|
Zbivanja
Duplo dno nase tranzicije
Ako nova vlast ne savlada efikasno
prepreke reformi postace i sama prepreka reformama
Mirko Tepavac
Sve nase reforme u poslednjih pola veka padale su, jedna za drugom,
pred politickim preprekama. Kad god je reforma zapretila slabljenjem
politicke vlasti drzave i vladara gubila je svaku sansu.
Reforma 2002. je, medjutim, nesto drugo. To je radikalno preuredjenje
celokupnog drustvenog sistema, prava revolucija, nadajmo se mirna i
civilizovana, koja treba da uvede drzavu i njene gradjane u red prosperitetnih
zemalja ujedinjene Evrope. Sudbina takve reforme ne zavisi samo od dobrog
programa - on je vec, zahvaljujuci timu sposobnih, mladih, modernih
strucnjaka, pobrao mnoge pohvale - nego od uspesnog oslobadjanja politickog
prostora da se ona dogodi.
Materijalne prepreke, iako impozantne nakon visegodisnje milosevicevske
devastacije, kada je sve bilo zrtvovano militantnim velenacionalnim
ciljevima, mozda ipak nisu najteze. Taj, najtezi deo posla, tezi nego
u vecini drugih zemalja tranzicije, medjutim, moracemo da uradimo sami.
Cena neodlucnosti
Sada se tek vidi kolika je cena neodlucnosti i nedorecenosti nase oktobarske
pobune. Kroz sirom otvorena vrata olako su se provukli i oni koji su
morali ostati iza brave (u prenosnom i u bukvalnom smislu reci). Izuzimanje
vojske i policije od oktobarskog udara, bio je to prvi zloslutan znak
zrtvovanja reforme interesima vladanja. Pocela je trka ko ce preuzeti
a ne kako demontirati vojnu i policijsku masineriju porazene vladarske
oligarhije. Zato je sada sve teze nego sto je moralo biti, a DOS koji
je otvorio politicki prostor poceo je da ga ogranicava u nedostatku
solidarnosti i vizije.
Pokusaj da se pred Evropom legitimisemo kao moderni reformatori, a da
istovremeno pred domacom javnoscu ostanemo nepopustljivi "branioci
nacionalnog dostojanstva" besmislen je koliko i neizvodljiv. To
duplo lazno predstavljanje nece proci u svetu, a valjda ni kod kuce,
ali je tim opasnije sto duze bude trajalo. Nasa nesreca odavno vise
ne izvire iz toboznjeg kontinuiteta sa porazenim komunizmom, nego iz
stvarnog kontinuiteta sa nesavladanim Milosevicevim militantnim nacionalizmom.
Njegovi otrovni plodovi su kriminalizovana drzava i upropascena privreda,
sto je nanelo duboke ozlede materijalnom, drustvenom i mentalnom bicu
nacije.
Odnos prema Haskom sudu postaje vec skandalozan. Ni posle godinu i po
dana nema obecanih propisa o saradnji sa Tribunalom, nema procesa pred
domacim sudovima, ni postene ocene ratne uloge Srbije i njenih stegonosa.
Cemu treba da posluzi nedavna ocena predsednika Kostunice - inace sasvim
proizvoljna - da Amerika vise ne insistira kao ranije na nasoj saradnji
sa Tribunalom (koja je, uostalom, grubo demantovana iz Vasingtona samo
tri dana kasnije uz nova upozorenja na posledice)... Hocemo li opet
u poslednjem satu nekoga spakovati za Hag da ne bi izgubili koju stotinu
miliona dolara... Cime su motivisane tvrdnje da u Hagu treba demantovati
krivicu srpske drzave za genocid? Koje drzave? Je li ova drzava negacija
Miloseviceve ili je ona njen dobrovoljni naslednik? Ili genocida mozda
nije ni bilo ili su ga pocinili samo neki drugi. Zar prava istina nije
ipak vaznija od svega.
