OGLEDI

Prva godina tranzicije uglavnom je protekla u pripremama za visegodisnje ekonomske reforme

Tranzicija u Srbiji - reforme i reformatori

Svi akteri ekonomskih promena grupisali su se oko vlasnistva nad funkcijama u drzavi i drustvu i nad kapitalom, sa promenljivim rasporedom i intenzitetom interesa i njihovim uplivom na svet rada, trziste kapitala i novca

Zoja Jovanov

Evropska banka za obnovu i razvoj proglasila je Jugoslaviju za najuspesniju od 27 zemalja jugoistocne Evrope u tranziciji u 2001. godini. U rasponu od jedan do cetiri SRJ je dobila ocenu tri za privatizaciju, liberalizaciju cena i spoljno-trgovinsku razmenu, dvojku za razvoj infrastrukture, a jedinicu za prestrukturiranje privrednog i bankarskog sistema. Buduci da su ocene date na osnovu podataka iz prvog polugodja, kada su promene u Srbiji pretezno imale obelezja smene stare i smestanja nove vlasti u sve drzavne i finansijske institucije, privredu i ustanove, a ne trajnijih reformskih zakona i mera, pohvale su primljene, a verovatno i date, pre svega kao zavrsno priznanje za smenu rezima Slobodana Milosevica. Osim toga, SRJ je 2001. usla u tranziciju sa niske startne pozicije iz prethodne godine pa je svaki pomak sa nule izgledao veliki. Sa kakvih grana je, dakle, SRJ startovala u svet tranzicije, kao poslednja zemlja na kontinentu koja se opredelila za taj prelazni korak u kapitalizam.
Te godine je bilo planirano povecanje bruto drustvenog proizvoda (BDP) od 10 odsto, koliko su u startu imale zemlje u tranziciji, a ostvaren je rast od 5,5 odsto i to zahvaljujuci povecanju poljoprivredne proizvodnje za 20 odsto. Industrijska proizvodnja trebalo je da bude za 10 odsto veca, a zadrzala se na nivou iz 2000. godine. Rast inflacije je prvobitno bio odredjen na 10, pa na 30 odsto, a zaustavio se na 40 odsto. Procenjuje se da ce deficit SRJ u robnoj razmeni sa svetom u 2001. dostici tri milijarde dolara, a zemlja jos nema prepoznatljivu izvoznu robu, cak se i sljive uvoze, dok se na stranom trzistu svakih pet godina pojavljuje 50 odsto novih proizvoda. Najtamnija strana stvarnosti je zaposlenost. Krajem 2001. godine u Srbiji je zvanicno bilo zaposleno 1,541 milion ljudi, od toga je oko 300 hiljada primalo plate iz budzeta, oko 500 hiljada radilo u nelikvidnim i preduzecima pred stecajem, a za oko 700 hiljada radnika nisu uplacivani socijalni doprinosi, sto znaci da bezmalo niko od njih nije stvarao drustveno bogatstvo. Osim toga, zvanicno nezaposlenih bilo je oko 860 hiljada ljudi (stopa nezaposlenosti je za godinu dana povecana sa 26 na 29 odsto), a penzionera oko 1,3 miliona, pa uopste nije jasno ko je i cime koga tu izdrzavao. Privreda u celini nema obrtni kapital vec trosak, a prema podacima Zavoda za obracun i placanja (ZOP) u prvih 11 meseci 2001. godine 72 755 firmi u Srbiji imalo je ukupna primanja 1406,97 milijardi dinara, a troskove u iznosu 1408,69 milijardi dinara, sto znaci da je bila u minusu za 1,72 milijarde dinara. U tom periodu u privredi je bilo nelikvidno 63 234 preduzeca sa 1 295 319 radnika, a neprekidno nelikvidno, dakle zrelo za stecaj, 30 748 firmi sa 450 165 zaposlenih i dugom od 73,3 milijarde dinara. Ipak je granica siromastva sa 60 dolara mesecno po stanovniku podignuta na 100 dolara tako da je Srbija 2001. godine iskoracila iz kluba siromasnih ali jos nije imala bonitet za pripadnost grupi srednjerazvijenih zemalja. Prosecne plate su sa 110 maraka, krajem 2000. godine, u novembru 2001. dostigle 224 DEM i to je zapravo jedini podatak na relaciji reforme-socijala koji odrzava privid tranzicionog mira u Srbiji.
Bez obzira na pohvale iz razvijenog dela sveta, ekonomski strucnjaci nisu zadovoljni rezultatima reformi, smatraju da zemlja koja nema privredni rast nije uspesna. Ali, meren arsinom obecanje-ispunjenje, uspeh nove vlasti mogao bi da dobije prelaznu ocenu. Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus rangirao je realizaciju obecanja DOS-a (od nula do jedan), prvi dan vlasti ocenom 0,46, prvih sto dana ocenom 0,15 a prvu godinu ocenom 0,72. I njegove analize, kao i stranih institucija, odnosile su se na period od 5. oktobra 2000. do sredine naredne godine tako da u uspeh nije bio ubelezen reprogram duga SRJ u Pariskom klubu poverilaca, dogovor o podeli imovine bivse SFRJ i donosenje nekoliko vaznih ekonomskih zakona kojim bi bila ispunjena gotovo sva obecanja DOS-a u prvoj godini vlasti. Gledano iz tog ugla, priznanje iz sveta je zasluzeno. Medjutim, prema analizi strucnjaka Instituta G 17, nova vlast je bila veoma spora u sprovodjenju reformi i cena te sporosti u prvoj godini je iznosila 30,4 milijarde dolara. Do ove sume dosli su procenom da ce BDP u 2001. godini dostici 12,5 milijardi dolara, dok je uz kvalitetne reforme mogao da bude 42,9 milijardi dolara. Razliku od 30,4 milijarde dolara bez dileme su imenovali kao ceh nove vlasti jer u odlucivanju o reformama ima nadmocnu vecinu u institucijama sistema. Taj ceh ravan je steti od NATO bombardovanja (prema proceni Grupe 17), ali je sitnica u odnosu na onaj koji je prethodni rezim naneo ekonomiji, a koji prema racunici Instituta G 17 iznosi 700 milijardi dolara. Ukoliko srpski reformatori u vlasti i privredi nastave spor rast BDP od oko pet odsto godisnje, gubitak po tom osnovu bi do 2016. dostigao 489 milijardi dolara. Zajedno sa cehom Milosevicevog rezima, te godine bi ukupna steta zbog loseg upravljanja ekonomijom iznosila 1189 milijardi dolara. Medjutim, ukoliko se reforme ubrzaju na po 12 odsto rasta BDP godisnje, Srbija bi u svetskim razmerama 2016. godine dostigla ekonomski polozaj iz 1989. Sa pet odsto rasta BDP godisnje, na nivou 1989. Srbija bi bila tek 2066. godine. Ekonomski strucnjaci, inace skloni poredjenju rezultata poslovanja i standarda stanovnistva sa onim iz minulih godina, igrom velikih brojeva uverljivo su pokazali da nasa tranzicija moze da se ogleda samo na ekonomskim uspesima iz proslosti. U poredjenju sa uspesnijim zemljama u tranziciji Srbija kaska desetak godina.

