Pravosudje

Pismo javnosti

Poslednjih nekoliko meseci, a zatim poslednjih nekoliko nedelja, sve ucestalije ministar pravde u Vladi Republike Srbije je najavljivao da ce se otpoceti sa rasciscavanjem kadrovskih problema u pravosudju Srbije time sto ce se razresiti nosioci pravosudnih funkcija zbog neazurnosti u radu i zbog nestrucnog rada. Koliko je poznato potpisniku ovih redova, kriterijumi za neazurnost i nestrucan rad nisu uredjeni bilo kojim pravnim propisom koji je u ovom trenutku u primeni i kao takav objavljen u sluzbenom glasilu Republike Srbije.
Prvi korak u gore oznacenom pravcu bio je inicijativa za razresenje odredjenog broja sudija organa za prekrsaje zbog, bar prema onome sto je objavljeno u medijima, primenjivanja u svom radu nemoralnog, ali i danas jos uvek delimicno vazeceg Zakona o informisanju. Suprotno od onoga sto je nauceno u skoli i sto se proteze jos od rimskog prava, svaki sudija je saznao da ne sme da sudi po zakonu za koji sam (sudija) proceni da je nemoralan, pa makar time doveo u pitanje svoj dalji opstanak na sudijskoj funkciji i narocito makar, bar za neko vreme, doveo u pitanje egzistenciju svoje porodice.
Naredni korak u, slikovito receno, zamasnom poslu plevljenja korova na njivi srpskog pravosudja i, drugacije slikovito receno, deratizacije zgrade pravosudja u Srbiji, bila je inicijativa ministra pravde koja je usledila poslednjih dana novembra 2001. godine za razresenje ukupno 82 sudija opstinskih sudova, od cega 6 sudija Opstinskog suda u Subotici ili cak 7,32% od ukupnog broja obuhvacenih inicijativom. U ovom slucaju odabrani kriterijum za izdvajanje neradnika i neznalica medju sudijama nije dosledna primena "drzeci se kao pijan plota" jednog bez dileme nemoralnog zakona, vec je u odnosu na neradnike odabrani kriterijum broj zavrsenih predmeta manje od polovine tzv. radne norme, koja za sudije parnicare iznosi 23 meritorno zavrsenih i za predsednike krivicnih veca nesto manje zavrsenih predmeta mesecno. Takav kriterijum niko posten ne dovodi niti moze dovesti u pitanje. Sudija koji bi prema gornjem kriterijumu mogli biti proglaseni notornim neradnicima nema i duze vreme ih u ovom sudu nije bilo.
Pod neznalicom u sudijskom poslu bi se mogao podrazumevati prvo onaj ko sistematski uporno krsi odredbe postupaka koje vodi i u kojima presudjuje, koji dakle bitno vredja pravila postupka ili, najkrace receno, nema pojma o procesnom pravu. Nadalje, onaj koga mrzi ili koji ne zna da tacno i potpuno utvrdi cinjenicno stanje, odnosno koristeci se inteligencijom, znanjem i zivotnim iskustvom razluci sta je istina, a sta je laz od svega sto su u toku postupka stranke navodile. I najzad, neznalica je i onaj koji ne poznaje materijalno pravo, pa zato i kada utvrdi sta je istina u spornom dogadjaju donosi pogresnu odluku u odnosu na onu koju je po zakonu morao doneti. Sve tri grupe sudijskih gresaka nisu iste tezine. Zbog nekih se postupak obavezno mora ponoviti, a neke su zanemarljivog znacaja i postupak se nikada ne bi smeo ponoviti, sve to samo u slucaju ako je podneta zalba. Rad bilo kog sudije ne moze se ceniti bez citanja makar simbolicnog broja spisa predmeta u kojima je sudija postupao. Svaki parnicni postupak ima svog tuzitelja koji je cesto nestrpljiv, svog tuzenog koji zloupotrebljava zakonske mogucnosti da postupak odugovlaci, svoje advokate ciji interesi nisu uvek u potpunosti identicni interesima stranaka koje zastupaju i svoje okruzenje u kojem postupak traje, pri cemu je svakome poznato sta se dogadjalo poslednjih desetak godina, a sto je trajalo do pred kraj 2000. godine. Jedan deo gresaka u postupanju sudija sigurno je posledica njihove profesionalne deficitarnosti, drugi deo je posledica objektivnih okolnosti. Da li je inicijator razresenja ucinio minimalni napor da razluci subjektivno od objektivnog i onda to subjektivno zigose, da bi bilo kaznjeno razresenjem?
