Broj 278

Preispitivanja

Usmena kultura ne priznaje zabrane

Izvod iz jednog razgovora o nasoj disidentskoj kulturi

Republika: Jedna od knjiga koja je zahvaljujuci Mici Doktoru* postala deo neinstitucionalnih biblioteka i neinstitucionalnog obrazovanja, jeste knjiga Zivojina Pavlovica Bilans sovjetskog termidora, izdata 1940. godine i iste godine zabranjena, a autor je 1941. ubijen u zatvoru u Uzickoj Republici. Knjigu Zivojina Pavlovica Mica Doktor je umnozio u vise stotina primeraka; ona je decenijama cirkulisala u nasoj usmenoj kulturi, pa bi bilo zanimljivo cuti kako je on dosao do te knjige. Dakle, otkuda Mici knjiga Zivojina Pavlovica, kako je doziveo prvi susret sa tom knjigom i sta je sa njom dalje ucinio.

Mica Doktor: Ziveo sam u Pirotu gde nije bilo gradjanskog rata izmedju cetnika i partizana, ali je bilo ubistava medju partizanima za vreme krize 1942. godine. I ti "repovi" su se nastavili do kraja rata. Nacelnik Ozne Pavle Boskovic, major, student prava, nije dozvoljavao masakre. I zbog tog cina Crnotravci su ga ubili. Kad su ga ubili, onda je poceo opsti revolt Pirocanaca - zasto da ubiju coveka koji ih je sacuvao. Njegov brat je bio moj skolski drug. Zikica je stalno pricao kako su ga ubili njegovi drugovi, prepricavao je tu pricu. Drugi moj drug, Ivanovic, koji je odveo u partizane mnoge gimnazijalce, takodje je prepricavao te price. Svi smo bili u jednoj teskobi. Mi smo stalno razgovarali, razmisljali, bili smo optereceni time. I, dosao je moj ujak 1946. godine, iz vojske, bio je tamo nacelnik saniteta i on je kao komunista bio hapsen 1932. godine. Susrecemo, secam se tacno, Zikicu: "Gde si, Mico, hajde da popijemo pivo". Ja kazem: "Ne mogu, dosao mi je ujak. Sutra cemo". I ja kazem ujaku: "To je brat Pavla Boskovica, sefa Ozne koga su ubili nasi". On uzdahne duboko i krenemo. Hajde, kaze, u vinograd, to je blizu, ima slatkih krusaka, moj ujak ih je voleo. Idemo i pricamo o ubistvima medju partizanima i ujak kaze: "Da, revolucija jede svoju decu; od Francuske, preko Ruske, do nase revolucije. A nasa ti je revolucija seljacka revolucija. Mi smo agrarno drustvo".
Idemo tako i on meni kaze: "Znas, nemoj da se time opterecujes, stradali su i mnogi komunisti. Stradao je i jedan od najvecih komunista, Zivojin Pavlovic. On je izdao knjigu Bilans sovjetskog termidora". Ja ga pitam: "Odakle ti to znas?", a on kaze: "Ja imam knjigu. Pre rata, kad treba da izadju takve knjige, ukrade se stotinu primeraka pa se to podeli prijateljima". I tako mi razgovaramo i o drugim politickim ubistvima i ujak meni kaze: "Znas, ti si ovim tragedijama mnogo opterecen. Socijalizam - citaj Komunisticki manifest - moze biti naucni, utopijski, verski, hriscanski ili reakcionarni. Kakav ce biti nas, da li ce biti reakcionaran ili feudalan, to cemo da vidimo. A sve te borbe koje su se odigravale u kapitalistickom drustvu kao borbe za vlast, bice i kod nas u socijalistickom drustvu. To znaci da su to odlike reakcionarnog socijalizma. I to da znas - za to se gubi glava. Zato je Marks, rani Marks, proglasen zastarelim". Ja gledam, zapanjen - kako socijalizam moze biti reakcionaran. Mladom skojevcu ne ide u glavu: reakcionaran socijalizam, ma hajde... Tako pricamo i on kaze: "Dacu ti knjigu".
Odemo kuci, kod babe, i on izvadi sa tavana knjige: i Zivojina Pavlovica i Manifest komunisticke opozicije i Simu Markovica. Kaze: "Vidi, Sima Markovic je bio najgenijalniji covek koga smo imali u tom pokretu. On je apsolutno bio dorastao situaciji i on je ravnopravno diskutovao sa Staljinom, sto je onda bilo skoro nemoguce". I, tako, sedimo, a on prelistava knjigu Zivojina Pavlovica i kaze: "Uzmi tu knjigu, citaj. Ali, da bi se izvukao iz te krize oko ubistava politickih, ja tebi preporucujem da citas Sekspira. Sve te borbe za vlast koje su se odigravale za vreme Sekspira, u kapitalizmu, sve ce se to odigravati i kod nas. One su se odigrale u Rusiji, a odigrace se i kod nas. Odigravale su se i za vreme rata. Prema tome, shvati to kao jednu istorijsku nuznost. Prema tome, znaj da ne smes sebe da ugusis tim cinjenicama vec moras da ih osmislis. Evo ti knjiga Berdjajeva Filozofija istorije pa procitaj da vidis. On je bio levicar, bio je u Sibiru. Procitaj da vidis da oni nisu bili tako glupi. Evo ti njegova knjiga Klasna borba i vidi sta se tu sve pominje". Ja to slusam, gledam. Odem kuci pa citam.

