvo", "nacionalizam", a u vreme svoje prve, najtvrdje faze, i "crkva", "kulaci", "ostaci predratnih politickih stranaka" i sl.
Prosto nazivanje celokupnog proteklog perioda, od 1945. do 5. oktobra 2000, "komunizmom" predstavlja danas svesno sirenje zablude o jedinstvenoj matrici na kojoj je drustvo u tim godinama u kontinuitetu funkcionisalo, a cini se iz potrebe ucitavanja proteklih desetak godina u komunisticku tradiciju kako bi se celokupno zlo tada proizvedeno objasnilo iskljucivo u komunistickom kljucu. Svodjenje Milosevicevih ratova, a oni su srz njegovog vremena, na komunisticku tradiciju potrebno je da bi se danas jos jednom izabrala tradicija nacionalizma, ali oslobodjena Milosevicevog balasta. Problem je sto nacionalizam kao dominantna ideologija u proteklih petnaest godina ne moze ni ideoloski ni prakticno da se prepozna i kao dominantna stavka jugoslovenskog komunizma, pa se ovo nasilno ucitavanje obicno zavrsava na, protekloj deceniji takodje svojstvenoj, autoritarnosti i diktaturi, uz zanemarivanje njegove nacionalisticke ideoloske sadrzine. Time se gotovo nista ne objasnjava, a najmanje opsta podrska nacionalistickim zahtevima bazirana na pretpostavkama potpuno novog predrasudnog misljenja. Specificnost jugoslovenskog "slucaja" je transformacija sadrzine pojma "neprijatelj", koja je ucinila da izmedju "neprijatelja" iz npr. 1948. i 1988. ne samo da nije bilo dodirnih tacaka, vec su se medjusobno iskljucivali, cime su odredili diskontinuitet vladajucih ideologija. Jer, "klasni neprijatelj", a takav je "neprijatelj" komunizma, nije vodio sukobu izmedju jugoslovenskih nacija, niti je dovodio u pitanje jugoslovensku drzavu. I suprotno, nacionalizam je prepoznao "neprijatelja" u okviru zajednicke drzave, republike ili cak uze lokalne zajednice i time obelezio svoj separatni karakter u odnosu na jugoslovensku drzavu (Milosavljevic, 1996: 398). Zato su umesto komunistickih "neprijatelja" olicenih u "burzoaziji", "kapitalizmu", "nacionalizmu"... od sredine 80-ih godina stvarani nacionalni "neprijatelji", a svaka komunisticka retorika, uglavnom napustena i pre raspada Jugoslavije, izazivala je samo podsmeh "probudjenih" nacija, posebno sintagma "bratstvo i jedinstvo" na cijoj se kasno shvacenoj "laznosti" hranio i izrastao nacionalizam. Zato je nepremostiva razlika izmedju ideologija koje zastupaju "klasnog" i "nacionalnog neprijatelja" a to su prethodna komunisticka i potonja Miloseviceva nacionalisticka, proisticala iz odnosa prema odredjenju zajednice. "Nacionalni" neprijatelj je odredio zajednicu granicama (svog) etnosa, po automatizmu iskljucujuci jugoslovensku visenacionalnu drzavu.
Zajednicko i komunizmu (do uslovno 1990) i nacionalizmu (od uslovno 1990) je pojednostavljena slika stvarnosti koja je bila preduslov za homogenizaciju i (komunisticko i nacionalisticko) jednoumlje. Predrasude i na njima nastali stereotipi bili su isti iako su se ideologije menjale a subjekti stereotipa dijametralno razlikovali. Iako su se komunisticko i nacionalisticko "mi" i "oni" medjusobno iskljucivali, pa su delovi iz komunistickog "mi" u nacionalizmu postali "oni" (npr. "mi" Jugosloveni - "oni" Hrvati, Srbi...) kao sto su delovi komunistickog "oni" postali nacionalisticko "mi" ("oni" cetnicka, ustaska... emigracija - "mi" Srbi, Hrvati...), stereotipi o tome kakvi smo to "mi", bez obzira na razlicitu unutrasnju sadrzinu, ostajali su isti. I u komunizmu i u nacionalizmu "mi" smo uvek bolji, neuporedivi i izuzetni, iako smo "mi" u komunizmu "radni narod", Jugosloveni, a u nacionalizmu - Srbi, Hrvati... Npr. kada Dobrica Cosic 1951. zabelezi "pred nas savremenike postavlja se dilema, pred kakvom se ne nalazi ni jedan narod danas" (Cosic, 2001: 19) ili kada tvrdi da nije poznato "da je u modernoj istoriji ijedan narod sa vise zrtava odbranio i osvojio slobodu" niti da je "u modernoj istoriji Evrope ijedan narod toliko pomerio granicu svojih zivotnih moci" (Cosic, 1992: 36-38), onda on pise isto o dva potpuno razlicita subjekta koji oznacavaju "mi", tj. "narod". U prvom slucaju njegov "mi" - "narod" su Jugosloveni, u drugom Srbi, on pripada i jednima i drugima, i jedni i drugi su neuporedivi i izuzetni. Samo sto je ovaj stav duboko nelogican, jer se drugi put neuporedivost njegovog "mi" odnosi i na velike delove njegovog neuporedivog "mi" iz prvog slucaja.
Ipak, uz svu unutrasnju suprotnost komunistickih i nacionalistickih "neprijatelja" koji predstavljaju granicu zajednice postojao je i jedan zajednicki. Kao sto je za komunizam Zapad bio "truo", za nacionalizam je on "propao". U oba slucaja "mi" smo imali dusu, a "oni" bogatstvo, samo sto je u komunizmu dusa (Jugoslovena) proisticala iz humanog sistema koji su gradili nasuprot "njihovog" eksploatatorskog, a u nacionalizmu, dusa (Srba) je skoro genetsko svojstvo naspram "njihovog", vec u gene uslog, praznog materijalizma. Samo nije poznato da je u komunizmu iko zabelezio, ni u odnosu na "neprijatelje" Nemce, a jos manje na Zapad, nesto slicno ovih godina zapisanoj recenici koja glasi da treba podici "spomenik mrznje Americi" (Kostunica, 2000: 126).
Jos jedna moguca veza izmedju komunisticki i nacionalisticki definisane zajednice preko njihovih "neprijatelja" je u samom prisustvu dubokih predrasuda, mnogo starijih od ovih ideologija, a svojstvenih svim drustvima u potrazi za identitetom. Laka prijemcivost na stereotipne sudove, cak i kada ih odlikuje unutrasnja nekonzistentnost, je evidentno svojstvo drustava u kojima se traze laka i pojednostavljena objasnjenja, a takva, crno-bela, su uvek ideoloska objasnjenja. Tamo gde ih intelektualna elita obilno koristi tesko je ocekivati da javnost bude imuna na njih.