U odnosu na sudije neznalice odabran je, medjutim, kriterijum koji polazi od toga na koliko je odluka, vecinom presuda, koje je pojedini sudija doneo tokom 1998, 1999. i 2000. godine, ulozeno zalbi, pa je o tim odlukama u drugom stepenu odlucivao Okruzni sud u Subotici, a zatim koliko je takvih odluka Okruzni sud potvrdio u istom tekstu kako su donete u prvom stepenu. Ukoliko je broj potvrdjenih odluka manji od polovine ukupnog broja odluka o kojima je po zalbi odlucivao Okruzni sud, sudija kod koga je uvidom u statisticke podatke nadjeno ovde opisano stanje proglasen je neznalicom i kao takav odredjen je za "odstrel" u zimskoj sezoni lova na sudije neznalice.

Mozda je za javnost zanimljiv podatak da je od pomenutih sestoro sudija neznalica, koje je drzava najmanje po nekoliko godina neopravdano hranila i odevala sredstvima budzeta, jedan sudija krivicar sa dugogodisnjim stazom u pravosudju i advokaturi, koji je dakle pred krajem svog radnog veka. Preostalih petoro su sudije parnicari, niko od njih pocetnik, koji su se ovog izazovnog, odgovornog, a sada se cini zaludnog i nezahvalnog posla prihvatili sredinom 90-ih godina, u vreme kada za tada aktuelnu mesecnu platu gotovo niko nije zeleo da bude sudija, kada je na konkursima za izbor sudija pocesto bilo manje kandidata od broja upraznjenih mesta.
Da li smo mi sudije - proglasene autsajderima svoje profesije - iz besa i malogradjanske razmetljivosti prihvatile iskusenje sudijskog posla u godinama koje jos uvek nisu pojeli skakavci, u godinama kada je nepostovanje zakona smatrano gotovo vrlinom, u godinama kada je ne samo sudija neznalica, vec i znalac bio jos vise "niko i nista" nego danas, pa je vecina najboljih nosilaca pravosudnih funkcija tada vec presla u advokaturu i druga materijalno isplatljivija zanimanja? Da li je nase pristajanje da pri svemu navedenom budemo sudije bio nas hir ili prizeljkivanje da iskreno radimo sigurno najlepsi od poslova za koje se skoluju studenti pravnih fakulteta?
Mozda je za javnost jos zanimljiviji podatak da se na pomenutom spisku nalazi i sedmo ime osobe koja je u medjuvremenu izabrana za sudiju Okruznog suda u Subotici.
Nijedan od prozvanih sudija ovog suda, koje li drskosti, nije osetio stid sto je prozvan, zato sto ce zbog toga uskoro prestati da bude sudija, pa cak ni zbog toga sto ce ubuduce, ma cime se bavio, od strane neobavestene vecine gradjana, a mozda i od pojedinih zluradih kolega biti smatran parijom svog zanata. Stid ne, ali duboku licnu povredjenost i osecaj nemerljive nepravde ima svako od nas sestoro. Otkuda taj paradoks kada kriterijum za separaciju neuspesnih na prvi pogled deluje tako ubedljivo? Uradio si posao, na tvoj rad u formi izradjene presude najmanje jedna od stranaka imala je primedbe u formi zalbe, zatim je visi sud u zalbenom postupku proverio tvoj posao i nasao da je lose uradjen u tolikoj meri da se mora uraditi ponovo, u celini ili samo delimicno. Krajnji rezultat je da si dobro uradio manje od polovine onog dela posla koji je proveravao Okruzni sud. Kakvom se dakle drskoscu moze dovesti u pitanje kristalno jasan metod kojim ce se najzad dovesti u red stanje u pravosudju Srbije? Jer nije na odmet to ponoviti, narod tako hoce, a narod je u svojoj volji suveren i neprikosnoven.
