|
Sta citate
Helenino pismo*
Moja prica pocinje u ranom devojastvu, dok sam radila na farmi u okrugu
Betlehem na istoku Slobodne Drzave.
U osamnaestoj godini srela sam jednog mladica dvadesetih godina. Radio
je u visokoj bezbednosnoj ustanovi. Zapocela je divna veza. Govorili
smo cak i o braku. Bio je to duhovit, zivahan covek iz koga je zracila
silna energija. Ostrouman. Iako Englez, bio je omiljen medju svim Burima.
Sve prijateljice su mi zavidele.
Onda je jednog dana rekao da odlazi na "put". Necemo se ponovo
videti... mozda i nikada. Bila sam skrhana. A i on.
Posle tri godine preselila sam se u bivsi Istocni Transval, gde su krug
mojih prijatelja cinili uglavnom ljudi iz sluzbe bezbednosti. Prvu ljubav
nikako nisam uspevala da zaboravim. Kratkovecan brak sa drugim covekom
propao je jer sam se udala samo da bih zaboravila.
Pre nesto vise od godinu dana, posredstvom jednog dobrog prijatelja,
srela sam svoju prvu ljubav. Prvi put sam saznala da je radio u inostranstvu
i da se sprema da zatrazi amnestiju.
Ne mogu da opisem svoj bol i ogorcenje kada sam videla sta je ostalo
od onog lepog, krupnog i snaznog coveka. Godine su ostavile duboke tragove
na njegovom licu, oduzele mu svako dostojanstvo, nije imao za koga ni
za sta da zivi. Imao je samo jednu zelju - da istina izadje na videlo.
Nije bila vazna amnestija. Ona je bila samo sredstvo da se dodje do
istine. Potreba da se ocisti.
Pocetkom ove godine istrgnut je na uzasan nacin iz nasih zivota. Da
li je to cena koju je morao da plati za ono u sta je verovao? Najvisa
cena za istinu?
Posle neuspelog braka, srela sam drugog policajca. Nije bio bas kao
moja prva ljubav, ali je bio izuzetan covek. Zaista izuzetan. Neko sa
kim se osecas sigurno. Uravnotezena osoba kojoj je stalo do drugih...
koja ima prijatelje na koje mozes da se oslonis.
A onda mi je saopstio da su on i trojica nasih prijatelja unapredjeni.
"Premesteni smo u specijalnu jedinicu. De, de, srce! Sada smo pravi
policajci." Bili smo ushiceni. Cak smo i proslavili.
On i njegovi prijatelji redovno su dolazili u posetu. Cak su se i duze
zadrzavali. A onda bi iznebuha, u nedoba, postajali nemirni. Brzo bi
progundjali omrazenu rec "put" i odvezli se.
Kao njegova zena, znala sam jedino za zivot ispunjen brigom, nesanicom,
strepnjom za njegov zivot i razmisljanjem o tome gde bi mogli biti.
Morali smo jednostavno da se zadovoljimo izrekom "ono sto ne znas
ne moze da ti naskodi". A sve sto smo mi kao rodbina znali bilo
je ono sto smo videli svojim ocima.
Posle njegove tri godine u specijalnim jedinicama zapoceo je nas pakao.
Postao je vrlo cutljiv. Povucen. Ponekad bi samo zagnjurio lice u sake
i nekontrolisano drhtao. Shvatila sam da previse pije. Umesto da se
nocu odmara, tumarao bi od jednog do drugog prozora. Pokusavao je da
prikrije silan strah koji ga je izjedao, ali sam ga ja primecivala.
U sitne sate, izmedju dva i pola tri, budilo me je njegovo ubrzano disanje.
Samo se prevrtao u krevetu. Bled. Hladan kao led u vreloj noci - a sa
njega lije znoj. Pogled osamucen, ali mutan kao da je mrtav. Drhtavice.
Stalni grcevi i prestraseni, bolni krici iz dna duse od kojih se ledi
krv. Ponekad sedi nepomicno i samo zuri preda se.
Nikada nisam razumela. Nikada nisam saznala. Nikada nisam dokucila sta
su ga terali da guta na tim "putovanjima". Prolazila sam kroz
pravi pakao. Molila sam se i vapila: "Gospode, sta se to desava?
