Pravosudje

Lustracija - da, ponizenje - ne

Vise od deset godina nadala sam se "boljem vremenu": demokratizaciji drustva, "transparentnom" postovanju ljudskih prava (znaci navoda zbog citiranja cesto upotrebljavane reci, koja je cesto zlosrecno koriscen atribut metoda rada onih koji danas odlucuju o nasim sudbinama) i svim onim krupnim stvarima koje u normalnim zemljama vec odavno nisu krupne vec nesto sto se podrazumeva i sa cime tamosnji gradjani svakodnevno, opet "sasvim podrazumevajuce" - zive.
Trudila sam se da bar minimalan udeo dam u stvaranju tog boljeg vremena, prisustvujuci mitinzima (tada) opozicionih partija, podrzavajuci sve moguce (tada) opozicione koalicije, ucestvujuci u demonstracijama studenata, "tabanajuci" skoro citava tri meseca kao ucesnik "cuvenog" masovnog gradjanskog protesta (pri cemu bih osecala grizu savesti ako, promrzla, izostanem neki dan), ucestvujuci na izborima kada sam mislila da to treba (jer bilo je i onih na kojima, ako iole drzis do sebe, ne treba da ucestvujes), podrzavala manifestacije nevladinih organizacija, stavljala potpise na peticije, protestna pisma...

Za vreme ministrovanja Dragoljuba Jankovica, "masovnog krsitelja ljudskih prava", bilo je za mene pitanje etike: konkurisati za sudiju i priznati njega za ministra resora kojem pripadate - ili ne, te i nisam konkurisala, iako sam vec odavno ispunjavala zakonom propisane uslove i smatrala sam da imam razloga da budem zadovoljna sobom, jer demonstriram javno - ponasanjem ili verbalno - svoju misao i jer sam mirna u pogledu izbora izmedju casti i ljudskosti i cutnje, trpljenja, necasti i neljudskosti i iz razloga sto sam uvek bila ubedjena da biram pravu stranu.
Medjutim, onako kako se citavo moje bice bunilo protiv svega neljudskog sto nas je snalazilo u bliskoj proslosti, tako se citavo moje bice buni i sada, kada je dugoocekivano vreme konacno (?) doslo.
Naime, kako nam mentalitet nalaze, svemu ozbiljnom: duboko ozbiljnom, potresno ozbiljnom, cak i kada je nuzno da te duboko-ozbiljne korake preduzmemo (kao sto je sada slucaj sa "rezom u pravosudju") - prilazimo krajnje povrsno, nepazljivo, bez reda, bez jasno definisanog postupka i cilja tog postupanja.
Lustracija: ima li iko nadlezan jasnu predstavu o tome sta ona, u nasim uslovima, treba da predstavlja i da li iko nadlezan ima definisan metod kako se sprovodi, ako se sprovodi.
Postoje li ikakva valjana pravila, stabilni, ozbiljni, relevantni kriterijumi, razresenja, prociscenja, udaljenja ljudi, cije se sudbine sada lome preko dnevne stampe?
U Petom opstinskom sudu u Beogradu pocela sam da radim kao pripravnik-volonter u junu 1992. godine i volontirala sam do marta 1994. godine i srecna odlazila na posao, jer sam posao u sudu dozivela kao cast, kao mogucnost da naucis da pomognes ljudima da rese svoje odnose, sukobe, da ostvare svoja prava koja imaju, da ih zastitis. I pored sve grozote realnosti u kojoj smo ziveli, moj posao je za mene bio dar.
Sada, zgranuta i ogorcena zbog svega sto se u vezi "lustracije na srpski nacin" u ovim novonastalim uslovima desava, sve tuznija ujutro odlazim na posao.
Svakodnevno se susrecem sa svojim kolegama i prijateljima sudijama opterecenim brojkama i normama (?!) (gospodo, norma u pravosudju je za moje poimanje sudovanja oduvek bila neshvatljiva: ili si strucan, savestan i moralan ili nisi! Pa, ne resavaju se predmeti lopatama, vec glavom, znanjem, u skladu sa normativnim aktima, kroz postupak - takodje zakonom propisanim, pri cemu se odlucuje o ljudskim sudbinama i pri cemu je svaki predmet prica za sebe. Pa, ko onda govori da su predmeti, zapravo, "ljudi puta /x/ njihovi clanovi porodice, rodbina, prijatelji..."). I ko tu normu u pravosudju, uopste, odredjuje?!

