|
Dijalog
Povodom Bozicne poslanice patrijarha
Pavla
Zar je samo hriscanska
sreca - sreca?
Ovogodisnja Bozicna poslanica patrijarha Srpske pravoslavne crkve g.
Pavla, pored tradicionalnih poruka vernicima da neguju hriscanske vrline
poput ljubavi prema Bogu i bliznjemu, prema miru i dobrim delima, odlikovala
se neobicno ostrim tonovima naspram drustvenog i roditeljskog otpora
uvodjenju verske nastave u drzavne skole, ali i prema "ogrehovljenim
umovima" boraca za ljudska prava i slobode koji, prema Pavlovim
recima, "slobodu coveka shvataju kao pravo da cini sto hoce,
cak i da ugrozava drugima slobodu, pa i sam zivot". Roditelje
i onaj deo javnosti koji se usprotivio uvodjenju veronauke, patrijarh
je bespogovorno optuzio da su "lisavajuci svoju decu verskog
vaspitanja i bozicne radosti, gurnuli sopstveni porod na puteve lazne
srece i lazne slobode, dopustajuci svojim sinovima i kcerima da cine
sve sto im je po volji, te da su se mnogi od njih zbog toga odali pijanstvu,
narkomaniji i razvratu". On je apostrofirajuci one koji se
zalazu za ljudska prava nazvao "revolucionarima" i utvrdio
da je "malo onih koji shvataju da je jedina prava revolucija,
dozvoljena i blagoslovena, bunt protiv greha u nama samima, zato sto
ona umesto nasilja i osvete nudi zakon ljubavi i prastanja, umesto nasilnog
menjanja sveta i krojenja po svojoj meri, nudi menjanje sopstvenog bica
i njegovo ciscenje kroz istinski podvig i pokajanje".
Ovakve reci ne sadrze u sebi ni trunku blagog ocinskog prekora kako
bi se dalo ocekivati od "arhiepiskopa peckog, mitropolita beogradsko-karlovackog
i patrijarha srpskog", a cime se, inace, vaskolika hriscanska crkva
(pravoslavna posebice) dici; naprotiv; one pre podsecaju na nemilosrdnu
presudu bez prava na priziv.
Osvrnucemo se stoga na, po nama, tri kljucna momenta Poslanice: 1) pevanje
panegirika novoj vlasti (odnosno njenim "vrednim pregaocima"
koji su radili na "normalizaciji zivota u nasoj otadzbini")
zbog uvodjenja veronauke u javne skole, sto je presedan par excellence
i potpuno neustavan cin u jednoj sekularnoj drzavi kakva je SRJ; 2)
necuven napad na liberalno-demokratske snage gradjanske provenijencije
(ljudi "ogrehovljenog uma") i 3) poziv da se pronadje mir
u sebi, da se umesto osvete predje na zakon ljubavi i da se izmeni sopstveno
bice i izvrsi njegovo ciscenje kroz istinski podvig i pokajanje.
1. Belodano je da ustavi Srbije i SRJ jasno i nedvosmisleno razdvajaju
Crkvu i drzavu. SRJ i Srbija su sekularne drzave, a veroispovest je
slobodna i garantovana onim gradjanima koji imaju religijske potrebe.
U SRJ i Srbiji nema oficijelne drzavne religije. Od Francuske revolucije
naovamo ovo je postalo pravilo u gotovo svim demokratskim zemljama.
Vera, odnosno njeno ispovedanje, postala je privatna stvar covekova.
U skladu sa takvim ustavnim resenjima kod nas, a i u najvecem broju
evropskih drzava, verska nastava nije moguca u javnim skolama, ali se
njeno izvodjenje, kao neotudjivi deo opstih ljudskih prava, pa prema
tome i prava na verska ubedjenja, ne zabranjuje, naprotiv, ono je dozvoljeno
u svim objektima i institucijama legalno delujucih crkava. Teznja SPC
da prodre u drzavne skole samo je korak ka poznatom "istorijskom"
putu Istocne crkve, na kojem se cesto bestidno bacala u zagrljaj drzave
zudeci da se stopi sa njome. Daleko bi nas odvela eksplikacija ovog
antidogmatskog fenomena, ali treba reci - a pravoslavni klirici to svakako
dobro znaju, ali slabo mare - da je insistiranje na cvrstoj i neprikosnovenoj
vezi Crkve i Drzave, odnosno Crkve i Nacije zapravo jeres prvoga reda,
poznata kao etnofiletizam.
Insistiranje patrijarha Pavla (a supotpisnici Poslanice su svi arhijereji
SPC sto se moze smatrati njenim zvanicnim stavom) na verskoj sveobuhvatnosti
(uvodjenje svestenika u vojsku, policiju, skole, bolnice i sl.) nije
nista drugo do nametanje hriscansko-pravoslavne kosmogonije svim stanovnicima
Srbije, medju kojima ima veliki broj ateista odgajanih na volterijanskim
idejama slobode i kritickog promisljanja, ali i pripadnika drugih hriscanskih
(katolici, protestanti) i nehriscanskih konfesija (Jevreji, budisti,
pristalice harikrisne i sl.), sto moze biti uvod u neku vrstu pravoslavnog
totalitarizma. Kao sto je do pre jedne decenije marksizam bio nametan
svima, bez razlike, kao jedinospasavajuca istina, na isti nacin se sada,
uz sadejstvo sa novim vlastima, cini i sa pravoslavljem. Tvrditi da
su roditelji gurnuli "sopstveni porod" na put nesrece bizarna
je konstatacija, lisena ne samo argumenata vec i zdravorazumske osnove.