Neistrosena ideologija u istrosenim okolnostima

A onda se desio 5. oktobar. Protiv Milosevica su bili "svi": monarhisti zbog njegovog republikanizma, demokrate zbog komunizma, levicari zbog desnicarenja, desnicari zbog levicarenja, komunisti zbog fasizma, nacionalisti zbog "gradjanizma"... A pre cetrnaest godina kada je njegova zvezda zablistala za Milosevica su bili "svi": komunisti zbog njegovog komunizma, nacionalisti zbog nacionalizma, titoisti zbog titoizma, antititoisti zbog antititoizma, demokrate zbog demokratizma, ateisti zbog ateizma, monarhisti i religiozni zbog povratka tradiciji... Iako su ga vremenom mnogi napustili, Milosevic je pred kraj predstavljao onu jos uvek brojnu Srbiju koja je zelela komunizam u kapitalizmu, kapitalizam u komunizmu, nacionalizam u gradjanskom drustvu, gradjane u nacionalizmu, antizapadnjastvo na Zapadu, povratak crkvi kao revolucionarnu tekovinu, partizane sa kokardama, Tita Srbina i Jugoslaviju u Srbiji. Zato je obozavaoce Milosevica bilo tesko prepoznati i zato su, cim je on nestao, lako nasli utociste u novoj vlasti. Moze se postaviti pitanje zasto je sve ovo bitno. Bitno je zato sto bi lako bilo definisati razliku izmedju puta Srbije u rat i njenog puta u mir, da je bilo drugacije. Da su vladajuca ideologija, njeni konzumenti kao i njeni oponenti, bili jasno profilisani danas bismo imali isto tako jasno profilisanu suprotstavljenu politiku i znali bismo sta je vodilo u rat a sta danas vodi u mir. Jer, jasno je kojom se mitologijom krenulo u rat i koliko je racionalno rasudjivanje potrebno za put u mir, a ipak tesko da danas mozemo sa sigurnoscu reci da je prvo napusteno ili da prevladava drugo. Naprotiv, i najmanji nagovestaj da su oci sveta uprte na suprotnu stranu od nas, a posebno da su uprte u nekoga ko lici na naseg "neprijatelja", reaktivira prepoznatljivu retoriku. Navedimo samo za primer "procenu" predstavnika nove vlasti, neposredno posle 11. septembra, da ce albanski teroristi odmah poceti da izvode svoje akcije po Beogradu, cime je pokusao da kaze ko je ovde Zapad a ko fundamentalisti, ili rasprostranjene, suprotne teze o ovog puta sigurnom propadanju Zapada, ili ponovno "milozvucno" imenovanje Albanaca "Siptarima", ili po hiljaditi put teze o "nasem" pouzdano defanzivnom nacionalizmu za razliku od "njihovog" ofanzivnog... Posebno su zanimljivi razlozi upornog insistiranja na demokraticnosti naseg nacionalizma, i u tom kontekstu tvrdnja da je novi predsednik "ispravni nacionalista" (Protic, 1996: 188), odnosno da je vazan cinilac u pobedi 5. oktobra bio njegov "osvedoceni demokratski nacionalizam, zbog kojeg je na njegovu stranu presao i dobar deo srpsko-nacionalnog bloka razocaranog u Milosevica" (Stojanovic, 2001: 27).
Ko je ili sta je onda povelo Srbiju u mir sto bi bilo suprotno onome sto je ranije vodilo u rat, odnosno koja od cesto navodjenih promena je presudno uticala na promenu orijentacije, pod pretpostavkom da se ona stvarno desila. Da li je put u mir, cak i ako pretpostavimo da je on na delu, uopste put u demokratiju, buduci da je jedino sigurno da je on njena nuzna pretpostavka.
Milosevic je izrastao iz komunisticke elite, ali je masovnu podrsku dobio na nacionalistickim idejama. Zasto je i kada izgubio podrsku? Da li se nacionalisticka ideologija istrosila? Ona se istrosila u onom segmentu u kojem su je mnogobrojni, sveopsti porazi, demistifikovali. Poljuljano je uverenje koje je nudila u "obecanu" buducnost, ali ne i uverenje o "odbrambenom" karakteru i pravednosti postavljenih zahteva. Ni danas nacionalisti ne mogu da shvate sta je lose u teznji da "svi Srbi zive u jednoj drzavi", a svaka paralela sa parolom npr. da "svi Albanci zive u jednoj drzavi" prati superiorni podsmeh detinjastog nerazumevanja. Nerazumevanja cega? Odgovor uglavnom ostaje nedorecen jer se sudara sa elementarnom moralnoscu, a ako se i ponudi zavrsava u iracionalnim tumacenjima da svako ima pravo na svoju pristrasnost.
Ako Srbija danas ide ka miru to nije zbog istrosenosti ideologije. Ona je i dalje tu, a da li ce i kada ponovo dobiti maligne (ratne) forme kao kod Milosevica zavisice od mnogostrukih faktora. Sigurno je samo jedno. Svaka buduca ekonomska kriza uz autoritarnog vodju kojeg u osnovi patrijarhalno, mitovima konstituisano i posebno siromasno drustvo lako stvara, uz zabavljenost sveta nekim drugim zaristem, moze da bude pretpostavka za jos jedno vracanje zahtevu da se "sveti Kosovo", da se uverava narod da je "oduvek" vise voleo "carstvo nebesko" nego zemaljsko, da mu je "karakterno svojstvo" da veruje da "bez smrti nema vaskrsenja", da mora da krene u "odbrambeni" rat jer "ako ne zna da radi, zna da se bije", posto je opstepoznato da "Srbi dobijaju u ratu a gube u miru", da su uvek bili "autenticni" "ratnici i junaci", a sve zato sto su svi uvek tezili njihovom "unistenju", pa su genetski postali "mucenici" kojima je "sloboda zlatna" jedini cilj "bivstvovanja". Kada se tome doda da su kao i sve "originalne", "prirodne", "oduvek postojece" nacije neraskidiv kolektivitet ujednacenih svojstava, da su "bioloska", "srodnicka" zajednica i da im je zbog "mrznje" suseda drzava uvek bila "tesna" i "zagusljiva" kuca koju su, cim bi je malo dogradili, morali da dele sa "piromanima", "krvnim neprijateljima" i da nevoljno stupaju u "brak kakvih degenerika" sa onima koji ih nisu iskreno voleli, dobija se slozena stereotipna konstrukcija srpskog nacionalizma koja se moze u svakom narednom kriznom (ratnom) okruzenju vratiti upravo u ovom vidu. Ova sigurnost proistice iz istorijskog iskustva nacionalisticke ideologije. U tom vidu prepoznao ju je i podsmehnuo joj se jos 1848. Jovan Sterija Popovic koji je svojim junacima pripisivao stereotipe "slavjanski je narod najslavniji u Evropi", "glas slobode odziva se i u prsima junackog Srbina", "sad je vreme da se feniks iz pepela slave srpske podigne", "Srbin je lud od postanka", "sto Srblji imaju rdjavoga, to su primili od Madzara", "mi moramo na Madzare da mrzimo", "na oruzije, makar svi izginuli"1... u tom vidu mobilisala je podrsku za balkanske ratove, za obelezavanje "srpskog etnickog prostora" pred Drugi svetski rat i jos jednom pred ratove 90-ih godina. A da je u istom vidu ziva i dalje najbolje svedoce zapisi intelektualaca koji pokusavaju da budu u prvim redovima puta u mir, a koji i danas kazu da se gubitak "srpskih zemalja" ne sme "nikada prihvatiti kao definitivni gubitak" vec se moze tretirati samo kao privremena "okupacija" (Tadic, 1999: 342), sto nije nista drugo do odlaganje novog rata sa svom stereotipnom, mitoloskom argumentacijom za buducnost, neizvesno kada, ali jednom sigurno.
Ako je evidentno da ideologija koja je vodila u rat nije istrosena, naprotiv, ako mozemo primetiti da u talasima dobija na snazi, postavlja se pitanje da li je personalna promena dovoljna da povede Srbiju do mira. Milosevic je u Hagu, u Beogradu su drugi ljudi. Koliko je Miloseviceva licnost vodila u rat a koliko ga je na to teralo ideolosko nacionalisticko okruzenje? Zar ga nisu intelektualci, "ocevi nacija", "umne glave", ohrabrivali da krene u odlucan obracun sa svima jer "mi Srbi, treba da razmisljamo i o tome da mozemo da zivimo sami" (A. Isakovic, Politika, 26. 05. 1990). Cemu isti, buduci da okruzuju i nove lidere, mogu da ih savetuju? Da li ce i od novih stvoriti ratnike? Preduslovi su tu, jer mesijanizam i udvoristvo, a oni moraju da idu zajedno, nisu bili svojstveni samo Milosevicu i njegovim intelektualcima. Koliko juce smo culi novog lidera koji porucuje "svom" narodu da je "on" pobedio Milosevica, a procitali smo i u "oslobodjenim" novinama odnekud poznat zapis urednistva da novi "omiljeni predsednik" uziva popularnost "kao slobodno se moze reci, nijedan srpski drzavnik u ovom veku" (Danas, 15. 01. 2001).
Ako ideologija nije istrosena, a ni nove licnosti nisu imune na mesijanizam, ako je udvoricko okruzenje i dalje tu, spremno da potpomogne neku novu veliku ideju, sta ostaje, bar kao uporiste puta u mir. To su postojece spoljne okolnosti, odnosno uslovi u kojima neistrosena ideologija i slicna personalna matrica "nove" elite moraju da funkcionisu, a koje obelezava odsustvo mogucnosti samostalnog delovanja, i ekonomski, politicki i vojno polukolonijalan polozaj i zavisnost, kao sasvim logican produkt svakog nasilnog pokusaja realizacije iracionalnih ideja od strane nadobudnih elita malih naroda.