Vlast izazvala krizu reformi

Domacom scenom u 2001. godini uglavnom su vladali, sukobljavali se, tavorili ili gundjali isti akteri ekonomskih promena kao na pocetku vladavine DOS-a, ali sa nesto drugacijim namerama i snagom. Novi akteri, recimo porodica Karadjordjevic, postali su vidljivi vise u drustvenom nego ekonomskom miljeu, bez politickog i materijalnog uticaja na raspored snaga u zemlji, ali sa potencijalima koji ce se verovatno jasnije profilisati vec 2002. godine. Naime, Savezna vlada ustupila je porodici Karadjordjevic na koriscenje Stari i Beli dvor na Dedinju, nekada njihovo a sada vlasnistvo drzave, a Skupstina Srbije je Zakonom o privatizaciji odredila da se nacionalizovana imovina moze nadoknaditi samo u novcu. Liga za zastitu privatne imovine, raniji vlasnici dvorova, vila, fabrika i druge imovine koja im je nacionalizovana ili konfiskovana, zestoko lobiraju za donosenje zakona o denacionalizaciji koji bi im vratio objekte. Taj zakon je u nacrtu, jos nije dobio vizu Vlade Srbije. U medjuvremenu, dvor Karadjordjevica, koji je postao svojevrsna institucija u koju na prijeme odlaze najvise drzavne i crkvene licnosti i najbogatiji ljudi, ne krije ambiciju da postane Dvor, kao sto se ni njegovi gosti ne libe da Aleksandra Karadjordjevica oslovljavaju sa - vase kraljevsko visocanstvo ili prestolonaslednik. Miris monarhije za sada pripada folkloru ali nikad se ne zna da li ce se neko na saveznom nivou zainatiti i predloziti "svoj" zakon o denacionalizaciji i ko zna sta jos.
Nova vlast, koju pretezno cine pripadnici 18 stranaka najpre cvrsto sloznih a sada zavadjenih u koaliciji Demokratska opozicija Srbije (DOS), od prvog dana (5. oktobra 2000) do kraja 2001. godine nesumnjivo je bila najuticajniji akter ekonomskih promena. Potezima vlasti put Srbije u tranziciju odvijao se u dve faze. Prva je imala obelezje revolucionarne smene starog rezima i njegovih celnika i smestanje nove vlasti u institucije sistema. Atribut revolucionarne doneli su joj emotivni naboj "za promene" i polulegalne odluke koje su se iz toga izrodile. Na primer, smena direktora od strane DOS-ovih kriznih stabova, utemeljenje deviznog kursa od 30 dinara za jednu marku koje je obavio Poslovni savet medjubankarskog trzista iako je za to bila nadlezna Savezna vlada, zatim upravljanje drzavom i privredom preko potpisa i pecata zatecenih funkcionera i drugo. Za ovu fazu bili su karakteristicni i kompromisi sa nekim celnicima smenjene vlasti, recimo, pion bivseg predsednika SRJ Slobodana Milosevica Milan Milutinovic i dalje figurira na funkciji predsednika Srbije, neki od smenjenih direktora preduzeca i ustanova i urednika u medijima vraceni su na polozaje, a bezmalo cela Miloseviceva savezna administracija sad opsluzuje novu federalnu vlast. Istiskivanjem porazenih ekonomskih aktera sa celnih pozicija u drzavi i privredi uglavnom se bavila srpska vlast. Savezna, koja se posle promovisala kao legalisticka, gotovo do polovine 2001. godine je to primala bez zescih prigovora. Na pocetku prve faze ekonomskih promena njen najjaci akter bio je predsednik SRJ Vojislav Kostunica jer se njegovoj funkciji pripisivalo ukidanje sankcija Jugoslaviji (mada je to bio predizborni dogovor DOS-a i zapadnih lidera) i vracanje zemlje u sve medjunarodne institucije. Kostunica i Savezna vlada zapravo su zavrsili svoj glavni posao do juna 2001. do kada je u drustvu trajala ta prva, revolucionarna faza promena.
Pocetak druge faze ekonomskih promena poklapa se sa prvim efektima poreske reforme koju je paketom novih zakona o nametima na sve na sta se placaju u aprilu uvela Skupstina Srbije. Zatim sa pocetkom primene novog sistema obracuna plata (1. juna) po kojem se iskazuju samo bruto zarade (neto plate sa svim dodatnim primanjima i izdavanja za poreze i doprinose) tako da su preduzeca bila obavezna da placaju zdravstveno i penziono osiguranje radnicima. Ujedno su doprinosi i porezi iz zarada smanjeni pa su i firme imale koristi od ove zakonske promene. Krajem maja Vlada Srbije zapocela je jedini reprogram unutrasnjih dugova (izmedju preduzeca i njih sa bankama) koji je sama sprovela (do kraja septembra) i dugorocno reprogramiranje poreskih obaveza privrede prema drzavi. Istovremeno je zaostrila finansijsku disciplinu koja je urodila izuzetno dobrom naplatom javnih prihoda. Elem, pocetak druge faze ekonomskih promena datumski se poklapa i sa donosenjem Zakona o jednokratnom porezu na ekstraprofit i ekstraimovinu, Zakona o privatizaciji (26. jun), odlukom Vlade Srbije da otpremi Milosevica u Hag (28. jun) i donatorskom konferencijom u Briselu (29. jun) na kojoj je SRJ obecano 1,328 milijardi dolara poklona (62 odsto) i kredita. Do kraja 2001. godine Srbija je zakonima utemeljila kapitalisticki sistem trzista novca, kapitala i radne snage, ali njena vlast nije uspela da se izvuce iz raslji vestacki produzenog emotivnog naboja saveznog tima koji je pokazao nameru da svoj nesumnjivo veliki uspeh "razvuce" na ceo mandat. Da li su savezne vlasti bas to htele dilema je koja ostaje za kompletniju analizu za neka mirnija, mozda posttranziciona vremena. Ali cinjenica je da je federacija u ekonomskom sistemu samo potpis za drzavne sporazume sa partnerima u svetu. Crna Gora, od pocetka do kraja 2001. godine, nije prilozila ni dinar u savezni budzet, cak ni svoje predstavnike u federalnoj vlasti ne izdrzava, odnosno gradjani Srbije placaju ceo federalni aparat koji upravlja samo njima ili opsluzuje samo njih, zavisi kako ko gleda na vlast. Osim toga, Crna Gora ne postuje savezne zakone i federalnoj statistici ne podnosi izvestaje o poslovanju privrede, banaka i ostalih institucija i ustanova tako da sve sto ZOP, kao sluzba Narodne banke Jugoslavije (NBJ), knjizi kao rezultat SRJ zapravo su podaci o Srbiji i to bez Kosova.
Mada je povod za carke unutar DOS-a ostao zakovan kao "slucaj Hag", cak ni neposredno posto je Milosevic poslat medjunarodnom Tribunalu, izmedju vlasti saveznog i republickog ranga nije bilo nadmudrivanja o tome ko je vlasnik ekonomskih reformi. Prebacivanja iz saveznih kancelarija tipa "prodali ste Milosevica za pare" nisu delovala uverljivo jer su za obecanja teska 1,3 milijarde dolara na donatorskoj konferenciji u Briselu podjednako bili zasluzni ministri obe vlade. Iza brda se valjalo nesto drugo - do tada pristigle donacije uglavnom su potrosene na socijalni mir, cene oslobodjene drzavne kontrole su divljale, privreda je u julu skliznula u kolaps, a obecanja da ce biti poduprta briselskim parama i stranim investicijama jedva su drzala vodu do sredine avgusta. A onda, valjda da bi predupredili bunt "odozdo", drugari iz vladajuce koalicije poceli su tako zestoko i vesto da se prepiru pred licem javnosti da je odmah bilo procitano da su to izveli jer nisu nasli izlaz iz ekonomske krize. Tocak carki se, medjutim, predaleko zakotrljao i one su prerasle u nesto sto lici na sukob razlicitih shvatanja ekonomskih reformi. Demokratska stranka Srbije (DSS), koja ima predsednika SRJ, u maniru uvredjene dame lupila je rukom na najbolje sto je srpska vlast do tada uradila - ekonomske reforme. Kostunica je cak izjavio da je "Vlada Srbije odgovorna za rusenje ustavnog poretka donosenjem brojnih uredbi" i kampanja protiv nje usijala se do zahteva za smenom. Poslanici i svi cija se imena cesto pominju u medijima ukljucili su se u nagadjanja na temu ko je sposoban da smeni reformatora, kabinet srpskog premijera Zorana Djindjica (koji je ujedno i predsednik Demokratske stranke, DS). Premijer je na sve to odgovorio da nastavak polemike o radu srpske Vlade ubija volju za reformama i u tome je bilo manje prizvuka samoodbrane nego istine.
Gradjani koji su do tada trpeli bezmalo dnevne udare cena potrosili su i volju i osecaj prinude da moraju da se bave "njima" (kao ranije Milosevicem). A narocito zbog toga sto je DSS teznju za primatom u DOS-u poceo krajnje neuverljivo, predstavljajuci se kao reformator dok pokusava da srusi republicke reformatore. Kostunicina stranka cak i da je trazila oslonac na drugom kraju tranzicione price, na gladne gradjane, radnike i sindikate, verovatno ga ne bi dobila posto nista nije ponudila za uzvrat rusenja Vlade Srbije. U to vreme savezni ministri nisu cak ni poceli uskladjivanje zakona sa srpskim i crnogorskim reformskim propisima, niti kandidovali drugacije reforme od onih koje su zapocele republicke vlasti. Kompletna letnja farsa definitivno je narusila prvobitnu podelu priznanja: saveznoj vlasti za povratak SRJ u svet a srpskoj za stvaranje pravnog okvira za ekonomske reforme. Zapadni partneri ostro su upozoravali da politicke tenzije mogu da ugroze ekonomske reforme, a i kod kuce mnogima je puklo pred ocima, pre svega sindikalnim liderima. Predsednik Saveza sindikata Srbije Milenko Smiljanic najavio je za septembar seriju strajkova "koji ce uzdrmati celu Republiku". Srpski premijer i njegovi ministri razleteli su se po svetu lobirajuci za briselske pare, a Djindjic je preko uglednog stranog medija ljutito porucio donatorima "dok smo rusili Milosevica nudili ste nam tri milijarde dolara a sada nam ne saljete ni deo para obecanih u Briselu". U svakom slucaju, stranacka zeravica tog leta ohladila se do septembra i moze se samo nagadjati da li je DSS odustao od svadja oko svojine nad reformama zbog pretnji socijalnim nemirima ili zbog umora. Finale ove runde izmedju dve najjace stranke u DOS-u bila je poruka Kostunice da zapravo kriminal i korupcija ugrozavaju reforme a ne srpska Vlada. Posto je i hajka na nove, ovog puta neimenovane, krivce brzo utihnula bilo je ocito da je DSS odustao od pokusaja da od ekonomskih tema napravi politicki zemljotres. Da li je to ucinio zbog lagodnijeg opstanka na vlasti ili pretnje sindikata socijalnim pozarom? Pre ce biti da je preovladao licni interes, jer nova vlast je od pocetka veoma vesto uspevala da stavi sindikate pod kontrolu. Pre svega tako sto je uloge svih glavnih aktera u resavanju drustvenih problema, a narocito sindikata i radnika, delom preuzela na sebe a delom ih marginalizovala i odredila se za glavnog menadzera sistemskih promena, seleci tako i sve potencijalne sukobe interesa na teren DOS-a. Mozda je zbog toga liderima vladajuce koalicije tako malo trebalo da se medjusobno zakace. Tu prvu bitku oko toga ko je vlasnik ekonomskih reformi dobio je Djindjicev kabinet, a on sam je na kraju letnjeg nadmetanja izjavio da "nema politicke opozicije koja bi mogla da dovede u pitanje reforme". Pred kraj ove price pocele su da stizu briselske pare i svadjalacki politicki naboj je privremeno splasnuo.
Zanimljivo je da je od svih aktera na drustvenoj sceni tog leta na sukobe u vlasti reagovao jedino sindikat, ali posto je njegov pokusaj dizanja naroda na noge propao bilo je jasno da lideri DOS-a nisu imali rivale u talasanju drustvom. Tako je umesto nekad zastrasene nacije ovim prostorima pocela da tavori publika koju je iz posmatracke pozicije povremeno na ulicne proteste izvlacio sindikat. Oktobar i novembar pripadali su sindikatima, pa je i pored nesuglasica federalnih i srpskih vlasti o reformama medju njima za to vreme vladao latentni mir koji je buknuo u sukob cim su sindikati zavrsili strajkove sirih razmera. Prividnom miru u DOS-u doprineli su i uspesni pregovori zajednicke delegacije Savezne i srpske vlade o reprogramiranju dugova SRJ u Pariskom klubu poverilaca, sredinom novembra. Od 4,5 milijardi dolara duga, drzave-poverioci ovog kluba otpisale su nam 66 odsto, a preostalih 1,5 milijardi dolara reprogramirali na 22 godine sa pocekom od sest godina. Kada je slavlje zbog povoljnog finansijskog dila utihnulo, a strajkovi protiv novog radnog zakonodavstva zavrseni, sukobi izmedju DSS i DS ponovo su planuli. Krajem decembra Djindjic je izjavio da Srbiju zamislja kao jednu uspesnu firmu i to nije previse asociralo na Milosevica kao direktora cele privrede, jer je kabinet srpskog premijera zakonima ponudio obilje ekonomskih sloboda i izbora biznisa. Kostunica je, medjutim, posle iznudjene ostavke coveka iz njegove stranke Dragana Marsicanina sa polozaja predsednika Skupstine Srbije (sredinom decembra), trazio da ga parlament vrati na staro mesto iako je legalnim glasanjem poslanika vec izabrao novog predsednika, Natasu Micic iz Gradjanskog saveza Srbije. A onda je u taboru DSS-a pocelo da se suska o novim republickim izborima. Iako su Djindjicev kabinet i ekonomski instituti upozorili da ce, ukoliko dodje do izbora, tranzicija biti blokirana, Kostunica tvrdi da novi izbori ne bi ugrozili reforme. Kad ni to nije upalilo u vladajucem klubu DOS-a u republickoj Skupstini Kostunica je objavio da su reforme u Srbiji spore i nisu u skladu sa zakonom. Onda je Djindjic rekao da to nije istina i igra bez granica se nastavlja, ovog puta mozda kao oblanda spram pat pozicije u pregovorima o redefinisanju odnosa u federaciji. A mozda kao ocvrsla postapalica za politicare u vlasti koji nemaju nadleznost u kreiranju ekonomskih reformi ili vestinu da to cine.