Picula Djula »Ur«, 1946.

I ko, na kraju, odlucuje o valjanosti donesenih odluka? Koliko je zaista strucnih i savesnih, koji odlucuju o pravnim lekovima izjavljenim na prvostepene odluke (da izostavimo sve druge - nazovimo ih uticajima - o kojima se svakodnevno govori) deset i vise godina?
I, gospodo, kakvu vi lustraciju provodite kada se preko dnevne stampe informisemo o imenima ljudi koji bi "trebalo da se razrese", a da li ce i "kad ce ne znamo" i ne znamo da li ce umesto njih biti, zapravo, razreseni neki drugi...
Transparentnost, sigurna sam, podrazumeva odredjenu kulturu ponasanja, pre svega, a onda strucno, ozbiljno, savesno i javno obavljanje rada onih na vlasti.
Lustracija podrazumeva odgovornost onih sudija koji jesu krsili ljudska prava, ali sprovedite je tako da ujedno stiti i ljudska prava odgovornih. Medjunarodne norme "vriste" o zastiti ljudskih prava i osudjenih, a vi se ne trudite da zastitite ni minimum od toga, a to je ljudsko dostojanstvo onih cija imena objavljujete u dnevnim listovima.
Sprovedite postupak, istina neophodan, postujuci dostojanstvo onih za koje postoji sumnja, pa i dokazi da su masovno krsili ljudska prava, pruzajuci im mogucnost da iznesu argumente u svoju korist, procenite, odlucite po propisanoj proceduri, razresite i onda objavite tamo gde treba (Sluzbeni glasnik Republike Srbije, Sluzbeni list SRJ, pa i dnevna stampa). Sve sto je do sada ucinjeno u ime lustracije dovelo je sve nas, a posebno sudije, do toga da su uslovi za rad veoma otezani. Da li mislite, gospodo, da ste postigli pravi cilj sto ste im imena objavili u novinama?
Da li mislite da je moralno da "ukazujemo na kolege" kako se neko pametno doseti i predlozi da i to bude nacin razotkrivanja "kuznih" (zar vama, gospodo, roditelji i uciteljice nisu "lupali cuske" zbog tuzakanja u skoli?) ili je psiha zbira, negovana davne '48. opet u modi? Zar je to pozeljan moralni profil sudija sa kojima nase pravosudje treba da se pripremi za predstojeci ulazak u Evropu?!
Dokle ce ljudi u ovoj zabiti zemljine kugle (bar sto se mentaliteta tice) da zaziru jedni od drugih?!
Odredite strucne komisije i zavrsite zapoceti posao kako treba. Proucite rad, strucnost, savesnost, protekli rad "sumnjivih" ili svih i potrudite se da bez presije, uslovljavanja, vredjanja onih ljudi medju kojima ima i te kako casnih, da ako treba da odu - odu, bar sto se ove nove vlasti tice - na nacin koji ne ponizava. Steta koju ste naneli brzopletoscu i, slobodno mogu reci, povrsnoscu u poslu koji ste hrabro, ali nedopustivo dezorijentisano zapoceli, vec je velika. Ne znam ima li nacina da je umanjite. Nadam se da ce ocekivana korist koju ce pravosudje imati od "prociscenja" i razresenja biti dovoljno velika da nacinjena steta bude skoro zanemarljiva.
Ako te koristi ne bude, moje razocaranje ce biti neizrecivo i vise se necu diciti nicim sto sam smatrala ispravnim cinjenjem za "pravu stvar", a bol koji ste naneli svima onima koji ovih dana dozivljavaju pakao (pri cemu uvek imam na umu i njihove porodice) i nama koji to gledamo (naravno, ne radujem se sto trenutno nisam na njihovom mestu jer mi to ne donosi olaksanje, naprotiv) nikada necu oprostiti, a sigurna sam da u ovome nisam jedina.

Vesna H. Danilovic, strucni saradnik u Petom opstinskom sudu - Beograd i gradjanka Republike Srbije