Preispitivanja

Sloboda i kazna

Deo razgovora, vodjenog 26. januara ove godine, sa glumcem Ljubom Tadicem o usponima i padovima slobode umetnickog stvaralastva i represiji prema umetnosti, kulturi i gradjanskim slobodama

Republika: Predstava "Kad su cvetale tikve", koju je prema drami Dragoslava Mihajlovica rezirao Boro Draskovic u Jugoslovenskom dramskom pozoristu 1969. godine, smatra se vrhuncem stvaralastva, glumaca i citavog pozorista. Ona je "skinuta" posle cetiri ili pet izvodjenja, na jedan vrlo cudan nacin, ali posle cemo o tom nacinu. Najpre o samoj predstavi. Reditelj Draskovic kaze: "Kao u utopijskim sanjarijama o idealnoj predstavi, glavne i najsitnije uloge igrali su majstori kakvi se samo pozeleti mogu". Ta predstava je naisla na veliki odjek kod publike, na razlicit odjek kod kritike, a na vrlo grubu i ostru reakciju kod vlasti. U cemu je problem?

Ljuba Tadic: Boro Draskovic je dosao iz Sarajeva i sreca je za Jugoslovensko dramsko sto je dosao. Prva predstavu koju je pravio - Sartra, "Prljave ruke", pa je posle napravio "Henrija IV"...

Republika: To je bila linija uspona slobode stvaralastva u pozoristu.

Lj. T.: Jeste. To je bilo nesto fantasticno. Ako je neko stradao od skidanja "Kad su cvetale tikve" stradalo je pozoriste i stradao je Boro Draskovic. Mi smo tu predstavu radili veoma interesantno: on je donosio male dijaloge, radilo se sa mladim glumcima - Misa Janketic je igrao i jednu od najlepsih svojih uloga, pokojni Pljaka Kostic napravio je veliku ulogu u toj predstavi. I on je ostao u mome secanju kao jedan raskosni talenat, otisao je rano.
U toj predstavi je bila veoma interesantna atmosfera za Jugoslovensko dramsko pozoriste i uopste za pozoriste. U tom projektu - obratite paznju na rec "projekat" - projekat je ono sto okupi oko jednog komada, oko jednog pisca, reditelja i glumce, scenografe, da svi zajedno naprave predstavu. E, u tom projektu je Boro odabrao dosta veliki broj glumaca, sjajan ansambl. Igrali su mahom mladi glumci, daroviti, oni su tek dosli u pozoriste. Pomenucu Laneta Gutovica. Igrala je i Ljiljana Krstic. Igrao je i jedan nas fantastican glumac - Ljubisa Jovanovic. On je bio nesto najcudnije sto sam sreo u zivotu. On je dugo bio glumac u Kazalistu u Zagrebu. Bio je u partizanima, igrao u Kazalistu narodnog oslobodjenja. On je usao u taj projekat kao jedan drugaciji covek od svih nas, ali jedan covek tolerantan, vrhunski umetnik. Igrajuci oca ciji sin strada na Golom otoku, Jovanovic u komadu izgovara recenicu "Gori su nego Nemci" - ta recenica ce se provlaciti sve vreme oko te predstave - ali Ljubisa tu recenicu nije izgovorio u predstavi. Bio sam na sceni kad on dolazi, i on je bio, mislim, na Golom otoku; taj otac, skida preda mnom kapu - ja sam igrao pukovnika Ozne, Perisica - na neobican nacin. Ja ga pitam posle: "Pa sto ste, gos'n Ljubisa, to uradili?" On kaze: "Cuo sam da su na Golom otoku naredili da se tako skida kapa". To uverljivo izgleda.
Medjutim, dogodi se nesto sto je bilo kobno. Kobno u smislu "skidanja" i zabrane. Tad je zaigrao mehanizam Gradskog komiteta Beograda. Gradski komitet Beograda nije hteo to da "skine" nego je trazio da "skinu" sami glumci. To je jedna gola perfidija u nasem zivotu, svih koji smo tu bili. Pa ko bi bio lud da "skine" tako uspesnu predstavu, ko bi bio lud od glumaca da glasa protiv samog sebe kad je napravio tako lepe uloge, kad su napravili jednu tako lepu predstavu? To je jedna neprirodna situacija, ali je proces trajao do te mere dugo - preko partijske organizacije, pa su se tu drzali sastanci, ja nisam bio clan Partije ali su me pozivali posto sam igrao tamo, pa sam bio na tim sastancima. Bio je izvesni Bora Simic zaduzen za to, jedan clan iz Komiteta koji je govorio te stvari tamo - kako moze, sta moze.
Mi smo se borili za svoj projekat, a s druge strane se, opet, razvijala jedna situacija da je tadasnji upravnik JDP Bojan Stupica pravio rucak u Jugovu za Kardelja i gospodju Kardelj, na tom rucku bio je i Ljubisa Jovanovic sa svojom suprugom. U Jugovu se nesto govorilo i o "Tikvama" - niko nije mogao da dozna tacno sta, sem sto sam doznao od pokojnog Ljubise da ce se predstava "skinuti", ali ne tako brzo. Igrace se u decembru, na primer, da kazem dva puta, neko ce se razboleti pa ce jedna predstava biti otkazana, pa ce druga predstava da se igra, pa ce u sledecem mesecu opet da se stavi, pa opet ce se neko razboleti. A ja pitam: "A ko ce se to, gos'n Ljubisa, razboleti?", a on kaze: "Pa ja, naravno".