Privatnici i promene

Politicka kriza koju su izazvali glavni akteri ekonomskih promena uzdrmala je i privrednike koji su prvo trosili energiju prelazeci iz Milosevicevog tabora na stranu DOS-a, a posle svrstavanjem izmedju dve struje koje predvode DSS i DS. Mada su dobili nov Zakon o komorama (po modelu razvijenih evropskih zemalja) i osvezili sastav uprave, njihova pozicija aktera u ekonomskim reformama, koja se u pocetku svodila na podrsku srpskim kreatorima tranzicije, sve vise lici na punu kooperativnost sa republickim vlastima. Cak je predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Radoslav Veselinovic, usred novembarskih sukoba izmedju DS i DSS i socijalnih protesta radnika, izjavio da komore idu ispred politike. Povod je bio potpisivanje sporazuma o saradnji ovih privrednih asocijacija u zemljama jugoistocne Evrope na izgradnji zajednickog informativnog sistema. Angazovanje PKS na lepljenju pokidanih privrednih veza sa Slovenijom, Hrvatskom, Makedonijom, BiH i Republikom Srpskom bilo je uspesno, trgovina je liberalizovana, a do kraja 2002. godine, kako je predvidjeno Paktom o stabilnosti jugoistocne Evrope, ima izgleda da ceo region postane zona slobodne trgovine. Utisak je da komorski sistem nastoji da se vrati izvornom poslu, jacanju privrednih veza, i to gde moze - sa stranim partnerima, pa se pokazao kao akter ekonomskih reformi za spoljne poslove.
Kod kuce je privredna situacija u 2001. godini licila na rasuti finansijski teret, kratko receno, nevidjen u svetu. Prema podacima ZOP-a, u prvih 11 meseci filijale 569 banaka i drugih finansijskih organizacija imale su ukupna primanja 1225,35 milijardi dinara i poslovni manjak od 127,04 milijarde dinara, a 72 755 privrednih preduzeca zaradilo je 1408,69 milijardi dinara a potrosilo 1,72 milijarde dinara vise. Ogroman finansijski kapital u bankama cista je varka, ne samo zato sto je ovaj sektor u celini gledano gubitas i nema para da kreditira privredu, nego zato sto je duzan i privredi i gradjanima. Doduse, i privreda je duzna bankama, drzavi i svima sa kojima posluje i taj ceh se u 2001. procenjuje na oko 900 milijardi dinara ili skoro dve trecine prihoda privrede za 11 meseci. Nelikvidna privreda (63 234 preduzeca sa 1 295 319 radnika imalo je povremeno ili neprekidno blokirane racune), sa zastarelom i trosnom tehnologijom, viskom radnika i bez akumulacije nema sansi ni da vrati dugove a kamoli da se razvija sopstvenim snagama. Prebijanjem dugova koje je republicka Vlada organizovala od maja do jula 2001. godine srpska privreda je odblokirana: unutrasnji dugovi svedeni su sa 136 na 67,4 milijarde dinara, a umesto oko 28 000 preduzeca sa blokiranim racunima ostalo ih je oko 19 000. Od tada do kraja novembra broj povremeno ili stalno nelikvidnih firmi je utrostrucen i srljanje privrede u kolaps datumski se poklapalo sa svadjama stranaka u DOS-u. Kako tvrdi savezni ministar finansija Jovan Rankovic, privredi nedostaje 15 milijardi dolara da bi normalno radila i jos 7,5 milijardi dolara investicija za kompletnije koriscenje postojecih kapaciteta. U Srbiju je 2001. godine uslo nepunih 150 miliona dolara direktnih stranih investicija sto je veoma malo s obzirom na najave evropskih drzavnika da ce strani kapital grunuti na nase tlo cim padne Milosevic. Da ironija bude veca, u vreme Miloseviceve vladavine direktne strane investicije bile su vece: 1992. godine 243 miliona dolara, 1993. 184 miliona dolara, 1994. 131 milion dolara, 1995. 90 miliona dolara, 1996. i 1997. godine kada je prodat deo Telekoma stranci su ulozili 1,87 milijardi dolara, 1998. 173 miliona dolara, a ratne 1999. 234 miliona dolara. Kada su ovdasnji narod i svetski drzavnici 2000. godine uzdigli DOS na vlast a izbacili Milosevicev rezim direktne strane investicije iznosile su samo 50 miliona dolara. Biznismeni iz sveta ocito nisu pokazali veliku zelju da se smeste u jos uvek ekonomski rizicnu zemlju. U prvih deset meseci 2001. godine, prema podacima Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, registrovano je 1075 ugovora o ulaganju stranog kapitala u ukupnoj vrednosti 237,9 miliona DEM. Toliku sumu stranci iz 50 zemalja ulozili su u 526 sopstvenih preduzeca i u 549 mesovitih. Od ukupnih investicija, stranci su u stvarima ulozili 157 miliona DEM, u novcu 74,6 miliona DEM, a u pravima 6,3 miliona DEM. Najvise firmi u Srbiji osnovali su poslovni ljudi iz Slovenije, zatim Italije, Nemacke, Austrije, Grcke, Bugarske, Madjarske, Rumunije, Makedonije, Republike Srpske, sa Kipra, iz Francuske i SAD. Tim firmama, uglavnom stranim predstavnistvima za uvozno-izvozne poslove, ovde se ipak daje znacaj primera za otvaranje Srbije prema svetu. Istovremeno, nasa preduzeca registrovala su samo 15 firmi u inostranstvu, od toga 13 sopstvenih i dve mesovite, sa ukupnim ulogom u vrednosti 1,916 miliona DEM. Jugoslovenske firme su, prema podacima pomenutog ministarstva, 30. septembra u inostranstvu imale ukupno 712 preduzeca. Sto se domacih izvozno-uvoznih firmi tice, one su od pocetka januara do kraja novembra 2001. godine prodale na trzistima 144 zemlje sveta robu za 1,704 milijarde dolara (7,7 odsto vise nego u uporednom periodu prethodne godine), a kupile iz 187 stranih zemalja robu za 4,354 milijarde dolara (za 27 odsto vise). Deficit u ovoj spoljno-trgovinskoj razmeni iznosio je 2,65 milijardi dolara a pokrivenost uvoza izvozom 39,1 odsto, dok je u prvih 11 meseci 2000. godine bila 46,2 odsto. Izuzetno visok spoljno-trgovinski deficit pokazuje da se nasi izvoznici nisu snasli pred sirom otvorenim vratima svetskih pijaca, tim vise jer im ni maticna drzava nije postavila ogradu za prodaju robe. Doduse, Savezna vlada zadrzala je kvote za izvoz hrane ali se do njih lako dolazilo - podnosenjem zahteva deset dana pre pocetka svakog kvartala za koji se trazi dozvola. Kvote ne vaze za izvoz robe u Makedoniju ni medjunarodnim organizacijama koje je koriste za humanitarnu pomoc u nasoj zemlji.
Karakteristicno za nasu izvoznu privredu je da stalno trazi pomoc od drzave i da ponudjenu hladno odbija. Vlada Srbije je za izvoz industrijske robe u 2001. godini namenila 100 miliona maraka u vidu sestomesecnih kredita s tim da jos toliko daju banke, ali se pokazalo da nema izvoznog posla. Cak i preduzeca koja su ispunila ne bas stroge kriterijume republickog Fonda za razvoj za dobijanje ovih kredita nisu ih podigla. Medjutim, za prvu transu kredita Evropske agencije za rekonstrukciju od 1,5 miliona evra vladala je prava jagma privatnika, vlasnici malih i srednjih preduzeca najcesce su trazili zajam u vrednosti 100 000 DEM, mada je raspon ponude bio od 10 000 do 400 000 DEM. Medjunarodna zajednica nije bila izdasna u slanju donacija, cak i onih obecanih. Prema podacima republickog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Gorana Pitica, Srbija je 2001. godinu zaokruzila prilivom od 600 miliona dolara stranih donacija. Vise od trecine tih para (34 odsto) ulozeno je u elektroprivredu, 13 odsto u poljoprivredu, a 22 odsto (oko 125 miliona dolara) u socijalu (za decje dodatke, jednokratnu socijalnu pomoc najugrozenijem delu stanovnistva itd.). Podela donatorskog novca obavljena je sa dosta politicke gimnastike na terenu zelja za reformama i ocuvanja socijalnog mira tako da je sirotinjska varijanta - ima hrane, struje i para za prezivljavanje - obelezila upotrebu strane pomoci u prvoj godini tranzicije.
U takvoj situaciji privredne komore mogle su samo da prebiraju po zdravom tkivu privrede i nastoje da ga vezu poslovnim aranzmanima, sto su i cinile, uz strucnu i ostalu pomoc malim i srednjim preduzecima da izdrze zilavu utakmicu na trzistu. Komore su se, ukratko, ponasale kao privredni posrednici i nisu imale primetan upliv na interese drugih aktera ekonomskih promena, ni drzave a pogotovo sindikata. Cak su se, kao asocijacije direktora (poslodavaca) drzale po strani u zestokom sukobu drzave i sindikata oko sadrzaja Zakona o privatizaciji i Zakona o radu, toliko da se njihova podrska ovim sistemskim propisima jedva cula.
Iz sektora privrede, kao akter iz sveta rada i kapitala naprecac se nametnula Unija poslodavaca Srbije. Ona je kroz sukob sa sindikatima oko toga ko ce Zakonom o radu dobiti veca prava, radnici ili poslodavci, promovisala imidz biznis klase koja nije babaroga prema zaposlenima. Unija poslodavaca uspela je da nametne stil "bolje s nama nego s njima" i dobila poen do tada nezabelezen na ovim prostorima. Sredinom novembra 2001. Nezavisni sindikat zemljoradnika Srbije sa svojih oko 700 000 clanova pristupio je Uniji poslodavaca koja ima oko 15 000 clanova. Objasnjenje koje je ovom autoru dao predsednik Nezavisnog sindikata Djordje Garabandic zaista je bilo zanimljivo. I mi smo poslodavci jer su nasi clanovi vlasnici zemljista, rekao je Garabandic. Prvi efekat ove neobicne asocijacije bio je dogovor vlasnika firmi iz Unije i iz inostranstva da kreditiraju setvu kukuruza sindikalaca-zemljoradnika. A posto Vlada Srbije ubuduce nece otkupljivati kukuruz za robne rezerve, sindikat i poslodavci udruzeni ce se lakse snaci, kaze Garabandic. Ovaj, za nase prilike, neobican spoj privatnika u poljoprivredi i privredi moze se shvatiti i kao izraz snalazljivosti vlasnika kapitala. U Srbiji posluje oko 335 000 privatnih preduzeca i radnji, njihov kapital vredi koliko 10 odsto drustvenog, a ostvaruju trecinu dobiti u privredi. Ukupan broj prijavljenih radnika je oko 503 hiljade, a procenjuje se da jos oko 50 odsto njih radi na crno. Sindikat zanatlija, usluznih delatnosti i privatnog sektora Srbije predlozio je republickoj Vladi da smanji socijalne doprinose za svakog novog radnika u naredne tri godine, sto bi omogucilo zaposljavanje oko 350 hiljada ljudi. Istrazivanje republickog Instituta za mala i srednja preduzeca pokazalo je, medjutim, da ukoliko bi drzava stvorila podsticajne uslove za njihovu ekspanziju, pre svega stimulativnim umesto restriktivnim porezima, za dve do tri godine ovaj sektor mogao bi da zaposli oko 700 000 radnika. Dakle sav tehnoloski visak u drustvenom delu privrede. Privatni sektor, gledano u celini, pokazao se ne samo kao zdraviji deo privrede nego i spremniji za biznis primeren pravilima tranzicije: laka prilagodljivost zahtevima ponude i traznje, spremnost za nove poslove i tehnologije i saradnja sa stranim partnerima. Privrednici ovog sektora tvrde da su oni demokratija u ekonomiji i da bi mala i srednja preduzeca uz podrsku drzave (pre svega smanjenjem poreza) mogla da postanu okosnica razvoja. Velike uspesne kompanije sa mesovitim kapitalom (drustveni i akcionarski) pokazale su, medjutim, nameru da zadrze prestizno mesto u domacoj privredi. Pocetkom januara ove godine 24 takve kompanije osnovale su Srpski privredni klub "Privrednik" i za predsednika izabrale direktora vrsackog "Hemofarma" Miodraga Babica. Prema njegovim recima, klub nece biti zamena za privredne komore, nego ce podsticati njihov razvoj, ali se ocekuje da "Privrednik" postane ravnopravni sagovornik Vlade Srbije a ne vlada u senci. Clanovi Srpskog privrednog kluba i pre udruzivanja bili su elita u svom (po vlasnistvu) sektoru privrede i izgleda da kao grupa pokusavaju da se izdvoje kao poseban akter koji bi samostalno gradio odnose sa drzavom. I inace je primetno da privreda teznju ka samostalnosti iskazuje pregrupisavanjem koje nema veze sa granskom pripadnoscu vec sa poslovnim uspehom i da taj novi raspored snaga diktiraju profitabilna preduzeca. Ona ce se sa Vladom Srbije lako naci na terenu menadzmenta i biznisa, sto bi bio tranzicioni kvalitet u odnosu na socijalni spoj drzave sa polupropalim firmama.
Gubitaski deo privrede koji posluje sa kapitalom u drustvenom vlasnistvu (Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja se priprema da ga ukine) iscekuje od drzave da mu pribavi pare za finansijski oporavak i nadje poslovne partnere u svetu. Kao akter u ekonomskim promenama drustvena privreda se ponasa kao ostareli dinosaurus koji nastoji da dobije sve sto moze pre nego sto nestane. U tom smislu najveca boljka su gradovi-fabrike u kojima stanovnistvo zivi uglavnom od plata zaposlenih u jednom velikom preduzecu koje je godinama sluzilo kao podrazumevajuce mesto za davanje posla svima koji su ga trazili. U mnogim od tih fabrika polovina zaposlenih radila je u proizvodnji, ostali u administraciji, drustvenoj ishrani i raznim sluzbama. Takozvane politicke fabrike, kao sto su kragujevacka "Zastava", smederevski "Sartid", Rudarsko-topionicarski basen Bor i elektronska i masinska industrija u Nisu, sada su suocene sa delikatnim problemom viska radnika. Vlada Srbije je Uredbom o restrukturiranju 45 velikih preduzeca, koja poseduju imovinu ali ne i kapital za odrzanje proizvodnje i placanje viska zaposlenih, odredila da smanji socijalni trosak tranzicije tako sto ce na njenom startu zbrinuti gro prekobrojnih radnika. Ovaj projekat trebalo bi, prema planovima Vlade, da se zavrsi za cetiri godine, dakle u isto vreme kad i privatizacija drustvenih preduzeca. S druge strane, donacijama i kreditima Vlada bi pomogla modernizaciju velikih sistema i njihovo osposobljavanje za trzisnu konkurenciju i pripremila ih za privatizaciju. Prvenac u restrukturiranju finansijski posrnulih giganata bila je kragujevacka "Zastava", sa cijim sindikatima je Vlada sredinom 2001. godine sklopila sporazum o promeni organizacije rada i finansijskoj konsolidaciji. U startu je ponudila radnicima, za koje se utvrdi da su tehnoloski visak, otpremnine u vrednosti 200 DEM za svaku godinu staza. Ili da u firmi "Zastava zaposljavanje i obrazovanje" uz 45 odsto zarade koje bi imali na svojim radnim mestima budu do nalazenja novog posla ili prekvalifikacije naredne cetiri godine, s tim da preduzece ni posle tog perioda nema pravo da ih otpusti. Treca ponuda bila je da prekinu radni odnos i na Zavodu za trziste rada ostvare prava nezaposlenih. Od oko 15 000 radnika koji su bili obuhvaceni ovim programom vise od devet hiljada prijavilo se "Zastavi zaposljavanju" i od septembra primaju dogovorenu novcanu naknadu. Odricanje radnika od stecenih prava na nerad uz platu i staz teklo je uz dosta trzavica: ulicnih protesta, blokada fabrickih kapija, svadja sa ministrom finansija Bozidarom Djelicem. Ali, sindikati "Zastave" i nekad "crvenog" radnickog Kragujevca na kraju su pristali da plate prvi socijalni ceh tranzicije. Ne samo zato sto radnicima objektivno nisu imali da ponude bolju sansu vec i zbog spoznaje da formalno zaposleni a zapravo bez posla nisu pokretacka snaga ni privrede ni drustva. Odnosno da kao cuvari radnih mesta bez posla nisu akter sa kvalitetnim drustvenim ciljem koji bi sindikat duze vreme mogao da artikulise. Pogotovo sto Vlada placa izdrzavanje tehnoloskog viska radnika a pride je odvojila pet miliona DEM za kredite onima koji odluce da otvore svoje radionice i slicne firme iz sektora takozvane male privrede. Kako kaze strucnjak Instituta G 17 Srdjan Radivojevic, proces restrukturiranja nije stvorio vec je identifikovao problem viska radne snage. On sam podigao je poprilicnu prasinu procenom o broju radnika za postojeci obim proizvodnje i za ocekivani obim proizvodnje nakon restrukturiranja giganata u cetiri grada-fabrike. "Zastava" je imala 25 086 radnika, a prema Radivojevicevoj analizi visak je 13 591 radnik, odnosno za odrzavanje proizvodnje potrebno je 11 495 radnika. RTB Bor ima 13 018 radnika, potreban broj radnika za sadasnji nivo proizvodnje je 3400, sto znaci da je visak 9618 radnika. Ukoliko bi se povecao obim proizvodnje, posla bi bilo za 6500 radnika a visak bi bilo njih 6518. Smederevski "Sartid" ima 8850 radnika, a za sadasnji nivo proizvodnje dovoljno je njih 3300 sto znaci da je visak 5500 radnika. Uz rast proizvodnje bilo bi potrebno 4000 radnika dok bi visak bilo njih 4850. Elektronska i masinska industrija u Nisu ima 15 000 radnika, sa sadasnjim tempom proizvodnje dovoljno je 3000 radnika sto znaci da je visak cak njih 12 000. Povecana proizvodnja uposlila bi 7000 radnika a visak bi u tom slucaju bilo njih 8000. Mada deo ove radne populacije poseduje obradivo zemljiste, narocito u smederevskoj opstini, Radivojevic im ne preporucuje da se definitivno vrate poljoprivredi jer na svojim malim imanjima ne bi mogli da ostvare visok standard. Ali zato pledira za razvoj preduzeca cija bi se proizvodnja zasnivala na preradi poljoprivrednih kultura. Taj analiticar smatra da ljude koji su masovno iz sela stizali u gradove u vreme njihove industrijalizacije privreda i danas moze da uposli ali tek nakon temeljnog restrukturiranja.