Ako je dopusteno potpisniku da bude kritican i sumnjicav i ako mu je uopste dopusteno da se brani od sikaniranja kojem je izlozen, tada on pre svega dovodi u sumnju potpunu tacnost statistickih podataka kojima su "nahranjeni" kompjuteri u Ministarstvu pravde, bar kada su u pitanju podaci o broju potvrdjenih, preinacenih i tzv. vracenih odluka po zalbi. Takve podatke prikuplja nekoliko radnika u upisniku, ali ne racunarski, vec rucno, zbog cega statistika o tzv. kretanju predmeta nikada nije potpuno, odnosno stopostotno tacna. Do ovoga ne dolazi ni namerno, ni krajnjom nepaznjom, vec zbog slucajnih omaski u baratanju velikom masom brojki i drugih podataka. Ovo tim pre sto je znacajna fluktuacija tzv. upisnicara upravo u posmatranim godinama. Oni od sudija koji su ikada posumnjali da bi im dalja karijera mogla presudno zavisiti od jednog statistickog podatka izolovanog od svih ostalih, vodili su sopstvenu paralelnu evidenciju o sudbini svih svojih odluka o kojima je odlucivano po zalbi. Cesto se ispostavljalo da je rezultat po zvanicnoj statistici losiji od stvarnog rezultata, pa su vrsene ispravke po reklamaciji sudije koji se, osim sudovanjem, bavio i statistikom, sada se pokazuje ne bez valjanog razloga. Nekima od onih koji su se bavili prvo sudovanjem, a statistikom samo u delu koji je obavezan, pokazuje se da je to u korist njihove stete.
Zbog javnosti kojoj je ovo pismo upuceno nuzno je istaci da sudije kako u krivicnom, a jos vise u parnicnom postupku donose svakako vise odluka od onog broja koji biva napadnut zalbom. Da li je za inicijatora naseg razresenja zanemarljiv podatak koliko je sudija u posmatranom periodu doneo odluka koje nisu napadnute zalbom, pa su odmah postale pravnosnazne i izvrsne? Da li postoji ikoji drugi razlog za nepodnosenje zalbe, osim zadovoljstva svih zainteresovanih stranaka donetom odlukom, sto je inace najveca profesionalna satisfakcija svakog sudije. Ako postoji i neki drugi razlog, koji bi to po misljenju inicijatora mogao biti? Da li je bas toliko "van pameti" uporediti broj predmeta koje je svaki sudija imao kontinuirano u radu u posmatranom periodu, a to je, na primer, oko 150 predmeta u proseku u svakom trenutku u svakoj od parnicnih referada, sa brojem predmeta koji je svakog meseca sudija zavrsio, pa makar i po odbitku celokupnog "skarta", ako inicijator razresenja na tome bas insistira.

Ako bi se samo za kratko vreme ostavila po strani gorljiva zelja naroda da se najzad, a vec je odavno bilo vreme, oslobodimo od najgorih dembelana zaselih u sudijske fotelje, vec na osnovu do sada izlozenih kontrolnih kriterijuma kvaliteta njihovog rada ozbiljno je dovedena u sumnju pocetna hipoteza da je vise od polovine njihovog rezultata rada tokom tri kalendarske godine toliko lose da zasluzuju da "vise na stubu srama".
Medjutim, ovo do sada izlozeno samo je vrh ledenog brega, ako se upustimo u iole detaljniju analizu onoga sto je po misljenju Ministarstva pravde skart sudijskog rada.
Prvi od problema koji su uocljiviji za strucnu u odnosu na laicku javnost su u zalbenom postupku od strane Okruznog suda preinacene odluke Opstinskog suda. To su, jednostavnije receno, situacije da drugostepeni sud ne smatra da je potrebno dalje vodjenje postupka, ali smatra da sadrzina prvostepene odluke nije ispravna, zbog cega drugostepeni sud donosi odluku koju smatra ispravnom. Za potpisnika je nepravda sto preinacene odluke nisu pridruzene potvrdjenim, jer su preinacenjem fakticki potvrdjene presude koje te odluke sadrze.