Mi smo isli na razne sastanke, dogovarali se, pricali. Predlozio sam, jedanput, da tu recenicu "Gori su nego Nemci" uklonimo, a da ostavimo predstavu, da je odbranimo. Neko je rekao da je to dobra ideja. Na sledecem sastanku mi je odgovorio vec pomenuti Simic. Kaze: "To je nemoguce, iz konteksta ne moze da se brise nista".
Sta sam jos otkrio? Da oni koji su u kuci pozorisnoj a nisu bili u tom projektu, bili su protiv tog projekta. Jer nisu igrali predstavu. Te sujete, te tastine, te pakosti postoje.
Ali, ima i nesto najstrasnije, to moram reci, to je da je vlast trazila od ljudi da sami sebe zabranjuju. To je nesto najstrasnije sto se dogadjalo. Nije to samo sa "Tikvama" bilo nego i sa svim drugim predstavama - i sa "Karamazovima" u Narodnom pozoristu, i u Ateljeu, ko zna koliko je predstava tamo "skinuto", i svi su govorili: to treba da se "skine", to mi treba da "skinemo".

Republika: Izostavili smo jedno vazno ime - Josipa Broza Tita koji je, pricajuci o strukturi ishrane stanovnistva, pomenuo "Tikve" u vrlo negativnom smislu. Da li je moguce, kada se zna da je on to rekao, da li je ikakva prepravka mogla da spase od kazne ansambl i ovaj projekat?

Lj. T.: Najveca zabrana koja postoji to je da je licno marsal Tito zabranio nasu predstavu u Jugoslovenskom dramskom. U govoru, u Zrenjaninu, on je govorio o poljoprivredi, koliko se secam, i onda se zaleteo pa je rekao: "Tikve". Cak je pogresio pa je rekao: "Tamo neki Borislav Mihajlovic Mihiz je napisao neke 'Tikve'". Rekao je da se tu prave neke stvari, opet je kukuruz bio glavna tema, stalno je govorio o klipu, o tockovima, o nekim ljudima da zaustavljaju tockove revolucije, mi smo zaustavljali "tockove revolucije" - on je to izgovorio.
Inace, bila je zakazana predstava, cini mi se da je bila peta (ili cetvrta) predstava "Kad su cvetale tikve". Obicno je bila guzva ispred pozorista i posto imam kraj prvog dela dolazio sam u sedam sati, jer predstava pocinje u pola osam. Dosao sam u sedam sati i nesto mi je bilo cudno. Ispred pozorista - nikoga. Ugaseno sve. Dodjem do portirnice, tu je gospodja Lukic koja mi kaze da idem u upravnikovu kancelariju. Ja polazim i kad podjem na stepenice cujem nekog, pita: "Gde cete?" Ja onako, cudno mi je da me pita gde cu. Ja u pozoriste dolazim, sta me ovaj covek pita gde cu, pa kazem: "A ko ste vi?" A on me pogleda i kaze: "Dobro, dobro, idite". Ja odem. Znate kako izgleda kad neko drag umre, kad se tako nesto dogodi, tako su svi sedeli tamo, nije bilo Bojana Stupice, bio je u bolnici. I razgovaralo se o tome sta je bilo to, nisam slusao radio, ispricali su mi da je Tito rekao da se odmah zatvori. I tako, bilo je price oko toga, mi oko toga vise nismo ni diskutovali, nije se nista dogadjalo, nesto smo se borili, ali je sve bilo gotovo jer je "bog" rekao to i to.