Sindikat na ulici - drzava u fabrici

Osim vladajucih stranaka koje su oblikovale drzavu kao najjaceg aktera u tranziciji, sindikalne centrale pokazale su se kao drugi jak igrac na drustvenoj sceni, ali ne kao pokretac ekonomskih promena nego pretezno kao branitelj zatecene pozicije radnika. Posto je sindikalno clanstvo uglavnom zaposleno u drustvenim preduzecima, dakle delu privrede koja po vlasnickim odnosima pripada proslosti, predstavnici radnika su pocetkom 2001. godine zastupali taj "prirodni status" svoje drustvene grupe. Buduci da ni sami nisu bili uvereni da ce odbrana socijalistickih radnickih prava imati dovoljno pristalica, a nisu uspeli jasno da definisu svoj polozaj u tranziciji, sindikati su uglavnom improvizovali poteze. Gotovo cele te godine njihova borba se svodila na proteste protiv reformskih zakona koji su zadirali u radnicke interese, narocito protiv Zakona o radu, ali na nacin koji je pre licio na borbu za povratak samoupravljanja nego za pravo na rad. Najupadljivije u tome bilo je nastojanje nekad prodrzavnog Saveza sindikata Srbije da izbori ne samo prava radnika nego i garancije da ce ona biti ostvarena. Recimo, trazio je da se Zakonom o radu garantuje da ce pregovori sindikata, poslodavaca i drzave o kolektivnim ugovorima, kojima se odredjuje cena rada, uspeti. Ujedinjeni granski sindikati (UGS) "Nezavisnost" bili su umereniji u svojim zahtevima i skloniji dijalogu nego strajku. Dok je treca po velicini sindikalna centrala Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), ciji je predsednik Dragan Milovanovic postao republicki ministar za rad, podrzavala Vladu Srbije.
Prvu priliku da zesce reaguju sindikati su nasli u odluci drzave da u Zakonu o svojinskoj transformaciji (iz 1997. godine) ukine pravo radnika i penzionera da besplatnim akcijama postanu vlasnici 60 odsto kapitala drustvenih i drzavnih preduzeca. Skupstina Srbije je u martu suspendovala sva nasledna (socijalisticka) prava radnika na besplatne akcije na preostalu drustvenu i drzavnu imovinu, delom da bi prekinula haos koji je u svojinskim odnosima napravio Milosevicev rezim, delom da bi privatnoj svojini dala garanciju svetinje, kakva postoji u kapitalistickim i zemljama u tranziciji. Skupstina je takodje ukinula sve odredbe Zakona na osnovu kojih su drustvena preduzeca mogla samostalno da se privatizuju i postavila drzavu za njihovog jedinog vlasnika i prodavca. Sindikati su na smenu aktera privatizacije reagovali kao da to cine reda radi. UGS "Nezavisnost", koji je pre pet godina prikupio 100 000 potpisa za ukidanje drustvene svojine i trazio od Skupstine Srbije da taj zahtev uvazi, bili su za ukidanje akcija radnika. ASNS takodje. Savez sindikata je, medjutim, gromoglasno najavio generalni strajk "zbog uzimanja akcija radnicima", ali je odustao posle pregovora sa Vladom Srbije koja je obecala da ce drzava parama od prodaje preduzeca vratiti dug penzionerima i starim deviznim stedisama. Osim sto je ova prva najava generalnog strajka u tranzicionoj godini bila neuverljiva, slicno je zvucalo i zalaganje Saveza sindikata za ocuvanje prava radnika na akcije preduzeca. Naime, kada je 1989. godine tadasnji savezni premijer Ante Markovic napravio prvi Zakon o privatizaciji, Savez sindikata, koji je bio jedina sindikalna centrala, proglasio ga je za reformatora i organizovao radnike da na mitinzima masu parolama "hocemo promene". U praksi radnici nisu pokazali zelju da za male pare kupe deo svojih preduzeca pa je drzava pokusala da ih na to natera Zakonom o platama kojim im je deo zarade isplacivan u akcijama (tada su se nazivale interne deonice). Da je svaki zaposleni u to vreme izdvojio po tri svoje plate za deonice radnici bi otkupili trecinu ukupnog drustvenog kapitala i postali njegovi vlasnici. Namera je bila da novcem datim za deonice uvecaju kapital preduzeca i onda ga kao vlasnici prodaju. Prema tadasnjem planu drzave, privatizacija je trebala da se zavrsi za pet godina. Radnici, medjutim, nisu bili voljni ni da po sili zakona kupuju imovinu koju su kao formalno klasa na vlasti smatrali svojom i za takav bojkot imali su podrsku srpske drzave koja je u tadasnjoj Skupstini SFRJ glasala protiv novog privrednog sistema Ante Markovica. Reforme su zajedno sa kreatorom proterane iz Srbije a Milosevic je, uz blagonaklonu cutnju sindikata, od zemlje koja je krenula u tranziciju napravio najvecu sirotinju u Evropi a radnicima za sva vremena ogadio privatizaciju. Srpskim Zakonom o privatizaciji (iz 1991. godine) zaposleni su placenim i besplatnim deonicama dobili 40 odsto drustvenog kapitala i kad je izgledalo da ce privatizacija uspeti Milosevic je od radnika trazio da doplate deonice, za sta oni nisu imali para. Posle ove svojevrsne pljacke, obavljene bez glasnijeg protesta sindikata, u Srbiji je ostalo samo tri odsto privatizovanog drustvenog kapitala. Milosevicev rezim je uz to preimenovao 50 odsto javnih preduzeca koja su bila u drustvenoj svojini u drzavna i tako postao glavni gazda cele drustvene privrede. Doduse, Zakonom o svojinskoj transformaciji (iz 1997) rezim je zaposlenima i penzionerima dao pravo na besplatne akcije preduzeca u vrednosti 400 DEM za svaku godinu staza, cime bi im pripalo 60 odsto ukupnog drustvenog kapitala. Posto su svi znali ko je gazda u zemlji, radnici nisu hteli cak ni besplatne akcije pa je do oktobra 2000. godine privatizovano samo 400 preduzeca. Uz to, rezim je radnike povremeno podsecao da su "isplaceni" tako sto su za male pare otkupili drustvene stanove, mada su godinama za njih izdvajali stambene doprinose. Tadasnji potpredsednik srpske Vlade Vojislav Seselj agitovao je za revalorizaciju otkupne cene stanova pa su radnici gledali da se sklone sa ekonomskog terena. To je pomoglo celnicima rezima da se odreknu funkcije vodja i postanu vladari u ekonomiji. Kad je smenjen Milosevic, bivsa politicka elita za mesec dana privatizovala je jos 700 firmi. Nova vlast je upravo zbog toga da bi sprecila dalju zloupotrebu Zakona ukinula besplatne akcije. Otud je i reagovanje Saveza sindikata na to pre bila simulacija borbe za radnicke akcije nego iskrena namera da uleti u sukob sa drzavom. Medjutim, u tom prvom pokusaju bunta sirih razmera sindikat je poceo da gradi model za oprobavanje sopstvene snage, tako sto je trazio i dobio za partnera u pregovorima nekog iz Vlade Srbije, tom prilikom ministra za rad.
Zakonom o privatizaciji (iz juna 2001) odredjeno je da svih 7500 drustvenih preduzeca bude privatizovano do sredine 2005. godine, s tim sto ce neka do tada verovatno biti likvidirana, dok za transformaciju drzavne svojine nije odredjen rok. Sva drustvena preduzeca koja za cetiri godine ne dobiju privatnog vlasnika drzava ce prisvojiti i prodati. Prema proceni ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovica, od prodaje drustvenih preduzeca drzava bi trebala da dobije oko 30 milijardi dolara. Po Zakonu, do 70 odsto kapitala preduzeca bice prodato na javnom tenderu (prikupljanje ponuda) ili aukciji (nadmetanjem), a firme u cije restrukturiranje ce drzava morati da ulozi novac bice ponudjene kupcima u jednom komadu. Od kapitala preduzeca koja ce se prodati na tenderu 15 odsto ce u obliku akcija besplatno dobiti njihovi radnici u vrednosti 400 DEM za svaku godinu staza, a 15 odsto ce evidentirati Privatizacioni registar i dve godine posle zavrsetka procesa privatizacije u Srbiji te akcije bice u jednakom iznosu podeljene svim punoletnim gradjanima Srbije, osim onima koji su ih dobili u svojim preduzecima. U firmama koje ce se prodavati na aukciji radnici ce besplatno dobiti akcije u vrednosti 30 odsto kapitala ako se privatizacija zavrsi za 18 meseci od donosenja Zakona, 20 odsto kapitala ako traje od 18 do 30 meseci, a deset odsto kapitala ako traje duze od 30 meseci. U prvom slucaju radnici ce dobiti akcije u vrednosti 400 DEM za svaku godinu staza, u drugom 300 DEM, a u trecem slucaju po 150 DEM. Ukoliko se na aukciji proda manje od 50 odsto kapitala firme radnici uopste nece dobiti besplatne akcije. Sredstva od prodaje kupci (strani i domaci) ce uplacivati na poseban racun budzeta Srbije iz kojeg ce Fondu za penziono i invalidsko osiguranje i za razvoj infrastrukture biti izdvojeno po deset odsto, a za naknadu nacionalizovane imovine pet odsto. Ostalo je namenjeno za vracanje dugova ciji je obveznik ili garant Srbija, za troskove privatizacije, za razvoj privrede i zastitu zivotne sredine i ostale namene, a procenat ce odredjivati Vlada Srbije. U celom Zakonu o privatizaciji socijalni program pominje se kao deo paketa mera za restrukturiranje losestojecih firmi a dozvoljeno je i da poziv na aukciju sadrzi obavezu kupca preduzeca da resi problem zaposlenih. Sto se sindikata tice, njemu ce se dostavljati na uvid sve inicijative za privatizaciju, a ukoliko bude nameravao nesto da ospori, pa i prodaju firme, to je prepusteno metodama njegove borbe. Po Zakonu o privatizaciji, drzava je glavni menadzer celog posla i osim stalnog gundjanja Saveza sindikata u stilu "prodajete fabrike nasih radnika", krajem 2001. godine kao nova igracka za svadju izmedju federalnih i srpskih vlasti ubacena je ideja sa nivoa SRJ da privatizaciju rade preduzeca, dakle da se ceo proces vrati na staru poziciju iliti blokiraju tek zapocete reforme u svojinskim odnosima. Vlada Srbije, medjutim, u privatizaciji vidi najvecu sansu za privlacenje stranog kapitala i zbrinjavanje bar onih zaposlenih koji zaista i rade. Namera drzava je da privatizacijom otvori kvalitetno trziste kapitala i radne snage i u toj igri interesa i moci koja je pocela sindikat radnicima jos nije ponudio drugaciji sadrzaj od onog da spasavaju svoja radna mesta. Umesto da ucestvuje u stvaranju trzista radne snage, gde su ekonomska pravila jasnija a sindikalni posao precizno definisan, zakovao je svet rada (i njegove aktere) kao podrucje za socijalu.
Priprema Zakona o radu bila je drugi veliki povod za Savez sindikata da se ubaci u igru interesa i to u zgodno vreme, usred svadje unutar DOS-a, a posle kolapsa privrede u julu i avgustu. Trazio je od Vlade Srbije da zastiti standard stanovnistva, ozivi privredu, donese celovit socijalni program i obustavi donosenje najavljenog zakona. Sa tim zahtevima Savez sindikata je 4. septembra predvodio generalni strajk upozorenja u kojem je navodno ucestvovalo pola miliona radnika, a predsednik Milenko Smiljanic, forsirajuci cinjenicu da je dve trecine stanovnistva zbog skoka cena na rubu siromastva, pokusao je da kandiduje ovaj strajk kao inicijalnu snagu opsteg protesta gradjana. Sindikat nije uspeo da animira stanovnistvo na socijalni pozar i tako prosiri svoju bazu socijalnog aktera u tranziciji. Mada je najavio seriju granskih strajkova tokom celog septembra, vec posle prvog koji su organizovali metalci pokazao se slab odziv clanstva i ignorisanje protesta od strane gradjana. U ovom pokusaju razbuktavanja socijalnog pozara "Nezavisnost" i ASNS nisu ucestvovali ni verbalnom podrskom. Srpski premijer porucio je strajkacima da ne vredi da protestuju jer drzava nema para da ispuni njihove socijalne zahteve, vec da naprave proizvodne programe za koje drzava ima para i da se izdrzavaju od svog rada. Najveci udar stigao je od ministra za rad koji im je porucio da zive u svetu koji je propao i decidirano izjavio da je nase drustvo kapitalisticko i da ce takav biti i Zakon o radu. Stvar je utihnula i pre nego sto je Vlada Srbije najavila da ce do kraja godine stici donacije koje ce rasporediti po vec pripremljenim socijalnim programima na oko pola miliona materijalno najugrozenijih porodica. Iz ovog duela sindikata i drzave nastala je matrica po kojoj su se, doduse u zescoj formi, odvijali svi kasniji protesti sindikata na ulicama. Naime, od tada se ustalila praksa da sindikat i deo radnika rade na ulici (u protestu) a poslodavci (direktori i drzava) u preduzecima. Dosadasnji ishod ovakve podele terena su poeni za drzavu. Ujedno se pokazalo da radnicka organizacija gubi snagu posle svakog protesta koji organizuje, jer se cela prica odvijala po semi: sindikat isforsira povod za strajk, nesto trazi, Vlada mu ne da i radnici se razidju. Ekonomisti, narocito iz Grupe 17 ciji clanovi su posle pada Milosevica stekli visoke funkcije ili pozicije u vlasti, kao i eksperti ekonomskih instituta, bili su protiv ovih sindikalnih strajkova tvrdeci da su oni izraz povampirenja samoupravljanja i, s druge strane, da ce za dobre radnike uvek biti posla.