Sto se tice preinacenih odluka stvar bi se na opisanom zavrsila i prvostepeni sudija bi imao da otrpi "packu", njegova odluka bi ostala da cami u fioci za skartove, sto je ustaljena i gotovo svakosedmicna sudbina svih sudija Opstinskog suda u Subotici. Ali ne lezi vraze. Ne uvek, ali dovoljno cesto protiv drugostepene odluke Okruznog suda moze se izjaviti revizija, da bi Vrhovni sud odlucivao u trecem stepenu. Istina je da se revizijskim odlukama najcesce potvrdjuju drugostepene odluke, ali ima slucajeva koji nisu tako retki da bi bili sasvim zanemareni, da Vrhovni sud ponisti odluku Okruznog suda, a potvrdi odluku Opstinskog suda. To je druga po redu na listi profesionalnih satisfakcija svakog sudije Opstinskog suda. Medjutim, sada posle inicijative za razresenje pokazuje se da je to samo moralna satisfakcija, a zapravo Pirova pobeda, jer se prvobitna losa odluka statisticki ne pretvara u dobru odluku (cak bolju od odluke Okruznog suda). Odluka Opstinskog suda koja je bila ruzno pace i koju je Vrhovni sud pretvorio u labuda statisticki posmatrano ostaje da sedi u magarecoj klupi losih odluka, jer joj je kao takvoj udaren zig na celo u momentu kad se "rodila".
Silogizmom koji glasi da je svaki covek gresan, da je papa covek, te da je stoga svaki papa gresan, odavno je osporena dogma o nepogresivosti pape. Potpisnik ovog pisma je bio prinudjen da, na doduse nesto slozeniji i laicima dosadniji nacin, ospori dogmu o nepogresivosti Okruznog suda. Dokaz da je Ministarstvo pravde nepogresivost svake odluke Okruznog suda smatralo dogmom jeste okolnost da je svaku, ama bas svaku nepotvrdjenu odluku po zalbi smatralo greskom konkretnog sudije Opstinskog suda. Da je u pitanju dogma dokaz je samo jedan statisticki podatak na kojem je zasnovana tako ozbiljna kvalifikacija o sudijama neradnicima, i to bas onaj podatak koji je podjednako ilustracija ne samo rada i Opstinskog i Okruznog suda, vec i sirokih procesnih ovlascenja koje stranke imaju po procesnim zakonima.
Stranke nove cinjenicne tvrdnje i dokaze mogu iznositi u zalbi i u vecini takvih situacija odluke se ukidaju cak i kada zalitelj nije dovoljno ubedljiv u objasnjenju zasto nove dokaze nije izneo pre zakljucenja glavne rasprave, odnosno pretresa. Procesno nacelo materijalne istine redovno po stanovistu Okruznog suda "pobedjuje" procesna nacela ekonomicnosti postupka i koncentracije dokaza, ali to prvobitnu odluku Opstinskog suda ne rehabilituje, ona ostaje beznadezno u magarecoj klupi statisticke "ucionice" i, evo kako je to sada ocigledno, pokorno sluzi dokazivanju sudijine strucne ogranicenosti.
Upravo u posmatrane tri godine pravna stanovista Okruznog i Vrhovnog suda su se menjala u znacajnom obimnom delu materijalnog prava. Na primer, tek znatno nakon prestanka ratova na teritoriji bivse Jugoslavije pocele su masovno da pristizu tuzbe povodom tzv. ratnih steta, cemu su se kasnije pridruzila i utuzena potrazivanja ratnih steta iz rata na Kosovu i ratnog stanja povodom NATO agresije u prolece 1999. godine. I obicnom proverom moze se ustanoviti da se sudska praksa duze vreme kolebala o mnostvu pitanja od kojih je zavisilo odlucivanje. Pocev od pasivne legitimacije za stete nastale u drugim republikama bivse SFRJ, preko rokova zastarelosti potrazivanja, do pravnog osnova takvih potrazivanja. Kolebanja je bilo u proceni karaktera tzv. invalidskih dodataka za ostecene u odnosu na potrazivanje neimovinske stete, pa cak i u odredjivanju mesne nadleznosti sudova nakon gubitka suvereniteta SRJ na teritoriji Kosova. I tako dalje, i tome slicno, spisak dilema koje su imali visi sudovi ni priblizno nije iscrpen. Zar je sudija Opstinskog suda koji se drzao sudske prakse vazece u vreme presudjenja ili samostalno gradeci takvu praksu primenom zakona sada ispao neznalica, ako je Vrhovni sud u medjuvremenu zauzeo drugacije stanoviste, pa je samo zbog toga predmet vracen na ponovno odlucivanje? Odlucnije sudije su u slucaju nedovoljno jasne sudske prakse ipak presudjivale, da bi stranka sto pre ostvarila svoje subjektivno pravo. Sada se nekima od njih to obija o glavu. Odlucnost se jednim pritiskom na tastaturu kompjutera pretvorila u nesmotrenost.
