Ponovo procitati

Licni i kolektivni moral*

Kad covek prodje putovima kojima sam ja prosao; kad oproba na sebi svu zestinu sviju danasnjih drzavnih uredaba; kad vidi kako su ustanove i njeni vrsioci nemilosrdni, a ostali svet povodljiv, bez rezona, bez svojih misli, brz da osudi ono sto ne zna a sto se cesto tice zivota mnogo ljudi; kad uvidi kako malo kod ljudi ima stalnosti i u ljubavi i mrzosti - kako taj covek moze biti ravnodusan spram svega toga sto i njega i sav svet upropascuje, unizava, goni, ne da mu da zivi? Je li na njega pruzen prst gonjenja, mislite li da ga mozete zlim postupanjem popraviti? Nikad ni doveka. Ko iole mozga ima, on ce doci do cistih zakljucaka da taki postupci nisu dela pravde vec samo krivde i, razume se, objavice rat tom groznom svetu koji tako spokojno, tako nemilosrdno tamani svoje bliznje. Neka meni sudija vazdan govori da je on sluga zakona, on moze u tom ubedjivati druge, a meni je dobro poznato da nema tog nepristrasnog sudije na svetu koji moze izricati svoj sud bez svojih licnih osecaja i nazora. A cim je to tako, ne moze ni biti razgovora o nekoj neumitnoj pravdi i nepomucenoj volji zakona. Dakle, kad toliko mnogi osnova postoji da smo obazriviji u izricanju pravde, zasto onako olako da se titramo sa cascu, imanjem i samim zivotom ljudi kao sto se danas radi pri parnicama uopste, a narocito pri politickim? Zasto da ne obratimo vise paznje na sigurniju i covecniju pravdu, kad niko nista ne dobija otud sto ce se kakav siromah covek upropastiti, zasluzivao to ili ne, bio kriv ili ne? A bogme, gde pri sudjenju partajske strasti sudijsku svest rukovode, tu se moze stvoriti krivica i svecu a nekmoli coveku...

*

A sta dobijaju svi ti politicki castoljupci sto se ne zaustavljaju ni pred kakvim sredstvima samo da ugovu svojim niskim strastima; koji izmisljavaju zavere, okrivljavaju mirne ljude za kojekakve uobrazene krivice i time rastrzu utrobu svojoj zemlji sejuci razdor, nesrecu, mrznju, jad medju njene gradjane, medju njenu decu? Oni se brane izgovorima kao da smo mi svi opasni ljudi koji samo idu i ubijaju gde koga stignu, a deder nek nam dadu racuna na cijoj dusi ima ubijstava, na nasoj ili na njinoj? Ili za njih postoji neki odeliti raison d'être no za nas? Ili oni imaju osobitu privilegiju na zivot i rad u ovoj zemlji? Otkud tim castoljupcima tog visokog prava da sude i da osudjuju na robiju, u okove, na smrt - a nama se zabranjuje da ih optuzimo pred javnim mnenjem? Kazu njima je dao narod, vladar i zakon tu moc. Vrlo lepo, oni su vam dali tu vlast, ali ne da je zloupotrebljujete; pa kako imate lep obicaj da se zaklanjate iza stotine nekakvih neodgovornosti, lako vam je izaci na cisto; no moja draga gospodo, kad se ja dragovoljno i s poverenjem dajem vasim sudovima i javnom mnenju da mi sude, sto vi, ma i iz velikodusnosti, ne ucinite taj krasni korak da se predate na arbitrarni sud tog istog mnenja i suda koji ne bi bio vas onako isto kao sto nije bio ni moj kad su meni sudili? To je ta muka i zato nemate pravo da apelujete na neku visu pravdu vec se zaklanjate iza politickih i partajskih rezona.
Meni se cini da jedino moralna visina jednoga naroda moze mu ujamciti pravdu, i stoga najblagorodnije je delo svakog patriota da i primerom i recima radi da se ovaj niski nivo danasnjeg morala podigne na sto vecu visinu, da se nauce ljudi da gledaju u svima svojim bliznjim ljude, a ne da ih izdvaja i belezi po imanju, sreci, vestini, lukavstvu, sili, gospodstvu itd. Bude li narod zapojen sa plemenitijim i pitomijim osecajima, ni vlast ni niko nece moci svoje interese i nazore proturati za narodne; tada nece biti opasnosti od zavera i prevrata, niti ce mirnim gradjanima visiti glave o cudi pojedinaca. Samo licna sigurnost ujamcava miran razvitak zemlji; ali onda kad niko nije siguran svojim zivotom, kad niko nije siguran da mu se sutra nece podmetnuti za njegove blagorodne namere kakvo delo zbog kog ce glavu izgubiti ili godinama po apsama truliti - onda se ne moze traziti da mucenici respektuju nasilnike kad se ovi titraju sa njihovim zivotom. Mozda je sada nastupilo malo sretnije doba da nas drzavni zivot izadje iz onog koloseka kojim ga je nasledjeno tursko divljastvo vodilo, i da jednom podje nas narod stazom covecanske ljubavi i politicke zrelosti: da se nauci da sve sebi podobno voli i da se nauci da svoje bliznje lako ne osudjuje. Ako ovaj pravac i opet kakav castoljubac ne skrene u stranu, on ce uroditi vrlo brzo krasnim plodom. Namesto sadanje opste nesigurnosti, mrzosti i podozrevanja, brzo ce doci opste poverenje u stalnost i jacinu onih struja koje najvise teze da urede drustvene odnosaje na pravim covecanskim osnovicama.

*) Iz: Mita Cenic, Ispod zemlje ili Moja tamnovanja, Nolit, Beograd 1988, str, 188-189, 189-192.

Sta citate: Originalni sociolog «

» 'umor u glavi: Srpskost i ljudskost