Prevod

Odbrana civilizacije*

... drzavno plemstvo, koje propoveda odumiranje drzave i nepodeljenu vladavinu trzista i potrosaca, trzisne zamene za gradjanina, prisvojilo je drzavu; ucinilo je od javnog dobra privatno dobro, od javne stvari, od Republike, svoju stvar. Danas je u igri ponovno osvajanje demokratije nasuprot tehnokratiji: treba raskinuti sa tiranijom "strucnjaka", u stilu Svetske banke ili MMF-a, koji bespogovorno namecu presude novog Levijatana, "finansijskih trzista", i koji nemaju nameru da pregovaraju vec da "objasne"; treba prekinuti sa novom verom u istorijsku neminovnost koju propovedaju teoreticari liberalizma; treba izmisliti nove oblike jednog kolektivnog politickog rada sposobnog da uzme u obzir nuznosti, narocito ekonomske (to bi mogao biti zadatak strucnjaka), ali da bi se izborio protiv njih ili da bi ih eventualno neutralisao.
Sadasnja kriza je istorijska prilika za Francusku i za sve one, svakim danom sve brojnije u Evropi i drugde u svetu, koji ne prihvataju novu alternativu: liberalizam ili divljastvo.

Privremenost i prezivljavanje

Jasno se pokazalo da je danas prekaritet svuda; u privatnom, ali i u javnom sektoru, koji je umnozio privremena i interimarna namestenja, u industrijskim preduzecima, ali i u institucijama za kulturnu proizvodnju i difuziju, u prosveti, u novinarstvu, u medijima, itd., gde uvek proizvodi gotovo istovetne efekte, koji postaju posebno uocljivi u slucaju nezaposlenih: destrukturacija egzistencije, lisene, izmedju ostalog, njenih vremenskih struktura, i degradacija citavog odnosa prema svetu, prema vremenu, prema prostoru, koja iz toga sledi. Prekaritet duboko pogadja onoga ili onu koji ga trpi; time sto celokupnu buducnost cini neizvesnom, on onemogucava svako racionalno predvidjanje, a narocito onaj minimum vere i nade koji je potreban da bismo se pobunili, narocito kolektivno, protiv sadasnjosti, cak i one najnepodnosljivije.

*

Objektivna nesigurnost je osnov jedne subjektivne nesigurnosti koja danas, u srcu jedne visoko razvijene privrede, dotice sve radnike, pa cak i one koji nisu ili jos uvek nisu direktno pogodjeni.

*

Nezaposlene i prekarne radnike uopste nije moguce mobilisati zbog toga sto je unistena njihova sposobnost da sebe zamisle u buducnosti, sposobnost koja je preduslov svih takozvanih racionalnih ponasanja, pocev od ekonomskog racuna, ili, u sasvim drugom poretku stvari, od politicke organizacije.

*

Prekaritet je sastavni deo jednog modusa dominacije novog tipa, zasnovanog na uspostavljanju opsteg i trajnog stanja nesigurnosti ciji je cilj da primora radnike na potcinjenost, na prihvatanje eksploatacije. Neko je ovde predlozio, da bi okarakterisao taj modus dominacije koji je sasvim bez presedana, premda po svojim posledicama veoma lici na divlji rani kapitalizam, istovremeno vrlo prikladan i vrlo recit termin fleksploatacija. Ova rec dobro iskazuje to racionalno koriscenje nesigurnosti koje, time sto dovodi u konkurenciju, narocito preko smisljenog manipulisanja prostorom proizvodnje, radnike iz zemalja sa najznacajnijim socijalnim tekovinama, sa najbolje organizovanim sindikalnim otporom - sto su sve crte vezane za nacionalnu teritoriju i nacionalnu istoriju - i radnike iz socijalno manje razvijenih zemalja, lomi otpor i postize poslusnost i potcinjenost naizgled prirodnim mehanizmima, koji su tako sami sebi opravdanje. Te podredjene dispozicije koje stvara prekaritet preduslov su za jednu sve "uspeliju" eksploataciju, zasnovanu na podeli izmedju onih, sve brojnijih, koji rade, ali rade sve vise. Cini mi se, dakle, da je ono sto se predstavlja kao ekonomski rezim kojim upravljaju kruti zakoni neke vrste drustvene prirode, zapravo jedan politicki rezim koji moze biti uspostavljen samo uz aktivno ili pasivno saucesnistvo politickih vlasti.