Ali ne bi to bilo prvi put u nasoj istoriji da neka ideologija zloupotrebljava
decu. Roditeljska ljubav prema deci je (a i obrnuto) najjaca emocija;
setimo se, u Titovo vreme spevana je ona pesmica koja se izvodila u
raznim svecanim prigodama sa ciljem da se sveobuhvatna vlast olicena
u jednom coveku ucvrsti i ojaca: "Tito se voli vise od oca, vise
od majke, vise od sunca".
Da li se sada, mozda, hoce reci da neko drugi (npr. Crkva) vise voli
decu od roditelja ili da bi deca trebalo da vise vole Crkvu od svojih
roditelja? Ovo potonje i nije daleko od istine ako se prisetimo poznatog
jevandjeljskog prizora Hristovog obracanja apostolima jos neuverenim
u njegovu misiju: "I svaki koji je ostavio kucu, ili bracu,
ili sestre, ili oca, ili mater, ili zenu, ili djecu, ili zemlju, imena
moga radi, primice sto puta onoliko, i nasljedice zivot vjecni"
(Mt. 19, 29).1
2. Nemam nameru da bilo koga, ponajmanje crkvene velikodostojnike, poducavam
dogmatici - premda mnogi ne bas tako retko izlaze iz njenog okvira -
ali je tesko objasnjivo zasto su samo borci za ljudska prava i ateisti
optuzeni za "ogrehovljenost". Po kom to dogmatskom pravilu
bi klir, ma i najvisi, bio bezgresan? Prema dogmatici, posle Adamovog
Pada, ljudski narastaj je nasledio rajski (istocni, edenski) greh. Samo
je Sin Bozji cak i u trenucima kada je, prema evandjeljima, hodao zemljom
u ljudskom obliku, bio lisen greha.
Po tom silogizmu, dakle, covek je gresan, crkveni velikodostojnici
su ljudi, prema tome i oni su gresni. A kako svaki greh proistice iskljucivo
iz uma "i srca" (Mt. 15, 18-19) jasno je da je "ogrehovljenost"
u smislu hriscanske dogmatike opsta pojava, stvar nesrecnog ljudskog
usuda. (Istini za volju moguce je govoriti o stepenu i velicini greha
ali kategorija ogrehovljenost je svojevrsna konstanta covekovog zemnog
zivota.) U poslanici se jos kaze da je "bunt protiv greha u nama
samima", dakle u neprestanim molitvama i obracanju Bogu pojedinac
moze iskajati steceni, ako vec ne i istocni greh. Pa, ako je tako, zasto
se onda Crkva zalaze za socijalizaciju "bunta protiv greha",
za njegovo "podrzavljenje" uvodjenjem veronauke u javne skole?
Ne naucava li Hrist da je Crkva u svakom pojedinom coveku, a ne u drzavi?
3. Plediranje za nenasilje, za ljubav, za mir, najvece su vrednosti
hriscanstva ali i ostalih religija koje to zagovaraju. I ne vidim na
koji nacin "borci za ljudska prava" svoje delovanje toboze
protivstavljaju ovim elementima za koje se Crkva tako stedro zalaze.
Mozda joj smeta cinjenica da se ovi borci bore za prava svih
ljudi a ne samo Srba; zato sto su se molili (ako su bili religiozni)
za sve zrtve uzasnog, bratoubilackog rata, umesto da poput nekih
"nacionalno osvescenih" snaga - a nazalost i mnogih crkvenih
velikodostojnika - pevaju hvalospeve "junacnim srpskim momcima
koji ratuju za srpstvo" tamo negde u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini.
Ako se Crkva vec toliko zalaze za "menjanje sopstvenog bica i njegovo
prociscenje" kako je moguce da je tako nemusto saopstavala svoje
stavove tokom uzasnog trogodisnjeg bombardovanja Sarajeva, odnosno bespomocnih
ljudi u njemu, od strane Karadziceve paravojske i da tog zlocinca nijednom
nije pozvala na konkretnu hriscansku odgovornost? Nisu li mnoge vladike
sedele uz skute upravo Mladicu i Karadzicu, ljudima sa medjunarodnih
poternica, koji su ukaljali ime sopstvenog naroda cineci bestijalne
zlocine prema drugim narodima? Od koga se to trazi prociscenje i pokajanje?
Od zlocinaca ili zrtava? Da li se samoprocistio onaj vladika koji je
voljno uzeo kalasnjikov u ruke i ponosno skocio na Arkanov tenk placuci
od srece (zlobnici kazu: od rakije!) jer se toboze tako bori za srpstvo?
Onaj koji je u necasnoj predizbornoj kampanji u septembru 2000. kao
"psaltir" javno pozivao svoje "ovcice" da glasaju
za izvor svoje nevolje, a ne za svetlost u tunelu, koja se nazirala
kroz tamu kojom su bili obavijeni? Ne sedi li taj vladika (pred Saborom
SPC navodno pokajani) i dan-danji u Milesevi?
To su, dakle, pitanja koja nam je Poslanica ponovo otvorila. Ta pitanja
nisu dogmatske prirode kako bi se dalo ocekivati od jednog crkvenog
poglavara koji verujucima, povodom Bozica, salje Bozju blagodat. Ona
zadiru u sferu drustva kao celine, a ne samo jednog njegovog segmenta.
Ako drustvo nije teisticko i ne zeli da nakon, na jedvite jade, ukinute
partijske drzave gradi versku, onda ostali njeni segmenti moraju da
reaguju na ovakav izazov Crkve. U najboljoj nameri to se cini ovom prilikom.
Zlatoje Martinov
1 Tesko da su prihvatljiva naknadna
teoloska objasnjenja, vekovima smisljana, o toboznjim parabolama i navodnim
metaforama.
Susedi: Praznovanje
«
» Dijalog:
Grdna
bruka na srpskim Delfima
|
