|
Ponovo procitati
O korupciji
i porocima upravljaca u demokratiji
i o njihovim posledicama po javni moral*
U aristokratijama, upravljaci cesto pokusavaju da se sluze korumpiranjem.
- U demokratijama se cesto oni sami pokazuju korumpirani. - U onim prvim,
poroci neposredno kvare moral naroda. - U ovima drugim, oni dejstvuju
posredno, ali jos strasnije.
Aristokratija i demokratija uzajamno zameraju jedna drugoj da olaksavaju
korupciju. Valja razlikovati.
U aristokratskim uredjenjima, ljudi koji dolaze na vlast bogati su i
zele samo vlast. U demokratijama, drzavnici su siromasni i preostaje
im da se obogate.
Iz tog proizilazi da su u aristokratskim drzavama upravljaci slabo dostupni
korupciji i da imaju tek vrlo umerenu sklonost ka novcu, dok se suprotno
desava u demokratijama.
Ali u aristokratijama, oni koji zele da dospeju na celo javnih poslova,
posto raspolazu velikim bogatstvima i posto je broj onih koji mogu da
im u tome pomognu cesto ogranicen, nalaze da je vlast takoreci na licitaciji.
U demokratijama, naprotiv, oni koji se takmice za vlast nisu skoro nikad
bogati, a broj onih koji sudeluju u izborima vrlo je velik. Mozda ni
u demokratijama nema manje ljudi koji bi se prodali, ali kupaca gotovo
da nema; a trebalo bi, uostalom, kupiti odvise ljudi odjednom da bi
se postigao cilj.
Medju onima koji su bili na vlasti u Francuskoj u poslednjih cetrdeset
godina, vise njih bilo je optuzivano da su se obogatili na racun drzave
i njenih saveznika; takva se optuzba retko upucivala javnim licnostima
u nekadasnjoj monarhiji. Ali gotovo da nema u Francuskoj primera da
je neko kupovao glas nekog biraca, dok se to radi cesto i javno u Engleskoj.
Nikada nisam cuo da se neko u Sjedinjenim Drzavama sluzi svojim bogatstvom
da bi pridobio gradjane; ali sam cesto vidjao da se sumnja u postenje
zvanicnika. Jos cesce sam cuo da im se uspeh pripisuje podlim spletkama
ili nedozvoljenim ujdurmama.
Dok ljudi koji upravljaju u aristokratijama pokusavaju, dakle, ponekad
da korumpiraju druge, vodeci ljudi u demokratijama pokazuju se ponekad
sami korumpirani. U onima prvim neposredno se narusava moral naroda;
u ovima drugim, na javnu svest vrsi se posredno dejstvo, koga se treba
jos vise bojati.
Kod demokratskih naroda, posto su oni koji su na celu drzave skoro uvek
predmet neugodnih sumnjicenja, time se zlocinima za koje se optuzuju
takoreci pruza podrska vlasti. Oni tako pruzaju opasan primer vrlinama
koje se jos bore, a pruzaju i slavodobitno poredjenje poroku koji se
krije.
Uzalud ce neko reci da se nepostene strasti srecu u svim slojevima,
da one cesto stupaju i na presto po pravu rodjenja, da se tako mogu
naci ljudi veoma dostojni prezira i na celu aristokratskih nacija kao
i u demokratijama. Takav odgovor nece me nimalo zadovoljiti: u korumpiranosti
onih koji slucajem dodju na vlast otkriva se nesto grubo i prostacko
sto je cini zaraznom za masu; dok cak i u izopacenosti velikasa, naprotiv,
vlada izvesna aristokratska prefinjenost, nekakav privid uzvisenosti,
koji cesto sprecavaju da se ona siri.
Narod nikad nece proniknuti u tamni lavirint duha koji vlada na dvorovima;
on ce uvek tesko otkrivati necasne postupke koji se kriju pod otmenim
ponasanjem, prefinjenim ukusom i ljupkim govorom. Ali kad neko krade
drzavnu blagajnu ili za novac prodaje pogodnosti u ime drzave, to bilo
koji bednik razume i moze se onda nadati da ce i on to moci raditi.
Ono cega se, uostalom, treba bojati i nije toliko prizor nemorala visokih
licnosti, koliko nemorala koji vodi do visokih polozaja. U demokratiji,
obicni gradjani vide kako obican covek, potekao iz njihovih redova,
za malo godina dospeva do bogatstva i moci; taj prizor izaziva njihovo
iznenadjenje i zavist; pitaju se kako to neko kome su oni bili ravni
danas ima pravo da upravlja njima. Da njegov uspon pripisu njegovim
darovima ili vrlinama nije ugodno, jer bi to znacilo priznati da sami
imaju manje vrlina ili da su manje dovitljivi. Glavni uzrok nalaze oni,
dakle, u ponekom njegovom poroku, i cesto su u pravu. Tako se stvara
neka odvratna mesavina predstava o necasnosti i vlasti, nedostojnosti
i uspeha, korisnosti i nepostenja.
*) Iz: Aleksis de Tokvil, O
demokratiji u Americi, preveo sa francuskog Zivojin Zivojnovic,
Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica Sremski Karlovci - CIID Titograd
1990, str. 192-193.
Sta citate: Burzuj
«
» 'umor
u glavi : Rupa
bez dna
|