Republika: Da li ti je ujak dao neko uputstvo za citanje Zivojina Pavlovica? Da li je rekao da mozes slobodno da pricas o toj knjizi?

M. D.: On je meni rekao: "Ako das tu knjigu nekome i dodje do Udbe, ti ces biti ubijen".

Republika: Ti si je ipak citao, i da li si posle toga o njoj s bilo kim razgovarao?

M. D.: Citao sam i bio sam zapanjen, i posle nekoliko meseci je dam jednom mom drugu, Banetu Mirkovicu, sedeo sam u klupi sa njim, on je kasnije bio profesor univerziteta. Uciteljsko dete. I rekao mi je: "Da mi vise nisi dao takvu knjigu!" I mi smo nastavili da igramo sah.

Republika: Niste razgovarali o knjizi?

M. D.: Ne, uopste, ni o politici. Nista.

Republika: Koliko dugo si cutao?

M. D.: Ja sam onda progovorio s jednim drugim skolskim drugom, Dimencom Jovanovicem. Uglavnom, jedan strah je bio uzasan, da ti mozes ubiti coveka zbog knjige. To mi uopste nije islo u glavu. Kada je Djilas poceo da pise one clanke 1953. godine, ja sam mislio da ce biti moguce otvoriti razgovor i o Zivojinu Pavlovicu. Inace, ja nisam znao ni odakle je Zivojin Pavlovic. Imao sam nadu da ce Djilasovo pisanje otvoriti jedan prostor za kriticko razmisljanje o proslosti. Posto se to nije desilo, ja sam nastavio da cutim o Pavlovicu.
Deset godina kasnije, na jednom simpozijumu o samoupravljanju koji su Gledista organizovala u Domu omladine, predlozio sam da se organizuje razgovor o temi "Odnos nauke i politike u komunistickom pokretu Jugoslavije"; imamo Miroslava Krlezu, njegov Dijalekticki antibarbarus, imamo knjigu Bozidara Adzije Deset godina ruske revolucije, a imamo i jedno najkompletnije delo o cistkama Staljinovim, knjigu Zivojina Pavlovica. Ja sam mislio da je nastupio trenutak da mi pocinjemo, kao mlada generacija, da vodimo otvorene razgovore. Da ce i kod nas biti rehabilitacije, posto su Rusi vec rehabilitovali pobijene clanove CK Jugoslavije, i kad su ih oni rehabilitovali zasto da ih mi ne rehabilitujemo. Takva je bila moja logika. Tada je iza mene sedeo Djoko Stojcic i sve to belezio. Sutra ujutru meni zvoni telefon i Stojan Jankovic, moj prijatelj, kaze: "Sta si to u Domu omladine sinoc govorio?" Pa nista narocito, covece. I ja mu sve ispricam, a on je vec citao Zivojina Pavlovica i mi smo razgovarali o Zivojinu Pavlovicu. I razgovarali smo iskreno, do kraja, prijateljski, i on je imao gadjenje prema svom tom dogadjanju koje je bilo i procitao je i jedno pet-sest puta je uzimao knjigu i davao nekim prijateljima. Ja ga nikad nisam pitao kome, samo sam rekao da sacuvaju knjigu. I, kaze, znas sta, hajde odnesi knjigu Srecku Milosevicu, sefu Udbe, a ja sam ga poznavao jer sam po njegovoj knjizi Prijepolje 1943. napisao scenario. I kazem: "Daj, razgovaraj sa Pajom Curovicem da se snimi film". On ode tamo, razgovara sa Pajom, drz - ne daj, ali Muslimani su bili glavna veza, koji su doveli Nemce i pobili partizane. A to je bilo onda potpuno neprihvatljivo. I on meni kaze: "Idi u Skupstinu, tamo u klubu ce te cekati Srecko Milosevic. To je onaj koji je izradio scenario". Ja odem kod njega i on pocne da cita i da dize ruke: "Jao, kako je ovo dobro, jao, kako je dobro!" On okrece telefon, ja ne znam koga zove, i kaze: "Slusaj ovo... Pogledaj ovo sto pise ovaj". A ovaj kaze: Uh, sto je dobro". "To je onaj koga su ubili." "Koji?" "Zivojin Pavlovic. Uh, j... te bog! Al' je taj bio vidovit covek!" I tako je citao i komentarisao knjigu.