*

Duboko osecanje neizvesnosti i nesigurnosti u pogledu na buducnost i na same sebe, koje pogadja sve tako prekarizovane radnike, duguje svoju posebnu "obojenost" cinjenici da se princip podele izmedju onih koji su odgurnuti u rezervnu armiju i onih koji su na poslu nalazi, izgleda, u skolski garantovanoj kompetenciji, koja se takodje nalazi u osnovi podela, unutar "tehniciziranog" preduzeca, izmedju kadrova ili "tehnicara" i obicnog radnika ili najamnih radnika, novih parija industrijskog poretka. Generalizacija elektronike, informatike i zahteva za kvalitetom, koja primorava sve zaposlene na nova strucna usavrsavanja i cini da u preduzecu opstaje ekvivalent skolskih ispita, tezi da pojaca osecanje nesigurnosti jednim osecanjem nedostojnosti, koje hijerarhija znalacki odrzava. Profesionalni poredak i, u tom smislu, ceo drustveni poredak, izgleda kao da je zasnovan na jednom poretku "kompetencija" ili, gore, "inteligencija". Vise mozda nego tehnicarske manipulacije radnim odnosima i strategije posebno uredjene u cilju postizanja podredjenosti i poslusnosti, koje su predmet neprestane paznje i koje su uvek iznova osmisljavane, vise nego ogromno ulaganje u ljudstvu, u vremenu, u istrazivanju i u radu koje pretpostavlja stalno izmisljanje novih oblika upravljanja radnom snagom i novih tehnika rukovodjenja, verovanje u hijerarhiju skolski garantovanih kompetencija je ono na cemu se zasnivaju red i disciplina u privatnom preduzecu, a takodje, sve vise i vise, i u javnoj sluzbi: primorani na to da se poimaju u odnosu na visoko skolsko plemstvo, zaduzeno za poslove upravljanja, i na sitno plemstvo sluzbenika i tehnicara kojima su prepusteni izvrsni zadaci i koji su uvek u neizvesnosti, zato sto moraju uvek da se dokazuju, radnici osudjeni na prekaritet i na nesigurnost radnog mesta koje moze svakog casa biti ukinuto, i kojima preti potiskivanje u sram nezaposlenosti, mogu imati samo razocarano vidjenje i sebe kao pojedinca i svoje grupe. Nekada davno predmet ponosa, ukorenjena u tradicijama i pracena citavim jednim tehnickim i politickim nasledjem, radnicka grupa, ako uopste vise postoji kao takva, osudjena je na demoralisanost, na potcenjivanje i na gubitak politickih iluzija, koje se ispoljava kroz krizu aktivizma ili, gore, u ocajnickom priklanjanju tezama fasistoidnog ekstremizma.

Konzervativna revolucija

Pomenuo sam "globalizaciju": to je jedan mit u punom znacenju reci, jedan mocan diskurs, jedna "snazna ideja", jedna ideja koja ima drustvenu snagu, koja postize verovanje. To je glavno oruzje u borbama protiv tekovina welfare state-a: evropski radnici, kaze se, treba da se takmice sa manje povlascenim radnicima iz ostatka sveta. Tako se kao primer evropskim radnicima daju zemlje u kojima minimalna plata ne postoji, gde radnici rade 12 sati dnevno za platu koja se krece izmedju 1/4 i 1/15 evropske plate, gde ne postoje sindikati, gde zaposljavaju decu, itd. U ime tog modela se i namece fleksibilnost, jos jedna kljucna rec liberalizma, odnosno rad nocu, rad vikendom, klizno radno vreme, sto je oduvek bio san svakog industrijalca. Na uopsten nacin, neoliberalizam ponovo uvodi, pod maskom vrlo sik i vrlo moderne poruke, najstarije ideje najstarijih industrijalaca. (Neki casopisi u SAD prave top-listu tih industrijalaca-udarnika koji su klasifikovani, kao njihova plata u dolarima, prema broju ljudi koje su imali hrabrost da otpuste.) Svojstveno je konzervativnim revolucijama, kao sto su revolucija '30-tih godina u Nemackoj, revolucija Tacerove, Regana i druge, da restauracije predstavljaju kao revolucije. Konzervativna revolucija danas poprima do sada nevidjen oblik: ne radi se vise, kao nekad, o pozivanju na idealizovanu proslost, preko velicanja tla i krvi, primitivnih tema starih ratarskih mitologija. Ova konzervativna revolucija se poziva na progres, na razum, na nauku (u ovom slucaju ekonomsku) da bi opravdala restauraciju, i tako pokusava da svrsta pod zastarelost svaku progresisticku misao i delanje. Ona uspostavlja kao norme svih praksi, dakle kao idealna pravila, stvarne pravilnosti ekonomskog sveta prepustenog svojoj logici, takozvani zakon trzista, odnosno zakon jaceg. Ona ratifikuje i velica vladavinu onoga sto se naziva finansijskim trzistima, odnosno povratak na neku vrstu radikalnog kapitalizma, koji nema drugi zakon sem zakona maksimalnog profita, kapitalizma bez kocnica i bez sminke, ali racionalizovanog, dovedenog do krajnje granice svoje ekonomske efikasnosti uvodjenjem savremenih oblika dominacije, kao sto je menadzment, i tehnika manipulacije, kao sto su ispitivanje trzista, marketing, reklame.