Nacija-drzava

Pojam srpsko drustvo moze se najopstije percipirati na dva medjusobno iskljucujuca nacina. Moze se misliti na Srbiju kao drzavu sa svim njenim gradjanima, Srbima, ali i pripadnicima svih manjina koje u njoj zive, i moze se misliti na srpski narod koji zivi i u Srbiji i van nje, i time iskljuciti iz percepcije sve ostale gradjane Srbije. Ovde ce se poci od prvog polazista, sa pretpostavkom da srpsko drustvo cine razlicite srpske drzavne zajednice tokom protekla dva veka, a sa pretpostavkom da je ta zajednica bila i ostala drustvo koje ne odredjuje etnos, jos manje biologija, vec primarno politicki i kulturni momenat.
Drugo polaziste je imanentno nacionalizmu i kao takvo je bilo dominantno u proteklih petnaest godina, sa veoma rasprostranjenim recidivima danas, prepoznatljivim i u istupima predstavnika nove vlasti i vodecih intelektualaca. Uzmimo samo za primer najnovije podnosenje zakletve "kruni i oltaru" novoizabranih predstavnika u skupstini Kosova koji su se zakleli "pred svevidecim Bogom, svetim jevandjeljem i krstom", dok je predsednik Koordinacionog centra savezne i republicke vlade, u vreme prva tri rata najperspektivniji Milosevicev kadar, izrazavao nadu da ce "Crkva i Bog pomoci da budemo jedinstveni u Skupstini Kosova" (Danas, 10. 12. 2001), pa cemo videti koliko su sve danasnje price o jedinstvenoj brizi za ugrozeno "nealbansko stanovnistvo" na Kosovu samo maska za vec prepoznatljiv odnos samo prema delu Srba, onom "pravovernom". Zato je za pocetak nuzno osvrnuti se na te ideoloske recidive, jer oni nisu marginalna pojava niti stav pojedinaca, vec, moze se sa sigurnoscu tvrditi, vladajuca ideoloska matrica znacajnog dela nove elite.
Stanoviste o naciji "ma gde ona zivela" kao drustvu po sebi u tradicionalnom nacionalizmu je polazilo od pretpostavke nacije kao "prirodnog" organizma nastalog nezavisno od politicke zajednice, ali sa idejom o ustanovljenju sopstvene politicke jedinice, promenljive i imanentno nestabilne, jer je nacija "nesto apsolutno" a drzava "nesto relativno", promenljiva prema prilikama i potrebama (Draskovic, 1990: 24). Nacija koja izrasta iskljucivo iz etnosa nije se percipirala kao kategorija kulture, vec kao "oduvek" prisutna organska, srodnicka zajednica, kao "prirodno" drustvo. Iako je u eksplicitnom vidu ovo stanoviste danas napusteno, njegovi recidivi mogu se prepoznati u, cini se dominantnom, stavu da je jedan od pozitivnih nasledja Miloseviceve vlasti "narodnosna homogenost" danasnje Srbije koja je postala "skladnija drzavna celina negoli ranije", a sto je "bitno zbog izgradnje politickog naroda i demokratije". Polazi se od pretpostavke da su odsustvo "dubokih etnickih rascepa i makar najskromnija rasirenost prvobitne privrzenosti nekoj zajednici" osnovne pretpostavke za uspostavljanje demokratskog poretka i zakljucuje da, ako bi se rastakanje Jugoslavije zaustavilo na nezavisnoj Crnoj Gori i samostalnom Kosovu, "Srbija bi dosta brzo mogla da dodje do nacije-drzave, politickog naroda i postojane demokratije" (Antonic, 2001: 38-39). Ovaj stav implicira da i drzave i nacije mogu da budu "prirodniji" i "manje prirodni" organizmi kojima etnicka homogenost, odnosno nehomogenost odredjuje preduslove za demokratiju. Sasvim slicno lamentima izmedju dva rata sto Srbija vise nije "jedno selance Evrope, jedno selo originalno i prosto, odvojeno ali dovoljno spokojno" u kojoj su Srbi bili fizicki zdrav narod sa zdravim duhom koji "nije bio podlozan religijskim, kosmopolitskim i anarhistickim uticajima" (Vasic, 1919: 59-60). Savremeni stav dalje implicira da "politicki narod" moze da bude samo etnicki narod, pa se postavlja pitanje cemu eufemizam "politicki"; implicira da je "postojana" demokratija moguca samo u etnosu i za etnos; podrazumeva da oni koji nisu etnicki homogenizovani (manjine i pojedinci) ne mogu da poseduju "privrzenost" zajednici, odnosno da se privrzenost zajednici javlja iskljucivo na etnickom stupnju, sto implicira na kraju da srpsko drustvo cini iskljucivo srpski etnos, cime se iz njega iskljucuje bar trecina (ili cetvrtina, svejedno) gradjana Srbije. Ovakav stav pretpostavlja da je sam etnos po definiciji jednomisleci, demokratican, pa iz tradicije "bira" staro uverenje o etnosu imanentnoj demokraticnosti koja je, kako se nekad verovalo, "organski srasla sa osnovama srpskog duhovnog jedinstva" i bila jaca nego "formalna politicka demokratija koja se docnije sa Zapada presadjivala u Srbiju". U izabranoj tradiciji je i verovanje da je "autohtona" demokratija imala svoj "samohodni, organski, golgotski i pobednicki put", da je predstavljala "psihicku jednakost" pa je u medjuratnom periodu istim razlozima objasnjavan i zal za jedinstvenom Srbijom posle stvaranja zajednicke drzave. Verovalo se da "covek beogradskog zivotnog snalazenja nije vise toliko svoj, nije toliko srpski, nije toliko slobodan kao nekad", ceznulo se za "ranijom srpskom homogenoscu", za "jednakom osecanju neprijatelja, za zajednicom nemehanickom, duhovnom" jer je "pojam naroda uvek bio blizi od pojma drzave" (Velmar-Jankovic, 1991: 78-81, 103-104, 142).
Savremeni stav potpuno zanemaruje onu drugu tradiciju, takodje prisutnu u srpskom drustvu iz vremena kada je ono bilo mnogo "narodnosno homogenije" strukture nego sto je danas, sto bi znacilo iz vremena kada je bilo jos "skladnije", a u kojem je kao dominantno prisutno "zlo" identifikovan "nedostatak sloge, sporazuma i zajednickoga pregalastva u svima vaznijim pitanjima, koja se tako blisko ticu narodnoga nam bica" (Delo, 1894: 136). I, na kraju, implikacija savremenog stava i pozitivno vrednovanje ustanovljenja nacije-drzave u smislu etnicke nivelacije u 21. veku podrazumeva staticnost i nepromenljivost etnicke nacije na ustrb nestabilnosti i promenljivosti drzave i drustva. Istovremeno, verovanje da je nacija-drzava preduslov demokratije proistice iz pretpostavke da odsustvo (?) brojnih manjina i prisustvo proteranih Srba podrazumeva odsustvo "separatizma", a po izabranoj tradiciji odsustvo separatizma znaci odsustvo autonomaskih pretenzija i centralisticku drzavnu strukturu, sto se nekada ucitavalo u "nacionalni" ideal cak i srednjovekovne drzave, pa su se "separatisticke teznje" pripisivale krajevima u kojima je "etnicki elemenat bio stran" (Stanojevic, 1931: 5).
Savremenom autoru je sigurno potpuno strana teza iz ratnog vremena o "srpskom" konceptu homogene drzave u kojoj su se "ljudi izmedju sebe poznavali", svi su bili "kao jedna velika porodica", a koja je Srbima pripisivala glediste da je jedino moguca drzava koja nastaje na "jednom nacionalno, rasno, etnicki homogenom tlu", pa im je "izgledalo nemoguce postojanje ma kakve drzave koja ne bi bila zasnovana na istom nacelu homogenosti i centralizma" (Gregoric, 1942: 30), ili teza da su Srbi uvek bili "nepokolebljivo" za centralizam "i to svi Srbi po svima svojim pokrajinama" sto je proisticalo iz njihovog drzavopravnog osecanja "koje je bilo nemenljivo jos od pocetka srpskog istorijskog zivota, jos od srednjovekovne drzave Raske i Zete" (Ducic, 1990: 196). Bilo strano ili ne, ovo stanoviste je u osnovi tradicije koju autor bira u iznalazenju pozitivnih pretpostavki demokratije u Srbiji, pa njegovo zadovoljstvo uspostavljanjem "narodnosne homogenosti" iz cijeg ce "sklada" prirodno proisteci demokratija, ne moze a da se ne vidi u tradiciji sasvim elitistickih zahteva za centralistickom strukturom drzave u kojoj postoji samo jedan "um" koji ima pravo da odredjuje prioritete i koji "zna" sta je jedinstveni "nacionalni interes". U tradiciji ovakvog misljenja zahtevi za centralizmom su uvek smatrani imanentnim demokratiji i slobodi, jer u "organskoj" naciji nepromenljiva nacionalna (duhovna) elita je samo "glava" koja uskladjuje funkcije "tela", odnosno naroda u kojem svi postupaju ne kao usamljeni pojedinci nego kao delovi celine kojoj podredjuju svoje individualne interese, jer "sve sto cini smisao i vrednost zivota vezano je za naciju, koja je bogom dana, koja je prirodna i najjaca ljudska zajednica" (Draskovic, 1990: 33, 72). Prirodan produkt ovakvog misljenja je da odluke elite nikada ne mogu biti nenarodne, sto je u izabranoj tradiciji uvek bio sinonim za nedemokratske.

