Zbivanja

Nagodbenjacka demokratija

Nama se u sve ostrijem vidu namece potreba da se definise nova drustvena osnova vodjenja politike, jedan pakt za promene u kojem bi bili precizirani i akteri odgovornosti, i tempo napredovanja i pravednija raspodela zrtve u ocekivanom progresu

Dragos Ivanovic

Nasa vlast i dalje zivi u carstvu procenata. Za prvu godinu svog vladanja srpska vlada precizno nas obavestava koliko su porasle plate i inflacija, koliki je porast drustvenog proizvoda i kakav je obim proizvodnje i javne potrosnje. Kada se, medjutim, slegne prvo zadovoljstvo jednogodisnjim bilansom, odjednom se pomalja jedan vapijuci paradoks: dok na jednoj strani neke stvari znamo sve do najsitnijeg promila, na drugoj kao da nam izmice sudbina drustva i pojedinca. Za ovo kratko vreme preturili smo preko glave veliku bankarsku krizu, prave socijalne potrese u velikim preduzecima, u poljoprivredi. Nekoliko desetina hiljada ljudi ostalo je bez posla (sada ih je ukupno 750 000). Vladin socijalni program je nesto od toga sanirao, ali glavno nezadovoljstvo i crne slutnje za buducnost i dalje su snazno izrazene u javnosti. A sta ce tek biti kada ove godine, prema zvanicnom priznanju, posao izgubi novih 60 000 ljudi, a u toku sledecih godina jos oko 300 000?

Opasnost od produbljivanja konflikta

Tranzicioni period nikome nije bio lak, ali nase teskoce ne proizlaze toliko iz toga sto nemamo kompetentnu vladu vec sto vlast propusta da vaspostavi pravi socijalni dijalog o strateskim promenama. Onaj ko pretenduje da na duzi rok preobrazi drustvo i sistem mora najzad da odbaci neodrzivu podelu - na jednoj strani vlast, od koje svi ocekuju sve, na drugoj drustvo koje ostaje van politickog odlucivanja. Kod nas je sada tako da se samo vlast bavi politikom, a svi drugi trpe politiku umesto da ucestvuju u njenom oblikovanju. Kud li se dede onaj silni socijalni i politicki potencijal koji je ovo drustvo razvijalo poslednje decenije u borbi protiv Miloseviceve autokratije? Zasto se u ovim promenama ova vlada lisila saradnje i sindikata i komora, i nevladinih organizacija i udruzenja, i organizovanog pokreta gradjana i prestizne javnosti? Nama se u sve ostrijem vidu namece potreba da se definise nova drustvena osnova vodjenja politike, jedan pakt za promene u kojem bi bili precizirani i akteri odgovornosti, i tempo napredovanja i pravednija raspodela zrtve u ocekivanom progresu.
Ukoliko i dalje ostanemo bez ovog drustvenog konsenzusa bicemo izlozeni pretnji stalnog produbljivanja konflikta izmedju vlade i ostatka drustva. Moze nas reformski kurs biti najbolji (njegovi pocetni rezultati su ocigledni), moze nam i inostranstvo aplaudirati, pa ipak da se jednoga dana sve zarusi pod pritiskom stalnog i nagomilanog nezadovoljstva. To su one poznate situacije kada vlade dobijaju pojedinacne bitke, a gube rat za glavne promene. Ukoliko bi do toga doslo to, mozda, ne bi bila samo osuda vlade, ali bi, svakako, znacilo posmrtno zvono za ovakav jedan prevazidjeni model upravljanja drzavom i drustvom. Ova je vlast zaista nesto drugo nego Miloseviceva, ali je cinjenica i to da se matrica odlucivanja u nacelu malo promenila - sve odluke se i dalje donose u uskom dosovskom vrhu, svi ostali su prinudjeni na cekanje i trpljenje. Zato je promena ovakve politicke filozofije vlasti, koja nas prati toliko dugo, za nas danas pitanje biti ili ne biti.