Republika: Ali "bog" ima posrednike. On ne prlja ruke na poslovima koje obavljaju drugi. Neki su ga obavestavali sta se dogadja, drugi su sprovodili sta je on rekao. Jedan mehanizam je pokrenut koji je, u stvari, bio i tema predstave "Kad su cvetale tikve", tortura na Golom otoku u kojoj su ljudi primoravani ili navodjeni da kaznjavaju sami sebe i druge zatvorenike. Sada oni koji se plase uklanjanja tog tabua primoravaju glumce i druge ljude u pozoristu i druge intelektualce, takodje, da kaznjavaju sami sebe i da "skidaju" predstavu bez ikakve formalne zabrane. Sta je, u stvari, bilo na delu?

Preneto sa magnetofonske trake (prema radio-snimku), iz razgovora Josipa Broza Tita sa predstavnicima politicko-privrednog aktiva banatskih opstina u Zrenjaninu, 25. oktobra 1969. godine (iz: Feliks Pasic, Kako smo cekali Godoa Kad su cvetale tikve, str. 120).

---

Lj. T.: Da, to je, mislim, u centar pogodjena stvar. Ona se rasirila. Goli otok nije Goli otok samo za ljude koji su snosili konsekvence nekog svog misljenja itd., nego je to prosirena stvar na celo drustvo, na sve ljude. Tu su se dogadjale strahovite stvari. Da samo pomenem pitanje karijere u umetnosti, to se tako rasirilo, pricao sam o tom strucnom objasnjenu meni, koje mi je dao taj drug Simic, da je nemoguce izbacivati recenice, to je uradio neko iz pozorista ko nije bio u nasem projektu, ko se s nama nije slagao, on je to radio. U taj mehanizam su ubaceni pisci protiv pisaca, glumci protiv glumaca.

Ljuba Tadic i Misa Janketic u predstavi: »Kad su cvetale tikve«

Republika: Da se vratimo predstavi i ulozi koju tumacis. Perisic - partizan, komunista, udbas - covek oko koga se ukrstaju razni nivoi nasilja: ulicno nasilje - Dusanovac, obracuni izmedju bandi, silovanje, sudari s milicijom...

Lj. T.: I bokserski klub...

Republika: ... gde se Ljuba Vrapce trudi svim silama da ti se umili kako bi mu brata izbavio.

Lj. T.: I zato se Ljuba trudi da dobro boksuje da bi Perisic to uradio.

Republika: Ljuba, otac i majka su, kao obicni ljudi pokusavaju da nadju izlaz. Jedini izlaz koji oni vide je Perisic. A i oko starog Perisica su razni mehanizmi nasilja. Dakle, i sam Perisic je izlozen razlicitim silama. I on trazi izlaz i pokusava da ga nadje. Dakle, u srzi drame je nasilje, jedan narociti oblik nasilja - tortura na Golom otoku kao paradigma torture u raznim zatvorima i logorima - koji je dugo bio tabu, a da bi ostao tabu predstava je zabranjena.