Nacija-vera

Drugi element novoizabrane tradicije, posle ustanovljene tvrdnje o naciji-drzavi kao preduslovu demokratije, odnosi se na povratak veri kojim ce se izvrsiti raskid sa "do juce" prisutnim komunizmom. Primer danasnjeg ucitavanja prethodnih petnaest godina u komunisticku tradiciju prisutan je u tezama o "rezimu koji u kontinuitetu gotovo pet decenija destruira nacionalni identitet drzave" pa "komunisticki rezim i njegovi potonji socijalisticko-radikalski naslednici nisu bili u stanju da formiraju gradjanski, a jos manje neki jasni nacionalni identitet Srbije". U trazenju tog identiteta negira se kao "pomodna fraza", "dogodovstina" i "floskula" da je Srbija tradicionalisticko drustvo, tvrdi da niko nije u stanju da nedvosmisleno odredi "koje su to posebne vrednosti srpskog drustva i koji to identitet treba da se stiti", pise o "fantomskoj" srpskoj tradiciji, a onda kao argumenti da srpsko drustvo nije tradicionalisticki ustrojeno potezu tvrdnje da ono "ne poznaje vlastitu tradiciju", jer je gotovo unistilo "vlastite korene", jer svakih par decenija otkriva "svoje zatomljeno poreklo" pa se prepustalo "modernim ideoloskim opijumima", pre svih komunizmu. Zato se trazi "razumno" okretanje tradiciji (koja odjednom vise nije fantom) i pronalazenje onih vrednosti koje ce "nedovoljno artikulisanu" naciju i drzavu pokrenuti iz "visedecenijskog dremeza". I kao sto napred navedeni autor vidi pretpostavke demokratije u nacionalnoj homogenosti, ovde navedeni ih vidi u okretanju tradiciji "razlozno i s merom" kako bi se stvorile "demokratske - nekompromitovane nekorumpirane nacionalne institucije preko kojih bi se izgradjivala svest o posebnosti". Autor se pita sta je to "specificno nase" sto nas "temeljno, sustinski" razlikuje od drugih i uz sve ograde ga definise: "specificnost naseg kolektivnog mentalnog sklopa, i kao etnosa, i kao nacije, jeste pravoslavlje" pa "gradeci svoj pravoslavni, i njime posredovani sekularni nacionalni identitet" Srbija moze da prevazidje "visedecenijsko samozatiranje" jer je to "jedini postojani kamen neosvescenog nacionalnog identiteta" i preduslov demokratskog zivota i nacionalnog opstanka (Cvetkovic, 2000: 152-158).
Nesiguran ima li srpsko drustvo ili nema tradiciju, autor odlucuje da je ipak ima ali da je ne poznaje, pa u istoj matrici samo jedne prave tradicije bira onu koja je prirodna, za razliku od dvadesetovekovnih opijumskih ideologija. A da je njegov izbor tradicije pravi svedoci to sto je ona ne samo pretpostavka demokratije vec i nosilac nekompromitovanih i nekorumpiranih nacionalnih institucija, buduci da, na tragu jedne tradicije, i autor pretpostavlja ili zna odakle je dosla korupcija. Kao sto se nekada tvrdilo da je "hrvatski pravni mentalitet, koji je toliko uneo nereda u nasu mirnu i ponosnu kucu" ohrabrio "najvece korupcionase u nasoj drzavi" pa se pojavila korupcija "u jednoj donde postenoj kuci" (Ducic, 1990: 153), tako i savremeni autor, birajuci kao tradiciju ono sto je bilo "pre" i podrazumevajuci da je "pre" isto sto i "bolje", obelezava dvadesetovekovne ideologije kao nenarodne, nasuprot nekadasnjih narodnih, a njihovu (za ovdasnje uslove) relativno dugu trajnost objasnjava posedovanjem opijuma kojim su drzale citava drustva decenijama u dremezu, pa najavljuje veselo budjenje u 19. veku sa tradicijom pravoslavlja koja je u mentalnom sklopu nacije i bez koje joj nema ni demokratije ni opstanka. Postavlja se samo pitanje zasto autor misli da tradicija nije na primer Dositej Obradovic kada kaze "necu nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u danasnjem veku prosvestenom" (Obradovic, 1932: 5). Ali, Dositej je mislio na 18. vek ne znajuci da ce njegov stav u 21. veku za demokratsku Srbiju biti anahronizam.
Kako je sasvim u tradiciji i podrzavaoca Slobodana Milosevica bila tvrdnja da srpsko drustvo njegovog vremena nastavlja autenticnu tradiciju pa su "pravoslavlje, kosovski mit i slobodarske tradicije" osnova na kojoj se razvija "nova duhovnost, nove vrednosti" (D. Cosic, u: Vucelic, 1992: 46), tako slabo vredi zapazanje savremenog autora da je srpstvo sa pravoslavljem "samo posluzilo kao epizoda u ideoloskom poigravanju aktuelne socijalisticko-radikalske vlasti" (Cvetkovic, 2000: 157) sto bi trebalo da ovu odvoji od prave tradicije na koju nema pravo da se poziva, i da je prilepi onome sto nikako nije tradicija, opijumskoj komunistickoj ideologiji. U tom kontekstu posebnu paznju izazivaju misljenja sa poslednjeg branika odbrane "pozitivnog" nacionalizma, kojima se dokazuje da Milosevic nije bio "iskreni" nacionalista vec da ga je "izvestacen" nacionalni poklic izbacio na vrh (Protic, 1996: 20). To je sasvim verovatno, kao sto je verovatno da ni danasnji korisnici npr. nacionalizma, crkve ili monarhije, nisu "iskreni" nacionalisti, vernici ili monarhisti. Problem medjutim, nije u "iskrenosti" nosilaca i zagovornika ideologija, vec u njihovoj sadrzini i upotrebljivosti koje su jedino relevantne za imenovanje ideoloskog delanja.
Zato se danas, sasvim na tragu jedne tradicije, tradicije nacionalizma, insistira da je srpsko drustvo socijalno jedinstveno, da su "narodna dinastija" i "narodna crkva" imanentni pojmovima "jednakost" i "sloboda", i otuda narocita prednost i ekskluzivnost, a proisticu iz uverenja ("iskrenih" ili "neiskrenih", svejedno), da bioloski organizam (nacija) nema unutrasnjih suprotnosti i razlicitih interesa, odnosno da je nacija jedna nepromenljiva ideja. I savremeni antikomunizam se razvija na ovoj pretpostavci jer je prihvatanje komunisticke ideje u sirim slojevima razbijalo sliku o "organskom" jedinstvu nacije, koja se i sama shvata kao nedeljiva klasa sa svojom "avangardom" tj. nacionalnom elitom. Ovakav povratak tradiciji iz nje brise i npr. Svetozara Markovica jer je, za razliku od savremenog autora koji zna sta je "postojani kamen" nacije, pre vek i po pisao da ne razume sta je to "narodni temelj" pa je smatrao da je "besmislica" praviti reformu "u duhu naroda". Nastavljao je da se pod duhom narodnim podrazumevaju njegova ubedjenja, obicaji, ustanove, ali "tako su isto u duhu srpskog naroda: batine, kvrge, topuzi", u duhu naroda je i "birokratska sistema, jer se vaspitahu u toj sistemi i prost narod valjda ne ume ni da zamisli da moze biti druga forma vlade", pa je pisao da bi mogao da navede "sijaset glupih i naopackih uverenja i rdjavih strana u porodicnom i drustvenom zivotu i iz mog licnog iskustva i iz iskustva celog srpskog naroda, i 'narodnih pesama', ama to bi se oteglo suvise dugo" (Markovic, 1948: 39-40).
Ali ne samo komunistickoj ideologiji vec i Jugoslaviji kao ideologiji oduzima se mesto u tradiciji. Teza da je ideologija jugoslovenstva prihvacena kod Srba samo zato sto je dolazila od vlasti pa je bila proizvod njihovog "podanistva-udvoristva", odnosno da su Srbi skoro unistili "vlastite korene" prihvatajuci jugoslovenstvo i "pseudointernacionalizam" (Cvetkovic, 2000: 155), proizvod je verovanja da postoji jedna prava, oduvek prisutna tradicija, da je ona okamenjena i nepromenljiva, a sve sto odstupa od nje i sto je drugacije rezultat je neutemeljenosti u (naknadno definisanoj) tradiciji. Tako tradicija nacije postaje vaznija i vrednija od same nacije koja se u ljutnji obelezava kao "politicka glina" jer je "nesposobna za stvaranje postojanog identiteta" (Cvetkovic, 2000: 156), a koji je jasan samo posvecenima i nalazi se negde u vazduhu, u kojem egzistira tradicija.
Na nivou ideje Jugoslaviji je imanentna multikulturalnost koja u slucaju Srbije nije uvek aksiom. Ambivalencija koju Jugoslavija danas izaziva produkt je upravo nedefinisanog stava prema tome sta je zeljeno drustvo. Jugoslavija je cak i za nacionalizam bila drzava koja obuhvata "sve Srbe" sto bi znacilo da je ispunjavala nacionalni ideal drustva, ali sa druge strane ona nije bila nacionalna drzava u smislu drzave samo jedne nacije i utoliko se udaljavala od nacionalnog ideala drzave. Srbija mnogo vise lici na ideal nacionalne drzave ali je jako daleko od drzave "svih Srba" i sto je manja, tj. sto se posmatra dublje u proslosti, utoliko je slicnija idealu nacionalne drzave i utoliko je dalje od ideala srpskog drustva koje obuhvata »sve Srbe«. Zato je u novoizabranoj tradiciji i uverenje da se Jugoslavija raspala "u sopstvenom zlu", da je rat bio rezultat njenog "nakaradnog sistema" koji je ugrozio "zivotne interese srpstva", pa je ona "bila i jeste glavni uzrok srpskog stradanja i pogibije". I razlozi propasti su u neprihvatanju autenticne tradicije koju cine antikomunizam i etnicka homogenost, jer "Tito nije bio Srbin i zato je zlo koje nam je naneo nekako razumljivo. A sta bi drugo trebalo ocekivati od jednog nesrbina i komuniste" (Protic, 1996: 38, 43).
I, na kraju, nacija-drzava i nacija-vera, uz Jugoslaviju koja je zlo, nisu danas izbor iz tradicije iz teorijskih motiva iznalazenja pretpostavki demokratije. Njihovo uporiste je, naprotiv, u sasvim prakticnoj pripremi monarhije, jer po novonametnutoj tradiciji "Kralj pri stupanju na presto prvo odgovara na pitanje 'kako verujes'", jer je "za Krunu vezan i sam pojam Srpstva i Srbije" i "Monarh predstavlja misticno telo nacije".2 Naravno, srpsko drustvo je i pre komunizma poznavalo i onu drugu, danas odbacenu tradiciju, u kojoj se verovalo da ljudi "koji su ubedjeni da je republika bolja, savrsenija i savremenija od monarhije" ne smeju to otvoreno da kazu jer se boje da se ne zamere vlastima, pa "da bi spasli telo, gube dusu".