Najzesci protesti odrzani su u oktobru 2001. i, osim masovnosti zbog kojih im je Savez sindikata dao naziv "radnicka Srbija na ulicama", karakteristicni su po tome sto je prvi put u svojoj desetogodisnjoj istoriji UGS "Nezavisnost" usla sa rivalskom centralom u zajednicki posao. Oba sindikata ignorisala su zavrsnu javnu raspravu o tekstu Zakona o radu (13. oktobra na Zlatiboru) u kojoj su ucestvovali premijer i ministri srpske Vlade, predstavnici Medjunarodne organizacije rada, diplomate iz Ceske, Austrije i Madjarske, ekonomski strucnjaci Grupe 17 i raznih instituta i nevladinih organizacija, predstavnici poslodavaca i eksperti za radno pravo. Umesto da prihvati dijalog sa drugom stranom, posle pet meseci ucesca u izradi zakona, Savez sindikata najavio je generalni strajk ukoliko zlatiborska verzija udje u skupstinsku proceduru. Kao razlog naveo je ukidanje obaveznosti kolektivnog ugovaranja i nesigurnost radnih mesta. Ovako isforsiran povod za generalni strajk Smiljanicev sindikat objavio je sam i to neposredno posto je utvrdio zajednicke stavove o Zakonu o radu sa UGS "Nezavisnost". Iskakanje Smiljanica iz svih dogovora koje je kasnije postizao sa UGS i predstavnicima vlasti moze se pripisati njegovom temperamentu, ali i naraslim liderskim apetitima. Recimo, dan pre generalke protiv Zakona o radu, 15. oktobra uvece, Smiljanic i predsednik UGS Branislav Canak sastali su se sa premijerom Djindjicem i on im je obecao da ce za pet do deset dana sindikalne primedbe Vlada predloziti kao svoje amandmane, ali je Smiljanic rekao da ne moze da zaustavi ono sto je krenulo. A krenulo je mlako, 16. oktobra, tako da su glasnije od radnika bile opaske ministara i ekonomista da su strajkaci avet samoupravljanja. ASNS je porucila vodjama strajka da ih je uhvatio strah pred reformama. Onda je Smiljanic odlucio da protest organizuje tako da zaista ne moze da se zaustavi i 17. oktobra objavio da ce se strajkovati dok Djindjic ne pristane na kompromis (na koji je bio pristao) i jos trazio da smeni ministra Milovanovica. Dan kasnije oko 75 000 radnika u 45 gradova blokiralo je puteve, bar je tako tvrdio Savez sindikata, a 19. oktobra na jedan sat su stali svi vozovi ali sindikat nije uspeo da uvuce u strajk druge velike sisteme. Uvukao je, medjutim, u spor novog partnera UGS "Nezavisnost" koji je onda proglasio svoj generalni strajk. Sindikati su radnicima ponudili ulicu za izrazavanje klasnih emocija i ispostavljanje racuna vlastima na cijoj naplati nisu insistirali pod Milosevicem. Canak je objavio da je drzava po osnovu Milosevicevih zakona o privatizaciji radnicima duzna 62,5 milijardi DEM, neki strajkaci su posle decenije cutanja zahtevali "fabrike radnicima", vikali da je Vladi drazi Medjunarodni monetarni fond od njih, razvijali crvene zastave i cinili jos ponesto iz folklorne proslosti socijalizma. Finale visednevnog strajka bilo je 23. oktobra kada se clanstvo oba glavna sindikata u dva posebna generalna strajka, nov Sindikat zdravstva i rudari Kolubare, ukupno oko 10 000 ljudi, okupilo pred Skupstinom Srbije trazeci povlacenje Zakona o radu i ostavku ministra Milovanovica i proglasili se za "radnicku skupstinu". Za samo sat pregovora poslanici i sindikalni lideri napravili su sporazum da se Zakon doradi u narednih nedelju dana. Posto je podigao veliku galamu i valjda smatrao da niko nista ne sme da mu odbije, Smiljanic je trazio pismene garancije da ce sindikalni amandmani biti usvojeni u Skupstini i verovatno nije razumeo objasnjenje poslanika da to tako ne moze. Strajkacima je objavio "pobedili smo" a onda je pred "radnicke poslanike" izneo na glasanje dogovor postignut u Skupstini. Kad su radnici krenuli sa "dole Vlada" i ostalo sto je prilicilo masi koju je uzario Smiljanic, Canku je puklo i trazio je da se skup razidje. Sindikat "Nezavisnost" ovom prilikom nije strajkom isao protiv Zakona o radu niti je trazio nov dijalog sa Vladom, vec je odlucio da organizuje obuku radnika u zastiti njihovih socijalnih prava. ASNS je u zavrsnici rasprave o Zakonu o radu organizovala 5. decembra ispred Skupstine Srbije protest protiv dve rivalske sindikalne centrale. Pod geslom "5. decembar za 5. oktobar" ovaj sindikat, Unija slobodnih sindikata Jugoslavije i metalci "Nezavisnosti" hteli su da pokazu da postoji drugacija radnicka Srbija. Onakva koja se ne plasi reformi i ustaje protiv svih koji ih koce, kako je ovom autoru objasnila generalni sekretar ASNS Ranka Savic.
Skupstina Srbije usvojila je Zakon o radu 13. decembra, na snazi je od 21. decembra i u 180 odredbi daje pravila ponasanja radnika i poslodavaca i nacine posredovanja sindikata u tim odnosima. Radni odnos ubuduce ce se zasnivati sklapanjem ugovora izmedju poslodavaca i radnika na odredjeno (do tri godine) i neodredjeno vreme, s tim sto ce u oba slucaja zaposleni imati obezbedjeno zdravstveno i penziono osiguranje. Radno vreme trajace, po pravilu, 40 casova nedeljno (pet dana po osam sati) a na zahtev poslodavaca jos do cetiri sata prekovremenog rada dnevno. U slucaju preraspodele radnog vremena (sto se ne racuna kao prekovremeni rad) ono moze da traje do 60 sati nedeljno (12 sati na dan). Za godisnji odmor odredjeno je najmanje 15 radnih dana, placeno odsustvo bice maksimalno pet radnih dana, porodiljsko i zbog nege deteta 365 dana, a zbog nege bolesnog deteta do njegove pete godine. Zarade i ostala primanja odredjivace se prema ugovoru i pravilniku o radu, kolektivnom ugovoru i Zakonu o radu. Poslodavcu je dato osam mogucnosti da otpusti radnika i sve se uglavnom svode na nedisciplinu na poslu, ali pre toga mora da trazi misljenje sindikata. Inace, pojedinacni kolektivni ugovor obavezuje i zaposlene koji nisu clanovi sindikata. Ukoliko poslodavac ne uplati zarade radnicima za prethodni mesec, ZOP je duzan da do kraja tekuceg o tome obavesti inspektora rada. Zakon je zapravo tako srocen da pruza prilicno veliki stepen zastite radnika pa ce od karaktera poslodavaca zavisiti da li ce da teraju "mak na konac" ili uspostave saradnicki odnos sa zaposlenima. Bitka sindikata za stara radnicka prava i Vlade za nova nastavila se i posle usvajanja Zakona o radu. Tek sto su sindikati prestali da protestuju zbog ovog zakona, Vlada je ukinula Uredbu iz 1998. godine o placanju radnika na prinudnim odmorima, a 26. decembra Savez sindikata pozvao je sve radnike koju su imali tu povlasticu da se pojave na svojim radnim mestima i "ne daju ih". Inace, svi sindikalni lideri, ministri i poslanici, osim predsednika Skupstine Srbije, ostali su na svojim "radnim mestima".
Drzava i sindikati u prvoj godini tranzicije ipak nisu postali socijalni partneri sa jakim uporistem u zakonima ili dogovorima, pre bi se reklo da su se ponasali kao strane u dijalogu koji su uglavnom sindikati nametali strajkovima. Mozda je stvar sa partnerstvom slabo prosla zato sto je drzava bila nadmocna, imala je para da ulozi u oporavak privrede, i ulagala je, a i kompletna socijala je izmestena iz preduzeca u drzavne socijalne fondove koji su krpili rupe u standardu radnika. Drzava je jasno definisala svoje interese u sredjivanju stanja u privredi i u ocuvanju standarda zaposlenih i ostalih gradjana i uglavnom ih uspesno ostvarivala. Istovremeno, sindikat je simulirao politicku moc radnika u firmama koje su u drustvenom vlasnistvu, dakle u transformaciji pod upravom drzave. Tako su sve poluge vlasti nad parama i u programima tranzicije, time i svi politicki aduti u dijalogu sa sindikatom, bili u domenu drzave. Utisak je da su sindikati vise prizeljkivali partnerstvo sa drzavom kao poklon, neku vrstu nasledstva iz minulih sistema, nego sto su se trudili da smisle kvalitetan globalni sadrzaj za saradnju. Prvi se iz ove izgubljene bitke za "nasledne pozicije" povukao UGS "Nezavisnost", neposredno pre donosenja Zakona o radu. Kako je ovom autoru rekao potpredsednik "Nezavisnosti" Milan Nikolic, "poslanicki klubovi u Skupstini Srbije bez obrazlozenja su prekinuli dijalog sa nama i iz stampe smo saznavali kakva se rasprava vodila o predlozenom Zakonu o radu". Iako ovaj sindikat nije zakljucio generalni strajk koji je proglasio zbog nezadovoljavajuce sadrzine Zakona o radu, Nikolic tvrdi da rukovodstvo "Nezavisnosti" nece pozvati clanstvo na protest nego zapoceti edukovanje radnika protiv zloupotreba u preduzecima koje bi taj zakon mogao da donese. "Ukoliko zloupotreba bude, UGS ce biti spreman na strajk, ali u firmama u kojima se one dogode", kaze Nikolic. Nesto hladnijih glava nego u jesenjem protestu, lideri tri najvece sindikalne centrale pocetkom 2002. godine nagovestili su temeljnu reformu u svojim organizacijama, a kao razlog naveli su pripremu za partnerstvo sa Vladom Srbije. To je ujedno mozda bio kraj njihovog elitizma u sindikalnom pokretu. Naime, od pompeznih nastupa lidera nisu se videli stvarni interesi radnistva, pa i sindikatu pripada deo odgovornosti sto ti interesi u drustvenom smislu zapravo i nisu definisani.
Tri najjace sindikalne centrale najbrojnija su organizovana grupacija ljudi u Srbiji, prema njihovim podacima zajedno okupljaju oko 1,6 miliona clanova, Savez sindikata oko 800 000, "Nezavisnost" oko 600 000, a ASNS oko 200 000 radnika. Zbog brojnosti i zato sto imaju definisano mesto u drustvu radnici su bili potencijalno najuticajniji akter ekonomskih promena, ali nije imao ko da ih, kao celu drustvenu grupaciju, smesti u novi svet rada.
To sto sindikati imaju 1,6 miliona clanova znaci da imaju i dosta para, posto se radnicima od plate skida jedan odsto za sindikalnu clanarinu. U novembru je ona iznosila u proseku 68,7 dinara po radniku sto je ukupno 11 milijardi dinara za sve sindikalne centrale samo tog meseca. Medjutim, sindikati nisu nasli nacin da novac "unovce" osnivanjem svojih firmi i fondova, kako se to radi u svetu.
Inace, rudari Kolubare, Kostolca i iz svih devet rudnika sa podzemnom eksploatacijom, zaposleni u Telekomu i PTT sami su pocetkom oktobra odradili svoje strajkove. Uz pretnje kolega iz drugih javnih preduzeca (EPS, NIS, RTB Bor) Vladi Srbije da ce se dici na strajk ako im ne odledi plate, veliki sistemi su, u vreme Smiljaniceve generalke, za stolom dobili pet ili deset odsto vise sredstava za zarade. Svi ovi strajkovi imali su isti socijalni povod, ali je onaj u Kolubari imao poseban znacaj. Naime, politickim strajkom rudari ovog basena (njih oko 18 000) uveliko su doprineli obaranju Milosevica, ali kad su oktobra 2001. godine trazili da im drzava poveca plate, nacin na koji im je Vlada Srbije prvo rekla ne "jer imaju najvece zarade u Republici" tamosnji sindikat ocenio je kao "huskanje naroda protiv rudara". Pride je zamerio predsedniku Kostunici da je bez najave dolazio kad su mu trebali za smenu Milosevica, a nije se pojavio kad on njima treba. Sa dosta politickog naboja i objektivno velike snage (od uglja iz Kolubare najvise zavisi energetski sistem u Srbiji) rudari su demonstrirali snagu tako sto su u strajk pozvali kolege iz svih ugljenokopa u Republici i naisli na njihovu punu solidarnost. Na kraju su rudari dobili vece plate ali je ostao jak utisak politicke dimenzije cele price u stilu "odradili smo posao, vreme je da se plati". Sredinom decembra uprava Elektroprivrede Srbije iznenada je smenila direktora svog preduzeca, basena Kolubara, navodno zato sto ono ne ostvaruje plan proizvodnje uglja. Sindikati su tvrdili da se zapravo ne ostvaruje povecani plan godisnje proizvodnje, radnici su negodovali zbog kadrovskih promena preko noci, ali krajem decembra u Kolubari je zavladao mir.