Lj. T.: Jeste. I mi smo, na neki nacin, svedoci toga.

Republika: Uspon slobode stvaralastva u pozoristu, narocito posle "Godoa", pa na filmu, u knjizevnosti, u filozofiji, u sociologiji, uzdrmao je razne tabue. Tada je bila i poznata '68. godina u citavom svetu pa i kod nas. Bio je to jedan snazan talas kritickog misljenja. U tom ambijentu je stvorena velika predstava "Kad su cvetale tikve" i to je istovremeno vrhunac slobode stvaralastva ali i kaznjavanja te slobode, jer se vlast uplasila da se otkrije dugo skrivana tajna - nasilje, tortura, kako kaze Boro Draskovic "temeljna misterija sistema". Zar nije razlog zabrane predstave strah vlasti od uklanjanja tog tabua, i to ne samo u pozoristu...

Lj. T.: ... Svuda...

Republika: ... U javnom zivotu. Jer, kriticko misljenje preko visokih dostignuca umetnickog stvaralastva "prelazi rampu" ne samo u pozoristu nego i van pozorista. I to je strah vlasti ne samo od glumaca i od velike predstave nego pre svega od toga da ce i obicni ljudi poceti o tome normalno da govore i da ce sloboda postati javno dobro.

Lj. T.: Cudio sam se: pa zar je vlast toliko slaba da se ona plasi jedne pozorisne predstave? To mi je pitanje uvek bilo nejasno. Toliki mehanizam upotrebiti da se zatvori javnost jedne predstave koja je kvalitetna i koju publika voli da gleda - to mi nije jasno. Znaci, ta vlast nije u redu ako se plasi jedne pozorisne predstave. Ali oni su se plasili svega.
Uzmimo film. "Crni talas" na filmu, to je jedna mnogo interesantna stvar. To ce valjda neko da prouci, da neko vidi gde je istina oko toga. Zivimo sada u jednom vremenu gde sve vrvi, sve previre, i moramo da nadjemo gde je istina.

Iz: Nebojsa Popov, Drustveni sukobi - izazov sociologiji, Beograd 1983, str. 235-236.

Republika: Pre nego sto dodjemo do savremenog trenutka da se vratimo jos na zbivanja oko "Tikava". Vrlo je vazno, mnoge cinjenice se znaju ali se tesko povezuju, nema jos ozbiljnih analiza. Upravo je vazno da nadjemo odgovor na pitanje koje postavljas: Zasto bi se vlast uplasila jedne predstave? Izgleda, nije rec samo o strahu vlasti od uklanjanja jednog tabua kao sto je golootocka tortura nego i strah od toga da gradjani koji gledaju predstavu mogu pozeleti da postanu slobodni gradjani. Jer, kako kaze jedan od autoriteta u toj oblasti, Viktor Kaufman: "Tragedija poziva ljude da se poistovete cas s ovim cas s onim likom, da jednu situaciju sagledavaju iz raznih uglova i da razmisljaju o vrednostima svake od njih. U tom procesu nasa ljudska saosecajnost obuhvata i najneverovatnije likove. Navedeni smo da dovodimo u pitanje ono sto u obicnom zivotu uzimamo zdravo za gotovo. Postajemo kritickiji, skepticniji i covecniji". To je mozda najveci strah, i to ne samo vlasti nego i svih onih koji su investirali svoje interese u dati poredak. Na delu je, dakle, bila jedna slozena i ne bas tajna zavera raznih delova mehanizma jedne partijske drzave, koju je jedna predstava, koja je nastala na vrhuncu talasa slobode stvaralastva ne samo u pozoristu nego i u citavoj kulturi, dovela do prave panike i otud su oni bili toliko energicni, ali istovremeno i podli, jer nisu preuzeli na sebe zabranu nego su primoravali ljude da sami sebe zabranjuju.

Lj. T.: To je najveca tragedija.

Preispitivanja: Kultura i nasilje «

» Preispitivanja: »Karamazovi« - »odlaganje« premijere