Po uzoru na 1815.

Sve sto je potrebno za oslobadjanje od predrasuda i nacionalnih stereotipa sadrzano je u tradiciji srpskog drustva samo je treba izabrati. Jer, tradicija nije jednosmerna i pravolinijska da bi se sve ono sto se ne izabere kao sastavni deo kontinuiteta moralo proglasavati ili slucajnoscu ili po definiciji negativnim stranim uticajem ili devijacijom. Naprotiv, postoji mnogo varijanti tradicije samo je pitanje na koju ce pasti izbor i koja ce biti uzor za sadasnjost i buducnost. Cak se moze reci da su sve politicke i ideoloske opcije sadrzane i u tradiciji, ali se kao takve "prepoznaju" samo one koje su u odredjenom trenutku ideoloski pozeljne. Drugim recima, savremenost bira a ponekad i namece tradiciju po svojoj meri i svojim potrebama; ona nije datost po sebi.
Kako je pozivanje na tradiciju neodvojivo od istorije, jasno je koliki je znacaj istoricara i istoriografije u prezentaciji onoga na sta se drustvo moze pozvati u potrazi za svojim novim identitetom. Istoricari (ne istorijska nauka) mogu biti odgovorni za mitologizaciju proslosti jer znaju koliko opsednutost "plemenitim poreklom", a to je najcesce sustina vracanja tradiciji, inicira "pravu strast" za nacionalnom istorijom, pa je zelja da se dokaze starost svog naroda na evropskom jugoistoku cesto vodila "kulturnom provincijalizmu" (Eliade, 1998: 121). Zato uopste nije slucajno sto su u vremenima nacionalne euforije najcitaniji i najpublikovaniji autori uglavnom bili marginalci, dok su kriticki istoricari ostajali po strani, a neretko, zbog relativizacije opsteusvojenih "istorijskih istina", bivali optuzivani za nacionalni "nihilizam", precutkivani i prepustani zaboravu. Pri tom, institucionalizovana nauka je retko isla mimo vladajuce ideologije i njenog izbora tradicije, i danas kao i u tradicionalnom 19. veku, pa je vec opste mesto da su pojedinci van nje bili proskribovani. Malo pomaze sto se Ilarion Ruvarac danas smatra jednim od najznacajnijih kritickih istoricara 19. veka kada je u svoje vreme jedva pronalazio mesto za objavljivanje svojih naucnih tekstova. I malo pomaze sto danas niko ne cita akademika i profesora Velike skole Panteliju Sreckovica kada je u svoje vreme imao mogucnost da objavljuje tomove knjiga "patriotske" istoriografije.
Najocigledniji primer postoktobarskog izbora tradicije i rehabilitacije nacionalizma moze se prepoznati u kriterijumima koji se kroz nove udzbenike istorije nude deci u skolama. Vec je opste mesto udzbenik iz istorije za osmi razred osnovne skole koji je bio na snazi prethodnih deset godina kao ideolosko stivo Miloseviceve vlasti. Zato je razumljivo sto je prvi udzbenik koji je promenjen bio upravo taj i sto je izazvao znatizelju kao pokazatelj koji je trebalo da ukaze na razliku nove i prethodne ideoloske matrice.3 Moderna oprema i lepe slike, medjutim, pokazale su se kao nedovoljne da zamagle sustinu koja se deci nudi kao nauka, a koja se u oceni poslednjih petnaest godina malo razlikuje od slike koju je nudio "Milosevicev" udzbenik. Razlikuje se samo utoliko sto je oslobodjen apologetike Milosevicu, a oslobodjen je zato sto Milosevica u njemu ni nema.
Vec na pocetku novog udzbenika nacionalizam se definise kao »izrazavanje svesti o pripadnosti odredjenoj naciji« cime se nedvosmisleno prikazuje kao vrhunac patriotizma. Ovakav vrednosno pozitivan stav je, medjutim, u koliziji sa tumacenjima na kraju udzbenika gde se navodi da je »jedan od najvecih problema u drzavi bio nacionalizam koji je sve vise bujao«. Ali da kolizija nije potpuna i da ce deca "pravilno" shvatiti poruku govori cinjenica da ova recenica ide uz pojave albanskog nacionalizma, pa ce prirodan zakljucak dece biti da je "nas" nacionalizam svest o pripadnosti, a "njihov" problem za drzavu. Jos jednom se zanemaruje ona druga tradicija koja nije relativizovala nacionalizam na relaciji "mi" i "oni", pozitivno i negativno, vec je uocavala sve mogucnosti upotrebe nacionalnih konstrukcija, podrazumevajuci da "patriotizam ima svoje svece i mucenike, ali i svoje trgovce i sarlatane" (Skerlic, 1964: 283).
A sta je tradicija koja se kao vazan deo proslosti nudi ovim udzbenikom? Pedeset godina posleratne Jugoslavije stalo je na 12 stranica, za razliku od pedeset prethodnih godina Srbije i predratne Jugoslavije kojima je trebalo 86 strana. Drugim recima, jedino sto je za ovu i bar prethodne dve generacije bitno, drzava u kojoj su ziveli i stekli identitet, posleratna Jugoslavija, kad vec nije mogla biti preskocena tj. izbrisana, sazeta je u par normativnih recenica. Ali, nesto je ipak izbrisano. Izbrisan je Slobodan Milosevic i srpski nacionalizam koji, sudeci po udzbeniku, nisu ni postojali, pa je i raspad Jugoslavije morao biti objasnjen u nekoliko polurecenica bez ovih faktora. Ovako "ocisceno" objasnjenje svelo se na pojavu hrvatskog i albanskog nacionalizma, Ustav iz 1974. kojim se Srbija "nasla u neravnopravnom polozaju", republike koje su pocele da teze "razbijanju" Jugoslavije, amandmane na Ustav 1989. koji su bili odgovor na albanski nacionalizam i kojima su "povecana ovlascenja" republike, odluke Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije o izdvajanju iz SFRJ, i onda je poceo rat, a zatim je dosao 5. oktobar 2000. Poslednja licnost koja se pominje je Josip Broz Tito pa ce losiji djaci shvatiti da je 5. oktobra srusen Tito. Ali oni i nece biti tako losi djaci jer namera i jeste da se pokaze da je 5. oktobra srusen komunizam. U udzbeniku postoji slika mitinga iz hrvatskog maspoka, ali nema nijedne sa Milosevicevih mitinga, postoji slika bombardovanog Beograda, ali nijedna iz Vukovara ili Sarajeva. Ako ista znaju o Milosevicu ucenici ce morati da zakljuce da je bio u pravu, da Srbija "nije bila u ratu", da Vukovar, Sarajevo, Srebrenica... nemaju nikakve veze sa nasom istorijom, a da Milosevica nema jer tu je Tito. A to je jedno isto. Ako se obrazlozenje za ovakvo nedopustivo pojednostavljenje blisko falsifikatu jos jednom trazi u "teoriji distance", onda se postavlja pitanje otkuda u udzbeniku dogadjaji koji su se odigrali u godini kada je on stampan.