Upad u osinje gnezdo novca

Ekonomska "revolucija" u Srbiji zapocela je preuzimanjem NBJ od strane strucnjaka nezavisne ekonomske Grupe 17, cijem je prvom coveku Mladjanu Dinkicu tadasnji guverner Dusan Vlatkovic vec 6. oktobra 2000. godine prepustio vlast. Kasnije je Skupstina SRJ imenovala Dinkica za guvernera i nova monetarna vlast zestoko je krenula u reforme a oni koji su joj se nasli na putu smatraju da je preterala u revnosti. NBJ je od pocetka do kraja 2001. godine ugasila 19 a u sanaciju uvela devet od ukupno 52 banke u Srbiji, ali je u osinje gnezdo privatnog kapitala uletela tek prilikom likvidacije Astra banke, vlasnistvo porodice Karic, a u gnezdo socijale najavljujuci stecaj cetiri najvece drzavne banke. Dogadjaji oko toga uzdrmali su ne samo poziciju guvernera vec doveli u pitanje opravdanost njegovih poteza u sredjivanju stanja u finansijskom sektoru.
Republicka uprava javnih prihoda (RUJP) donela je resenje o likvidaciji Astra banke 16. novembra, ali vlasnik i deo od oko 700 otpustenih radnika tvrdili su da je to ucinio guverner Dinkic. On jeste oduzeo dozvolu za rad ovoj banci, pre nego sto ju je RUJP zatvorila, ali zato sto je bila nelikvidna. Administracija NBJ, koja je nadgledala rad Astra banke celih mesec dana pre likvidacije, zatekla je na njenom racunu samo 2,5 maraka, a umesto zakonski obaveznog novcanog dela akcijskog kapitala od pet miliona dolara otkrila je devizni minus od 35,6 miliona dolara. Na racunu je bilo i 945 miliona dinara iako su depoziti po vidjenju (koji dnevno mogu da se podignu) vredeli 1,8 milijardi dinara. Na zahtev guvernera NBJ centralna banka Kipra 19. novembra oduzela je dozvolu za rad filijali Astra banke u toj zemlji. Ova banka je na deviznim racunima u inostranstvu, najvise na Kipru, imala 98,5 odsto svojih sredstava ali je veci deo, prema podacima NBJ, prenela na firme koje nisu imale odgovarajucu garanciju da ce pare vratiti. Moze se samo nagadjati da li je Astra banka na taj nacin sklonila svoje devize, ali je cinjenica da joj niko nije pomogao da se finansijski oporavi. Vlasnik najveceg udela akcija u Astra banci, Mobtel, uputio je radnicima samo verbalnu podrsku. U ovoj banci Mobtel ima 25 odsto akcija, BK trejd u Moskvi ima 51 odsto akcija Mobtela, stopostotni vlasnik BK trejda je firma Jusiko na Kipru, a 99 odsto vlasnistva Jusika pripada Bogoljubu Karicu. Zbog toga se namece utisak da je porodica Karic mozda zrtvovala svoju banku kao najmanji gubitak, jer propast deli sa radnicima i deponentima. Uz nesto malo galame Karici su se, bar javno, povukli i iz borbe za Mobtel, ciji je racun blokirao RUJP zato sto kao garant za placanje poreza na ekstraprofit Astra banke nije svoju obavezu izvrsio na vreme. Prvu ratu poreza na ekstraimovinu na svojih pet vila na Dedinju u iznosu 80 miliona dinara Karici su platili na vreme. I mada je guverner NBJ uporno tvrdio da je oduzeo dozvolu za rad Astra banci zato sto je bila nelikvidna, otpusteni radnici forsirali su pricu da je razlog to sto u roku nije uplatila deo rate poreza na ekstraprofit u iznosu 168 miliona dinara. Radnici su u UGS "Nezavisnost" pokusali da nadju pojas za spasavanje ali, kako je ovom autoru rekao predsednik Branislav Canak, nije jasno sta su ti ljudi ocekivali jer nemaju firmu u kojoj bi mogli sindikalno da se organizuju. Bogoljub Karic nije dozvoljavao organizovanje radnika u sindikate u svojim kompanijama a, kako je rekao Canak, za osnivanje sindikalne organizacije treba mesec dana dok su se radnici Astra banke prijavili tek kad su izgubili poslednju mogucnost da nesto ucine. Kampanja protiv guvernera je, medjutim, iz dana u dan rasla, najvise preko BK televizije koja je krajem decembra nekoliko puta na dan postavljala "otvorena" pitanja Dinkicu a stvar je stigla i do Saveznog ustavnog suda.
Jos zesci pritisak na guvernera krenuo je od radnika cetiri najvece srpske banke u sanaciji, odnosno pod upravom drzavne Agencije za sanaciju, stecaj i likvidaciju banaka. Predvodjeni Sindikatom finansijskih organizacija Srbije, radnici Beobanke, Beogradske banke, Jugobanke i Investbanke (a ukupno ih je bilo oko 8500) prvi protest protiv "suverenog prava guvernera da sprovodi likvidacije" organizovali su 12. decembra ispred zgrade NBJ. Najavljujuci protest oni su u saopstenju, pored ostalog, naveli da je "obaveza sindikata zastita nacionalnog bankarstva". Tako se jedan sindikat, prvi put od ustolicenja nove vlasti, proglasio za cuvara nacionalnog interesa, za razliku od ostalih koji su trazili socijalnu ili upravljacku funkciju u svetu rada ili jednostavno vise para za zaposlene.
Sindikat, dabome, nema nikakvih ingerencija u vodjenju poslova banaka, ne odlucuje ni o plasmanu kredita, broju klijenata ili uslovima stednje, niti ijednom finansijskom potezu koji banke drzi u likvidnosti ili ih gura u stecaj. Ukratko, sindikat ne rukovodi nijednom bankom a kamoli nacionalnim bankarstvom, pa se najblaze receno zatrcao u nameri da sebi pripise ulogu koja nema nikakve veze sa prirodom radnickog pokreta. Osim toga, sindikat je zamerio guverneru sto objavljuje spiskove solventnih banaka, da bi gradjane uputio gde da stede novac, pa ga okrivljuje sto iz slabostojecih banaka beze klijenti. Time su vodje bunta definitivno pokazale svoje potroseno odelo - da kao bankari postoje zbog sebe a ne zbog gradjana. Odnosno da ocekuju od NBJ da gradjanima uskrati izbor da drze pare tamo gde smatraju da su sigurnije. Po kalupu koji je patentirao Savez sindikata Srbije - da se strajkuje cim se nesto dobije od drzave - bankari su u prvi protest krenuli dan nakon pocetka primene socijalnog programa Vlade Srbije koji je namenjen otpustenim radnicima a po modelu oprobanom u kragujevackoj "Zastavi". Vlada je cak formirala poseban Socijalni savet za bankarstvo i za restrukturiranje namenila 350 miliona DEM od cega 50 miliona DEM za socijalni program. Kako je objavio guverner Dinkic, minus u pomenute cetiri banke zbog propalih kredita i pogresnih investicija iznosio je 5,3 milijarde DEM a zajedno sa spoljnim i dugom deviznim stedisama 8,7 milijardi DEM. Zaposleni u bankama verovatno nisu jedini krivci za stanje u ovoj delatnosti ali ni svu odgovornost za nelikvidnost privrede ne snose radnici u drustvenim preduzecima a svima im Vlada nije cak ni obecala socijalnu podrsku. Do 30. novembra 2001. godine predlozen je stecaj 30 748 preduzeca u Srbiji sa 450 165 zaposlenih i ukoliko bi sve te firme bile zatvorene a radnici trazili po 24 plate (sto bankari mogu) to bi drzavu stajalo 67,5 milijardi dinara ili 2,2 milijarde DEM. To je jednako vrednosti jednog i po budzeta federacije u 2001. godini pa su sanse da ti radnici dobiju svojevrsnu otpremninu kakva je ponudjena bankarima ravne nuli. A banke ne proizvode, njihov posao je, kako je rekao guverner Dinkic, da sacuvaju ulozene pare i uvecaju ih ukoliko su za to sposobne. Za glavobolju je bilo i trazenje odgovora na Dinkicevo pitanje - da li su gradjani spremni da iz svojih dzepova izdvoje 8,35 milijardi DEM za sanaciju pomenute cetiri nesolventne banke. Odnosno da za to zrtvuju 30 odsto drustvenog kapitala ili plate svih zaposlenih u Srbiji za 18 meseci. Primetno je, inace, da je Vlada Srbije pokazala posebnu brigu za zaposlene u dve grupacije van privrede, za bankare koji su deo monetarne vlasti i za sudije kojima su u 2002. obecane plate u vrednosti oko 1000 maraka a koji su deo pravosudne vlasti. Da li je time iskazana teznja drzave za osloncem na ove grupacije mozda ce uskoro postati belodano. Ali cinjenica je da prosvetari, ni posle protesta u tri poslednja meseca 2001. godine, kojima su trazili pomeranje minimalne cene rada sa 800 na 1200 dinara, nisu uspeli da namaknu mnogo vece zarade i ta prica izmedju njihovih sindikata i Vlade bila je zavrsena tek 14. januara kada su pristali na povecanje zarada za 26,7 odsto za celu 2002. godinu i prekinuli strajk. Sindikat bankara takodje je krenuo u bitku na duge staze (novim protestima) i za posebno istrazivanje ostaje to kako je uspeo da finansijski problem cetiri banke u sanaciji iseli iz nadleznosti NBJ i prebaci ga na, u monetarnom sistemu, nenadleznu Vladu Srbije. Taj sindikat uspeo je da uspostavi dijalog sa ljudima iz Vlade i to na najvisem nivou, sa premijerom i ministrima za finansije, privatizaciju i rad. Susret je uprilicen krajem decembra kada je ovaj sindikat obelodanio dokument na engleskom jeziku, navodno vlasnistvo Agencije za sanaciju banaka, u kojem se navodi da ce Beobanka, Beogradska banka, Investbanka i Jugobanka biti likvidirane do 4. januara 2002. godine. Niko do kraja decembra nije potvrdio niti demantovao verodostojnost dokumenta ali je on bio povod da sindikat bankara trazi Dinkicevu ostavku. Guvernera su na klizav teren izdrzljivosti funkcije gurnuli i neki opozicioni lideri koji i inace drze stranu svima koji nasrnu na vlast, ali i neki savezni i republicki ministri iz DOS-a, izjavama u stilu da nije morao da bude bas toliko brz u sredjivanju finansijskog stanja u bankarstvu. Sasvim konkretan bio je Savezni sud (poznat po tome sto nije priznao pobedu Kostunice nad Milosevicem), cijih je pet sudija na duznosti (mada treba da ih ima 11) tri puta obaralo odluku guvernera o oduzimanju dozvole za rad beogradskoj Union banci i vratilo dozvolu novopazarskoj Pester banci. Potraga za arbitrom u ovom finansijsko-pravnom zapletu nije zavrsena do kraja 2001. godine. Dinkic je, pokazalo se na kraju, postao faktor konsolidacije DOS-a i kada je 3. januara doneo resenje o stecaju cetiri najvece srpske banke takozvana kriticna masa tranzicionih snaga prevagnula je na njegovu stranu.