Sta je s njim? Da li je moguce da se toliko promenio? Da li je poludeo?
Vise ne umem da izadjem na kraj sa tim covekom!"
Danas znam odgovore na sva moja pitanja i na bol u dusi. Znam kada je
sve zapocelo. I pozadinu. Ulogu "onih sa vrha", "klika",
a i nasih "lesinara" koji su prosto morali da izvrsavaju njihova
prokleta naredjenja. Crkava i rukovodilaca u zajednicama.
Da, ja zelim da odgovaram preko radija na pitanja Antji Samuel, ja ostajem
uz mog ubicu koji je meni i staroj beloj Juznoj Africi omogucavao da
spokojno spavamo u toplom, dok su "oni sa vrha" odabirali
sledece mete koje bi lesinari trebalo "trajno da odstrane iz drustva".
Da, ja sam oprostila borcima za slobodu zbog njihovih bombi, mina i
AK-47 kojima su se tako obilno sluzili. Nije bilo andjela. Onog dana
kada je Komisija za istinu odrzala prvi pretres napokon sam shvatila
zasto je zapravo vodjena borba. Isto bih ucinila i ja da mi je sve bilo
uskracivano. I da je zakon gusio moj zivot i zivot moje dece i mojih
roditelja. I da sam morala da gledam kako belci postaju nezadovoljni
onim najboljim, i zele nesto jos bolje. I dobijaju ga. Znam da i oni
imaju rodbinu koja mora da pati i da se nosi sa njihovim nedelima...
Zavidim borcima i postujem ih - njihove staresine su bar imale petlju
da ostanu uz svoje lesinare, da priznaju njihova zrtvovanja. Sta mi
imamo? Nasi lideri su sveci i nevinasca. I nemaju lica. Dokle god su
nasi lesinari bili korisni, pljustale su pohvale. Danas, kada su ti
isti lesinari potroseni i traze samo priznanje i podrsku - da li su
ti beli Buri "sa vrha" previse arogantni, previse pravedni
hriscani i bolji od drugih ljudi da bi mogli da priznaju one koje su
iskoristili?
Mogu da razumem kada g. De Klerk kaze da nije znao, ali, do djavola,
mora postojati neka klika, mora postojati neko ko je jos ziv i ko moze
dati lice "naredjenjima s vrha" za sve operacije!
Sta bi drugo mogao biti onaj nenormalan zivot nego svirepo krsenje ljudskih
prava?
Ubijanje duha je neljudskije nasilje od prljavog, fizickog ubijanja.
Zrtva ubijanja bar nadje mir. Jedini operativac je bezlicni lider koji
izigrava Boga i odlucuje koga treba ubiti fizicki, a koga duhovno, posto
bude obavio svoj prljavi posao.
Volela bih da imam neku moc da ove jadne, uludo stracene ljude ponovo
ucinim celovitim. Volela bih da mogu da izbrisem staru Juznu Afriku
iz svacije proslosti.
Zavrsavam sa nekoliko recenica koje je izrekao moj iskopneli lesinar
jedne noci kada sam ga zatekla kako u krilu prevrce revolver: "Mogu
oni hiljadu puta da me amnestiraju. Cak i da mi Bog i svi drugi ljudi
hiljadu puta oproste - ja moram da zivim sa ovim paklom. Problem je
u mojoj glavi, u mojoj savesti. Postoji samo jedan nacin da se covek
toga oslobodi. Da sebi raznesem mozak. Jer, u njemu je moj pakao".
Pozovite me,
Helena
*
Reakcije belih Juznoafrikanaca na otkrica Komisije za istinu mogu se
podeliti u dve glavne grupe, veli psihijatar dr Son Kaliski. Postoje
oni koji odsecno odbijaju svaku odgovornost i uvek iznose razloge zasto
bi Komisiju trebalo odbaciti i smatrati teskim bacanjem para. A ima
onih koji se osecaju duboko umesanim i potresenim, ali i nemocnim da
se suoce sa groznom situacijom.