Danas je osnovno pitanje zasto u savremenom izboru tradicije jos jednom, kao i pre petnaest godina, iracionalno nadvladava racionalno i da li je ovo sto se danas zbiva u stvari zakasneli "obracun", ne sa Milosevicevim dobom, vec sa onim sto mu je prethodilo? Ako prihvatimo da su petnaest Milosevicevih godina obelezili na unutrasnjem nacionalnom planu homogenizacija etniciteta i nacionalna stereotipizacija, a na spoljnom sukobi sa svim drugim nacijama nekad u drzavi, danas u susedstvu, a zatim ratovi, zlocini, etnicka ciscenja... postavlja se pitanje zasto se danas u proslosti ne trazi (a moze se naci) kontinuitet sa onim sto je suprotno nametnutoj tradiciji, sto govori o tradiciji tolerancije, mirnodopskog gradjanskog zivota, odsustva iskljucivosti i prisustva univerzalnih humanih ideja. Naprotiv, tradicija se definise i razume iskljucivo po starom konzervativnom postulatu koji oznacava "legitimizam" pa se "u toj zbrci, nagonski pribegava ljubavi prema starom dobrom vremenu, i trazi prava proslost" ili se lek nalazi "u obnovi verskog osecanja" (Lefevr i dr., 1961: 242). Problem je samo sto je tako shvacen legitimizam zakasnio dve stotine godina pa je njegova modernost, modernost Beckog kongresa kada je posle Revolucije i Napoleonovih ratova princip legitimizma postao opstevazeci princip sa vracanjem "zakonitih" dinastija, a ni gornji navod se nije odnosio na savremenu Srbiju, vec na Francusku 1815.
Izbor tradicije danas se uzurbano vrsi na svim nivoima. Svoju tradiciju bira i drzava, i ideologija, biraju je i pojedinci, poslednji kao i uvek u skladu sa pobednickom ideologijom.
Vojislav Kostunica, u ovom slucaju kao predstavnik drzavnog izbora tradicije, zastupa stav da srpski narod ima dva svojstva, a to su »demokratska drzavotvorna tradicija i antikomunizam« zbog kojih su komunisti odlucili da se "nesrpski narodi ne smeju cepati, a srpski narod mora cepati" (Kostunica, 2000: 12). Uverenjem da su demokratska drzavotvorna tradicija i antikomunizam imanentna nacionalna svojstva, implicira se niz "karakternih" nacionalnih svojstava srpskog, ali automatski i drugih juznoslovenskih naroda. Implicira se da je neupitna i jedina tradicija demokratija, da je komunizam Srbima bio nametnut, bez uporista u tradiciji, donet spolja, verovatno od drugih jugoslovenskih naroda, koji nisu imali u svojoj tradiciji demokratiju, drzavotvorstvo i antikomunizam. Ako ovome dodamo i sasvim stereotipne teze da na Kosovu postoje "srpsko nejedinstvo i albansko jedinstvo" ili tvrdnju da faktor nestabilnosti na Balkanu "moze biti samo albanski narod" (Kostunica, 2000: 58, 122-123), onda se pokazuje da nije potrebno eksplicitno dokazivati tezu o superiornosti sopstvene nacije pa biti "negativni" nacionalista, ona je imanentna nacionalizmu kao takvom.
Ideologija vrsi svoj izbor tradicije apsolutizacijom nacije i njenim stavljanjem na poziciju iznad individue i svakog drugog (mimo nacije) oblika opstosti. Vec je dosadna hiljadu puta ponovljena prica o "mondijalisti" koji se "ponasa tako kao da ne deli s nekim kolektivna ubedjenja" nego ima neku svoju posebnu svest pri cemu "neovlasceno" sudi onima koji smatraju da je nacija "osnovna celija" demokratskog drustva (Ekmecic, 1999: 449, 453). U istom smislu danas su jako popularne teze da "pripadnistvo odredjenom narodu nije nas izbor vec nasa sudbina" pa se samo negovanjem svesti o toj pripadnosti "moze ucvrstiti i ljudski identitet" (M. Djuric u: Knezevic, 1994: 52). Ova sasvim stereotipna stanovista nisu nimalo originalna, zakasnila su bar citav jedan vek kada su dominirala kod ruskih slovenofila i kada su lako osporavana tvrdnjom da "ako ja sluzim svojoj porodici i svojemu narodu u duhu porodicnog ili nacionalnog egoizma, tada ne sluzim nikome osim svojoj porodici i svojem narodu, cak im sluzim lose, jer ih lisavam pravih vrijednosti" (Solovjev, 1995: 65). A da apsolutizacija nacije nije u srpskom drustvu jedina tradicija dokaz je uverenje Slobodana Jovanovica da "cim se covek uzdigne nesto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno, da nacija sama sobom ne predstavlja ono sto se u filozofiji naziva 'vrednost'" (Jovanovic, 1991: 573).
U izboru tradicije pojedinaca danas dominira najprizemniji vid i ideologija samoobmane. U jednoj TV anketi, pred 29. novembar 2001, na pitanje da li ce slaviti 29. novembar, gotovo svi anketirani gradjani su odgovorili da nece i da nikada nisu ni slavili taj "svinjokolj" praznik, vec su oduvek slavili samo slavu. Istovremeno, u svakoj prici o povratku tradiciji opste mesto je da je slavljenje slave bilo zabranjeno. I prvo i drugo su najrasprostranjenije samoobmane koje sluze da se ideoloski utemelji kontinuitet sa izabranom tradicijom i prekine onaj sa tradicijom koja je odbacena, da se istovremeno stvori privid da prethodna tradicija nikad nije ni bila tradicija vec laz naturena od nenarodne vlasti, a ona kojoj se "vraca" da je u stvari oduvek tu, samo "zatomljena" i "zabranjena" u "uspavanoj" i "dremljivoj" naciji. Ili jos bolji primer kako na individualnom nivou funkcionise sva iracionalnost povratka izabranoj tradiciji u sledecem navodu: "danas idem sa zenom kod Prestolonaslednika Aleksandra na slavu u Stari dvor. Ulazimo i ja zbunjen ne uspevam da predam cvece i pice kako je red domacinima. Cela porodica Doma Karadjordjevic je na ulazu i docekuje goste. Ovo je istorijski dogadjaj, povratak domacina u svoju kucu, povratak tradicije medju nas narod. Nisam monarhista, nisam republikanac, ali sam ponosan sto imamo kralja. Sta bi neki narodi dali za takvu priliku. Posmatram ugledne goste, strane diplomate, Prestolonaslednika i Princezu kako kao pravi domacini obilaze goste †...‡ Po povratku kuci, razmisljam o tome koliko smo osakaceni duhovno svih ovih godina" (V. Zivulovic, Danas, 22-23. 12. 