Preispitivanja

Kultura i nasilje

Umetnost, filozofija i nauka oduvek se bave nasiljem ali se i nasilje, oliceno pre svega u vlasti, "bavi" njima. Odnos kulture i nasilja povremeno je krajnje zaostren.
Suocavanje sa nasiljem u jugoslovenskim ratovima, pre svega traganje za istinom o retko vidjenim zlocinima, ispit je zrelosti nase kulture. I vise od toga, to je uslov normalnog zivota. Deo pomenutog traganja za istinom su i istrazivanja zbivanja koja su prethodila erupciji nasilja u vec pomenutim ratovima.
Krenimo dokumentovanim tragovima. U dvobroju novosadske Scene za 1995. godinu sistematski je prikazana represija prema pozoristu od 1944. godine pa dalje, tokom pola veka, u citavoj Jugoslaviji. Objavljeno je obilje podataka o progonu, hapsenjima i ubijanju glumaca, o ideolosko-propagandnoj masineriji i administrativnoj represiji.
Jedan od oblika represije je i "skidanje" predstave sa repertoara, bez formalne zabrane. Skandali se nizu, a analize obicno izostaju. Feliks Pasic je u knjizi Kako smo cekali Godoa Kad su cvetale tikve (Bepar Pres, 1992) sistematski prikazao zbivanja oko dve beogradske predstave, "Cekajuci Godoa" Semjuela Beketa u reziji Vasilija Popovica (1954) i "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovica u reziji Bore Draskovica (1969).
U dosadasnjim istrazivanjima najveca paznja posvecena je represiji. Izostaje analiza predmeta represije, bez cega ostaju nerazumljivi motivi i razlozi represije. Stice se, naime, utisak da vlast primenjuje represiju naprosto zato sto je vlast. Tako nesto i nije daleko od istine kada se ima u vidu totalitarna teznja vlasti. Ali, utisak o njenoj apsolutnoj proizvoljnosti i bezgranicnoj moci dovodi u pitanje izvesne cinjenice. Recimo, predstava "Cekajuci Godoa" nije izvedena u Beogradskom dramskom pozoristu, gde je pripremana, ali je izvedena u novoosnovanom Ateljeu 212. Ova cinjenica bi se mogla tumaciti i kao pobeda slobode stvaralastva.
Zamah slobode stvaralastva i kriticke misli primetan je tih godina - od sredine pedesetih do kraja sezdesetih godina - u svim oblastima umetnosti, u filozofiji i sociologiji. Kulminacija je bila u pokretu kritickog misljenja u citavom svetu i kod nas, 1968. godine. Sloboda stvaralastva uzimala je maha u knjizevnosti, pozoristu, na filmu, u knjizevnim, filozofskim i socioloskim casopisima, studentskim listovima, na Univerzitetu, u skolama. Upravo na ovaj siroki zamah slobode vlast je reagovala takodje sirokom represijom. Sredstvima partijske drzave razoren je studentski pokret, zabranjivani su listovi i casopisi, smenjivane redakcije, zabranjivane knjige a narocito pozorisne predstave (cak citavih sedam drama Aleksandra Popovica) i filmovi. Partijska drzava je krenula u sistematski obracun sa, kako ga je sama nazivala, "crnim talasom" u citavoj kulturi.
Sustina sukoba slobode i vlasti najprimetnija je u dva dogadjaja: "Tikve" (1969) i "Karamazovi" (1980), pa ih zato ovde predocavamo javnosti kako bi bili sto temeljitije razjasnjeni, kroz dijaloge koje ocekujemo.
U sredistu obe drame nalazi se nasilje, pre svega sistemsko - policijsko - nasilje cija je paradigma Goli otok. Vlast je nastojala da svim silama ovaj "visak nasilja" (torturu) odrzi kao tabu-temu. Glavni junak "Tikava" Ljuba Vrapce, kao uverljivo tragicni lik, suocen je s ulicnim nasiljem (silovana mu je sestra), nasiljem u i oko bokserskog ringa (gde je dominantna figura udbas) i policijskim nasiljem prema bratu i ocu koji su zahvaceni golootockom torturom. Samo sazrevanje kulture moze da iznedri jednu vrhunsku umetnicku predstavu u kojoj se nasilje dozivljava kao trauma a suocavanje sa njim kao katarza.
Vlastima i njenim pristalicama, medjutim, smeta uklanjanje tabua s jedne bitne teme ne samo vlasti nego i svakidasnjeg zivota. Slobodno suocavanje s nasiljem proglaseno je za povampirenje "informbirovstine", izdaju revolucije i socijalizma. Na tribini Filozofskog drustva Srbije, odrzanoj povodom nadiruceg talasa represije, a pod temom "Socijalizam i kultura", jasno su se ocrtala dva oprecna stanovista. Jedno su zastupali filozofi, sociolozi i publicisti, da je socijalizam projekat slobode a ne bilo kakav oblik vlasti, pogotovo staljinisticki totalitarizam. Drugo su zastupali knjizevnici, profesori i publicisti za koje je sustina socijalizma "pitanje vlasti". Nastalo je pravo "vrzino kolo": problematizacija nasilja je proglasena nasiljem a kritika nasilja u kulturi novim nasiljem; cak je i zrtva represije - Jugoslovensko dramsko pozoriste - napalo kriticare represije - Filozofsko drustvo Srbije. Isto kolo vrtelo se, ne uvek jednako "bucno i besno", i oko "Karamazovih" (1980) kao i oko slicnih knjizevnih dela i pozorisnih predstava koje se bave golootockom torturom (Isakovicev "Tren 2", na primer).
I kada se o pomenutim dogadjajima nesto progovori, mnoge stvari koje se ticu i uspona slobode i zamaha represije ostaju nerazjasnjene. I to ne samo oko "Tikava" i "Karamazovih". Pitanje je, recimo, sta je od kreativnih i kritickih potencijala prezivelo represiju, ne samo u pozoristu vec i u citavoj kulturi? Koliko su ovi dogadjaji uticali na okretanje neutralnim delima i nacionalnom repertoaru "s pevanjem i pucanjem"? Kakvu ulogu u ovim dogadjajima imaju posrednici izmedju kulture i vlasti ("burazerska represija"!)? Zasto i kako se desilo da i deo publike pokaze sklonost nasilju (upad na predstavu "Sveti Sava", na primer)? Koliko je gomilanje trauma bez katarze opteretilo nasu kulturu i sposobnost da se suprotstavimo nasilju? Kako se moze obnoviti kriticka i stvaralacka moc kulture?
Istrajavajuci vec cetrnaestu godinu kao "glasilo gradjanskog samooslobadjanja" Republika se sistematski suprotstavlja "stihiji straha, mrznje i nasilja". Pod uticajem zbivanja ovo drugo je bezmalo zaklonilo ono prvo. Tema "kultura i represija", nadamo se, otvara realnu mogucnost da se jasnije izraze slobodarske ideje, nacela i teznje. Bez toga nema ni jasnih merila za odnos prema nasilju, niti strategije borbe za slobodu u kulturi, drustvu i drzavi.
Nadamo se razumevanju i saradnji dosadasnjih i buducih saradnika naseg lista.

Urednistvo

Pravosudje: Trzim pomoc «

» Preispitivanja: Sloboda i kazna