Guverner je odluku o zatvaranju ovih banaka doneo na predlog Saveta Agencije za sanaciju, stecaj i likvidaciju banaka u kojem su i ministri savezne i srpske vlade, tako da je u startu imao podrsku oba drzavna nivoa. Stecaj je objavio potpredsednik Savezne vlade i clan Saveta Miroljub Labus, sto je pojacalo utisak o drzavnom konsenzusu u ovom slucaju. Uopste, ceo posao delovao je dobro isplaniran, koordiniran i kompletan. Labus je zakljucio da preduzete mere u cetiri banke za sest meseci primene nisu dale rezultate, da one nisu imale svoj kapital, pozajmljivale su od drugih banaka i koristile obaveznu rezervu, ali su i pored toga na svakog zaposlenog mesecno pravile gubitak od 500 DEM. Objavio je da ce gradjanima novac na tekucim i ziro-racunima i stednim knjizicama nadoknaditi Vlada Srbije, iz budzeta, i oni su od 10. januara poceli da otvaraju nove racune u Postanskoj stedionici i podizu svoje pare. Preduzeca koja su imala depozite u tim bankama a nisu dugovala ni njima niti drzavi pocela su, posredstvom ZOP-a, od 5. januara da otvaraju nove racune u likvidnim bankama i da uzimaju svoj novac. Drzava je obecala da ce namiriti dug ugasene cetiri banke preduzecima, sto nije nimalo jeftino, buduci da su kragujevackoj "Zastavi" dugovale 76,8 miliona dinara, a drugom najvecem deponentu, Industriji kablova u Jagodini, 51 milion dinara. Tacna cifra dugova ovih banaka znace se najverovatnije tek za sest meseci, koliko Agencija planira za kompletan uvid u njihovo poslovanje. Za sada se zna da je racune u tim bankama imalo oko 72 000 klijenata i jos oko pola miliona onih sa ulogom manjim od sto dinara i da su sve cetiri banke zajedno ucestvovale u platnom prometu u Srbiji sa deset odsto. Dug ovih banaka za staru deviznu stednju preuzela je Nacionalna stedionica koja je otvorena 14. januara. Otpustenim radnicima cetiri banke omoguceno je da biraju varijante iz socijalnog programa na teret budzeta Srbije: u gotovini 24 neto plate ili po 6000 dinara za svaku godinu radnog staza, da na Zavodu za trziste rada ostvare svoja prava ili da se prekvalifikuju i za to vreme primaju 20 odsto prosecne zarade. Ocito dobro smisljen posao Labus je kompletirao zakljuckom da su, osim zaposlenih, najveci gubitnici strani poverioci (banke i firme) koji najverovatnije nece dobiti nista nakon sto Vlada Srbije namiri svoj dug koji ima prioritet u naplati iz stecajne mase. Posto je NBJ, pre objave o stecaju banaka, dobila saglasnost za svoje namere od MMF i Svetske banke, Labus je nagovestio da nece biti diplomatskih ni drugih konsekvenci za SRJ. Kreditori koji su preko te cetiri banke pozajmljivali novac nasim preduzecima ili su za njihove kredite banke dale garancije ostali su "kratki" za oko 3,5 milijardi DEM, jer za te zajmove drzava nije bila garant. Stecajem banaka spreceni su veliki strani kreditori da naplate svoja potrazivanja i tako sto bi ih konvertovali u vlasnistvo nad preduzecima koja su bila duzna ovim bankama.
Stvar je, ukratko, maestralno bila zamisljena i sprovedena "u korist gradjana i drzave", a iz price su ispali samo savezni ministar finansija Jovan Rankovic, koji je zbog neslaganja sa Dinkicevim metodama vec 4. januara podneo neopozivu ostavku, i Sindikat finansijskih organizacija Srbije (SFOS). Kraj politickog bankarstva u Srbiji, gasenjem ove cetiri banke, protekao je uz bucne proteste radnika koji su se prvo zakljucali u bankama, u niskoj filijali Investbanke cak strajkovali gladju, zatim na smenu pustali unutra i izbacivali stecajne upravnike, organizovali ulicne proteste i na kraju se prijavili Zavodu za trziste rada. Lider SFOS-a Milan Alempijevic u danima protesta uporno je trazio nemoguce. Recimo, moratorijum na stecaj, da drzava pozajmi bankama 30 milijardi dinara (gotovo polovinu ovogodisnjeg saveznog budzeta) na 30 godina, da Vlada Srbije napravi bogatiji socijalni program za bankare i nov koncept srpskog bankarstva. Sve u svemu, bankari su trazili jos tudjih para za trosak, odnosno privilegiju da i dalje zive na racun drugih, zatim smenu guvernera, tuzili su NBJ Saveznom sudu i pretili socijalnim pozarom u celoj Srbiji ukoliko se njihovi zahtevi ne uvaze. Alempijevic je tvrdio da ce posle banaka u stecaj otici cela privreda. Parada zena u bundama na protestima bankara i neumereni zahtevi SFOS-a, kao ni ubacivanje nekadasnje prve dame Milosevicevog bankarstva Borke Vucic u odbrambeni tabor, nisu privukli ni industrijske radnike ni gradjane da im se prikljuce. Srpski premijer Zoran Djindjic izjavio je da je cinicno da se ljudi koji su bankarstvo doveli do kolapsa sada pojavljuju kao dusebriznici i da je mnogima od njih mesto u zatvoru.
Jedino su opozicione stranke, a najvise Milosevicev SPS, Seseljeva SRS i SPO Vuka Draskovica, podrzale zahteve bankarskog sindikata i obilato koristile zgodu da nagoveste propast DOS-ove vladavine. Sve je zapravo bilo gotovo 4. januara uvece, kada su predstavnici obe vlade i guverner na sastanku sa predsednikom SRJ Kostunicom decidirano podrzali stecaj poslednjih gubitaskih giganata u bankarstvu. Dogadjaji posle toga licili su na kontrolisanu dramu sa sasvim izvesnim krajem. A vec 15. januara, dva dana pre nego su gotovo svi otpusteni bankari uzeli radne knjizice, Agencija za sanaciju, stecaj i likvidaciju banaka, kao stecajni upravnik, ponudila je u zakup 67 objekata ugasenih banaka. Radi se o poslovnom prostoru koji ne ulazi u stecajnu masu posto su ga i te cetiri ugasene banke koristile kao zakupci. Finale ove kompleksne drame mozda se najbolje moze opisati recenicom guvernera Dinkica: "U Srbiji je ostalo zdravo bankarstvo".
U vreme kad su naceli Dinkica, njegovi i protivnici promena u ekonomiji, medju njima i oni ciji su se dzepovi nasli na udaru, poceli su da dovode u pitanje i poteze Vlade Srbije na takozvanom crnom terenu. Srpska vlast je u prvoj godini tranzicije smanjila sverc cigareta sa 50 na 17 odsto, a Zakonom o jednokratnom porezu na ekstraprofit i ekstraimovinu usla na teren novca koji je pod Milosevicem bio nedodirljiv. Do kraja novembra vlast je od trazenih 227 miliona DEM za ove posebne poreze uspela da naplati samo 24,3 miliona DEM. Poreski organi kao da su se ustrucavali da izvuku novac od ekstraprofitera i da zaplene njihovu imovinu iako su u nekoliko navrata objavili da su posegnuli za tom krajnjom merom. Prvo su sa blokovima za popis imovine usli u "Dibek", a potom u "Stankom", prinudna naplata najavljena je u jos oko 70 firmi, ali rezultati do kraja decembra nisu objavljeni.
Sekretar drzavne Komisije za ispitivanje zloupotreba u finansijskom poslovanju Slobodan Lalovic pozalio se novinarima da u javnosti i DOS-u jenjavaju volja i politicki interes za primenom Zakona o jednokratnom porezu. Osim galame koju su ekstraprofiteri podigli zbog tog zakona, verovatno je i cinjenica da o njegovoj ustavnosti Savezni ustavni sud treba da odluci u januaru doprinela prevazi iscekivanja sta ce ko da kaze nad merama u oporezivanju nelegalno stecene imovine. Nadlezni u Vladi Srbije, uzgred, 2001. godine ugovorili su prodaju samo tri cementare (u Beocinu francuskom Lafarzu, u Kosjericu grckom Titanu, a u Novom Popovcu svajcarskom Holcimu) za ukupno 153 miliona dolara i u proces privatizacije uvukli oko stotinu preduzeca. A i ostali akteri ekonomskih promena nisu pratili tempo koji je nametnuo guverner Dinkic tako da bi bila prava steta da se koplja slome na njemu. Kada je preuzeo funkciju Dinkic je zatekao 440 miliona dolara deviznih rezervi, krajem novembra iznosile su 1,125 milijardi dolara, a sa onim u bankama 1,601 milijardu dolara, dok je veca ponuda deviza od traznje mesecima cvrsto drzala kurs na 30,5 do 30,7 dinara za jednu marku. Guverner je svojim merama uspeo da povrati poverenje gradjana u banke pa su do sredine decembra na stednju dali devize u vrednosti 342 miliona DEM i dinare u vrednosti 45 miliona DEM. Novih 126 000 stednih partija sa prosecnim ulogom od 1792 DEM Dinkic je ocenio kao povratak srednje klase u Srbiji. Istini za volju, mnogi su novac ulozili zato da bi dobili kredite (koji su novost prve godine tranzicije) i da bi svoje devize bez provizije zamenili za evro. Banke su dale i svojevrsnu priliku za legalizaciju anonimnog kapitala (u sefovima preduzeca ali i dzepovima crnoberzijanaca) tako sto nece proveravati poreklo novca, tacnije za iznose vece od 20 000 DEM samo ce posebno evidentirati licne podatke ulagaca. Zakon protiv pranja novca je, inace, donet ali ce stupiti na snagu od juna 2002. godine pa i to treba ubrojati u namere NBJ da sto vise novca uvuce u legalne tokove. Poverenje gradjana NBJ je zasluzila i isplatom po 440 DEM svakom vlasniku starih deviznih knjizica sa kojih pod Milosevicem nisu uspeli da izvuku pare. Uz to, u zamenu za njihove devizne uloge ponudila im je obveznice SRJ sa kojima su, preko brokera, poceli da trguju na Beogradskoj berzi 19. novembra 2001. Ujutru tog dana, posredstvom agencije Rojters, na ekranima svih berzi u svetu pojavila se najava o startu trgovine novim hartijama od vrednosti u SRJ. Kampanja NBJ za prodaju ovih obveznica po osnovu stare devizne stednje gradjana za sada je naisla na dobar odziv u Srbiji, do 28. decembra prodato ih je za 5 660 890 DEM a dnevna traznja za njima svakog dana bila je bar dvostruko veca od ponude. Svetske berze najavile su da ce uci u posao kad dnevni promet ovih obveznica premasi milion maraka. U svakom slucaju, trgovina ovom vrstom hartija na trzistu novca veliki je plus NBJ, a guverner procenjuje da ce drzava stare devizne stedise na taj nacin obestetiti za tri godine sto je za sest godina brze od roka odredjenog zakonom o vracanju njihovih uloga. NBJ je uvela red i u menjacke poslove tako sto je za nepostovanje propisa odredila visoke kazne.