*

Ukratko, globalizacija nije homogenizacija, vec je ona, naprotiv, produzetak moci i uticaja malog broja dominantnih nacija nad celinom nacionalnih berzi.

*

Ti ljudi vode kolektivno, kao konsenzusom, jedan fatalisticki diskurs, koji se sastoji u pretvaranju ekonomskih tendencija u sudbinu. Medjutim, socijalni zakoni, ekonomski zakoni itd., izvrsavaju se jedino ako ih pustimo da deluju. Ako su konzervativci pristalice ne-uplitanja to je zato sto ti tendencijalni zakoni uglavnom konzerviraju, i sto im je za to potrebno ne-uplitanje. Posebno su zakoni finansijskih trzista, o kojima nam stalno pricaju, zakoni konzervacije, kojima je potrebno ne-uplitanje da bi se ispunili.

Za jedan novi internacionalizam

Evropski narodi su danas na istorijskoj prekretnici jer je direktno ugrozeno ono sto je osvojeno tokom visevekovnih socijalnih, intelektualnih i politickih borbi za dostojanstvo radnika. Pokreti koje mozemo posmatrati tu i tamo, tu pa tamo u celoj Evropi, pa cak i drugde, sve do Koreje, ti pokreti koji slede jedan za drugim, u Nemackoj, u Francuskoj, u Grckoj, u Italiji, itd., naizgled bez prave koordinacije, sve su to pobune protiv jedne politike koja poprima razlicite oblike zavisno od domena i od zemlje ali koja je ipak podstaknuta istom namerom, a to je unistenje socijalnih tekovina koje su, sta god rekli o njima, medju najuzvisenijim dostignucima civilizacije; to su dostignuca koja treba uciniti univerzalnim, prosiriti na ceo svet, mondijalizovati, umesto da se pod izgovorom "mondijalizacije", te konkurencije ekonomski i socijalno manje razvijenih zemalja, ona dovode u pitanje. Nista nije prirodnije i opravdanije nego odbrana tih tekovina, koju neki nastoje da predstave kao oblik konzervativizma ili zastarelosti. Da li bi ti isti osudili kao konzervativnu i odbranu kulturnih tekovina covecanstva, Kanta ili Hegela, Mocarta ili Betovena? Socijalne tekovine o kojima govorim, pravo na rad, socijalno osiguranje, pravo za koje su se muskarci i zene mucili i borili, podjednako su uzvisena i dragocena dostignuca koja, osim toga, ne opstaju samo u muzejima, bibliotekama i akademijama, vec su ziva i delatna u zivotu ljudi i upravljaju njihovim svakodnevnim bivstvovanjem. Zato ne mogu a da se ne osetim skandalizovanim pred onima koji, postajuci saveznici najsurovijih ekonomskih snaga, osudjuju one koji, braneci svoje tekovine, ponekad opisane kao "privilegije", brane tekovine svih muskaraca i svih zena, iz Evrope i iz drugih krajeva.

*

Ukratko, monetarnoj Evropi koja rusi socijalne tekovine imperativno je suprotstaviti jednu socijalnu Evropu zasnovanu na takvom savezu izmedju radnika razlicitih evropskih zemalja koji bi bio u stanju da neutralise opasnosti u koje radnici svake zemlje, narocito kroz social dumping, dovode radnike drugih zemalja.

*) Iz: Pjer Burdije, Signalna svetla, prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, prevela Milica Pajevic, Beograd 1999, str. 29-30, 94-95, 95, 96, 98-99, 112-113, 38-40, 43, 60, 65-66, 68-69.

Dijalog: Samoosvescivanje i samoostvarenje «

» Ogledi: Mediji u Srbiji: sta se (ne) menja