"Ljudi u grupi koja odbija bilo kakav dodir sa Komisijom sebe smatraju
obicnim pesacima, obicnim prolaznicima", prica Kaliski. "Nisu
znali sta se dogadja, a cak i kada su znali nisu imali moc da bilo sta
promene. Istrazivanje pokazuje da je na emocionalnom dijagramu ovo grupa
koja se nakon prvih demokratskih izbora najmanje izmenila. U njoj su
belci engleskog porekla koji smatraju da su zverstva iz proslosti iskljucivo
burski prtljag. Medjutim, u ovoj izdvojenoj grupi ogromnu vecinu, naravno,
cine sami Buri." Komisiju nazivaju Lieg en Bieg Kommissie,
misle da se prema njima ne postupa posteno, a poricu sve. Omiljeni izraz
im je "neproveren dokaz".
Kao autsajder, Kaliski smatra da je zadatak burskih lidera da predvode
svoje zajednice pred Komisijom i u redefinisanju burstva.
Morris Graves, Blind Bird, 1940.
Sta se, medjutim, dogadja kada se i lideri jos nalaze u fazi poricanja?
"Onda si u strasnoj nevolji. Moras da nadjes druge lidere... moras
da nadjes ljude koji ce da ustanu i da kazu: 'Slusajte, nismo mi takvi,
mi smo ovakvi'. Jer, licno mislim da Buri imaju veliku sposobnost
prezivljavanja i da ce naci ljude koji ce umeti da im protumace ova
otkrica."
Postoji, medjutim, i druga grupa, i nju cine Buri i belci engleskog
porekla, koja je otpocetka sledila i podrzavala Komisiju za istinu.
Oni ne zatvaraju usi kada se pomene Komisija, prate pretrese preko Radija
2000, na pretresima se pojavljuju kao usamljeni belci, salju Komisiji
pisma sa molitvama i recima podrske - to su studijske grupe, zenske
grupe, pojedinci. Oni dozivljavaju nesto potpuno razlicito: emotivni
i dusevni zamor, potistenost koja dovodi do iracionalnih izliva.
"Moj je utisak da pre otpocinjanja rada KIP-a nije bilo dovoljno
pripreme", veli Kaliski, "da se istraze nacini na koje bi
ljudi mogli da prihvate sve informacije koje ce biti otkrivene... i
da je to razlog sto ne uspevamo da se izborimo sa onim sto isplivava
na povrsinu. A mislim da je najgore to sto istine sa kojima se suocavamo
ne koristimo za postizanje bilo kakvog pomirenja.
Covek ce morati da se na sebi svojstven nacin pomiri sa prosloscu. Ako
zivis u ovoj zemlji, ako zelis da ti deca imaju buducnost, moraces da
pronadjes metod za sebe".
*
"Da li je aparthejd bio proizvod nekakve uzasne mane u burskoj
kulturi? Da li bi se za njega mogao naci kljuc u burskim pesmama i knjizevnosti,
u pivu i braaivleis", pitam. "Kako da zivim sa cinjenicom
da su sve reci koje su bile koriscene da bi se unizilo, sva naredjenja
za ubijanje pripadala jeziku moga srca? Na pretresima mnoge zrtve verno
su reprodukovale na afrikansu ove delove njihovih prica, sto je bio
dokaz krvavih otisaka prstiju na njima."
*
Upecatljivo je kako se tokom tri dana saslusanja drasticno menjao smisao
iskaza. Prvog dana Barlow Rand i Udruzenje rudnika razgnevljuju
ljude svojim upornim tvrdnjama da nikada nisu imali koristi od aparthejda.
Verglajuci citaju stranice odluka, izjava i novinskih clanaka kako bi
dokazali da su se uvek hrabro borili protiv aparthejda.
"Prekasno", primecuje Sem Silova, generalni sekretar Kongresa
juznoafrickih sindikata, "u ovoj zemlji svako je bio revolucionar!"
*
"... nasa sloboda ce potrajati, zato sto je bila
tako skupa."
*) Iz: Antji
Krog, Zavicaj moje lobanje. Krivica, tuga i granice prastanja
u novoj Juznoj Africi, prevela Gordana Vucicevic, "Samizdat"
Free B-92, izdavac "K.V.S.", Beograd 2000, str. 197-199, 218-219,
317-318, 324, 368.
Preispitivanja: Dela
Z. Pavlovica posle Uzica i Cajetine stigla do Beograda
«
» Ponovo procitati: Za
festival otvorenih ociju
|