2001). Samo neverovatnom kolicinom individualnog idolopoklonstva moze se objasniti sve sto je u ovom kratkom pasusu navedeno. Od autorove zbunjenosti pred Prestolonaslednikom i Princezom, preko njihove uloge domacina, do istorijskog dogadjaja i povratka tradiciji, njegovog ponosa sto ima kralja, nacionalne neuporedivosti, jer sta bi neki dali da mogu isto, i kao kruna, duhovnoj osakacenosti u kojoj je autor ziveo bez ovakvog iskustva. Ali idolopoklonstvo "obicnih" ljudi je samo logican produkt idolopoklonstva elite, kao kada clan Krunskog saveta kaze "kad bi se Karadjordjeva kokoska obrela u mojim Rovcima, ne verujem da bi joj dopustili da kljuca na bunjistu vec bi je uveli u kucu, ucinili mesto za trpezom i hranili kao ostale ukucane" iz cega sledi da je pitanje monarhije "eticko, teolosko i metafizicko" pitanje koje pored zemaljske "ima i svoju nebesku stranu". Odusevljenje prvog autora onda se sasvim moze razumeti na tragu novoponudjene tradicije koja proglasava da se kraljevsko dostojanstvo prenosi "s kralja na njegov narod, zato su Srbi kraljevski narod, a svaki Srbin plemic ako se drzi svoje slavske ikone" (Beckovic, 1999: 2-3). A nekada davno, sasvim mimo ovakve tradicije, belezilo se da ce narod priznati kao "narodnu dinastiju" onu koja bude na vlasti "kao sto je do sada radio", da su sve to "obmane", pa se porucivalo "resite jednom: moze li se pomiriti 'narodna dinastija' i narodna sloboda?" (Markovic, 1948: 58-60).
Zanimljivo je da je duzina trajanja tradicije u nasim uslovima u kontinuitetu cetrdesetak godina, buduci da je to optimalno trajanje svih oblika uredjenja, tj. vladajucih ideologija. Jer, pretpostavka je da se niko ozbiljan nece pozivati na plemenske staresine, zupane, kraljeve, careve, despote, sultane, velike vezire ili Habzburge4 kao na tradiciju iz koje nastaje moderno srpsko drustvo. Ali na tradiciju moze da se pozove i monarhizam i republikanizam, i kapitalizam i socijalizam, i desnica i levica. Cak ni ono sto je "starije" nije tradicija po sebi, jer su se razne forme javljale naizmenicno, i "pre" i "posle" pod raznim imenima. U tradiciji je prisutan i ratnicki poklic i razumni glasovi tumacenja "odnosa unutarnje i spoljne slobode" (Popov, 1990: 50), kontinuiranog traganja - od Dositeja Obradovica i Boze Grujovica, preko Jevrema Grujica i Svetozara Markovica, do Jovana Skerlica - za ravnotezom individualne i kolektivne slobode, slobodne drzave i slobode gradjanina, i poziv na organsku naciju i podsmeh takvom verovanju, i patriotska i kriticka nauka... Pa i ono najstarije, kao sto je crkva, nije istoznacno za celinu proslosti i pitanje je na koji deo njene tradicije ce pasti izbor za buducnost, sto moze usloviti sasvim razlicite proizvode. Jer, mantiju su nosili i Dositej Obradovic i Nikolaj Velimirovic, pa je to ipak bila jedina slicnost medju njima.
U politickom smislu moze se reci da je tradicija i mala Srbija, i velika Srbija i Jugoslavija, a jednog dana kada bi se stvorila balkanska federacija i ona bi mogla da se pozove na utemeljenje u tradiciji. U nacionalnom smislu moze se reci da je tradicija i jednonacionalno i multinacionalno drustvo, i dijametralno suprotno shvatanje nacije. Zasto tradicija ne bi bio Vuk Karadzic koji se podsmehivao identifikaciji vere i nacije, zasto ne Ilarion Ruvarac koji je relativizovao etnicku autenticnost pisuci da zna iz vlastitog iskustva "da je u nas Srba i posrbljenih medju nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa lakse i probitacnije verovati i primati s verom skaske i izmisljotine" nego ne verovati "te onda morati dokazivati zasto ne treba verovati u skaske i izmisljene price, koje su toliki ozbiljni, uceni i razboriti pisci primili za istinu i gotov novac" (Ruvarac, 1902: 5). Ili zasto se ne vraca tradiciji srpskih republikanaca koji su osporavali monarhiju izmedju ostalog i sa obrazlozenjem da se vladaoci radjaju "prosecno sa srednjom pamecu" pa "ne umeju da se okruze pametnim ljudima, ili ih namerno otudjuju", dok "dvor kvari karakter" jer ima "privlacnu snagu" pa zbog "te sitne ljudske sujete da su blizu dvora, da budu pozivani i rado vidjeni i primani, mnogi ljudi pokvare se i postanu bezkarakterni" (Stojanovic, 1920: 21,45).
Ako se oblici uredjenja mere, za istoriju ljudskog drustva, beznacajno kratkim decenijama, ako je, naprotiv, egzistencija uz druge male narode u velikim carstvima trajala vekovima, ako se nacija kao i druge tek konstituisala u bliskoj proslosti, ako se tradicionalnim idejama moze nazvati ono u sta su verovali malobrojni obrazovani muskarci i nijedna u Beogradu univerzitetski obrazovana zena u devetnaestom veku, onda na tradiciju imaju isto pravo da se pozivaju socijalisti i nacionalisti, demokrate i konzervativci, romanticari i racionalisti, liberali i radikali, komunisti i antikomunisti. I svi zastupnici ekstremizma i leve i desne provenijencije. Svi imaju svog parnjaka u proslosti, svaka ideja ima svoje pretece, svaka ideologija svoje korifeje. Jer, tradicija se i svodi na izbor ideja i sto su one duze bile vladajuce ideje to se veruje da je njihovo utemeljenje jace. Problem je samo sto su za poslednjih dvesta godina monarhija i republika podjednako dugo, bolje reci kratko trajale, a sto je od svih vladajucih ideja najduze vladala komunisticka.
Na kraju, ima neceg prividno nelogicnog u prioritetnim potrebama savremenog srpskog drustva i izbora iz tradicije koji mu se agresivno natura ovih dana. Sa jedne strane ekonomsko, politicko i moralno rasulo, razorena zemlja, osiromasen narod, nerasvetljeni zlocini i odsustvo zelje za suocavanje sa njima, zatim zahtevi za putem u mir, demokratiju i reforme, a sa druge strane povratak vere u skole, krune u dvor, "srpskog roda" i "kralja" u emocije, nacionalizma u javnost. Kao da se nista od ponude na vasaru tradicije nije naslo slucajno. Naprotiv, ponudjeno je i izabrano, ponekad i bez pitanja natureno, upravo ono sto drustvo treba da okameni i sacuva za neki buduci povoljni trenutak sliku o sebi koja je vec jednom velikodusno nudjena Milosevicu, ali koju on nije umeo da realizuje.