Kriticko preispitivanje iskustva

Nazalost i vlada i organizovano drustvo kod nas nisu spremni da se dogovorenim i udruzenim naporom spreci nadolazeca kriza. Vlada, na primer, umesto da kriticki razmotri svoje dosadasnje iskustvo vladanja, i dalje ostaje u tvrdom uverenju da jedina treba da monopolise i tumaci javni interes. Ona se bavi svim i svacim, i porezima, i privatizacijom, i skolstvom, i zdravstvom, i medijima, i bankama, i zakonom o radu, i problemima preduzeca. To i jeste njena nadleznost, ali pred ovim krupnim promenama u koje smo vec zagazili svaka ekskluzivnost, makar pocivala i na zakonu, znacice neizbezno mrvljenje opste drustvene volje i poricanje mogucnosti sinteze drustvenog interesa. Zato kod nas svaki spor o nekom javnom pitanju, koji se drugde resava rutinski, postaje dramatican, a mnogi od njih se pretvaraju u eksplozivnu krizu. Kada su nedavno protestovali bankari, njihovi sluzbenici su, uprkos sudskim odlukama, danima drzali pod opsadom zgrade najeminentnijih banaka, sto moze da bude krajnje opasno za jedno drustvo. Kad su, recimo, poljoprivrednici nezadovoljni putevi su danima pod blokadom i do cena se dolazi vise iznudjivanjem nego zakonskom procedurom. Podsetimo i na nedavni sastanak vlade i predstavnika sindikata finansija o buducnosti bankarskog sistema, koji je propao pre nego sto je i poceo samo zato sto nisu mogli da se dogovore koji ce sve sindikati ucestvovati u razgovoru. Utisak je da se i vlada olako miri sa ovim propustenim sansama da se najzad ustali drustveni dijalog. Moze li jedna vlada da ima tako usko srezane vidike, da ignorise stalno nagomilavanje drustvenog nezadovoljstva, koje je neizbezno u vreme tranzicije, i da sve svede samo na golu pragmu resavanja pojedinacnih pitanja kako aktuelno iskrsnu?
S druge strane, i razni akteri u drustvu nisu do tog stepena organizovani i sposobni da se nametnu drzavnoj vlasti kao ravnopravni partner. Tek su ove silne jednogodisnje perturbacije (privatizacija, stecajevi, otpustanja) pokazala koliko su nam sindikati u jadnom stanju, a nevladine organizacije zaturene negde na sporednom koloseku. Oseca se i izvesno povlacenje nekadasnje nade, pa oni koji su 2000. hrabro rusili autokratski rezim danas na pitanje zasto se bolje ne organizuju - samo odmahuju rukom i defetisticki primecuju "ko ce jos nas da slusa". Bezvoljnost da se odvaznije utice na sopstvenu sudbinu ima, medjutim, dublje korene. Mi se lako i sa mnogo vise samopouzdanja upustamo u velike poduhvate kada osetimo snaznu jedinstvenost masa - tako je bilo 5. oktobra 2000. i 1996/97. u odbrani rezultata lokalnih izbora - a manje radimo na tome da odnegujemo sopstvenu politicku volju i individualno uverenje, sto krasi savremenog gradjanina. Zato i caruje pretezna psihologija ocekivanja od drzave, a manje upitanost sta ko moze da uradi za sebe i druge oko sebe.

Rastu vlastodrzacke ambicije

Kada razvijanje demokratskih potencijala ostane zanemareno onda se i pocetne ambicije za promene lako degenerisu u nagodbenjacku demokratiju. Ova prva godina nove vlasti vise je prosla u glozenju unutar pobednicke koalicije i u njihovom pogadjanju oko ucesca u vlasti nego u medjusobnoj slozi. U drugoj polovini januara tenzije medju njima su nesto opale, ali ko moze da tvrdi dokle ce trajati ovaj prividni mir. Po starom pravilu da je vlast privlacnija sto je apsolutnija, ovaj nas zastareli model upravljanja javnim poslovima budi vlastodrzacke apetite na raznim stranama. Otuda i toliko oponenata, od desnice do nacionalista, od monarhista do SPC, sve glasnije isticu svoje pretenzije da preuzmu vlast ili bar da je kontrolisu. Karakteristican je podatak da vec do sada imamo cetiri predloga za donosenje ustava Srbije (Beogradski centar za ljudska prava, DSS, monarhisticki i vojvodjanski), a samo nema ustavne inicijative tamo gde bi je po prirodi stvari najpre mogli ocekivati - od republicke vlasti. Vecina ovih ustava (sem Beogradskog centra) u sustini znace nestrpljivu zurbu raznih struja da sto pre legitimizuju svoje vlastodrzacke ambicije.
Ukoliko se destabilizacija politickih prilika nastavi, a pri sadasnjim okolnostima ima mnogo izgleda da bas do toga dodje, trazenje novog balansa izmedju drzave i drustva i davanje vece sanse raznim akterima u preuzimanju javne odgovornosti sve ce se vise nametati kao neminovnost.

Svet i mi: Artisti i modeli «

» Zbivanja: Spor oko Prevlake i medjunarodno pravo