|
Sta citate
Pjer Burdije
(1930-2002)
Pokusaj da Pjera Burdijea predstavimo tako sto cemo ga svrstati u ovu
ili onu kategoriju intelektualca a njegovu misao pod odredjeni pravac,
skolu ili struju, unapred je osudjen na neslavan zavrsetak. Njega je
tesko definisati i po disciplini: je li bio filozof, sociolog, etnolog,
sve to zajedno ili jos nesto vise? Mozda bi najispravnije bilo odustati
od zatvaranja tako velike figure savremene misli u neke za nju preuske
okvire; kako s pravom primecuje Habermas, za Burdijea "granice
izmedju disciplina nisu vazile".
Uostalom, konvencionalne podele i nisu primerene nekome ko se istrajno
borio protiv njih, kako u teoriji tako i u praksi. U svojim brojnim
delima Burdije je sa strogoscu i preciznoscu naucnika razotkrivao, tacnije
raskrinkavao mehanizme koji stoje u osnovi podela, pa samim tim i dominacije
u raznim oblastima drustvenog zivota. Svojim aktivnim ucescem u socijalnim
pokretima, svojim zalaganjem za prava obespravljenih, svojim intervencijama
na medijima (i protiv njih), davao je primer kakav treba da bude intelektualac
kriticar prvog reda u jednom savremenom drustvu, uvek u prvim redovima.
Sama Burdijeova teorija je plod temeljnog rada na prevladavanju konvencionalnih
i, po njegovom misljenju, beskorisnih podela u drustvenim naukama, "laznih
antinomija", kako ih je on nazivao, poput one izmedju "objektivizma"
i "subjektivizma". Njegov geneticki ili konstruktivisticki
strukturalizam je jedno i u epistemoloskom i u metodoloskom smislu
originalno resenje koje dovodi u dijalekticki odnos strukturalisticki
i fenomenoloski pristup drustvenom i pruza celovit i ujedno "dubinski"
uvid u drustveni svet i zakone prema kojima on funkcionise.
Temelje svog teorijskog sistema Burdije postavlja tokom svog boravka
i rada u Alziru, gde je vodio niz empirijskih istrazivanja koja su ubrzo
postala klasicna. Alzirsko drustvo, u svojim razlicitim aspektima, analizirano
je u brojnim delima i tekstovima koji se pojavlju krajem pedesetih godina
proslog veka;1 u njima su prisutni
ne samo osnovni pojmovi njegove sociologije, vec i sustinska problematika
prirode drustvenih odnosa, a narocito odnosa dominacije, koja prozima
sva njegova dela, i za koju je neraskidivo vezan njegov angazman.
Cinjenica da je upravo Alzir prvo i na izvestan nacin privilegovano
polje Burdijeovih istrazivanja nije slucajnost: njegovi radovi se pojavljuju
u trenutku Alzirskog rata za nezavisnost (1954-1962), koji u Francuskoj
dovodi do velike krize i do podele javnog mnenja koju mnogi porede,
ako ne zbog uzroka onda zbog posledica, sa velikim raskolom koji je
izazvala afera Drajfus. Naime, "Alzirsko pitanje" dovodi do
pada cetvrte Republike i postaje svojevrstan "probni kamen"
za veliki broj intelektualaca te generacije.
Jos jedno "goruce" pitanje kojim se Burdije bavio jeste pitanje
skolstva; njegove analize, narocito one predstavljene u delima Bastinici;
studenti i kultura i Reprodukcija; Elementi za jednu teoriju sistema
obrazovanja imale su veliki odjek kako u akademskoj tako i u siroj javnosti
(narocito u pokretima koji su obelezili maj '68. u Francuskoj) i otvorile
su nove piste za razmisljanje o obrazovanju. Za Burdijea sociologija
obrazovanja nije sporedna disciplina, vec je ona neophodno sredstvo
za razumevanje savremenih drustava, buduci da je obrazovanje neraskidivo
vezano za najopstija pitanja drustvene strukture. On pokazuje da u Francuskoj
skolski sistem kao takav sluzi reprodukciji vec postojecih drustvenih
nejednakosti, jer je kultura koju on prenosi i koju postavlja kao zvanicnu
i legitimnu zapravo kultura dominantnih klasa, dakle neuporedivo bliza
studentima koji su potekli iz visih slojeva nego onima koji pripadaju
dominiranim klasama. Medjutim, drustvena konzervativnost koja se ispoljava
u skolstvu nije ocigledna i mehanizmi dominacije su tajni, prikriveni,
tako da ih ni sami akteri nisu svesni: "Skola uspeva da ubedi razbastinjene
da oni duguju svoju skolsku i drustvenu sudbinu svom nedostatku darova
ili zasluga zato sto nedostatak legitimne kulture iskljucuje mogucnost
sticanja svesti o tom procesu simbolicke dominacije", stoji u Bastinicima.
