Zbivanja

Mera i merila

Uz sve rezerve prema poukama istorije, ipak nije sporno da su bolji - efikasniji i humaniji - oni sistemi koji pocivaju na vise ideja i nacela, gde se sporovi i sukobi resavaju raspravama i kompromisima, politickim sredstvima a ne silom

Nebojsa Popov

O novogodisnjim praznicima obicno se prave razni bilansi, privatni i javni. Bira se i dogadjaj i licnost godine. Istovremeno, naviru zelje o boljitku. Na osnovu kojih merila se sve to radi? Odgovor na ovo pitanje utoliko je zanimljiviji ako se uzme u obzir inace rasprostranjeno glediste o raspadu svih sistema vrednosti. Ukoliko bi to bilo tacno, onda bi merila od kojih se polazi bila samo prigodna, neizvesna ili - nepostojeca. Umesto da odmah udjemo u spor o krahu svih sistema vrednosti, ispitajmo da li ipak postoje neka postojanija merila (vrednosti).

Merila

Najlakse je proceniti dobitke i gubitke u kasi. Slicno je i sa gubitkom ili dobitkom radnog mesta, kretanjem u sluzbi. Nije tesko proceniti ni sta je dobitak ili gubitak u najintimnijim stvarima, u ljubavi, porodici, prijateljstvu.
Teze je, medjutim, utvrditi na osnovu kojih merila ljudi smatraju da je neki dogadjaj vazan. Razne ankete su, recimo, pokazale da vecina upitanih smatra da je u protekloj godini najvazniji dogadjaj bio hapsenje i izrucenje Milosevica Haskom sudu. U anketama nema podrobnih obrazlozenja, moramo ih sami potraziti. Oni koji u tom dogadjaju vide dobitak (licni i javni) verovatno imaju u vidu ratove, zlocine i pljacku, sve ono sto se desavalo za vreme njegove vladavine. Iz istih razloga su, verovatno, i glasali protiv njega na izborima prethodne godine. Kazem verovatno, jer nije izvesno koliko su pouzdana i trajna merila svih sadasnjih protivnika Milosevicevog rezima, i to ne samo onih koji su "uvek bili protiv" nego i onih koji su ga izvesno vreme podrzavali. Naziru se, doduse, izvesna merila - mir, licna i imovinska sigurnost, nada u pozitivne promene - mada nije sasvim izvesno ni sta sve ona konkretno sadrze, niti koliko su ona trajna i pouzdana.
Stvarno znacenje pomenutog dogadjaja ne moze se dokuciti ako ne uzmemo ozbiljno i one koji u njemu vide gubitak. Stotine pa i hiljade ljudi su i javno protestovali zbog istog dogadjaja. I oni polaze od izvesnih merila. On ne bi toliko dugo ni bio na vlasti, izvikivan ali i biran, da mnoge njegove pristalice nisu u tom rezimu videle vlastitu licnu i imovinsku sigurnost, ostvarenje svojih nada u promene pa cak su ga drzali i za pobornika mira. S njegovim "odlaskom" ne nestaje samo vodja (za neke on to jeste i iz zatvora), nego i zastita odredjenih vrednosti i interesa znatnog dela drustva. Ni ova merila nije lako sasvim pouzdano utvrditi. To se ne moze ni postici opstim formulama o karakteru toga rezima (demokratura, autoritarni ili totalitarni poredak itd.).
Prebrojavanje pristalica jednih i drugih merila moze biti od koristi ali veoma ogranicene. Ako su oni prvi u brojcanoj prednosti, a bice da jesu, to jos ne znaci da su mir, licna i imovinska sigurnost i nada u promene sasvim izvestan dobitak, a da je ono suprotno siguran gubitak. Sta je sta i ne mozemo pouzdanije znati bez temeljitih analiza i javnih rasprava koje bi razjasnile sta nam se sve desavalo, i zasto, i koje su vrednosti praktikovali ucesnici u konkretnim dogadjajima. Stvar je suda da utvrdi krivice a kulture da razjasni odgovornosti. Ako nije bilo spremnosti i sposobnosti da domaci sudovi sude o krivici, da li to znaci da ni kultura nije u stanju da procenjuje odgovornosti?
Traganje za istinom o minulim (i sadasnjim) zbivanjima pokazace i koliko su trajna i delatna razlicita merila i kako se menja njihov sadrzaj. Izvesno je da se kritickom suocavanju s ratom, zlocinima i pljackom suprotstavljaju ne samo pripadnici ranijih vladajucih formacija vec i funkcioneri nove vlasti. Prema jednom, dosta cvrstom i rasprostranjenom merilu, nije ni potrebno tragati za istinom, jer "zna se" da u stvarima od nacionalnog interesa sila (i rat) ima bitnu ulogu, a kada je sila na delu onda ni zlocini nisu problem, pa ni prateca pljacka. Sve to spada u domen neke "ogromne, bezlicne sile", dokucive samo posvecenima, koji "znaju znanje", dok se naivnima prepusta da simuliraju nekakve "psihodrame" i naklapaju o traumi i katarzi. Ni drugo glediste, takodje primetno u novoj vlasti, nije sklono javnoj debati o uzrocima i posledicama duzeg trajanja jednog, ipak, opakog rezima. Prema ovom gledistu, sankcionisanje zlocina je uglavnom stvar trampe sa svetom koji to trazi a za uzvrat nudi donacije, kredite i "ulazak u Evropu i svet".
Slicnih ili istih merila drze se, dakle, ne samo bivsi vlastodrsci nego i delovi nove vlasti. Oni ta merila i ne kriju, cak ih jasno izrazavaju i uporno brane. Drukcija merila jos uvek nisu ni dovoljno artikulisana, izrazava ih manjina koju nacionalna ideologija i institucije sistematski marginalizuju. I citava javnost uglavnom je zatvorena za kriticka razmatranja i jasne vizije demokratskih promena.