*

Sta je potrebno da se desi pa da nametnuti put u mir bude voljno prihvacen put u demokratsko i slobodno drustvo? Koliko su postojeci obrasci ponasanja "duboko usadjeni" buduci da je iracionalna prica o "nacionalnim karakterima" kojima se objasnjava istorijski totalitet dobila u nacionalizmu ne samo pravo gradjanstva vec je prihvacena i za naucnu istinu? Stvarne promene, jer promene naziva ideologije i promene licnosti jos uvek nisu one sustinske, trebalo bi da se dese tek kada se izvrse promene na nivou identiteta drustva i njegove politike.
Svaki kolektivni identitet je konstrukcija. Zato nije slucajno da konstrukcija nacionalnog identiteta, bez obzira na vreme i sredinu u kojoj se vrsi, polazi od istovetnih mitova nuznih za nacionalnu homogenizaciju. Isto tako, nije slucajno da ovako konstruisan identitet slabi u drugacijim politickim okolnostima, manjih opasnosti po jedinstvo konstrukcije. Svakom nacionalizmu baziranom na etnickom principu u trenucima ekspanzije nuzno treba slika o mucenistvu, junastvu i slobodarstvu sopstvene nacije kao njenim imanentnim, neupitnim svojstvima, koja i kada se ne definisu kao bioloska svojstva, potenciranjem dugotrajnosti, prenosenja sa "slavnih predaka" na potomstvo, implicite podrazumevaju upravo takvu pretpostavku. Kao kada se kaze da "rasecena pluca prirodno zele da se sastave" pa "treba povezati duhovno ono sto je inace povezano istom sudbinom", jer "Srbi ma gde i kako ziveli, nisu zaboravili da pripadaju jednom narodu, jednom istorijskom udesu i korenu" (Beckovic, u: Vucelic, 1992: 72). Ova konstrukcija, za koju svaki pojedinacni nacionalizam na Balkanu, na primer, veruje da je ekskluzivno njegova, gradi se uvek (i svuda) pred ratove kada je radi "nuznih" zrtava neophodan visok stepen nacionalne "samosvesti" i podrazumevanog zrtvovanja naroda, nikada elite, a kojoj je takodje u tradiciji i stav da je narod "kao livada: ako se jedna trava pokosi, druga opet naraste" (Paun Jankovic u: Ristic, 1887: 156).
Tek kada konstruisana slika pocne da bledi kao ekskluzivizam i izuzetnost, kao odvojenost i razlikovanje od citavog ostalog ljudskog drustva, moze da se razvije drustvo gradjanske demokratije. Jer, i nacija i gradjanin samo su reci, a razlog sto pojedinci sebe vise vole kada su sadrzani u reci nacija nego u reci gradjanin, nalazi se u neuporedivosti kao imanentnoj sadrzini prve konstrukcije. Neuporedivost nacije prema gradjaninu koji moze biti svako je ono sto odvaja ove pojmove u svesti nacionalista i zato nacionalizam ne moze nikada da bude izjednacen sa demokratijom, a "demokratski nacionalizam" uz svu opasnost upadanja u grupu "nedovoljno logicki obrazovanih ljudi" (Stojanovic, 2001: 27) je vise od contradictio in adjecto.
Promene na nivou politike podrazumevale bi razumevanje drzave kao zajednice koja nije podredjena naciji vec individui, odnosno koja ne znaci iskljucivo slobodu za naciju, bez obzira na poziciju individue u njoj. To je upravo mesto gde se uocava raznorodnost tumacenja pojmova nacije, drzave i drustva, pri cemu su jedino naciji obezbedjena sva prava i gde se podrazumeva da je njena sloboda jedina prava sloboda. Jer nacija u juznoslovenskim nacionalizmima nije drustvo. Zbog svog ekskluzivizma ona ga cak razara, i sav bauk tzv. separatizama koji se javljaju kao realna opasnost po drustvo upravo su rezultat nacionalnih ekskluzivizama. Zato razlika izmedju vremena euforije i "mirnih" vremena nije u promenjenoj sustini nacije vec u razumevanju njenog mesta u drustvu koje je uvek mnogo kompleksnije nego sto su nacionalni konstrukti intelektualaca juznoslovenskih naroda. Uostalom, zanimljivo je i za slucaj srpskog drustva potpuno zaboravljeno razmatranje Vuka Karadzica (na uzas hrvatskih nacionalista) o imenu "Hrvacanin" koje bi "primio svaki Srbin i Slovenac a i Nijemac i Madzar koji bi u Hrvatskoj makar gdje stanovao" (Karadzic, 1894: 467), kao i pozdrav "ti mi zdrav budi, ljubezni Horvacanine" koji je (na uzas savremenih srpskih nacionalista) uputio Dositej Obradovic svom prijatelju, Srbinu iz Hrvatske (Obradovic, 1932: 7).
Tek kada nacionalni kolektivitet prestane da bude vrednost po sebi a posebno kada prestane da predstavlja jedinu vrednost, tj. kada se nacionalizmu oduzme mesto vrhovnog arbitra u srpskom drustvu, ono ce moci da se stavi u sluzbu izgradnje univerzalnih vrednosti kakva je i demokratija. Jer, kao sto nacionalizam ne moze da bude demokratski, ni demokratija ne moze da bude nacionalisticka.

Literatura:

Antonic, Slobodan (2001): "Priroda petooktobarskog prevrata, 'Milosevicevo zavestanje' i demokratska Srbija", u: Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji, Beograd.
Beckovic, Matija (1999): "Monarhiju nisu ukinuli Srbi, monarhija je ukinuta Srbima", u: Srpske organske studije, Beograd, sv. 1.
Cvetkovic, Vladimir (2000): "Modernizam i srpski 'tradicionalizam'", u: Socioloski pregled, br. 3-4, Beograd.
Cosic, Dobrica (2001): Piscevi zapisi, Beograd.
Cosic, Dobrica (1992): Srpsko pitanje demokratsko pitanje, Beograd.
Delo, list za nauku, knjizevnost i drustveni zivot, Beograd 1894, knjiga II.
Draskovic, Slobodan (1990): Srpski narod i srpska politika, Beograd.
Ducic, Jovan (1990): Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije, Beograd.
Ekmecic, Milorad (1999): Srbi na istorijskom raskrscu, Beograd.
Eliade, Mircea (1998): Mit i zbilja, Beograd.
Gregoric, Danilo (1942): Samoubistvo Jugoslavije, poslednji cin jugoslovenske tragedije, Beograd.
Jovanovic, Slobodan (1991): "Jedan prilog za proucavanje srpskog nacionalnog karaktera", u: Iz istorije i knjizevnosti, II, Beograd.
Karadzic, Vuk (1894): Skupljeni gramaticki i polemicki spisi, knjiga III, Beograd.
Knezevic, Milos (1994): Tvorci i tumaci, Beograd.
Kostunica, Vojislav (2000): Izmedju sile i prava, Beograd-Valjevo-Srbinje.
Kovacevic, D., Mikavica, D., Beslin, B., Simunovic-Beslin, B. (2001): Istorija za 8. razred osnovne skole, Beograd.
Lefevr, Z., Putas, S., Bomon, M. (1961): Istorija Francuske, knj. druga, Beograd.
Markovic, Svetozar (1948): "Srpske obmane", u: Radnicko pitanje u Srbiji, Beograd.
Milosavljevic, Olivera (1996): "Ideologija 'neprijatelja' u prvim i poslednjim godinama komunisticke Jugoslavije", Sociologija, br. 3, Beograd.
Obradovic, Dositej (1932): "Pismo Haralampiju, Sovjeti zdravago razuma", u: Dela, Beograd.
Popov, Nebojsa (1990): Jugoslavija pod naponom promena, Beograd.
Popovic, Jovan Sterija (1968): Rodoljupci, Beograd.
Protic, Milan St. (1996): Mi i oni, Politicki zapisi naseg doba, Beograd-Valjevo-Srbinje.
Ristic, Jovan (1887): Spoljasnji odnosaji Srbije novijega vremena, prva knjiga, 1848-1860, Beograd.
Ruvarac, Ilarion (1902): "Djuradj Vukovic, despot srpski i Djordje Kastriot-Skenderbeg, vodj arbanaski, godine 1444", u: Letopis matice srpske, knj. 212, sv. II za godinu 1902, Novi Sad.
Skerlic, Jovan (1964): "O Rodoljupcima", u: Pisci i knjige, I, Beograd.
Solovjev, Vladimir (1995): Izabrana djela, Rusko nacionalno pitanje, tom II, Cetinje, Podgorica.
Srpske organske studije, Beograd, 1999, sv. 1.
Stanojevic, Stanoje (1931): Od Velbuzda do Kosova, Beograd.
Stojanovic, Ljubomir (1920): Republikanski pogledi na nekoliko savremenih pitanja, Beograd.
Stojanovic, Svetozar (2001): "Demokratska revolucija u Srbiji", u: Revolucija i poredak, Beograd.
Tadic, Ljubomir (1999): U matici krize, intervjui 1968-1998, Beograd.
Vasic, Dragisa (1919): Karakter i mentalitet jednog pokoljenja, Beograd.
Velmar Jankovic, Vladimir (1991): Pogled s Kalemegdana, Beograd.
Vucelic, Milorad (1992): Razgovori sa epohom, Novi Sad.

Autorka je docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

1 "Svaki Srbin neka se napije vode iz cesme ajducke, neka uzme sablju Milosa Obilica i topuz Kraljevica Marka, pak ce opet nastati carstvo Dusanovo", "duh Hajduk-Veljka nek obuzme prsi dostojni potomaka pak ce se slava srpska opet obnoviti", "Milos Obilic ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat", "mati bi kao Srpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro", "u kom vri srpska krv, na oruzije" (Popovic, J. Sterija, Rodoljupci).
2 Obracanje Krunskog saveta i Krunskog veca Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, 1997, u: Srpske organske studije, Beograd 1999, sv. 1, 125.
3 D. Kovacevic, D. Mikavica, B. Beslin, B. Simunovic-Beslin, Istorija za 8. razred osnovne skole, Beograd 2001.
4 Mada nista nije iskljuceno buduci da su na tradicionalnom beogradskom balu, ove godine, uz mlade oficire i dobre udavace, bili najvidjeniji Habzburski "grofovi".

 

Susedi: Ustavna reforma Bosne i Hercegovine «

» Pravosudje: Staze i bogaze reformi u pravosudju