Republika: Ko je bio na telefonskoj vezi?

M. D.: Krcun Penezic. I Srecko kaze: "Daj da tu knjigu kopiramo, da procitam. Za tu knjigu ti ja garantujem". Dobro. I ja krenem, zovem telefonom Branu Cerovica, filmskog rezisera, a koji je iz Uzica, bio je 1941. u partizanima, onda je bio predsednik komunisticke opstine i kazem: "Brancilo, hajde da se nadjemo i popijemo kafu". Brancilo dodje. O Pavlovicu mi kaze: "To je bio glavni komunista, razumes, koga su jurili da ubiju, nisu znali gde je, ali ga je neko ocinkario. I Penezic napravi veliku zasedu i oni ga tako uhvate". I, kaze, hajdemo kod frizera koji je bio preko puta Radio Beograda, koji se druzio sa Mikom Todorovicem, bivsim clanom Politbiroa Komunisticke partije. Vazi. On ce sve da nam isprica. Odemo kod njega, a on kaze: "Hajdemo u 'Mazestik'". Pitam ga: "Sta znas o Zivojinu?" I on meni isprica kako je uhvacen, kako su ga masakrirali, kako je ubijen, pre povlacenja partizana iz Uzica. I kaze: "To je najveca tajna uzickih komunista. I oni su sada antistaljinisti, a on je bio antistaljinista kad su oni bili u pelenama". I posle tog dana, Brana Cerovic, on i ja smo se cesto vidjali. Zamolim ga da mi nabavi fotografije. Njegova sestra uopste nije smela da mu ih da. Iako su Uzicani. Takav je strah u porodici bio da uopste nije smela da mu da. I onda je krenulo umnozavanje.

Republika: Mislio si da vise nije opasno i da vise ne treba cutati?

M. D.: Cim mi je Srecko Milosevic, sef Udbe, rekao: "Da mu podignete spomenik nasred Uzica". I onda sam ja poceo bukvalno da stancujem Pavlovicevu knjigu. U jednoj banci uzmem deset primeraka, u drugoj banci deset... I Manifest komunisticke opozicije iz 1920. godine pocinjem isto da stancujem. To su dve knjige za koje sam smatrao da su kljucne.

Republika: I kome si davao da cita?
M. D.: Svim prijateljima. Imao sam mnogo prijatelja sa tribina.

Republika: Kako procenjujes, koliko je otprilike bilo kopirano?
M. D.: Nekoliko stotina. Onda su oni umnozavali.

Republika: I to kopiranje je trajalo skoro dvadeset godina, dok se nije pojavilo prvo izdanje, prvi reprint 1989. godine Slobodana Gavrilovica.
M. D.: Jeste. Onaj koji ga je ubio otvoreno je o tome pricao, onda je legalizovano, potpuno je legalizovano.

Republika: Snimljeni su razgovori sa dzelatom...
M. D.: I on nista nije krio, on se hvalio...

Republika: Znaci, knjiga Zivojina Pavlovica uz jos neke knjige koje su alternativa staljinizmu, koje su izrazavale levicarske i demokratske ideje, ideje o slobodi, bile su fotokopirane u vise stotina primeraka i bile su deo jedne alternativne knjizare.
M. D.: Da. Kad je vrsen pretres kod mene, u ovom stanu (1984), udbasi su nasli deset kopiranih primeraka.

*) Miodrag Milic rodjen je u Pirotu 1929. godine, gde je zavrsio gimnaziju. Posle gimnazije seli se u Beograd, studira medicinu i ekonomiju. Bavi se filmom, poznat je kao filmski scenarista, publicista, a u intelektualnim krugovima ga znaju kao coveka koji rado daje knjige koje ima, razgovara o tim knjigama, bavi se nekom vrstom prosvetiteljstva, ako smem tako da kazem. Mnogi ga znaju kao Micu Doktora (Nebojsa Popov).

Pravosudje: Demontiranje montiranih sudskih procesa «

» Preispitivanja: Dela Z. Pavlovica posle Uzica i Cajetine stigla do Beograda