Prevod

Samoosvescenje i samoostvarenje*

»U cemu je interes ucenja filozofije ako je sve sto ona za
vas cini to da vas osposobi da se na relativno prihvatljiv
nacin izrazavate u vezi sa nekim zamrsenim logickim
pitanjima itd., i ako to ne unapredjuje vas nacin razmisljanja
o vaznim pitanjima svakodnevnog zivota, ako vas to ne cini
svesnijim nego ma kojeg novinara sto upotrebljava opasne
izraze koje ljudi te vrste koriste za svoje licne ciljeve?«
Ludvig Vitgenstajn

Politicki svet se postepeno zatvorio u sebe, u svoja interna suparnistva, u svoje licne probleme i ciljeve. Kao i velikih tribuna, sve je manje politicara sposobnih da razumeju i izraze ocekivanja i zahteve svojih biraca, a oni pri tom nisu ni priblizno u prvom planu u svojim formacijama. Buduci rukovodioci se odredjuju u televizijskim debatama ili u aparatskim konklavama. Oni koji vladaju su zarobljenici jednog umirujuceg okruzenja sacinjenog od mladih tehnokrata koji cesto ne znaju gotovo nista o svakodnevici svojih sugradjana i koje niko ne podseca na njihovo neznanje. Novinari, podvrgnuti pritiscima ili cenzurama koje nad njima vrse spoljne i unutrasnje vlasti, i pre svega konkurenciji, dakle hitnosti, koja nikad nije isla naruku refleksiji, cesto predlazu u vezi sa gorucim problemima neke ishitrene i ponekad neoprezne opise i analize; efekat koji oni proizvode u intelektualnom univerzumu, isto koliko i u onom politickom, utoliko je pogubniji sto su oni u mogucnosti da daju jedni drugima na vrednosti i da kontrolisu protok konkurentskih diskursa, kao sto su oni u drustvenim naukama. Ostaju intelektualci, nad cijim cutanjem zalimo. Medjutim, ima i onih koji ne prestaju da pricaju, cesto "naprecac", o imigraciji, o stambenoj politici, o radnim odnosima, o birokratiji, o politickom svetu, ali samo da bi rekli neke stvari koje niko nece da cuje i koje, receno njihovim jezikom, niko ne razume. U krajnjoj liniji, radije cemo poslusati, za svaki slucaj, i ne bez izvesnog prezira, one koji govore zbrda-zdola, ne brinuci preterano o posledicama koje mogu imati lose promisljene izjave u vezi sa lose postavljenim pitanjima.
Pa ipak, tu su svi znaci svih nezadovoljstava koja se, posto ne mogu naci svoj legitimni izraz u politickom svetu, ponekad prepoznaju u mahnitosti ksenofobije i rasizma; nezadovoljstva neiskazanih i cesto neiskazivih, koje politicke organizacije, buduci da za razmisljanje o njima raspolazu samo postarijom kategorijom "socijalnog", ne mogu da opaze niti, samim tim, da prime na sebe. U tome bi uspele samo pod uslovom da prosire skuceno vidjenje "politickog" koje su nasledile iz proslosti i da u njega ukljuce ne samo sve one neocekivane zahteve koje su izneli u javnost ekoloski, antirasisticki i feministicki pokreti (izmedju ostalih) vec i sva ona nejasna i maglovita ocekivanja i nadanja koja, po tome sto se cesto doticu ideje koju ljudi prave o svom identitetu i svom dostojanstvu, izgleda kao da pripadaju poretku privatnog, i da su stoga legitimno iskljucena iz politickih debata.
Jedna stvarno demokratska politika treba sebi da obezbedi sredstva da izbegne alternativu izmedju tehnokratske arogancije koja pretenduje na to da ljude cini srecnim uprkos njima samima i demagoske demisije koja prihvata zdravo za gotovo sankciju potraznje, bilo da se ona ispoljava kroz ispitivanja trzista, bilo kroz pokazatelje gledanosti, bilo kroz kvote popularnosti. Progresi "socijalne tehnologije" su takvi da u izvesnom smislu i suvise dobro poznajemo prividnu potraznju, onu aktuelnu ili onu koju je lako aktuelizovati. Ali, ako drustvena nauka moze da skrene paznju na ogranicenja jedne tehnike koja, poput ispitivanja javnog mnenja, prostog sredstva u sluzbi najrazlicitijih ciljeva, preti da postane slepo orudje jednog racionalizovanog oblika demagogije, ona sama za sebe ne moze da pobedi sklonost politicara ka tome da zadovoljavaju povrsnu potraznju kako bi sebi obezbedili uspeh, cineci tako od politike jedva nesto prerusen oblik marketinga.
Cesto su poredjivane politika i medicina. I dovoljno je da se vratimo na Hipokratovu zakletvu, kao sto je nedavno ucinio Emanuel Tere, pa da otkrijemo da, slicno lekaru, dosledan politicar ne moze da se zadovolji informacijama koje mu donosi belezenje nekih izjava koje su, u vise od jednog slucaja, doslovno proizvod jednog propitivanja nesvesnog svojih efekata: "Slepo belezenje simptoma i onoga sto bolesnik kaze u poverenju dostupno je svakome: kada bi to bilo dovoljno za efikasnu intervenciju, ne bi bilo potrebe za lekarima". Lekar treba da se posveti otkrivanju neociglednih bolesti (adela), tacnije receno - onih koje doktor ne moze "ni videti ocima ni cuti usima": zalbe pacijenata su, naime, nejasne i neodredjene; signali koje salje samo telo su nerazumljivi i svoje znacenje pokazuju tek vrlo polako, i cesto post festum. Moramo se, dakle, okrenuti rasudjivanju (logismos) da na videlo iznesemo strukturalne uzroke koje prividni znaci i reci otkrivaju samo tako sto ih prikrivaju.
Tako je, preduhitrivsi lekcije savremene epistemologije, grcka medicina od samog pocetka podvlacila nuznost da se predmet nauke konstruise preko raskida sa onim sto je Dirkem nazivao "predznanjima", odnosno predstavama koje socijalni agensi imaju o svom stanju. I, kao sto je medicina u povoju morala da se nosi sa nelojalnom konkurencijom vidovnjaka, vraceva, magova, sarlatana ili "fabrikanata hipoteza", tako se drustvena nauka danas suocava sa svima onima koji se hvastaju tumacenjem najvidljivijih znakova socijalnog nezadovoljstva, i obicnu maramu oko glave, na primer, odmah prozivaju "islamskom feredzom", sa svim onim "poluznalcima" koji, naoruzani svojim "zdravim razumom" i svojom pretencioznoscu, trce u novine i pred kamere da kazu sta se desava sa jednim socijalnim svetom za koji nemaju nikakvog efikasnog nacina da ga upoznaju ili shvate.