Simbolicko nasilje koje dominantne klase vrse nad dominiranim ispoljava
se i u domenu umetnosti; kroz analizu muzeja i njihovih posetilaca (Ljubav
prema umetnosti, muzeji i njihova publika /L'amour de l'art, les musees
d'art et leur public/, 1966) Burdije ukazuje na to da, kao ni skole,
ni muzeji zapravo ne ispunjavaju funkciju demokratizacije kulture, zbog
koje zvanicno postoje. Muzeji otkrivaju jednu sustinsku podelu na "profana
lica" i na one koji "imaju pristup kultu", i kao takvi
doprinose produbljivanju tog raskola: "Ako je ljubav prema umetnosti
zaista znak izabranih koji deli, kao nevidljivom i nepremostivom barijerom,
one koje je ta 'milost' dotakla od onih koji je nisu primili, jasno
je da muzeji odaju, u najmanjim detaljima njihove morfologije i njihove
organizacije, njihovu stvarnu funkciju, koja je da pojaca kod jednih
osecanje pripadnosti a kod drugih osecanje iskljucenosti". I u
slucaju skolstva i u slucaju umetnosti, on kritikuje verovanje u urodjenost
"kultivisanih dispozicija" i istice odlucujucu ulogu koju
u njihovom prenosenju ili, tacnije, "usadjivanju" igra drustvo
posredstvom porodice. Delo Razlika: drustvena kritika suda (La
distinction: critique sociale du jugement, 1979) nadovezuje se na
ove analize, ukazujuci na mehanizme simbolicke dominacije koji namecu
"umetnost zivljenja" dominantnih klasa i njihovih vrednosti
(koje se ispoljavaju izmedju ostalog kroz posedovanje odredjenih dobara,
bavljenje odredjenim aktivnostima, itd.) kao osnovnih merila i koji
cine da "umetnost zivljenja dominiranih bude gotovo uvek spoznata,
od strane njenih samih nosilaca, iz razarajuce i reduktivne tacke gledista
dominantne estetike". Da bi objasnio kako ti mehanizmi funkcionisu,
Burdije uvodi pojam polja, koji oznacava jedan domen u drustvu
(kao sto su skolstvo, politicke partije, mediji, moda, itd.) u kojem
se drustveni, pojedinci, grupe ili institucije, bore, sa razlicitim
snagama i prema "pravilima igre" koja su sastavni deo tog
domena, da bi prisvojili posebne dobiti koje su tu u igri. Oni koji
dominiraju poljem imaju sredstva da ucine da ono funkcionise u njihovu
korist i sprovode strategije odrzavanja, dok nove snage, koje
teze da zauzmu njihovo mesto, primenjuju strategije subverzije,
usmerene ka preokretanju sistema vrednosti i ponovnom definisanju pravila
igre. Pojam polja kao poprista sukoba izmedju dominantnih i dominiranih
oznacava usmerenje Burdijeove sociologije ka analizi borbi za klasifikaciju,
odnosno za zauzimanje odredjenog polozaja u datom drustvenom prostoru
putem prisvajanja kapitala koji su za njega specificni; u tom smislu
on iznova definise praksu jednom gotovo matematickom formulom:
praksa = (habitus x kapital) + polje
Iz perspektive simbolicke dominacije Burdije posmatra i jezik kao sredstvo
moci i ukazuje na mogucnost delovanja na drustvo "recima, naredbama
ili lozinkama" jer jezik, povrh komunikativne, ima i simbolicku
moc: "Iskazi nisu samo (osim u retkim slucajevima) znaci koje treba
razumeti ili desifrovati; oni su i znaci bogatstva koje treba
vrednovati i ceniti, i znaci autoriteta kome treba verovati i
kome se treba povinovati".2
Zato je za njega posebno znacajno pitanje polozaja i delovanja zvanicnih
govornika, onih koji proizvode zvanicne diskurse, i time legitimisu
odredjeni poredak: intelektualaca, umetnika, naucnika ali i novinara,
ciji uticaj na drustvo, dakle i moc, rastu uporedo sa razvojem medija,
kako on pokazuje u svojoj knjizici O televiziji (Sur la television;
suivi de l'emprise du journalisme, 1996) koja je izazvala vise nego
burne reakcije. Intelektualci kao dominirana frakcija dominantne klase
moraju da vode borbu za autonomiju u odnosu na politicke, ekonomske
i verske snage i za mogucnost nametanja sopstvenih merila i vrednosti
ne samo u polju proizvodnje kulturnih dobara vec i u celokupnom drustvenom
prostoru - to je teza koju Burdije zastupa i koju razradjuje (up. Homo
Academicus, 1984).