Mera

I same promene su predmet procena na osnovu razlicitih merila. Ona ponekad nisu dovoljno vidljiva od siline emocija. Oni koji su "imali pa nemaju" bahato poricu svaki boljitak, o svemu govore kao o crnom da crnje ne moze biti, a one koje je ponela zelja za promenama zahvata razocaranje i sve primetnija zebnja, ne toliko od "povratka Milosevica" koliko od "struktura" njegovog rezima koje se prilagodjavaju novoj vlasti ili ulaze u nju. Nametljiv je i "zvanicni optimizam" kojim prednjace novi funkcioneri vlasti.
Na osnovu racionalnih merila, pre svega onih koja se ticu izlaska iz izolacije i otvaranja prema svetu (za sta je, takodje racionalno, i svet pokazao interes), nisu sporni pocetni uspesi nove vlasti. Zapocete su i reforme. Ali, nijedan projekat nije dovrsen da bismo osnovano mogli govoriti o zavrsenim poslovima. A da li ce, i kako, oni biti dovrseni, dabome, ne zavisi samo od vlasti.
Znatnu prepreku mogucem uspehu cini i izvesno ideolosko ogranicenje koje pokazuju bas oni funkcioneri vlasti koji se najradije nazivaju reformatorima. Neograniceno uzdanje u spasonosnu ulogu privatnog vlasnistva, kapitala i trzista vise se uzda u prinudu i silu nego u realne interese i potrebe gradjana i drustva. Od nekadasnjeg komunizma, klatno vladajuce ideologije naglo se pomera ka drugoj krajnosti, kapitalizmu. Na mesto nekadasnjeg "uterivanja komunizma" stupa "uterivanje kapitalizma". I kao sto je ona prva ideologija i vlast bila izrazito antiliberalna, tako i ova nova ideologija i vlast ne preza od sirovog antikomunizma i paktiranja s raznim totalitarnim ideologijama. Svojatanje ideja o slobodi, ljudskim pravima, parlamentarizmu i racionalnoj ekonomiji samo za novu vlast i njene poslusne sledbenike, a poricanje svima drugima da s tim idejama imaju bilo kakvu bliskost, stvara novu ideolosku iskljucivost koja ugrozava zaista demokratske promene. Koja preduzeca treba sacuvati a koja zatvoriti, koliko ljudi ostaje bez posla i sta s njima biva, koja preduzeca prodati, kako i po koju cenu - sve je to mahom nedostupno javnosti, uprkos proklamovanoj "transparentnosti". Zar zivotne sudbine miliona ljudi zavise - opet - samo od vlasti koja ce imati "razumevanja" za ugrozene i donekle im popustati, a da oni koji nemaju svoj kapital nemaju bas nikakva prava - ljudska prava - na goli zivot i na jednakost u slobodi i traganju za srecom, da se prisetimo tradicionalnih vrednosti liberalizma. Zar ljudska solidarnost nije bas nikakva vrednost? Dabome, ni neki novi antiliberalizam ne bi pridoneo demokratskim promenama, naprotiv, puki bunt protiv racionalnih promena bio bi od koristi samo demagozima, starim i novim, koji vrebaju trenutak neke nove katastrofe da povedu gnevne mase u neku novu avanturu nasilja i pljacke.
Iskusili smo, ne samo sadasnje generacije, razne ekstremne ideologije, i skupo ih placali, pa ne bi trebalo da bude suvisno podsecanje da su zaista uspesni - sudeci prema merilima savremene civilizacije - samo oni sistemi koji ne pocivaju samo na jednoj, vladajucoj ideologiji. Uz sve rezerve prema poukama istorije, ipak nije sporno da su bolji - efikasniji i humaniji - oni sistemi koji pocivaju na vise ideja i nacela, gde se sporovi i sukobi resavaju raspravama i kompromisima, politickim sredstvima a ne silom. Zivot s merom i u ravnotezi s prirodom i drugim ljudima jos od antickog doba je ideal kojem se tezi, uprkos suprotnim iskustvima koja nikada nisu manjkala.
Vrtlog nasilja, unutarnjeg i spoljasnjeg, iz kojeg se tek iskobeljavamo, nije samo nas problem. Ako je neko sumnjao da je to problem citavog sveta, posle zlocina u Njujorku (11. septembra) i potonjeg (svetskog) rata protiv terorizma ima sve manje razloga da sumnja. Sumnja je, pak, samo prvi korak ka kritickom misljenju, tek sa njime nastaje vizija promene i njeno ostvarivanje. A u tom misaonom i praktickom sklopu ima mesta i za razmatranje o razlicitim merilima, pa i o citavim sistemima vrednosti, i o sukobima i konvergenciji.