*

U Srbiji je prva godina tranzicije, gledano u celini, uglavnom protekla u pripremama za visegodisnje ekonomske reforme a vlast se drzala prioriteta u ekonomskim promenama: red u finansijskom i fiskalnom sektoru, podizanje standarda gradjana i zakonsko uoblicavanje novog privrednog sistema. Pri tom je ispoljena prevelika teznja drustvenih i politickih grupa da sa razlicitim interesima participiraju u svakom velikom poslu. Bilo je to previse za samo 10 213 063 stanovnika Srbije, koliko ih je po proceni Demografskog instituta zivelo u 2001. U prvoj godini tranzicije primetan je bio uticaj evropskih institucija i organizacija na kreiranje ekonomske politike i reformskih zakona ali i njihovo zadovoljstvo obavljenim poslom. Epilog prve godine tranzicije mozda je najbolje odslikao srpski premijer Zoran Djindjic recima "sve probleme drzimo pod kontrolom, ali nijedan nije do kraja resen". Gledano iz ugla standarda 2001. godina uopste nije lose prosla. Novembra 2000. godine prosecna plata u Srbiji iznosila je 3304 dinara i vredela 110 maraka, a potrosacka korpa sa 65 namirnica za cetvoroclanu porodicu stajala je u proseku 9326 dinara i za nju je bilo potrebno izdvojiti 2,8 plata. U novembru 2001. godine prosecna plata iznosila je 6869 dinara ili 223,7 DEM, a za potrosacku korpu trebalo je izdvojiti 12 067 dinara ili 1,75 plata. Sudeci po ovim podacima i decembarskim zaradama od skoro 230 DEM, srpska vlast bezmalo je ispunila obecanje da ce mesecna primanja zaposlenih krajem prve godine tranzicije vredeti 250 DEM. Ovo je ujedno i najznacajniji uspeh nove vlasti u odrzanju ravnoteze izmedju socijalne trpeljivosti stanovnistva i ekonomskih promena koje je ugrozavaju. Pred smenu vlasti je, podsetimo, u Srbiji bilo 60 odsto siromasnih stanovnika i 20 odsto ekstremno siromasnih i posto je najveci deo tog drustvenog sloja glasao za DOS i promenu privrednog sistema cime se ponudio kao njihov akter, nova vlast je pokusala da zaposleni deo te populacije ekonomski zbrine kroz plate. Krajem 2001. godine, prema analizama ekonomskih instituta, manje od polovine stanovnistva bilo je siromasno, odnosno svojim primanjima nije moglo da zadovolji minimalne egzistencijalne potrebe. Ukupna primanja stanovnistva u Srbiji u prvih 11 meseci 2001. godine, prema podacima ZOP-a, vredela su 571,78 milijardi dinara i bila za 190 odsto veca nego u istom periodu prethodne godine, a registrovani troskovi 289,67 milijardi dinara sto je povecanje za 124 odsto. Razlika od 282,11 milijardi dinara, dakle gotovo polovina para stanovnistva, ostala je u slamaricama ili potrosena na zelenim pijacama i sivom trzistu. Taj "visak" gotovo je isti kao ukupni javni prihodi (svi budzeti i fondovi) koji su iznosili 281,52 milijarde dinara. Drugim recima, stanovnistvo je zaradilo duplo vise para nego drzava ili 40,6 odsto ukupnih primanja privrede koja su iznosila 1407 milijardi dinara. U nasim relacijama ova poredjenja mogla bi da se oznace "po bogatstvu". Medjutim, u odnosu na prihod najbolje placenog menadzera u SAD u 2001. godini Majkla Delija, iz kompanije Dell Computer, koji je iznosio 235,9 miliona dolara (15,7 milijardi dinara), a o zaradama velikih svetskih firmi da i ne govorimo, svi prihodi u Srbiji su sirotinjski. I vazno je, kako je rekao potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, da stanovnistvo bude upoznato sa onim sto se desava u ekonomiji da bi se sirio krug ljudi koji sebe vide kao dobitnike u tranziciji.

Autorka je ekonomski komentator

Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije k miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

Svakidasnjica: Govor novca «

» Pravosudje: Trazim pomoc