Za Burdijea, sociologija kao nauka ima vaznu drustvenu funkciju, jer
je njen zadatak da, uz pomoc jedne prikladne teorijske konstrukcije,
razotkrije mehanizme dominacije koji su na delu u svakom drustvu i razbije
tako laznu ociglednost drustvenih podela. Takav stav i posebna srcanost
sa kojima se borio na strani svih onih koje drustvene podele svode na
patnju i na cutanje i koji trpe "bedu sveta" (up. La misere
du monde, 1993) ucinili su da on jos za zivota postane jedan od
najistaknutijih intelektualaca u Francuskoj, rame uz rame sa figurama
poput Zole, Kamija ili Sartra. Njegov uticaj se nije osecao samo u naucnim
krugovima (gde su se mnogi definisali u odnosu na njega, pozitivno ali
i negativno) vec i u siroj javnosti, o cemu svedoci i cinjenica da su
njegova dela neretko dostizala same vrhove na listama najprodavanijih
knjiga.
Tirazi od preko 100 000 primeraka jasan su pokazatelj snage Burdijeove
socioloske i socijalne poruke. Primer knjizice sa sugestivnim naslovom
Signalna svetla; prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji (Contre-feux;
propos pour servir a la resistance contre l'invasion neo-liberale,
1998) dokazuje njegovu tezu da naucno znanje moze i mora da izadje iz
naucnih krugova i vrati se u socijalno polje, u drustvo, kao orudje/oruzje
u borbi za jedan bolji svet.
Autoritet Pjera Burdijea u drustvenim naukama bio je potvrdjen i njegovim
imenovanjem za nosioca katedre za sociologiju na College de France,
kao i za mentora pri elitnoj visokoj skoli za drustvene nauke EHESS;
njegovi naucni projekti, pa i njegov uticaj, medjutim, prelazili su
granice Francuske zahvaljujuci mnogim predavanjima koja je cesto drzao
na univerzitetima sirom sveta, ali i radu Centra za evropsku sociologiju
u Parizu, ciji je on bio upravnik. Pored toga, tu su i revije Akta
o istrazivanju u drustvenim naukama (Actes de la recherche en
sciences sociales), oko koje su od 1975. okupljeni autori koji pripadaju
njegovoj "skoli", i Liber (koja od '89. prati izdavastvo
u polju drustvenih nauka na medjunarodnom nivou i promovise izdanja
kuce Raisons d'agir, koju je Burdije pokrenuo 1996).
Prikaz opusa jednog velikog mislioca savremenog drustva kakav je bio
Pjer Burdije nikad ne moze pretendovati na iscrpnost. U svakom slucaju,
o autoru uvek najrecitije govore njegova dela, pa je citalac ovih redova
pozvan da na trenutak uroni u Burdijeov svet i sam oseti njegove intelektualne
drazi.
Milica Pajevic
1 U pitanju su dela Sociologija
Alzira (Sociologie de l'Algerie), 1958; Rad i radnici
u Alziru (Le travail et les travailleurs en Algerie), 1963;
Kidanje korena; kriza tradicionalne poljoprivrede u Alziru (Le
deracinement; la crise de l'agriculture traditionnelle en Algerie),
1964.
2 Jezik i simbolicka moc
(Ce que parler veut dire: l'economie des echanges linguistiques),
1982.
Preispitivanja:
Slobodarenje
i robijanje «
» Sta
citate: Angazovani
humanista
|