I politicko podzemlje je prezivelo udare oktobarskog preokreta. "Nasu"
mafiju, uzraslu na ratu i profitu, moze potceniti samo onaj ko o njoj
malo zna, a oni koji vise znaju a cute mozda su vec u njenim rukama...
Ona je duboko ukorenjena u vojsci, policiji, drzavnoj administraciji,
sudstvu, biznisu i korupciji, cak i sportu. Ako mafija ostane ukorenjena
u stranacke sukobe, polagano ce i stranacki odnosi postajati sve vise
mafijaski nego demokratski. Ta struktura bogatstva i moci zivotno je
zainteresovana za opstrukciju pravne drzave, evropskih standarda i haskog
sudovanja. Demontaza te, za sada, skoro nedirnute paklene masine nemoguca
je bez rekonstrukcije ratnih dogadjanja, ciji je izdanak i njihov profiterski
"patriotizam". Sada brane zivot i imanja, bezobzirni su, ne
zaboravimo - i naoruzani! Nije u pitanju obicno drustveno zlo nego ozbiljna
pretnja civilizovanom preobrazaju i gradjanskom miru.
Reformisti i kocnicari
Reforma privrednog, drzavnog i politickog sistema ocigledno su delovi
iste celine i nijedan deo te celine ne moze se menjati ni sam po sebi
ni sam za sebe. Reforma ne moze bez kreativne uloge drzave i politike,
ali ni sa njihovim ogranicenjima. Drzava nije tu da vodi privredu i
upravlja drustvom nego da im uklanja prepreke. Ako nova vlast ne savlada
efikasno prepreke reformi postace i sama prepreka reformama.
Stranacka sukobljavanja, cak i kada su neprincipijelna i demagoski zamagljena,
ipak izrazavaju i razlicite koncepcije. Lepo bi bilo da se dosovski
sporovi ne raspravljaju svadjalacki, ali bi jos gore bilo da se razlike
nezdravo izmiruju. Sakriti se uostalom uopste i ne mogu, a od ostrascenih
stranackih svadja gora je samo "sloga" koja zanemaruje i sakriva
koncepcijske razlike. Pa ni to ne bi moralo da smeta kada bi se skrupulozno
postovao minimalni zajednicki imenitelj osnovnih ciljeva koji, ma koliko
se suzavao, mora da ukljuci vitalne interese reforme.
Deformisana nacionalna i drustvena svest, koju su za sobom ostavili
autoritarni rezimi, teze je savladiva prepreka nego materijalna degradacija
koja nas je u poslednjoj deceniji spustila na samo dno evropske lestvice.
Evropska integracija (EU) kojoj se nudimo danas nije vise samo nova
zajednica drzava nego novo evropsko drustvo! Niko nas ne sili da mu
se pridruzimo, ali mu se ne mozemo pribliziti samo pod sopstvenim uslovima.
Ova reforma ne sme, ne moze propasti jer je ona jedini nas izlaz, srecom
i najbolji. I propadanje ima svoje granice. Reforma danas ima vece realne
sanse ali i opasnije protivnike nego sto je imala bilo koja prethodna.
Pothvat zavisi od podrske sveta, a ona od uverljivosti pothvata.
Ksenofobi neumorno plase danas narod strahotama novog svetskog poretka
i globalizacijom, kao sto su ga pre kojih 100 godina plasili zeleznicom.
Episkop sabacko-valjevski Lavrentije kaze: "On je (Nikolaj
Velimirovic) u jednoj recenici dao sustinu vere na Istoku i Zapadu...
rekavsi: Covek na Istoku od silnog razmisljanja nema kad da radi, a
covek na Zapadu od silnog rada nema kad da misli" (Politika,
26. 01. 2002).
Prosla su vremena takvog razlikovanja Istoka i Zapada, bar kad je vrlina
radinosti u pitanju. Vreme je mladih, obrazovanih i vrednih na svim
stranama sveta. Valjda i u Srbiji.
26
teza o globalizaciji«
» Zbivanja: Trka
u naoruzanju i medjunarodno pravo
|