Nisu retki slucajevi da se predmeti vracaju na novo odlucivanje da bi se utvrdila neka cinjenica koja ocigledno nije odlucujuca za presudjenje. Sa tom cinjenicom ili bez te cinjenice odluka svakako ostaje kako je prvobitno doneta. To je, inace, novost samo za nekoga ko je pred navedenim do sada zatvarao oci.
Ne nedostaju slucajevi da iz intonacije obrazlozenja resenja kojim je ukinuta prvostepena odluka proizlazi prikrivena sugestija Okruznog suda da se novom odlukom presudi drugacije. Zasto takva odluka nije odmah preinacena, prvostepenom sudiji ostaje samo da nagadja. Obrazlozena slobodna ocena dokaza, kruna zanatskog umeca svakog prvostepenog sudije zainteresovanog za svoj posao, neretko se u zalbenom postupku bagatelise, vise se veruje zalbenim navodima, koji su po prirodi stvari pristrasni, problematizuje se mogucnost sudije da proceni sta je istina, a sta neistina i sve to rezultira uputstvima npr. da se ponovo saslusaju sva vec saslusana lica, a u jednom od komicnijih slucajeva i lice koje je prema stanju u spisima u medjuvremenu umrlo.
Postoje i bizarni primeri razloga zbog kojih se prvostepene odluke ukidaju ili preinacuju. Tu spada, na primer, stanoviste da se moze odrzavati, potkresivati kako gornji nadzemni deo zive ograde, tako i donji podzemni deo zive ograde, pri cemu je Okruzni sud verovatno mislio na potkresivanje korenovog sistema. Nadalje, u predmetu gde je trazena predaja kontrabasa vlasniku odluka je preinacena mimo utvrdjenog cinjenicnog stanja, jer je navodno neko od clanova zalbenog veca imao drugacije neposredno znanje o predmetu spora. Ima i ozbiljnijih primera, pa je tako odluka protiv drzave o vracanju bespravno oduzetih deviza dva puta vracana na dopunu, iako je vec prvom odlukom utvrdjeno da je protekao trogodisnji rok za pokretanje i vodjenje carinskog deviznog prekrsaja, te da drzava za posed na oduzetom novcu vise nema pravnog osnova. Postoji i prvostepena odluka kojom je utvrdjen raskid ugovora o dugorocnom otkupu stana zbog neplacanja rata kredita i kupac obavezan na iseljenje, povodom cega je drugostepeni sud zauzeo stanoviste da ako vise ne vazi ugovor o otkupu, tada ponovo vazi ranije postojeci ugovor o davanju istog stana na koriscenje istom licu. Vec je postalo monotono isticanje da je i u ovim slucajevima predmet vracen na ponovno odlucivanje bez zakonskih razloga.
Lista razloga zbog kojih je sve Okruzni sud smatrao pogresnim odluke Opstinskog suda ne samo u posmatrane tri godine, vec i pre i posle toga ne bi bila kraca od knjige standardnog obima. Sve sto je u ovom pismu navedeno sadrzano je u koricama predmeta zelene i bele boje. Sa konkretnim poslovnim brojevima i konkretnim strankama. Istovetnost sa stvarnim dogadjajima je dakle potpuna.
Na kraju samo jos ovoliko. Ako je narod naumio sudije ce biti razresene. I ove, do sada isterane iz njihovih budzaka, a ubuduce mozda i druge. Oni ne mole za milost, jer milost zamenjuje kaznu, a kazna se izrice za krivicu, koje ovde mozda ima u odnosu na konkretne sudije, ali i takva krivica za sada nije dokazana. Ovim obracanjem potpisani smatra da je odbranio svoje profesionalno, porodicno, gradjansko i ljudsko dostojanstvo. Sve sto ce se dalje dogadjati ostace na necijoj savesti.

Dusan Lazicic
Sudija Opstinskog suda u Subotici