Igracke, 1953.

Prava medicina, i dalje prema hipokratskoj tradiciji, pocinje sa znanjem o nevidljivim bolestima, odnosno o cinjenicama o kojima bolesnik ne govori, bilo da ih nije svestan, bilo da zaboravlja da ih prenese. Isto vazi i za jednu drustvenu nauku okrenutu tome da upozna i shvati istinske uzroke nezadovoljstva koje se otvoreno pokazuje tek kroz neke drustvene znake koje je tesko protumaciti jer su na prvi pogled i suvise ocigledni. Mislim na izlive bezrazloznog nasilja, na stadionima i drugim mestima, na rasisticke zlocine ili na izborne uspehe zloslutnika, koji se trude da iskoriste i pojacaju najprimitivnije izraze moralne patnje do koje, vise nego beda i "inertno nasilje" ekonomskih i socijalnih struktura, dovode sve sitne muke i neosetna nasilja svakodnevnog zivota.
Da bismo otisli dalje od prividnih manifestacija, za koje se hvataju oni koje je Platon nazivao doksozofima, "tehnicari-mnenja-koji-misle-da-su-uceni", prividni znalci privida, ocigledno se moramo vratiti sve do stvarnih ekonomskih i socijalnih determinanata nebrojenih povreda slobode ljudi, njihove legitimne teznje ka sreci i ka samoostvarenju, koje danas nanose ne samo neumoljive stege trzista rada ili stambenog trzista vec i presude skolskog trzista, kao i otvorene sankcije ili pritajena agresija iz profesionalnog zivota. Potrebno je za to da prodjemo kroz ekran cesto apsurdnih, ponekad mrskih projekcija iza kojih se nezadovoljstvo i patnja skrivaju isto koliko se kroz njih iskazuju.
Dovesti do svesti neke mehanizme koji cine zivot bolnim, pa cak i nezivljivim, ne znaci neutralisati ih; obelodaniti protivrecnosti ne znaci resiti ih. Medjutim, koliko god mi bili skepticni prema socijalnoj efikasnosti socioloske poruke, ne mozemo smatrati nistavnim efekat koji ta poruka moze imati u tome sto pruza onima koji pate otkrivanje mogucnosti da svoje patnje pripisu nekim drustvenim razlozima i da se osete tako oslobodjeni krivice; i u tome sto obznanjuje kolektivno zatajivano drustveno poreklo nesrece u svim njenim oblicima, pa cak i onim najintimnijim i najskrivenijim.
Iako se naizgled ne bi reklo, u ovoj konstataciji nema niceg beznadeznog: ono sto je socijalni svet napravio, socijalni svet, naoruzan ovim znanjem, moze i da popravi. U svakom slucaju, jedno je sigurno: nista nije manje bezazleno nego nemesanje; ako je istina da nije lako zakociti ili ispraviti vecinu ekonomskih i drustvenih mehanizama koji stoje u osnovi najsurovijih patnji, narocito one koji regulisu trziste rada i skolsko trziste, ostaje cinjenica da svaku politiku koja ne koristi u potpunosti sve mogucnosti koje se nude za akciju, koliko god one bile ogranicene, mozemo smatrati krivom za nepruzanje pomoci ugrozenom licu.
Isto vazi, premda je njihova efikasnost, dakle i njihova odgovornost manja, i u svakom slucaju posrednija, za sve filozofije koje danas trijumfuju i koje nastoje, cesto u ime toga sto je pozivanje na nauku i na razum moglo biti zloupotrebljavano, da proglase nevazecom svaku intervenciju naucnog razuma u politici: nauka nema sta da radi sa alternativom izmedju totalizatorske neumerenosti jednog dogmatskog racionalizma i estetske demisije jednog nihilistickog iracionalizma; ona se zadovoljava delimicnim i privremenim istinama koje moze osvojiti nasuprot opstem vidjenju i nasuprot intelektualnoj doksi, i koje su u stanju da pribave jedina racionalna sredstva da se u potpunosti iskoristi delokrug ostavljen slobodi, odnosno politickoj akciji.

Pjer Burdije

*) Iz: La Misere du monde, Paris, Ed. du Seuil, 1993.

Dijalog: Pink delendam esse - Pink treba razoriti «

» Prevod: Odbrana civilizacije